Gasovodi – geopolitičke igre

21/10/2019

Autor: Živan Lazić     

 

Gasovodi

Poteškoće oko dovršetka gasovoda Severni tok 2 nisu neočekivani, još su davnašnji američki predsednici Džon Kenedi i Roland Regan uporno pokušavali osujetiti saradnju Evropske unije i Rusije na energetskom području, a napetosti će biti i u narednom periodu, kada ističu gasni ugovori između Rusije i Poljske, odnosno Turkmenije.

Približava se kraj godine, ipak niko ne može sa sigurnošći reći hoće li gasovod Severni tok 2 biti završen u davno određenom roku. Mada se na pučini Baltičkog mora cevi uredno postavljaju u dužini i do tri kilometra dnevno, neizvesnost je velika i ishodi iz odugovlačenja Danske da dozvoli izgradnju kroz mali deo svoje ekonomske zone kuda je projektovana trasa.

Američke pohvale

Za dugo neizdavanja dopuštenja, nije pruženo argumentovanije  objašnjenja. Međutim, za ovakvo ponašanje vlada iz Kopenhagena je dobila veliko priznanje od podpredsednika SAD, Majka Pensa, prilikom nedavne eropske turneje tokom obeležavanja osamdesete godišnjice od početka Drugog svetskog rata. Tom prilikom Pens je posetio i Varšavu i pohvalio dogovor o gradnji Baltičkog gasovoda, kojim bi godišnje oko deset milijardi kubika gasa morskim putem iz Norveške, preko danske teritorije, pristizalo u Poljsku.

Već i ova najnovija epizoda precizno ukazuje koliki značaj ima gasna infrastruktura, a nisu u pitanju samo okolne države kroz koje prolazi gasovodi, naftovodi ili dalekovodi. Zainteresovane su i države udaljene hiljadama kilometara, posebno one najmoćnije.

Po morskom dnu

No, šta je Severni tok 2 i zašto izgradnja ovog gasnog transportnog puta izaziva dijametralno različita mišljenja, od isticanja njegove nezamenjivosti u budućoj evropskoj gasnoj mreži, do osporavanja većeg ekonomskog značaja i ukazivanja kako on, navodno „Nemačku odvaja od ostalih evropskih država“?

Reč je o gasovodu blizancu Severnom toku 1, postavljenom, uprkos snažnom nezadovoljstvu SAD, 2011. godine, kojim se iz Rusije Nemačkoj direktno isporučuje 55 milijardi kubika gasa. Na ovaj način zaobilaze se nevolje, kakvih je previše sa nekim od  zemalja preko čijih teritorija prolaze kopneni gasovodi. Naravno, nema ni plaćanja taksi za transport preko teritorije određene države.

Kao i stariji brat blizanac, Severni tok 2 je najduži gasovod po morskom dnu; od Viborga na ruskoj, do Grajfsverda na Nemalčkoj obali ima 1.230 kilometara, isto toliko je dug i interni gasovod kojim ruski monopolista Gasprom gas sa Jamalskog poluostrva, iz nalazišta Bonavenkovo, doprema do izvozne destinacije. Sastavljen je od 200.000 cevi, svake duge dvanaest metara i teške 24 tone. Samo čelika će se utrošiti 2.450.000 tona.

Poslovan rezon

U izgradnji direktno učestvuje 28 evropskih kompanija, uz Gasprom finansijeri su i šest najvećih energetskih firmi, iz  Nemačke, Holanadije, Francuske, Velike Britanije i Italije. Nalazište Bonavenkovo je po veličini, sa 4.900 milijardi kubika gasa, treće na svetu, pa je poslovan rezon da se Evropska unija, najveći kupac gasa na svetu, direktno poveže sa tako velikim nalazištem, na relativno kratkoj udaljenosti. Tim pre što je Jamal satkan od gasa, na njemu je čak 262 nalazišta, od kojih je Urengoj drugo na svetu po veličini, sa rezervama 6.300 miljardi kubika traženog energenta.

Priča počenje od kupca, Evropske unije; odavno, još između dve svetske vojne, izgradila je obuhvatnu gasnu mrežu. Gasifikacija je bitno doprinela oporavku Starog kontinenta. Nevolja je, međutim, što je na ovom području malo energetskih sirovina, pa se pokazalo da je i gasa nedovoljno.

