Autor: msr Marijana Jelisavčić, književni kritičar
Kao što je književnost služila rastu i promociji fantastike, tako je i fantastika služila književnosti, da korišćenjem njenih obrazaca iskaže nešto što se smatralo tabuom. Procvat fantastke u modernoj srpskoj književnosti usko je vezan za dela sa početka XIX stoleća. U epskom pesništvu srpskog predromantizma fantastika koja podrazumeva pojavu onostranog, vezana je za đavola i njegov bestijarijum, ali i teme koje su u to vreme bile dominantne i u ostalim književnostima (potpisivanje ugovora sa đavolom, savezništvo više mračnih sila).
„U našim epovima konceptualizacija đavola ostala je nadublje određena teološkom vizijom i hrišćanskim etosom, dok se vodeće evropske književnosti tada već uveliko počinju oslobađati tipično hrišćanskog obrasca u prikazivanju Satane i sve više ga laicizirati (mada ni ta nova predstava neće u potpunosti napustiti ključne komponente prvobitne koncepcije“ (Damjanov 2015: 5).
Božji otpadnik „stenje, plače, jauče i kuka“ dok ne sagleda razmere velikog problema koji preti da ga u potpunosti uništi. Hristovo rođenje ni najmanje mu ne ide u prilog, jer će „da skoruši Satanu pod noge“ i „uprazdniće Satanino carstvo / i sve v Ad jego dostojanstvo“. Pop Kosta (Konstantin Marinković) štampao je ovo delo 1808. godine, što je činjenica koja u pojedinim segmentima epa deluje neverovatno. Naime, velika modernost odlikuje spev Plač Rahili, počev od predstave o đavolu, koji je predstavljen kao Božji otpadnik i podstrekač greha, a koji za potrebe čitanja starodrevnih knjiga koristi naočare (kao starija osoba delikatnog vida), pa sve do uvođenja „najstrašnije furije“ Alekto, koja je u kontekstu ovog dela opasnija i sklonija zlu više nego đavo lično. NJena je ideja da se pobiju sva vitlejemska deca, kako bi se sprečilo ostvarenje proročanstva. „Upravo postupak (psihološki) uverljivog profilisanja glavnih junakinja može biti označen kao ključno odstupanje od primarnog teksta u odnosu na biblijski predložak“ (Eraković 2009: 186).
Predložak ovog epa jeste tragični događaj iz Jevanđelja po Mateju, odnosno Irodov strah od dolaska Mesije koji će ga, po proročanstvu, koštati prestola.
“Tada Irod vidje da su ga mudraci prevarili, razgnjevi se vrlo i posla te pobiše svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca“ (Matej 2.16).
Marinković ovu priču koja staje u svega pet biblijskih sekvenci, razvija u radnju motivisanu uplivom nečistih sila. Rahila, koja se u Jevanđelju pominje samo na jednom mestu, u epu dobija prostor za lamentovanje nad svojom mrtvom decom, ali i priliku da se posredstvom njenog lika sugestivno oslika opozicija dobra i zla, time što će njen lik biti suprotstavljen negativnoj junakinji, furiji, koja konce života drugih drži u svojim rukama, odnosno – ustima. „Umesto (konvencionalnog) bacanja čini i vašarskih vradžbina, sposobnost manipulisanja najdubljim ljudskim strahovima je predstavljena kao najmoćnije oružje emanacije Zla“ (Eraković 2015: 121). Još je zanimljiva i pasivnost Satanaila, koji čitavu akciju predupređivanja opstanka u životu Marijinog i Josifovog sina, preusmerava na „sluge verne i hitronosne / Veličestva tronu mom podložne / Oni ćedu za mene krv proliti / I iz bede svake izbaviti“ (Marinković 2015: 18). U nekoliko navrata ističe se hitrost kao glavno i najizrazitije obeležje furija. To se pokazuje i na delu, one i same kažu „volja tvoja jeste povelevat / a naša je samo soveršavat“ (Marinković 2015: 20), a Alekto pokazuje revnost u izvršavanju zapovesti svog vladara. Osim đavolskih poslova koje obavlja, njen izgled uliva strah:
Ot mog zvuka Ad sav mora sʼ tresti,
I kamennje i drvo pucati,
Eumenide moje sodružnice,
Prate mene, i ljube mi lice,
Koga otrov samo moj dodirne,
Onaj taki v magnoveniji umre,
Sa Parkama groznim ja živim,
Jedna drugoj na vsegda pomažem
Kao što je kolektiv vitlejemskih majki najbolje predstavljen kroz lik pojedinca – zlosrećne majke Rahile, tako je i demonski kolektiv furija svoje razorno uobličenje dobio u liku furije Alekto. Ona je Satanailovo „desno krilo“, „podpora i sestra“. Poverava joj zadatak od kog zavisi njegova sudbina, i predlaže joj da podbuni Iroda „da on Hrista kako god ubijet“, a ona cilja na masovniji zločin:
Svi mladenci v grad Vitlejem,
Ako hoćeš i v Jerusalim,
Taki, velim, svi da se pobijut,
I mladenca novog da umertvjat.
