Генерална обнова цркве Светог Вазнесења Господњег у Суботици 1909–1910. године

Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар

Једна од кључних година уопште за историју храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици је без сумње 1909. година, када је започет пројекат велике (опште, генералне, целовите) обнове цркве и трајао је целих годину дана. Црква је била трошна, па је црквена општина основала Пододбор који је имао задатак да утврди стање на терену, те да изведе све неопходне радње око припреме обнове цркве и да сачини предрачун. На челу овог пододбора био је Јоца Тимотија Радић који је најпре ступио у контакт са Титусом Мачковићем, градским архитектом, иначе супругом Катарине Манојловић и човеком који је пројектовао низ палата управо за најпознатије чланове породице своје супруге. Радило се о једном од најзначајнијих архитеката у историји Суботице, вероватно и најважнијим иза кога су остале бројне велелепне грађевине које и данас красе Суботицу, попут капеле Остојић на суботичком православном гробљу, куће Димитријевића, куће Манојловића, и многих других. Мачковић је радио и на другим суботичким и уопште војвођанским храмовима, попут цркве (данас катедрале) Свете Терезије Авилске или капеле Светог Рока, међутим и након два месеца од упућених молби није послао ни нацрте ни предрачуне за радове на обнови суботичког православног храма.

Стога је пододбор морао да приступи потрази за следећим потенцијалним архитектом, али ван саме Суботице. Обнова световазнесењске цркве извршена је по пројекту Михала, тј. Михаља Милана Харминца, архитекте из Будимпеште, иначе родом из Кулпина који се школовао управо у Будимпешти. Сматра се оцем словачке архитектуре, а радио је на преко три стотине објеката у целој Аустроугарској Монархији. Суботичка српска православна црква Вазнесења Господњег је, према овом пројекту, једнобродна грађевина са припратом на западу и полукружном апсидом и трансептом на истоку.

Узор Харминцу за ову цркву била је новосадска Саборна црква, која је 1905. године доста реновирана, а план је израдио управо исти Михал Милан Харминц. За предузимаче су ангажовани Јанош Мајан из Кишкунхалаша и Андраш Анда из Бекешчабе. Приликом ове велике обнове црква је поново проширена. И то значајно, за око 150 центиметара, а подови су повишени за шездесетак центиметара. Стари звоник је током ове обнове порушен и сазидан нови са два угаона простора, крстионицом и хранилиштем. Харминц, са којим је СПЦО Суботица сачинила уговоре, начинио је и веома детаљне нацрте за моловање цркве, те за стављање вештачког мермера. Црквени молер из Будимпеште Карло Числински је обавио те послове, док је позлату радио Ендре Корент. На осам прозора, техником витража, осликани су ликови светитеља. Витраже је радила фирма Tiroler Glassmalerei из Инзбрука, а њихови дародавци су били угледни суботички Срби за укупан износ од 4.184 круне. На прозору источног зида олтара сегедински сликар Шандор Пор осликао је представу Вазнесења Господњег. Као што је добро познато ови витражи су за време савезничког бомбардовања Суботице током Другог светског рата добрим делом и уништени 1944. године и то представља једно од највећих разарања у историји саме Суботице.