Zemljotresi pripretili

Zapravo, jedino veće nalazište u EU je kod Groningena, sa 2.100 kubika gasa deseto na svetu. Međutim, u eksploataciji je još od 1963. godine i u poslednje dve, tri decenije crpljenje često izaziva tektonske poremećaje. Kada je januara prošle godine u okolini Groningena registrovan novi zemljotres od 3,5 stepena Merkalijeve skale, vlada Holandije je odlučila da zatvori nalazište. Zemlja, koju samo ljudskom rukom izgrađeni obalski nasipi štite od naleta vodurine Atlantskog okeana, nije u prilici da rizikuje, pa je posle mesec dana i počelo smanjivanja crpljenja gasa, kako bi se naredne decenije kontinuirano išlo u tom pravcu, sve do potpunog prevremenog zatvranja 2030. godine.

Kako je raskorak između domicilne proizvodnje i potreba bio prevelik već od šezdesetih godina prošlog veka, počeo je uvoz podmorskim gasovodom iz Libije i Alžira do juga Italije, u manjoj meri i gasnim tankerima sa svih strana sveta. Potrošnja je neprekidno rasla i tadašnjoj Evropskoj zajednici je stalno manjkala ogromna količina gasa.

Najpoželjnije fosilno gorivo

Otkud tolika potražnja za gasom? Reč je o energetski efikasnom gorivu, čistom pri upotrebi, pri čemu su, u odnosu na ugalj i naftu, ekološki poeni uverljivo na strani gasa. Ovi kvaliteti čine ga najpoželjnijim fosilnim gorivom.

Mada su znale da se na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza nalaze ogromne rezerve gasa, evropske države su, u atmosferi Hladnog rata dva politički sučeljena bloka, oprezno ispipivale teren za energetsku saradnju sa vodećom zemljom ideološkog protivnika. Pri izgradnji centralnog sovjetskog naftovoda Družba šezdesetih godina prošlog veka, Evropljani su se potajno nadali da će se trasa produžiti i preko gvozdene zavese, u Evropsku zajednicu.

Kenedijeva politika

Međutim, predsednik SAD Džon Kenedi je američkim kompanijama zabranio prodaje delova i opreme za sovjetski projekat, potom je zabrana proširena i na strane firme koje izrađuju složene tehnološke sisteme po američkoj licenci. Posebno je strog režim uveden pri prodaji kompresora.

Bilo je to vreme zategnutih političkih odnosa, potpune podeljenosti na dva bloke, a Sjedinjene Američke Države su samo u vojnim bazama širom Nemačke kontinuirano imali preko 250.000 vojnika. Evropljanima je postalo jasno da od povezivanja sa ruskom energetskom infrastruktrom nema ništa. Preostalo im je da čekaju bolje dane, dotle inteziviraju kupovinu nafte i gasa od zemalja severne Afrike i Bliskog Istoka. Kritičari Kenedijeve politike kasnije su isticali da je pomogla SSSR ovladati tehnologijom izrade cevovoda.

Niksonove finansijske vratolomije

Početkom osme decenije, međutim, dolazi do tektonskog poremećaja. SAD napuštaju vezivanje dolara za zlato, sa Saudijskom Arabijom, dotadašnjim neprijateljem, postižu  dogovor da ova, naftom najbogatija, država glavni proizvod prodaje isključivo u američkoj valuti, te da višak dolara ulaže u američke hartije od vrednosti. Posledice su bile sveobuhvatne, po ceo svet, na berzama je došlo do uvećanja cena petroenergenata i do četiri, pet puta, time i gasa, čija se cena i tada određivala na osnovu cene nafte.

Evropski lideri povlače odlučan i hrabar potez. Povećavaju narudžbe ruskih tankera sa naftom i počinju orijentaciju na intezivnije korišćenje gasa. Za tako nešti bilo je neophodno izgraditi i gasovod izuzetnih kapaciteta koji bi povezivao dve do tada posve odvojeno razvijane gasne mreže, sa različitih strana Gvozdene zavese. To je današnji gasovod kroz Ukrajinu, godišnjeg kapaciteta za transport 110  milijardi kubika gasa sa istoka na zapad Starog kontinenta.

