Autor: prof. Mirjana Grdinić
U Višegradsku kasabu, na njene staze na kojima je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu (Staze, lica, predeli: 17), Andrić je smestio radnju, ne samo svog velikog romana o mostu na Drini, već i jedan broj pripovedaka kao paralelnu hroniku o ovoj varoši na vodi u kojoj će iznići jedan od njegovih izuzetnih junaka Salko Ćorkan. Sa ovim junakom čitalac se prvi put susreće u pripoveci Ćorkan i Švabica (1921), zatim u delu Mila i Prelac (1936) u kojoj će ovaj junak okončati svoj život, da bi ga Andrić ponovo oživeo u romanu Na Drini ćuprija (1945) i to u VII, VIII i XV poglavlju.
Navedena dela su tri sasvim različita trenutka sudbine ovog junaka: najpre jedna ljubav, potom jedan podvig i najzad smrt. Odvojena na zasebnim mestima piščeve proze, sva ta tri trenutka prirodno se slivaju u skladno jedinstvo u genezi Ćorkanovog lika, koji će se već u pripoveci Ćorkan i Švabica izdvojiti iz višegradske učmale sredine i vođen veštom rukom pisca, iz dela u delo postati jedan od najkompleksnijih junaka Andrićeve proze.
Oblikujući Ćorkanov lik, pripovedač dosledno ističe dvostrukost njegove ličnosti. Nezakoniti sin Ciganke Aše i nekog nepoznatog vojnika Anadolca, koji svog neželjenog sina nikada nije ni video, jer je napustio kasabu pre nego što se i rodio, a pošto mu je i majka rano umrla, Ćorkan je odrastao bez ikog svog: Hranila ga je cela kasaba, pripadao je svima i nije bio ničiji, […] Nastran i dobroćudan, veseljak i pijanica, on je služio kasabalijama za šalu i podsmeh, isto toliko koliko i za posao (Na Drini ćuprija: 114). Ali ispod grotesknog spoljašnjeg izgleda ovog čoveka sa dna života, čoveka iz redova „niščih”, Andrić otkriva i onu drugu Ćorkanovu stranu koja u trenutku dodira sa ženom, sa apsolutom lepote (Vučković 2011: 209), otapa njegovu masku i čitalac sagledava sve njegove težnje, želje i snove koji idu visoko iznad onoga što mu nudi skučena kasabalijska svakodnevnica. To drugo Ćorkanovo JA nedostupno je polupijanim, ispraznim i dokonim gazdama koji prazninu ličnog života stišavaju neumesnim i grubim šalama namenjenim ovom nesrećnom beskućniku.
Pisac proniče u Ćorkanov unutrašnji svet, u njegovu podvojenu dušu, ističući prividno sitne i beznačajne pojedinosti, koje, kao izdanci nekog drugačijeg duhovnog sveta, povremeno probijaju na površinu i stoje visoko iznad višegradske kasabe i njenih stanovnika. Ćorkan sanja o ljubavi, o životnoj sreći, a život mu uzvraća grubošću i tada se nedostižni snovi utapaju i nestaju u alkoholu. Dobroćudan i veseo, prihvata bezdušne šale, a u suštini pati. Dok je trezan ne veruje ni u šta, a kada je pijan, ponaša se kao da u sve veruje. Svestan je svoje socijalne bede i nemoći, no nema snage da bilo šta izmeni. Živi od svirke, šale i rakije, ali i od svojih časova miline i nadahnuća. I upravo takav Ćorkan postaje duhovna potreba višegradske kasabe. Nesrećan od detinjstva, bez mesta i korena u životu i društvu, bez mogućnosti da ostvari sebe i promeni svoj život on će poslužiti svakome ne samo za surove šale i grube ispade, nego će i sam igrati grotesknu igru u kojoj će želeti da prepozna sebe i svoje mogućnosti.