Још једна угледна мађарска фирма сарађивала је на обнови храма. То је будимпештански Ретаи и Бенедек, који су имали немало искуство у раду са православном црквом у Угарској. Пре него су се прихватили да раде иконостас на суботичком храму 1903. године, радили су на обнови српске православне цркве у Мохачу. Нови иконостас се угледа на катедрални храм Бачке епархије, на новосадску Саборну цркву, само је, наравно, мањи. Дуборез су радили Ретаи и Бенедек, али СПЦО Суботица и уопште Српска православна црква избор главног мајстора (сликара) нису препуштали случају и тај избор није био у рукама Михаља Харминца, већ цркве. За сликара је доведен бечки мајстор Ханс Лукеш, а њега је, каже се, надгледао наводно сам Паја Јовановић, мада за то нема директних доказа и потврда у изворима који су преостали за овај период. Уз икону Светог Јована Крститеља стоји латински натпис Omnes XXI imagines invenit et fecit Joannes Lukesch MCMX, односно запис на латинском језику да је све слике (иконе) насликао Јохан (Ханс) Лукеш 1910. године. Иначе, генералним радовима на сређивању иконостаса руководила је једна од најугледнијих фирми тога времена, Порто и Фикс из Беча. На иконостасу постоји још један, веома значајан натпис, о томе да је Маријета Манојловић, удовица Александра Манојловића приложила 10.000 круна за нови иконостас. Лукеш је, највероватније, имао као узор иконостас Паје Јовановића за Саборну цркву у Новом Саду, а можда је и био у прилици да се упозна са скицама Паје Јовановића, јер су у исто време живели у Бечу, а Јовановић је био тек нешто старији од Лукеша, тако да би можда најпре у том контексту требало схватити онај термин надгледање од стране Паје Јовановића. Сам Ханс Лукеш не спада свакако у ред најпознатијих уметника, био је и рестауратор, али ипак има иза себе нека вредна дела. Он је осликао куполу Бетовенове цркве у Бадену код Беча, где је велики композитор у своје време и живео. Црквеној општини се јавио 21. фебруара 1910. године са писмом у коме наводи да ће доћи на пролеће те године и посветити се раду на иконостасу.

Што се икона на иконостасу тиче, оне су рађене техником уљане боје на платну, а поређане су следећим редоследом:

1. Престоне иконе: иконе Светог Саве, Богородице са малим Христом, Исуса Христа и Светог Јована Крститеља.
2. На царским дверима су насликане Благовести, на северним дверима композиција Светог Арханђела Михаила који поражава Сотону, а на јужним (ђаконским) дверима је осликан Свети првомученик и архиђакон Стефан,
3. У реду изнад двери осликани су апостоли и јеванђелисти и то редом од севера ка југу: Свети апостол Петар, јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован, те Свети апостол Павле.
4. Изнад двери је насликана Тајна вечера
5. На атикама су представе Вазнесења, те Рођења Господа Исуса Христа.
6. Централни део иконостаса изнад двери заузима икона Свете Тројице
7. Изнад су осликани Пресвета Богородица са северне и Свети Јован Богослов са јужне стране
8. На врху иконостаса је распеће.

Христов гроб су храму даровали Душан и Бела Стојковић 1910. године, резбарију је извео Јосиф Јелинек, а позлату већ помињани мајстор Ендре Корент. У Чешкој су наручена два полијелеја из једне познате фабрике стакла, а дародавац ових полијелеја био је Душан Радић, још један од великих суботичких Срба, задужбинар и један од кључних људи црквене општине и уопште православне српске заједнице у Суботици, како у време Аустроугарске Монархије, тако и у међуратно доба након 1918. године.

Деже Каич, столар из Суботице израдио је амвон, туторски сто и столове за иконе. Кров је радио суботички предузимач Шандор Хорват, а од локалних мајстора упошљени су још Бела Нашиц и Алберт Келер, кипоресци који су радили вештачко мермерисање стубова у самом храму. Локално предузеће је радило каменорезачке послове за ограду црквене порте, а суботички бравар Пера Васић био је задужен за гвожђарију. Михаљ Абрашић је био суботички лимар коме су, пак, поверени послови из домена његове струке. И електрификацију цркве спровела је локална, суботичка, Електрична централа. Као што се види, генерална обнова храма није ни по чему препуштена случају, а сваки мајстор за све послове је биран врло пажљиво. О свему постоји уредна и брижљиво вођена архивска документација, са свим понудама, предрачунима и рачунима. Задивљује колико је вођена пажња на сваки ситан детаљ, а сама грађа је сачувана на српском, мађарском и немачком језику. Значајно је приметити да ова генерална обнова цркве Светог Вазнесења Господњег у Суботици илуструје и вишенационални карактер Суботице и целе Монархије, и сведочи да су суботички Срби онога времена били изузетно уклопљени у друштво и земљу у којој су живели, али су имали итекако развијену свест о припадности православном светосавском корену и српскоме народу.