Bilo je izraza nezadovoljstva Sjedinjenih Država, no Evropljani su ukazivali na kolosalne promene izazvane napuštanjem stalnog pariteta valuta, izraženog kroz fiksni odnos 35 dolara za uncu zlata. U to vreme predsednik SAD je bio Džerald Ford, koji se na najmoćniju svetsku političku poziciju našao gotovo slučajno. Naime, na početku drugog mandata, republikanac  Ričard Nikson je morao da ode sa predsedničke pozicije, bio je takozvani impičment izazvan aferom. Na odgovornu dužnost ustoličen je nedovoljno pripremljeni Ford.

Čedo KEBS- a

Istovremeno se odvijao i proces povećanja sigurnosti i saradnje na celom evropskom kontinentu, krunisan poznatim skupom u Helsinkiju i na njemu osnovanom institucijom Konferencija o evropskpoj bezbednosti i saradnji, skraćeno KEBS. Bilo je to vreme otopljavanja političkih odnosa i ukrajinski gasovod je izraz poboljšanih odnosa između dva bloka. Može se reći da je gasovod ekonomsko čedo političkog procesa poznatog kao KEBS.

No, zapreke daljem proširenju saradnje brzo su obnovljene. Početkom devete decenije, Rusija je gradila gasovod sa svog najvećeg gasnog nalazišta Urogoj, takođe na Jamalu. Bilo je to vreme kada je Poljska uvela vanredno stanje, pa je Ronald Regan protumačio da je iza svega pritisak Sovjetskog Saveza. Uporno je isticao da je na SAD i zemljama NATO pakta da onemoguće bilo kakvo jačanje sovjetske vojne moći, i ono koje bi došlo novcem od uvećanog izvoza gasa u Evropu. Bio je toliko uporan, pun pretnji za one koje se ogluše o poziv, da su Evropljani odustali od namere povezivanja sa izdašnim poljem, a gas sa ovog nalazišta i danas se usmerava ka domaćoj, ruskoj, potrošnji.

Tek na samom početku novog milenijuma je dovršen još jedan gasovod iz Rusije za Evropsku uniju, preko Belorusije i Poljske, kapaciteta 37 milijardi kubika. Pre osam godina pušten je i Severni tok 1 kapaciteta 55 milijardi kubika. Ovo su tri glavne gasne spojnice između dve polovine kontinenta, uz još nekoliko skromnih cevovoda internih u bivšem Sovjetskom Savezu, prema baltičkim državicama, svakoj ponaosob, Finskoj, Moldaviji.

Manjak sto milijardi kubika gasa

No, evrounijska potrošnja se neprekidno uvećava. Gas nije skup, ne prlja, pa se Evropljani sve više oslanjaju na ovaj energent. Tokom dve protekle sezone je uvezla 383, odnosno 374, uz domicilnih cirka po 90 milijardi kubika gasa. Ranijih sezona je Norveška bila daleko najveći isporučilac gasa, no već duže vreme ne može da prati rast potrošnje i sada doprema tek 33 odsto ukupnog EU uvoza. Udeo Rusije je skočio na 42 odsto evrounijske uvozne količine. Udeo Alžira je spao na devet odsto, dok se oko 16 odsto uvozi gasnim tankerima iz dvadesetak država, najviše, 40 odsto, iz Katara.

Kako i Alžir i Norveška polako smanjuju proizvodnju, time i izvoz, dok se domicilna proizvodnja unutar EU gotovo gasi, predviđa se da će 2032. godine Uniji nedostajati još oko 100 milijardi kubika gasa. Prirodno je da se orijentiše na gas iz Rusije i nabavke TNG tankerima. Zbog smrzavanja na  minus 162 stepena Celzijusa, kada se preobrazi u tečnost i smanji zapreminu za šest sotina puta, transporta u otežanim uslovima i regasifikacije, TNG je bar 30 odsto skuplji spram gasa dopremanog cevovodima.

Malo alternativnih mogućnosti

U takvoj situaciji Evropska unija pokušava da se gasovodima poveže i sa drugim državama sa velikim rezervama dragocenog energenta. Međutim, političke prilike na duže vreme onemogućavaju širenje saradnje sa Libijom, dok su se rezerve Azerbejdžana pokazale znatno manjim nego što se računalo. Ipak, započeta je izgradnja gasovoda koji bi se nadovezao na postojeće azerbejdžanke i gruzijske kako bi iz nalazita Šah Deniz u Kaspijskom jezeru u Evropu pristizalo deset milijardi kubika gasa. Istina, u budućnosti kapacitet novom trasom, preko Turske, Grčke, Albanije, Crne Gore i Hrvatske do, po dnu mora, juga Italije bi se uvećao na šesnaest, potom i dvadest i tri milijardi kubika. Ipak je reč o relativno skromnim količinama, pitanje da li dovoljnim da zadovolji potreba makar država kroz koje prolazi.