U prvom piščevom ostvarenju Ćorkan i Švabica ovaj junak prikazan je u stanju svakodnevnog bitisanja služeći svakom i za svaki posao, i kako kaže pisac gotovo da i nije stario; takvog su ga pamtili svi i takvog ga dodaje naraštaj naraštaju (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 192). Tu je junak pripovetke prikazan samo spolja u letimičnom uopštenom snimku, da bi u susretu sa cirkuskom igračicom pokazao ono drugo Ćorkanovo lice zavirujući u unutrašnjost, u ljudsku pozadinu koja je napaćena i tragična. I kao što Ciganka Zemka posmatra Aliju Đerzeleza sa visine svoje ljuljaške, daleka i nedostižna za ovog velikog epskog junaka, tako isto nad Ćorkanom, ni ne primećujući ga, lebdi njegovo priviđenje – cirkuska igračica na žici (Krotitelji sudbine – o Crnjanskom i Andriću: 119). Od tog momenta Ćorkan postaje žrtva svoje fantazme prema ženi i lepoti. Vizija igračice u letu kao da je isplovila iz njegovog živog sna, iz njegovih opojnih časova miline. Zanos ljubavi planuo je u njegovom srcu, ali je pokrenuo i stihiju čula cele kasabe. Andrić je veoma sugestivno dočarao brutalan juriš primitivne kasabe na cirkus, bujicu čulnog besnila koja je polomila brane neutoljene životne radosti i u svome ludilu utopila i viziju Ćorkanovog sna. Luda, mahnita igra strasti traje samo jednu noć. Novo jutro smiruje kasabu i vraća uznemirene talase u more monotone svakodnevnice. Ponovo mučna java posle svetloga sna. A onda u Andrićevoj tročlanoj shemi dolazi poslednja karika: sve je prošlo, bol i modrice zaceljuju i Ćorkan ponavlja staru igru. Opet veselo poskakuje kroz čaršiju, koja za njega i nije čaršija, nego radosno more (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 203). U plemenitosti svoga ludovanja i bedi svoga života postaje veći od bezimene svetine, za koju je opčinjenost ovog nesretnika predmet surovog podsmeha i zabave, a Švabica samo pojava, neuhvatljiva silueta u Ćorkanovom snu, ustreptala impresija njegovog začuđenog, zadivljenog i neprimećenog srca. Žena – večna zagonetka, metafora ljudske potrebe za snoviđenjem, ali i neizbežni sunovrat u trenutku kada se čovek približi zadovoljenju te potrebe.
I već ovde Andrić izdvaja svoga junaka držeći ga visoko iznad varoši i njenih stanovnika po onome što poseduje negde duboko potisnuto u sebi. U priči o Švabici Andrić ističe da je Ćorkan stalno na opasnim visinama, na rubu, i sve se više penje. I s tih visina gleda na svoj život i na kasabu. U njemu raste ljubav, a njemu se čini da to rastu njegove snage (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 192).
Našavši se u visokim zanosima ljubavi, Ćorkan se od nje i oprašta na visini, na uzvišenju iznad kasabe, daleko od ljudi, sam i slobodan. Tek tu može da se odahne, kao što to Ćorkan i čini: Eh, svi su oni mene namučili: i Švabica i prestojnik i gazde […] Svi! Svi! (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 202). Gore na visini Ćorkan je neko drugi, čovek koga se ne tiču obične zemne stvari, pa ni ljubav nije više zanos, već samo sećanje na nešto što ga je namučilo. Motivu visine pisac pridružuje i motiv svetlosti, koji će se u priči o Ćorkanu kroz sva tri ostvarenja razvijati gradacijskim postupkom. Ćorkanovo srce ispunjeno je svetlošću i to svetlo u svome zanosu pronosi kroz kasabu, bez obzira što se ona podsmeva njegovim osećanjima i raspoloženjima. Tu neobičnu svetlost svoga drugog JA Ćorkan nosi za sebe i u sebi ne pokušavajući da ga drugi razumeju i shvate. Sposoban je za zanose srca i to ga čini izuzetnim, postaje svetlost na visinama pripovedačeve vertikale. Međutim, Andrić tu ne zatvara krug, on otvara prostore za nove uzlete i nova poigravanja.
Tako će individualna sudbina Salka Ćorkana ponovo izroniti u sedmom, osmom, a potom u petnaestom poglavlju romana Na Drini ćuprija, u vreme kada je turska carevina dogorevala u tihoj groznici (Na Drini ćuprija: 110), kada se našla na zalasku moći pred novom austrijskom carevinom. Dakle, Ćorkanova sudbina zatvara jedan veseli, šareni život turskog perioda u višegradskoj kasabi, ali pred novim izazovima života i nekoj novoj zapadnoj kulturi, ovaj neobični Andrićev junak, pojavio se sa novim stremljenjima i neslućenim moćima.