Сама обнова цркве извршена је о трошку црквене општине, али уз помоћ Града и других добротвора. Град, на чијем се челу налазио један од његових најуспешнијих градоначелника у историји, Карољ Биро је дао 20.000 круна. Тај износ је био далеко мањи од оног који је СПЦО суботичка тражила, али, упркос томе, то је и даље био највећи прилог који је дат за обнову вазнесењскога храма. Свакако да овакву подршку Града Суботице, а и самог Бироа, треба тражити и у изузетној политичкој умешности једног од најугледнијих суботичких Срба, Владислава Манојловића, председника црквене општине, али и угледног градског функционера. Јосип Војнић од Бајше, унук Матије племенитог Војнића, из једне од најугледнијих суботичких племићких породица и уопште оних са севера Бачке, обновио је 1910. године крст из 1832. године који је даровао његов деда. Икону на овом крсту сликао је Исидор Кон. Сам крст и данас постоји и налази се у порти храма. Са друге стране, и градоначелник Карољ Биро, као једна од најзначајнијих личности новије суботичке историје у најскорије време је добио свој споменик поред Градске куће, будући да је она и саграђена у доба његовог руковођења градом.

Након Града Суботице највећи донатори били су Српски народно-црквени фондови у целокупном износу од 10.000 круна. По 1.000 круна дао је Самко Манојловић са синовима, као и др Јован Петровић са својом породицом. Осим ових без сумње најугледнијих суботичких Срба свога времена и други су давали значајне прилоге. Суботичка Српска штедионица је приложила 540 круна, и још додатних двадесет у спомен на покојног Милана Огњанова. И људи који су били најактивнији у црквеној општини у овом и наредним временима су такође дали и своје личне прилоге. Примера ради, Богдан Свирчевић је дао 100 круна, а Петар Огњанов педесет. Исти износ уплатила је и Српска читаоница у Суботици, док је двадесет круна био прилог Српске певачке дружине у граду. Свеукупно на броју је 121 ктитор и приложник храма Светог Вазнесења Господњег. Међу њима су појединци, парохијани из Суботице, али и Шандора (Александрова), било је и мушкараца и жена, људи различитих слојева друштва који су, свако спрам својих могућности, допринели обнови храма. Српска удружења у Суботици су се такође листом одазвала и дали своју пуну подршку овом пројекту.

На Архијерејском трону је у склопу велике обнове храма 1910. године израђена и икона Светог Саве, првог архиепископа српског, у техници уље на платну. Ова икона је изведена у стилу реализма, а рад је сликара Александра Секулића, родом из тадашњег Великог Бечкерека, иначе кустоса Градског музеја у овом граду. У време када је израдио ову икону боравио је у Минхену, у коме се нешто раније и школовао, где се упознао и са Надеждом Петровић која му је 1904. године организовала да своје радове излаже и у Београду. Икону Светог Саве је суботичком храму поклонио Стеван Секулић о чему постоји и запис у доњем десном углу иконе.

Велико освећење обновљеног храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици било је 31. октобра/13. новембра 1910. године. Извршио га је епископ бачки Митрофан Шевић. Његов долазак у Суботицу био је велики празник за цео град. Владику су дочекали градоначелник Карољ Биро и цео Сенат Града Суботице. Град је цео био свечано окићен тога дана, а владика је центром прошао у свечаној поворци, а у част освећења обновљенога храма Вазнесења Господњег, пред црквом је 86. Суботички коњички пук војске Монархије испалио и два почасна плотуна. На тај начин је једногодишњи труд суботичке српске православне заједнице и Црквене општине на најлепши начин крунисао свој самопрегорни рад на обнови храма који је био главно место окупљања суботичких Срба.