Postoje i planovi da se deset milijardi kubika dopremi iz nalazišta u blizini Kipra, ali oko ovog ležišta ima sporova između četiri države – Grčke, Kipra, Izraela i Turske, od kojih svaka smatra da polaže pravo na crpljenje. Kapacitet eventualnog gasovoda takođe ne bi premašivao deset milijardi kubika, gotovo beznačajno za evrounijske potrebe.

Rat u Siriji, te bezbroj konfliktnih tačaka na Arabijskom polustrvu su učinili jalovim svaki plan da se gas iz Katara do Starog kontinenta usmeri cevima. Iz sličnih razloga niko ni ne pominje nabavku gasa iz Irana, posle Rusije i Katara države sa najvećim rezervama. Preostaje još Turkmenija, četvrta država po bogatstvu gasom.

San o Turkmeniji

Evropska unija je svojevremeno polagala velike nade u ovu bivšu republiku Sovjetskog saveza. No, kada je predsednik Rusije, Vladimir Putin, 2003. godine sa bivšim predsednikom Turkmenije Nijazovim potpisao ugovor o zakupu većeg broja nalazišta i transportu gasa u Evropu preko Rusije, trasama definisanim u sovjetsko doba, a čiji je rok važenja 25 godina, nade su se odložile na duže vreme. U međuvremenu, Kina je izgradila trocevni gasovod sa turkmenijskih ležišta kojim se godišnje snabdeva sa 40 milijardi kubika, a Turkmenija deset milijardi transportuje u istočne krajeve Irana. Mada je svojevremeno od Turkmenije kupovala i 40 milijardi kubika, poslednjih godina Rusija je potražnju prepolovila, a dve države skupa sa Iranom imaju plan da se probiju na tržišta Pakistana i Indije.

Sa približavanjem godine 2028, kada ističe dugogodišnji ugovor između Rusije i Turkmenije, mogu se očekivati intezivnije evrounijske tražnje za turkmenijskiom nalazištima, tim pre što je godišnji izvozni potencijal ove države bezmalo 160 milijardi kubika. Međutim , u ovoj državi neće se sučeliti samo interesi Rusije i Evropske unije, već  i Kine, možda i Indije. Stoga nije malo onih koji smatraju da će biti i većih napetosti. Nakon iznenadne smrti dugogodišnjeg predsednika- apsolutiste Nijazova, na novoizabronom turkmenijskom rukovodstvu je da pravovremeno iznađe puteve dodatnog razvoja industrije fosilnih goriva, izbegavajući konflikte sa bilo kojim rivalom.

Za snabdevanje energentima postoji i prepreka u vidu Kaspijskog jezera, u čijoj okolini je, inače, više od polovine turkmeinejskih nalazišta. Geografija upućuje da gasovodi usmereni ka Evropi moraju ići dnom najvećeg jezera na svetu. Međutim, još nije postignut potpun dogovor između pet pribrežnih država, Irana, Rusije, Azerbejdžana, Turkmenije i Kazahstana, a iz sovjetskih vremena na snazi je ugovor o zabrani izgradnje podjezerskih cevovoda. Avgusta prošle sezone, pak, novim dogovorom preciznije i potpunije su definisana pravila korišćenja jezera, čini se da se polako otvara mogućnost podvodnog transporta.

Uloga Poljske

Pre nego što Evropljani budu ponovo pričali o turkmenijskim nalazištima, otvoriće se pitanje u vezi sa energetskom politikom Poljske, koja troši oko 18 milijardi kubika, od čega deset uvozi iz Rusije. No, vlasti ove države nameravaju da se u celosti oslone na druge dobavljače, pa su pre četiri sezone u luci Svinoujsce izgradili postrojenja za regasifikaciju utečnjenog gasa kapaciteta pet, a kane povećati na sedam i po milijardi kubika. Tu je dogovor oko izgradnje Baltičkog gasovoda, kojim Poljaci planiraju zameniti ruskog dobavljača norveškim. Oba projekta golemo su sufinansirana novcem iz briselske kase.