Andrić ponavlja priču o Ćorkanovom poreklu i njegovom načinu života, ali uvodi i nove momente kojima razrađuje ovaj lik. Kakav je Ćorkanov odnos prema lepoti i ženi najbolje svedoči jedno predvečerje poslednjeg petka meseca avgusta kada je sa ribarom pronašao leš lepe Fate u plićaku kraj Kalate, a nakon Fatine sahrane zanemeo. Ni rakija nije mogla da mu razdreši jezik (Na Drini ćuprija: 133). Pušio je, ćutao i u dimu duvana razaznavao prolaznost života i lepote. Na bezbroj pitanja kasabalijskih radoznalaca, čiji su životi prazni i lišeni svake lepote i doživljaja, nije odgovarao, ćutao je. Braneći tragično okončanu lepotu ćutanjem pripovedač prvi put u romanu izdiže Ćorkana iznad kasabe i njenih stanovnika suprotstavljajući njegovom ćutanju njihovu nezdravu i ružnu ljubopitljivost.
Petnaesto poglavlje u romanu predstavlja kulminacionu tačku u razvijanju Ćorkanovog lika. Ovde počinje njegov stvarni uspon kojim se ulazi u legendu, u priču koja će se pamtiti. Na samom početku poglavlja Ćorkan je ponovo obasjan unutrašnjom svetlošću koju je pokrenula ljubav prema lepoj Paši, a koja je, zapravo, izmišljena priča dokonih pijanih gazda, kojom podsmevajući se skraćuju duge zimske večeri u Zarijevoj mehani. Ponovo neutešni Ćorkan čezne za nečim dalekim i nedohvatljivim. Upravo ta čudesna i bolna ljubav, bez ikakve nade da bude ostvarena, nosi ono što se videlo i u priči o Švabici, sva obeležja Ćorkanove dvostruke ličnosti. Dva suprotstavljena sveta: objektivni koji je ispunjen neumesnim šalama i lakrdijanjem višegradskih dokonih gazda i ono Ćorkanovo, samo njegovo: unutrašnja skrivena svetlost u kojoj se bude maštanja o Paši i sreći koju bi ona mogla da mu pruži. Ponovo sukob jave i sna koji zaoštrava Ćorkanovu unutrašnju dramu. Obasjan tom svojom unutrašnjom svetlošću, Ćorkan se često visoko uzdiže iznad kasabalija i posmatra ih kao neuku decu u čijoj igri ponekad, samo prividno i dobrovoljno, učestvuje. Zna Ćorkan da Pašina grančica kalopera nije namenjena njemu ostarelom, da je to samo izmišljena priča potrebna za podsmeh, ali isto tako tu je i ona druga gorka istina o stalnim, uzaludnim snovima o lepoti, sreći i ljubavi. I zato Ćorkan peva, luduje i plače, vajka se na svoju sudbinu koja ga je stvorila neuglednog i siromašnog. Dok je trezan, ne veruje u imaginarne priče o ocu, o bogatstvu, o Paši, a kada je pijan, ponaša se kao da veruje i ne pita se šta je istina, a šta je šala i laž. Opšta ljudska i večna rastrzanost i neopredeljenost između želja i mogućnosti, stvarnosti i snova. Dakle, što je duša tananija, plemenitija i poetičnija ona je utoliko tragičnija jer stalno treperi između onog što se jeste i onog što se želi.