Mera predostrožnosti ili žeđ za zlodelom i prolivanjem nedužne krvi, tek furijin plan je sproveden i više nego uspešno – pobijena su i starija deca, a među njima i Irodov i Doridin sin Aleksandar. Ranije je naznačeno da Alekto volju svog gospodara nije izvršila pretnjama i nasiljem, već sugestivnom pričom koju je u snu servirala Irodu. Osim što ga upozorava da „mladenec se čudesnij rodio“ (Marinković 2015: 25) i da je njegova vlast dovedena u pitanje, furija judejskom tiraninu daje instrukcije specifične za hipnotisane i narkotizovane osobe: „I pokaži svetu da ne dremaš […] Ustaj! Nemoj više ti spavati“, pritom mu obećavajući svoju pomoć u izvršenju zadatka. Alekto je vešt pregovarač. Radoslav Eraković ističe njenu lukavost oblačenjem „vo smertnih odelo“, čime stiče poverenje i bliskost, a skriva svoju demonsku prirodu. Naročito je važna „oratorska veština Satanailove izaslanice“, koja se Irodu približava laskanjem, hvaleći njegova strašna zlodela. Nabrajanjem Irodovih postupaka koji su ga doveli na tron, postaje jasno zašto je upravo on postao instrument izvršenja Satanailove volje: reč je o čoveku koji „mnoga proča slavna dela ima“, ali dela okupana krvlju onih koji su se isprečili na putu njegove moći i samovolje. Kroz ep, on sam naglašava svoju demonsku crtu: traži da mu se na trgu izgradi stub kako bi mogao „s radostju pogibelj vzirati“, kada sazna da mu je „sopernik“ živ naređuje pogubljenje sve dece, a kada čuje o smrti svog deteta i žene, razmišlja kako će „sramota biti velikaja / dokle čuje rimska monarhija“. Ako je ranijim postupcima bio pretendent na mesto u paklu, ovim se samo potvrdio kao neko ko to mesto zaista zaslužuje.
Razvijanje glavnog ženskog (pritom negativnog) junaka u liku furije, zanimljivo je sa više aspekata. Furije su u grčkoj mitologiji bile poznatije kao erinije, „strašne i srdite boginje koje borave u Erebu. One kažnjavaju prekršaje prastarih, nepisanih zakona, svete prolivenu rođačku krv, uvrede nanete roditeljima i povredu gostoprimstva“ (RGRM 2004: 142). Nataša Drakulić ističe povezanost njihovog nastanka (oplođene kapima krvi uškopljenog Urana) sa funkcijom koju imaju u epu Plač Rahili:
„Pošto su, originalno, prema grčkom mitu, nastale prilikom Uranovog kastriranja, ne čudi činjenica da im autor ovog religioznog epa pripisuje ulogu onih koje će nagovoriti cara da opustoši Vitlejem kolektivnim pokoljem dece i tako mu oduzme plodnost“ (Drakulić 2017: 242).
Erinijama i furijama zajednički je sablasni izgled:
„To su starice bleda lika koje umesto sede kose imaju zmije na glavi. Iz očiju im kaplje krv, a iz usta, umrljanih crnom krvavom penom, širi se otrovni dah mrtvaca. Obučene su u crne rite, a u rukama drže buktinje ili bič. Erinije kevću kao lovački psi i neumorno progone svoje žrtve po zemlji i moru, sve do Hada, gde nema radosti ni nade. One su nepodmitljive i uporne; čak ni smrt ne oslobađa krivca njihovog proganjanja“ (RGRM 2004: 143),
ali rimski ekvivalent je zlokobniji, bez ideje o dobru ili nagradi, koja postoji kod erinija. „Alekto i Tisifona su brzi, zlokobni vesnici Jupitera, koji po svetu šire ratove i smrt. Tisifona spravlja strašan otrov od pene sa Kerberove njuške, soka iz Ehidninog tela i sveže krvi“ (RGRM 2004: 442). I u Rječniku simbola ističe se osvetoljubivost erinija, ali usmerena prema onima koji su zgrešili (RS 2003: 150). U stara vremena su ih poistovećivali sa savešću. Alekto na sličan način deluje na Iroda, ali u negativnom smislu. Ona odagnava misao o savesti, za koju će se ispostaviti da je tiranin i nema, ali utiče na njegovu svest svojom slatkorečivošću i laskanjem, kombinujući fabrikovanu pobunu koja se sprema i mogućnost da se čitava stvar okonča srećno po njega, ali i po đavola.
Razvijanjem lika furije, Marinković je dokazao da je moderna srpska književnost na samom početku svog nastajanja imala potencijala da parira pandanima u evropskoj literaturi tog vremena, koja se, kao što smo videli, u velikoj meri oslobodila predstava religijskog poimanja zla. Savezništva između mračnih žena i predstavnika pakla koja su sklapana u drugim delima, građena su po modelu karakterističnom za Zapad, gde je đavolova službenica mogla biti bilo koja žena koja se obaveže na pakt, a Marinković nam kroz iskaz Satanaila otkriva, da su mu furije jednake: „u carstvu jeste perve mojem / i vladate neprestano sa mnom“ (Marinković 2015: 21).
Literatura
Damjanov 2015: S. Damjanov, „Tamna strana neba ili dve poetsko-epske vizije Satane“ u: Plač Rahili (prir. S. Damjanov, R. Eraković), Novi Sad: Matica srpska, 5–11.
Drakulić 2017: N. Drakulić, „Ženski domen moći u delu ʻPlač Rahiliʼ Konstantina Marinkovića“, Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Eraković 2009: R. Eraković, Religiozni ep srpskog predromantizma, Novi Sad: Matica srpska.
Eraković 2015: R. Eraković, „Grad kao pozornica kosmogonijskog sukoba svetlosti i tame“ u: Plač Rahili (prir. S. Damjanov, R. Eraković), Novi Sad: Matica srpska, 109–125.
Marinković 2015: K. Marinković, Plač Rahili (prir. S. Damjanov, R. Eraković), Novi Sad: Matica srpska.
RGRM 2004 – D. Srejović, A. Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd: Srpska književna zadruga.
RS 2003 – Ž. Ševalije, A. Gerbrant, Rječnik simbola, Banja Luka: Romanov.
Ostavi komentar