Poljaci, takođe, realizacijom plana Tri mora nameravaju i infrastrukturom povezati Baltik sa Crnim i Jadranskim morem. Cilj ambicioznog projekta je da sve bivše istočnoevropske države ruskog dobavljača zamene nekim drugim. U tom smislu planiraju azerbejdžanska nalazišta preko Gruzije i dnom Crnog mora povezati sa Ukrajinom, potom Poljskom. Pokazalo se, pak, da su azerbejdžanske reserve nedovoljne za svačije maštarije, a Azeri su se okrenuli izgradnji gasovoda kojim bi Evropu snabdevali južnim pravcem.

Kako krajem 2021. godine ističe desetogodišnji ugovor o snabdevanju gasom između Poljske i Rusije, iz Varšave je već javljeno da neće produžavati, šta više neće sa ruskom stranom potpisivati nikakakov novi gasni sporazum. Oslanjaju se na nove dobavljače, mada nabavka TNG  košta 35 do 50 odsto više nego što je cena ruskog energenta iz gasovoda. Potpuno ili delimično oslobađanje zavisnosti od ruskog gasa planiraju i baltičke države, te Rumunija, čija je budućnost u novootkrivenim  nalazištima u vodama Crnog mora. Ostaje nejasno, hoće li Varšava potpisati makar ugovor o transportu gasa za zapadnije države EU preko Poljske, što može biti predmet ozbiljnog spora.

Fukušima kao opomena

Evropa razvija strategiju razvoja obnovljivig izvora energije, pre svega iz vetro i solarnih energana, ali pokušava umanjiti potrošnju i kroz trajan program poboljšanja energetske efikasnosti. Mada je primaran cilj izbaciti iz upotrebe ugalj, te drastično smanjti rabljenje nafte, računalo se da će se smanjiti i potreba za gasom. Zapravo, ideal je društvo bez upotrebe fosilnih govora, kako je nedavno istaknuto i prilikom dodele Nobelove nagrade trojici hemičara čiji su radovi na razvoju litijum- jonskih baterija stvorili temelj za realizaciju ideala.

Ali, ne tako davno dogodila se nesreća u japanskim nuklearkama u Fukušimi. Incident je bitno uticao da Nemačka iz korena promeni energetsku strategiju; na veliki pritisak zelenih, odlučila je da tokom narednih dvadesetak godina odustane od proizvodnje nuklearne energije. Preciznije, ugasiće pored dvadeset i tri preostale termalke i sedamnaest nukelearnih elektrana. Sa druge strane, bar u prelaznom razdoblju do polovine veka, kada se očekuje nov razvoj OIE, moraće da poveća količinu gasa, pre svega za izgradnju gasnih elektrana kojima se proizvodi struja kada nema vetra ili je nedovoljno sunčeve svetlosti, pa su solarne i vetro energane bez efekta.

Prljava Amerika

Tako je u Nemačkoj došlo do povećanja godišnje potrošnje gasa sa nekadašnjih 80 na oko 98, a u narednih pet, šest sezona računa se da dostigne čak 135 milijardi kubika.  Najrazvijenija evropska država je i daleko najveći potrošač gasa na Starom kontinentu, pa je  razumljivo njeno insistiranje na pouzdanom snabdevanju, što uključuje izgradnju gasovoda kao tradicionalno najsigurnijih načina dopremanja energenta, pri čemu je transport cevovodom i ekološki mnogo prihvatljiviji od postupka utečnjavanja i regasifikacije. Jošte k svemu, i znatno jeftiniji.

Projekcije brojnih instituta predviđaju dalji rast evrounijske potrošnje gasa, uz stovremeni pad i domicilne proizvodnje i uvoza iz Norveške i Alžira, višedecenijskih snabdevača. Stoga se očekuje manjak od stotinak milijardi kubika, te su mnogi zainteresovani da kroz velika vrata uđu na najlukrativnije tržište. Pre svih na ovo područja računaju Sjedinjene Američke Države, pošto su pre pet godina počele da gas vade spornom fraking tehnologijom, te dostigli 740 milijardi kubika godišnje proizvodnje, dok je potrošnja oko 715 milijardi.