Dva su života kod Ćorkana, jedan koji vodi danju, na tvrdoj i skučenoj višegradskoj stazi kopajući kanale i grobove, i onaj drugi koji vodi noću, kada se u mehani uz piće predaje pesmi i beskrajnim žuđenim svetovima. Ta večernja svetkovina spasava Ćorkana, daje mu nadu i krepi posustalu snagu. Motivu svetlosti pisac pridružuje motiv pesme – melodije, koja takođe ulazi u prostore onog drugog, Ćorkanovog zanesenog JA. Pesma kao sunce greje dušu i otvara nepoznate staze velikih podviga. Kao i svetlost i pesma je unutrašnja, snažna i jaka i poseduje moć da utiša glasove pijanih u mehani, koji bi da pomute njegovo nadahnuto snevanje. Uz pesmu i svetlost duše menja se sve. Nestaje teret svakodnevnice, nestaje podsmeh kasabalija, kao i potreba da se dokazuje istina koju oni neće razumeti, a protiv koje govori sve što je na Ćorkanu i oko njega. On u jednom trenutku, kada svetlost i pesma postaju najsnažniji, donosi odluku da učini očajnički pokušaj, da umesto rečima, delom i podvigom razotkrije nepoznati svet svoje ličnosti. Zaigraće opasnu igru na uskoj zaleđenoj ogradi mosta, prateći neki unutrašnji, samo njenu znan ritam i popeti se u visine, na svetlu željenu stazu velikih podviga (Na Drini ćuprija: 245), za koju se nadao da će ga odvesti u neki drugi život, u drugačiji svet, lepši i bolji. Kroz opasni hod po zaleđenoj ivici višegradskog mosta Andrić je smestio ideju o izuzetnosti kojoj preti prosečnost svakodnevnog (Pitulić 2011: 190), a u prilog tome govori i zadnja slika ovog poglavlja:
Deca, koja su tada bila u osmoj ili devetoj godini i toga jutra hitala preko zamrzlog mosta ka svojoj udaljenoj školi, zastajala su i gledala neobičan prizor. Od čuđenja bila su im otvorena mala usta iz kojih se vila bela para. Onako sitni, umotani, sa tablicama i knjigama pod pazuhom, oni nisu mogli da shvate ovu igru odraslih ljudi, ali im je za ceo život, zajedno sa linijom njihovog rodnog mosta, ostala u očima slika dobro poznatog Ćorkana, koji preobražen i lak, poigravajući smelo i radosno, kao mađijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i kuda niko ne ide (Na Drini ćuprija: 246).
Igrom na ivici mosta Ćorkan je želeo da potvrdi sebi i drugima da je i on čovek. NJome se svetio za sve promašaje u životu, za patnju koju nosi od rođenja kao uklet, a svi oni koji su ga pratili, dotle hrabri i u svemu superiorniji od njega, odjednom su zanemeli, postali plašljivi, mali, ali i zadivljeni Ćorkanovom hrabrošću. Po prvi put došlo je priznanje od čaršije koja ga je propratila rečima: Aferim, Ćorkane, pile od sokola! Aferim, gazio! (Na Drini ćuprija: 245). Ćorkanov podvig zapravo pokazuje da samo oni koji pređu takav put mogu da računaju na priču o sebi, samo takvi ulaze u legendu i postaju mit svakodnevnice nadilazeći svoje vreme.
Dakle, i u romanu Andrić će se držati tročlane sheme u građenu Ćorkanovog lika. Prva karika u nizu je ćutanje kojim Ćorkan brani tragičnu lepotu utopljene Avdagine ćerke i jasno pokazuje svoj odnos prema ženi i lepoti. Zatim, sledi ljubavni zanos koji pokreće nedostižna devojka Paša, Ćorkanova neprestana čežnja, a potom podvig koji će se pamtiti i kojim će ovaj junak pobediti prolaznost. Navedeni motivi iz priče o Švabici ovde se nadograđuju. Motivu svetlosti Andrić pridružuje motiv pesme – melodije koja je u priči bila samo naznačena, a u XV poglavlju romana ona ulazi u prostore onog drugog junakovog JA i zajedno sa svetlošću pokreće želje i snove ovog junaka. Pesma otvara prostore svetlije sudbine i velikih podviga. Za ono Tiridam, tiridam vezuje se i motiv igre – neobičnih pokreta u prelaženju opasne zaleđene staze. Pesma prati Ćorkanovu pobedu i ona je ta koja ga je uzvisila iznad onih koji su se sladili njegovim bolom ponižavajući ga. Stalno iznad, u visinama, izdvojen od ostalih, Andrić ga diže još više, jer se odvažio da učini ono što malo ko u životu čini. To je privilegija samo izuzetnih. Silaskom na tvrdi višegradski drum pesma prestaje, ali njeno mesto zauzeće priča o Ćorkanovom podvigu, priča koja će nadživeti prolaznost i vreme.