Kako je ekološki pokret u SAD daleko ispod angažovanja i uticaja evropskih zelenih, Obama je lako pridobio znatan do američlke javnosti za prljavu tehnologiju. SAD silno atakuju na evropske države da kupuju baš njihov, mada preskup, utečnjeni gas, pozivajući se na NATO partnerstvo, tradicinoalne odnose. Koriste se ekonomskim  pritscima, pa je prošlog leta Tramp ubedio predsednika Evropske komisija Junkera da predloži članicama kupovinu američkog gasa, zarad pristanka američkog predsednika da ne uvodi dodatne carine na uvoz evropskih automobila.

Od nove godine Ameri su bezmalo utrostručili izvoz utečnjenog gasa u EU, ipak ukupne ovogodišnje kolličine teško da će nadmašiti osam milijardi kubika. Sitno, ali ozbiljan rast je započet.

Potkradanja gasa

Najaktuelniji gasni spor Rusije je oko transporta preko Ukrajine. Takođe, i oko ruskog izvoza u susednu državu, prekinut krajem 2015. godine. Ima osnova povezati spor sa situacijom oko Donbasa, u kojoj Rusija podržava dve pobunjene regije.

Međutim, ozbiljnih problema oko transporta gasa bilo je i ranije, tačnije od izbornih događanja u Ukrajini 2004. godine, kada je na čelo Ukrajine došao odavno već zaboravljeni ukrajinski ekonomski emigrant sa karijerom u SAD, Viktor Jušćenko. Malo šta dobrog je učinio za rodnu grudu, ali je do razjarenosti podstakao antirusku kampanju.

Valja se podsetiti da je pre ovih događanja ruski godišnji transport preko ukrajinskih gasovoda nadmašivao stotinu milijardi kubika. No, tokom 2005. godine Rusi su se žalili na neredovno plaćanja ukrajinskog  Neftogasa za kupljeni gas, te potkradanje količina gasa namenjenog izvozu u udaljenije zemlje. Spor je 2010. godine okončan odlukom Arbitražnog suda u Stokholmu da Neftogas ruskom Gaspromu vrati 12,1 milijardu kubika gasa.

Svađe i sporovi

Sporovi u vezi sa transportom se uvećavaju i 1. januara 2006. godine dolazi do trodnevnog prekida transporta preko Ukrajine. Unija pritiska čelnike dve države i transport se obnavlja, ali već zime 2009. godine dolazi do dužeg, tronedeljnog prekida ruskih isporuka ka zapadu Starog kontinenta. Ponovo je Unija pritisnula i Ukrajinu i Rusiju, gas je potekao gasovodom. Međutim, svađe oko cene transporta kada se u odnosu na dogoverenu smanjuju ili povećavaju količine gasa, premešteni su u sud. Istovremeno se i obnavljaju optužbe na ukrajinska potkradanja ruskog gasa. Svaka strana je tužila drugu, a Arbitražni sud objedinjuje proces, dok javnost isključuje sa praćenja suđenja. U suštini, sud februara meseca u oba slučaja potvrđuje navode tužilaca, a pri proceni štete utvrđuje da je ukrajinska strana oštećena za dve i po milijarde dolara više, te Gaspromu presuđuje da svotu uplati državnom ukrajinskom operateru Neftogasu.

Nesporno je utvđeno da je vlasnik nedovoljno održavao gasovod u međuvremenu amortizovan 90 odsto, pa su se tehničke karatkeristike pogoršale. Stvari su se zaoštrile nakon što su početkom 2014. godine ruskojezični regioni Donbasa počeli odvajanje od Ukrajine, ne prihvatajući uličnu promenu centralne vlasti. Vojni sukobi se nekako, uz brojna kršenja sporazuma, prekinuti, obe strane, Ukrajina i Donbas, su zadržali ono što realno kontrolišu. Ceo slučaj je uticao i na nesporazume oko gasa, te Ukrajina iz protesta krajem 2015. godine prekida kupivinu gasa od Rusije, dok je transport ruske robe namenjen Uniji nastavljen, uz nesmanjene prigovore dve strane jedna drugoj.

Nade u licitaciju

No, kako desetogodišnji sporazum ističe krajem decembra, postavlja se pitanje transporta gasa u narednom periodu. Ukrajinska strana je istakla da ne prihvata sadašnje uslove još malo aktuelnog ugovora i predložila je nov početni predlog.