Posle kulminacione scene opasnog hoda po zaleđenoj ivici višegradskog mosta, kada je ostvaren i ispunjen san, kada je pokazano da čovek nije suština viđena očima drugih, već da se suština dokazuje delom, Andrić svog junaka smiruje i polako okončava njegovo trajanje kroz epizodu u priči Mila i Prelac u kojoj se poslednji put susrećemo sa Ćorkanom. Ovde je on predstavljen kao bolestan, star i usamljen čovek koji čekajući smrt do poslednjeg dana izlaže suncu svoje sagorelo i dotrajalo telo. Poslednji trenuci Ćorkanovog života odigravaju se na bregu koji stoji visoko iznad desne obale reke Drine, baš na onom mestu na kojem se nekada davno oprostio od cirkuske igračice koja mu je pomutila razum i uzburkala strasti. Tu, među ruševinama stare kamene tvrđave Ćorkan pronalazi mir, sunča svoje istrošeno, dotrajalo telo i polako u tihom nestajanju svega što je zemaljsko, rastaje se sa životom. Ležeći nepomično obasjan svetlošću Ćorkan ponavlja davno zaboravljene reči pesme koju je voleo akšam geldi, akšam geldi, jedine dve reči koje prate junakovo isprekidano sećanje na svoj život, život koji je predstavljao stalnu borbu između dva suprotstavljena JA. Mrveći komadiće maltera, pronalazi starinski, bakarni novčić na kojem je razabrao lik žene, stalnog vernog pratioca njegovih nemira, ali i svetlosti njegove duše. Sunce koje obasjava prirodu obasjava i njegovu smrt: Na golom kamenu bezimene ruševine, neuk i siromah kome je duša već došla u podgrlac, držeći u ruci nađenu davnašnju paru, bio je obasjan suncem i sav prožet osećajem čudnog odnosa i savršene harmonije između svega što se gubi i što se nalazi, što biva i što nestaje. Samo se treba roditi na ovaj svet i očima progledati, pa kraja nema svemu što se čoveku može desiti (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 315).
Vizija Ćorkanove smrti data je kroz harmoniju lepote prirode. Postignut je čist mir i skladno razrešenje života. Ćorkan umire oslobođen zemljine teže, smiren i izbavljen, kao da je u poslednjim časovima sagledao čudesnu veličinu života: A na zidu je i dalje ležalo kratko i nepomično Ćorkanovo telo, smireno i izbavljeno, oslobođeno zauvek najvećeg od svih zala, zala ljudskih: ponovnog buđenja (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 316). Visina, svetlost, pesma, žena, sve ono što je bila suština Ćorkanovog postojanja u ovoj priči se sliva u jedno – savršenu sliku mirne, tihe, zaslužene smrti. On je proživeo život pun značenja i smisla, ujednačavajući kako je najbolje umeo tugu i radost, zanos i realnost, javu i san. I upravo zbog umeća življenja u ravnoteži, Andrić ga vodi do starosti, zdravog i nezastrašenog, ističući misao da čovek čini život velikim, kao što ga je učinio Ćorkan.
Prateći genezu Ćorkanovog lika kroz tri navedena dela primećuje se stalnost motiva i simbola koje Andrić vezuje za svog omiljenog junaka. Stalno je prisutan motiv svetlosti, kao simbol čiste duše, i to u dva oblika: kao spoljašnja i unutrašnja. Dominira unutrašnja svetlost koja je poznata samo njemu, a koja nastaje iz zanesenosti ženom i njenom lepotom. Žena u njemu budi sjaj i plamen koje Ćorkan radosno pronosi kroz kasabu svojim razdraganim pevušenjem i skakutanjem. Drugi oblik svetlosti je dnevna, tj. sunčeva svetlost, kojom se greje napaćena duša ovog neshvaćenog čoveka koga je realni život smestio na samo dno. Sunce u svom biblijskom značenju je izvor života i snage i ono je podjednako obasjavalo Ćorkana tokom čitavog njegovog života. U završnoj sceni laganim zalaskom sunca za planinu gasi se i Ćorkanov život. Motiv visine vezuje se za svetlost i prisutan je od samog početka, od prvog Ćorkanovog zanosa cirkuskom igračicom na žici i trajaće do samog kraja, dobijajući posebno mesto u XV poglavlju romana Na Drini ćuprija kada se odlučio na podvig opasne šetnje po zaleđenoj ivici mosta, da bi dokazao i sebi i drugima da je čovek dostojan poštovanja. Andrić ovim motivom izdvaja Ćorkana iz kasabe i diže u visine, pokazujući njegovu posebnost. U građenju ovog lika prisutna je relacija iznad – Ćorkan i dole – kasaba. Iznad – to su uzleti njegove duše, to je most, brdo, a dole – to je višegradska kasaba sa običnim ljudima koji nisu sposobni da razumeju i shvate nekoga kao što je Ćorkan. Ugledavši Švabicu na žici Ćorkan se našao u visinama ljubavi i od nje će se oprostiti na visini, na onom njegovom „brdu” iznad Višegrada, na desnoj obali Drine. Gore među ruševinama stare tvrđave, Ćorkan se zapravo nalazi između zemlje i raja, haotičnog života koji vlada ispod njega u varoši i svog konačnog odredišta. I zato će odlučiti da baš tu okonča svoj život izdvojen, sam, okružen tišinom i lepotom prirode. U scenu Ćorkanovog umiranja na uzvišici iznad Višegrada u ruševinama starog utvrđenja, koje njemu pružaju zaštitu i sigurnost od realnog sveta, pisac umeće i simbol kamena. Utočište njegovom umornom telu pruža topao kameni zid, koji je bio spreman da primi njegovu dušu. Kamen i čovek predstavljaju dvojako kretanje uspona i silaska, jer čovek se rađa od Boga i vraća se Bogu (Gerbran/Ševalije 2004: 349). Kamena ruševina daruje umirućem Ćorkanu i mali bakarni novčić na kojem će sa velikim naporom razaznati lik žene, stalnog pratioca njegovih snova i želja.
Ćorkanov život uvek prati pesma. Jedno je pesma njegove zanete duše, poznata samo njemu, bez teksta, više melodija, eho njegovih tajnih želja i snova, a drugo je pesma koja se čuje iz Zarijeve mehane, pesma o lepoti i ženi koja utiče na Ćorkana da se potpuno preobrazi, izdvoji iz gomile pijanih, zaboravljajući na njihov podsmeh i ruganje. Ćorkanov doživljaj pesme je veoma snažan i u njoj on nalazi potvrdu svojih osećanja prema ženi i lepoti. Isprekidane reči zaboravljene, a nekada drage pesme, biće na usnama umirućeg Ćorkana. Andrić stalno proširuje motive, nadovezujući ih jedan na drugi. Tako će se motivu pesme pridružiti i igra. U početku ona je samo skakutanje i poigravanje u Ćorkanovom hodu kroz kasabu, dok u sceni prelaska preko zaleđene ograde mosta igra praćena unutrašnjom melodijom postaje podvig kojim je nadigrao smrt.
Iz svega navedenog vidi se zapravo složenost i posebnost Ćorkanovog lika, kao i Andrićeva naklonjenost prema ovom junaku koji mu je zaokupljao misli više od dvadeset godina. Koliko je bio drag Andrićevom srcu, kao potvrda može poslužiti i poslednja rečenica iz epizode u pripoveci Mila i Prelac, kada smrt Ćorkana Andrić ne smatra svršetkom života. Primedba: ah, rodio se, nije umro (LJubav u kasabi i druge višegradske priče: 318) sugeriše nov Ćorkanov život kroz legendu. Duša koja se oslobodila tela ulazi u novo carstvo postojanja, lišena prolaznosti, rađanja i smrti. Besmrtnost nije dar prirode ni Boga, ona mora da se zasluži. Celim svojim postojanjem Ćorkan je to zaslužio i zato se geneza njegovoga lika može zatvoriti Andrićevom rečenicom: Takvih ljudi i žena, pevača, šaldžija, osobenjaka i lakrdijaša ima uvek u kasabi. Kad jedno od njih dotraje i umre, zameni ga drugi, jer pored poznatih i čuvenih razvijaju se i dorastaju novi, koji će prikraćivati vreme i uveseljavati život novim naraštajima. Ali mnogo će vremena proći dok se javi ovakav kao što je Salko Ćorkan (Na Drini ćuprija: 233).
Literatura:
- Andrić, 1981: Andrić, Ivo. Na Drini ćuprija. Beograd.
- Andrić, 2010:Andrić,Ivo. LJubav u kasabi i druge višegradske priče. Beograd.
- Andrić. 1981: Andrić, Ivo. Staze, lica, predeli, Beograd.
- Vučković, 2011: Vučković, Radovan. Velika sinteza o Ivi Andriću. Beograd/Niš.
- Gerbran/Ševalije, 2004: Gerbran, Alen.; Ševalije, Žan. Rečnik simbola. Novi Sad.
- Pitulić, 2011: Pitulić, Valentina. Tragom arhetipa od usmene ka pisanoj reči. Beograd.
- Raičević, 2010: Raičević, Gorana. Krotitelji sudbine (o Crnjanskom i Andriću). Beograd.
Foto: privatna arhiva
Komentari
Sve pohvale za ulozen trud i autorstvo.
Ostavi komentar