Nevolja je što su Ukarijina i Rusija predugo zauzimale potpuno suprotna stanovišta. Ukrajina je predlagala nov ugovor na deset godina, s tim da bi ruska strana godišnje minimalno transportovala 60 milijardi kubika gasa, uz nadoknadu od tri milijarde dolara. Šta više, ruska strana bi ovu svotu plaćala i ako bi transportovala i manju  količinu.

Sa druge strane, Rusija, uzdajući se u pravovremeni završetak Severnog toka 2, ističe da bi ukrajinskim pravcem transportovala najviše 20 milijardi kubika, uz dosta nižu cenu. Dugo nije bilo pomaka, da bi na poslednjim pregovorima u Briselu, Aleksandar Novak i Aleksej Orželj, ministri za naftnu privredu Rusije, odnosno Ukrajine, pristupili neočekivano konstruktivno. Mada su i dalje različitog viđenja o razlozima spora, obojica su se saglasili da se transport obavi na osnovu evropskog prava zakupa gasovoda stečenog na licitaciji sa najmanje dva učesnika. Da bi se primenilo, neophodno je da Ukrajina evro regulu ugradi u sopstveno zakodavstvo, a rok je 1. decembar. Potom bi usledila licitacija, na kojoj bi Rusija mogla da zakupi koji hoće obim i rok zakupa. Mogla, bi, međutim i da ostane bez zakupa.

Otac Džon i sin Hanter

Dogovor, za koji u Uniji smatraju da može voditi do rešenja prihvatljivog po obe strane, nije rado dočekan kod većeg dela na poslednjim izborima poraženog ukrajinskog političkog establišmenta. Danima su trajali protesti, potom demostracije, sve je dodatno zaoštreno otvorenjem slučaja Hantera Bejdena, sina poznatog američkog demokratskog senator Džona, po mnogima protivkandidata predsedniku Donaldu Trampu na dolazećim izborima.

 Otac Bajden se optužuje da je vršio pritisak na bivšeg ukrajinskog predsednika Parošenka da smeni državnog tužilaca koji se upustio da istražuje korupciju unutar firme Buriska, najvećeg ukrajinskog proizvođača gasa, u čijem je Upravnom odboru nameštenik bio sin Hanter, mada bez iskustva u naftnoj privredi. Bivši, dosta ratoborni, prvi čovek Ukrajine je udovoljio molbi.

U međuvremenu, na evrounijskim izborima većinu mesta u parlamentu osvojili su poslanici skloni oštrom pristupu u odnosima sa Rusijom, sličan je i sastav nove Evropske komisije, svojevrsne vlade Unije. Ostaje da se vidi kako će se stvari dalje razvijati, no, izvesno je biće napeto bar koliko i do sada.

Sud umanjio kapacitet gasovoda

Da će Moskva morati računati na otežano snabdevanje Unije potrudio se i evropski sud. Mada, rešavajući poljsku žalbu, nije promenio odluku Evropske komisije da se Treći energetski paket ne odnosi na Severni tok 1, sudije su presudile da kopnenim gasovodom Opal ruski Gasprom može da transportuju u obimu polovine kapaciteta. Caka je u tome što se po prispeću u Grajsforg, gas iz Severnog toka 1 usmerava upravo na Opal. Praktično, sud je za trećinu smanjio kapacitet aktivnopg morskog cevovoda, izvesno je da će isto ograničenje biti i za budući gasovod „brat blizanac“.

U priču oko nedaća pri širenju evropske gasne mreže upliće se i izgradnja gasovoda Turski tok, blede kopije davno zamrlog Južnog toka. Reč je o gasovodu čija je osnovna uloga da državama jugoistoka Evrope, daleko najranjivijim na zastoje isporuke ukrajinskim cevovodom, omogući alternativnu rutu snabdevanja. No, Evropska unija bi volela da se novi cevovod iskoristi kako bi se jugoistok naslonio na još jednog snabdevača gasom, ne samo Rusiju.

Treći energetski paket

Ideje da novi snabdevač bude Azerbejdžan se izjalovila zbog nedovoljnih količina gasa, dok se plan preuzet od nekada mnogo reklamiranog projekta gasovoda Nabuko, čiji bi početak bio na Turkmenijskim nalazištima, pokazao utopijom. Sada se kao rešenje nudi snabdevanje utečnjenim gasom iz terminala u grčkoj luci Aleksandropulos. Međutim cena gasa bi bila bezmalo pedeset odsto skuplja spram cene koju Srbija plaća dosadašnjem dobavljaču.

Praktično, jedina realna mogućnost je izgradnja drugog kraka gasovoda Turski tok, prvi je nedavno pušten u rad i iz Rusije gasom snabdeva Tursku. Novi krak, godišnjeg kapaciteta 15,75 milijardi kubika, bi iz Crnog mora vodio u Bugarsku, pa preko Srbije i Mađarske do Austrije. Problem je što je na delu kroz Srbiju, suvlasnik gasovoda,  i to pedestjednoodstotni, većinski, Gasprom, ujedno i isporučilac gasa.

Po Trećem energetskom paketu, nije dopušteno da isto pravno lice bude vlasnik i gasa i gasovoda. Kako je Srbija potpisnik paketa (Rusija nije), smatra se obaveznom poštovati sve, pa i ovu evroregulu. Srbija ne bi bila prva država u čijem slučaju bi regula bila zaobiđena. Ipak, stvar je u rukama briselske birokratije.

Pogled prema Aziji

Događaj će biti i start gasovoda Snaga Sibira svojevremeno zakazan za 20, pa pomeren za 1. decembar. Reč je o početku rusko-kineske gasne saradnje, do današnjih dana gotovo zanemarljive. Cevovodom dugim 2.400 kilometara bi se godišnje 38 milijardi kubika gasa isporučivali u istočni, daleko najnaseljeniji i najrazvijeniji, deo najbrojnije zemlje. Izgradnja je počela pre četiri godine, onda kada su se „zapalile“ svađe oka transporta ukrajinskim transportom, a SAD i pojedine evropske države počele da stopiraju gradnju Severnog toka 2. Rusija je odgovorila okretanjem Aziji, pa je u planu još i gasovod za godišnju isporuku 30 millijardi kubika u zapadne krajeve Kine, najavljen za 2025. godinu.

Međutim, cena gasa na kineskom području je niža nego u Evropi, mada poslednjih sezona raste. To je manje profitabilan posao od isporuka Evropskoj uniji, ali je perspektivan. Rusija ga je uklopila u najveći državni energetski projekat nakon sovjetskih vremena, a sastoji iz u godišnjem transprotu cirka 67 milijardi kubika gasa sa nalazišta u Jakutiji. Polazni cilj je poboljšanje situacije u retkim gradovima ove regije gde temperatura zimi pada i na minus 62 stepena Celzijusa.

Perspektiva kineskog tržišta

Deo gasa se usmerava na preradu u novoizgađeni kompleks na preradu, potom se 38 milijardi kubika sa Čanadoljskih polja kod pograničnog grada Blagovešćanskoje usmerava prema Kini. Ostatak ide na krajnji istok Rusije, u petrohomejiski kombinat u Vladivostoku, a skoro 12 milijardi kubika je namenjeno za utečnjavanje i tanker-isporuku Japanu, čime bi Rusija utrostručila prodaju gasa „Zemlji izlazećeg  sunca“.

Mnogi u sveti, i u Rusiji, ne vide veliku dobit od izvoza u Kinu, no Kina iz ekoloških razlog odustaje i od hipetrofiranog rabljenja uglja i od pokušaja frakingom povećati domicilnu proizvodnju gasa. Rezultat je uvećanje godišnje potrošnje na 220, sa ambicijom da za pet godina dostigne i svih 350 milijardi kubika. Domaća proizvodnja je ispod sto milijardi i ne očekuje se veći rast. Očito, Kina će ubrzo postati najveći svetski kupac i dobro je pravovremeno se pozicionirati na galopom rastuće tržište.

Gorivo dva veka

Gas je svakako bio gorivo druge polovine dvadesetog veka. Uprkos drugačijim namerama pojedinih moćnih država, ostaje najaktuelniji energent i tokom tekućeg stoleća. Energija je uvek pod posebnom paskom politike, ona najpoželjinija i najviše. Stoga će gasna mreža ostati pod velikim uticajem dešavanja na političkoj sceni, čija će izgradnja umnogome zavisti od globalnih političkih odnosa. Upravo izgradnja  ukrajinskog gasovoda govori nam da se najvredniji kapaciteti realizuju kada su odnosi globalnih i regionalnih moćnika usaglašeni i korektni. U drugačijoj političkoj konstalaciji sve je mnogo grublje, a najvredniji projekti se odlažu ad akta.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja