Frida Kalo

29/01/2020

Autor: msr Ljiljana Dragosavljević Savin, istoričar

 

 

Ne slikam snove ili noćne more, slikam svoju realnost.

Frida Kalo

Frida Kalo (Magdalena Carmen Frida Kahlo Y Calderon) je meksička slikarka realizma, kubizma i nadrealizma. Rođena je 6. jula 1907. godine u Kojoakanu, predgrađu Meksiko Sitija. Otac joj je bio nemački slikar i fotograf jevrejskog porekla Vilhelm Kalo, a majka katolkinja Matilda. Njen otac je bio blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao nemačke filozofe, dok je, druge strane, majka bila nepismena, odlučna, praktična, tvrdoglava, nezadovoljna i uglavnom neraspoložena žena. Na svet je došla neposredno nakon smrti Vilhelmove prve žene, tako da ima dve starije i tri mlađe polusestre. Dom u kome je rođena pretvoren je u muzej posvećen njenom životu, a poznat je pod nazivom Plava Kuća.

Mnogo godina kasnije promenila je dva ključna podatka u svojoj biografiji: počela se predstavljati samo kao Frida Kalo i tvrdila je da je rođena 7. jula 1910. godine, kako bi se taj datum poklapao sa početkom Meksičke revolucije. (Meksička revolucija je izraz kojim se opisuju politička previranja, pučevi i serije građanskih ratova u Meksiku, koji su okvirno trajali od 1910. do 1920. godine.)

Bila je veoma krhkog zdravlja. Od dečije paralize razbolela se sa samo šest godina, zbog čega je devet meseci ležala u krevetu i trpela nesnosne bolove. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jedna noga ostala joj je kraća i tanja od druge. Zbog toga je često bila predmet podsmeha svojih vršnjaka. Međutim, to je nije obeshrabrivalo. Frida Kalo je bila ponosna i prkosna devojka. Ne samo da se nije stidela svojih nedostataka, već ih je predstavila kao svoju prednost. Prezirala je pokazivanje bilo kakve slabosti i nikad nije plakala. Majka ju je potajno sažaljevala, ali je od oca dobijala ogromnu podršku i divljenje, koja ju je ohrabrivala. Govorio joj je kako je bolja od drugih, jer je hrabrija i pametnija. Od njegovih šest kćerki ona mu je bila ljubimica, koja se jedina i školovala.

Fridin otac je bio Nemac, dok je majka bila Meksikanka, pa otuda i njena ljubav prema različitim kulturama. Od umetničkih dela, do uređenja doma, u svemu se mogla pročitati i pronaći ljubav prema njenom mešovitom poreklu. Tako na nekim autoportretima, slikarka sebe udvaja. Slika dve Fride u različitim haljinama, jednu u evropskoj, drugu u tradicionalnoj meksičkoj. Ona je ponosno nosila tradicionalnu meksičku narodnu nošnju i svoj dom ispunila narodnim motivima koji najbolje odražavaju kulturu zemlje iz koje potiče njena majka.

Frida Kalo je izrasla u nemirnu i energičnu devojku, koja se šišala na kratko, nosila pantalone i družila se samo sa muškarcima. Falsifikujući godine svog rođenja upisuje srednju školu, ali je tamo ostala upamćena kao devojka koja je dosta čitala i bila veoma rečita. Zbog toga je i bila primljena u Savez mladih komunista, kao jedini ženski član. Vođa ove grupe Alejandro Gomez Arias, bio je Fridin prvi momak, s kojim je provela tri godine. Frida je želela da završi studije i postane lekarka kako bi bila u prilici da pomaže drugima da izbegnu njenu sudbinu.

Svi snovi pretvorili su joj se u pepeo kada je 17. septembra 1925. godine u sudaru između autobusa, u kome se vozila sa dečkom Alejandrom, i tramvaja, zadobila teške povrede. Dugačka metalna šipka iz autobusa probušila joj je stomak i izašla na drugu stranu. Desna noga bila joj je prelomljena na jedanaest mesta, a stopalo potpuno smrvljeno. Kičma joj je bila presečena na tri dela, a karlica takođe zdrobljena, kao i rebra i ključna kost. Lekari su sumnjali da će preživeti, a ako se to i desi tvrdili su da nikada više neće hodati. Nakon mesec dana provedenih u bolnici, puštena je na kućno lečenje, gde je mesecima bila zarobljena u gipsu, od glave do pete. Kad su bolovi koliko-toliko uminuli, majka je osmislila pomoćni štafelaj i dala joj boje i platna da može da slika dok leži, a otac joj je namestio ogledalo na plafonu, kako bi mogla da vidi svoje lice. Slikanje ju je opuštalo, a inspiraciju je pronalazila u jedinoj stvari koju je mogla da vidi – sopstvenom liku.

Posle teške saobraćajne nesreće i početka dugotrajnog oporavka, Frida Kalo odlučuje da odustane od medicine i posvećuje se intenzivno slikarstvu. „Nisam bolesna, samo sam slomljena“, napisala je u svom dnevniku i dodala „Hvala životu i što mogu da ga živim sve dok je u meni snage da slikam“. U početku najviše je bila zaokupljena autoportretima. „Slikala sam samu sebe, jer sam prečesto sama i jer sam predmet kojeg najbolje poznajem“, rekla je jednom prilikom. Od sto četrdeset tri Fridine slike, pedeset pet su autoportreti. Zahvaljajući nadljudskoj snazi, prkosu i inatu koji su je održali, ponovo je prohodala kada je imala devetnaest godina. Za vreme čitavog života patila je od teških bolova i duže vremenske periode provodila je po bolnicama. Operisana je više od trideset puta, a da bi olakšala patnju odavala se drogama i alkoholu. Nakon oporavka, porodica je zapala u finansijsku krizu, zbog čega je Frida morala da napusti školu i pronađe posao. Iako samouka, od svih poslova jedino je umela da slika.

Na jednoj zabavi 1927. godine upoznala je Diega Riveru, najvećeg meksičkog slikara, kome je objasnila čime se bavi, pokazala mu svoje slike i tražila njegovo profesionalno mišljenje. „Tvoje su slike tako posebne, tako meksičke. Darovita si i imaš stila. Moraš da nastaviš sa radom, ali nemoj nikog da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija“, rekao joj je Dijego, a njoj je to bio dovoljno veliki motiv za rad. Od tada njih dvoje redovno su razmenjivali mišljenja, ali on joj je ostavljao slobodnog prostora za pronalazak sopstvenog stila. Frida je bila oduševljena i zaljubljena u Dijega. Ubrzo su počeli burnu ljubavnu vezu, koja je trajala do kraja njenog života. Sa dvadeset dve godine Frida se udala za dvadeset godina starijeg meksičkog slikara i profesora Dijega Riveru. Zbog same činjenice da je Dijego mnogo strariji od Fride, njena majka nije odobravala takav brak, te se na njihovom venčanju pojavio samo Fridin otac. Pored zajedničke sklonosti ka slikanju, oni su bili i aktivni članovi u Komunističkoj partiji u Meksiku.

U početku ovaj par imao je nadimak „Slon i golubica“, a kasnije „Lepotica i zver“, zbog promenljivosti njihove veze. Njihov brak smatrao se neprikladnim, jer je uključivao mnoge ljubavne afere i prevare, koje je Frida umela da prikaže na svojim slikama. U tom periodu Dijegu je prioritet bilo slikarstvo i politika, a Fridi samo on. Ubrzo nakon venčanja, koje je održano 21. avgusta 1929. godine, Frida je shvatila da Riverina ljubav prema njoj ne isključuje i njegove veze sa drugim ženama, među kojima je bila i njena sestra. Čeznuo je za slobodom i želeo da poseduje svaku ženu, a to mu je obezbeđivao neprikosnoveni ugled. Fizički je bio neprivlačan, ali žene su se bacale u njegovo naručje. U Meksiku je bio Bog, kao slikar, predstavnik meksičke renesanse i ideolog radničke klase. Njegovo političko uverenje nije bilo isključivo prema neistomišljenicima. Bio je vatreni komunista, ali je flertovao sa kapitalizmom i uzimao njihov novac. „Bio je kaktus koji uspeva svuda, na pesku i kamenju. A kad cveta, njegovi su cvetovi predivno crveni ili žuti kao sunce“, ovako ga je opisivala njegova supruga. Fridu su bolele njegove prevare. Pravdala ga je da je posedovanje lepih žena plod njegove umetničke prirode, jer na taj način pronalazi neophodnu inspiraciju za svoju umetnost.  Međutim, njeno zdravlje bivalo je sve lošije. Tokom jedne godine imala je sedam operacija na kičmi. U bolnici je provela devet meseci i smatrala je da joj Dijego duguje bar vernost. Ali, njegov ego i poslovni boljitak bio je proporcionalan broju žena u njegovom životu. Frida je bila polomljena. Njeno telo stajalo je uspravno zahvaljujući čeličnom oklopu koje ga je držalo i bez kojeg bi se raspalo na sitne delove.  „Tako veliki i značajan čovek pripada svima i shodno tome ne može emotivno da pripada samo jednoj osobi. Možda osobama koje osećaju neizmernu strast prema svojoj umetnosti ne preostaje više strasti za ljude“, ovim rečima Frida je u početku pokušavala da opravda Dijegovo ponašanje. Javno govoreći da je njegova umetnička priroda takva, ona je, zapravo, olakšavala sebi njegove prevare.

Međutim, kasnije se i sama Frida Kalo upušta u ljubavne afere. Jedna od njih je bila afera sa Lavom Trockim, ali i sa mnogim ženama. Nakon ubistva Trockog, za koje je bila i sam optužena, Frida je govorila kako nikada nisu bili u romansi. Međutim, posvetila mu je autoportret koji se danas nalazi u Vašingtonu. Taj autoportret, koji je dobio na poklon, Trocki je ostavio na zahtev svoje supruge Natalije, kada je napustio Plavu kuću 1939. godine. Zbog velike duševne boli, besa i situacije u kojoj se nalazi, otvorila je žive rane od operacija na koži, kako bi duševnu bol prikazala fizičkom. Ostala je zabeležena njena izjava da je u životu doživela dve velike tragedije – prva je bila saobraćajna, a druga je bila udaja za Dijega Riveru. Saobraćajna nesreća joj je nanela fizčke povrede, a Dijego psihičke.

Burna veza između ovog para i njeni zdravstveni problemi, ostavili su veliki emocionalni trag u pogledu duševne boli i umetničkog stvaranja na Fridu Kalo. U tom periodu nastala su njena najbolja autobiografska dela. Dodatnu tugu, bol i patnju izazvalo je i saznanje da ne može imati decu, posle četiri pobačaja. Ti pobačaji su bili posledica saobraćajne nesreće, koja je zadesila u mladosti. Najupečatljivije slike koje su prikazale njenu patnju u potpunosti i ljubav prema svom izabraniku bile su „Ludo zaljubljeni“, „Sakaćenje“ i „Sećanje“. Nakon saznanja za ljubavnu aferu između Dijega i njene mlađe sestre Kristine, Frida slika sliku pod nazivom „Ludo zaljubljeni“. Zatim nastaje delo pod nazivom „Sakaćenje“, koje je posvećeno Dijegu koji je voleo njenu dugu crnu kosu, a u inat njemu ona ju je odsekla. Kroz sliku pod nazivom „Sećanje“ Frida prikazuje svoju odeću i probodeno srce koje leži pored njenih nogu, čime želi da odbaci sve što je vezuje za poznatog slikara. Posledica takve situacije dovela je do razvoda između Fride i Dijega.

Za njihov brak može se reći da je bio sve samo ne skladan, iako se sastojao od ljubavi, ali i veza sa drugim ljudima, kreativnosti koja ih je spajala i mržnje koja je kulminirala razvodom 1939. godine. Taj razvod je trajao samo godinu dana. Tokom 1940. godine Frida intezivno slika i izlaže u Njujorku i San Francisku, gde se razboleva i ponovo završava u bolnici. Na nagovor svog lekara, inače dobrog Dijegovog prijatelja, uspostavlja kontakt sa Dijegom  i ponovo zaključuju brak. Tokom cele bolesti Dijego je bio sa Fridom, ali se takođe viđao i sa drugim ženama. Da bi mu se osvetila, Frida je čak obavestila novinare o njegovoj vezi sa meksičkom glumicom Marijom Feliks, pa je došlo do javnog skandala. Njihov buran i strastven odnos je prošao kroz brojna neverstva, pritiske zbog karijera, razvod, ponovno venčanje, Fridine biseksualne afere, boemski život koji je vodila, njeno loše zdravlje i nemogućnost da ima decu.

Na Fridino slikarstvo snažno utiče meksička kultura, koja se ogleda u žarkim bojama, simbolizmu, realizmu i primitivnom stilu.  Obožavala je boje. Crvena, narandžasta, žuta i zelena su bile glavne boje na njenim slikama. Trudila se i da njena odeća bude što koloritinija, a svežim cvećem je ukrašavala kosu. Na njenim slikama često se prikazuje majmun, koji u meksičkoj kulturi predstavlja simbol žudnje, a kojeg ona prikazuje kao simbol nežnosti i zaštite. Slika hrišćanske i jevrejske teme, kombinuje elemente iz klasične verske meksičke zajednice sa nadrealističkim. Klasičan primer meksičke kulture ogleda se u njenom „Autoportretu sa ogrlicom od trnja“. Sliku je naslikala 1940. godine, nakon razvoda i stilski je urađena kao meksičke verske slike. Na slici je prikazana ogrlica koja asocira na Isusovu krunu i njegovu muku, a u njenom slučaju predstavlja poniženje  koje je pretrpela od muža. Na ogrlici visi mrtav kolibri, koji u meksičkoj kulturi nose oni koji žude za ljubavlju, a na ramenima su prikazana dva demona kao njeni ljubavnici. Prvi demon je smrt u obliku crne mačke, a drugi je đavo u obliku majmuna.

Za sobom je ostavila oko dve stotine izvanrednih slika, crteža i nacrta, koji su oslikavali njena životna iskustva i doživljaje, njen fizički i emotivni bol i njenu iscrpljujuću vezu sa Dijegom. Nacrtala je pedeset pet autoportreta. Umesto da piše o sebi, ona je sebe portretisala. To je bio njen način samospoznaje. Autoportret je ego dokument, svedočanstvo o radoznalosti subjekta prema samom sebi. Oba elementa ličnosti, i fizički i psihički, upadljivo su prisutna na autoportretima Fride Kalo. To je ono što ih čini specifičnim, vibrantnim i podsticajnim za analizu. Tela su kod ove slikarke naročiti bitna. Ona svoju glavu stavlja na telo srne, svoju glavu stavlja na telo bebe koja sisa. Sisa je „otvorena“, vide se njeni nervi, njena nabreklost. Sve je naturalistički do granice neprijatnosti za posmatrača. Svoje srce ona stavlja u svoje ruke, ono je njena paleta kojom slika portret svog doktora. Portretiše se sa polomljenom kičmom, tela potpuno šupljeg. Njena stopala, deformisana, precizno nalakiranih crvenih noktiju, vire iz kade pune simbola njenog života. U naručju su majmunčići i papagaji, na leđima su dva duga reza od operacije, nad ustima je splačina hrane koju bolesnica treba da preživa dok leži u bolnici. Iz ovih radikalnih iskustava posmatrač može da shvati sav užas višemesečne nepokretnosti.

Prvu samostalnu izložbu imala je 1938. godine u galeriji Julina Levija u Njujorku, gde je dobila dobru kritiku. Godinu dana kasnije dobila poziv od Andrea Bretona i odlazi u Pariz, gde izlaže par svojih slika. Muzej Luvr je tada kupio sliku pod nazivom „Okvir“, koja je zapravo jedan od njenih autoportreta. Slika „Okvir“ predstavlja prvo delo iz Meksika dvadesetog veka, izloženo u tako poznatom muzeju.

Godine 1953. održala je jedinu izložbu u Meksiku. Pošto je u vreme otvaranja izložbe bila u veoma lošem zdravstvenom stanju, doktor joj je zabranio da prisustvuje otvaranju. Međutim, Frida to nikako nije htela da dozvoli, pa je na izložbu stigla u ambulantnim kolima, a zatim su je četiri muškarca iznela i na krevetu smestila da dočeka poklonike njene umetnosti. Jedan lokalni krtitičar je izložbu opisao ovako: „Nemoguće je razdvojiti život i rad ove izvanredne osobe. Njene slike su njena biografija.“ Upravo iz tog razloga je njen rad bio toliko različit od rada njenih savremenika.

Frida Kalo je višestruko prisutna u našem vremenu. Komercijalizacija njenog lika bila je masovna, brza i brutalna. Njen lik danas draži posmatrača svojom neobičnom pojavom, toaletom, nakitom i frizurom, nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Lik ove umetnice se užasno mnogo eksploatiše i ciljano uklapa u neoliberalne tržišne procese.

Po svojim ubeđenjima, Frida je bila komunistkinja. Poznat je njen iscrtani mider, sa srpom i čekićem. Poznat je i njen portret Staljina, kao i autoportret sa Staljinom. Prezirala je američko industrijsko društvo. Njen suprug Dijego Rivera sukobio se sa Rokfelerom, čiji hol je iscrtavao, a koji je kasnije srušen, zbog problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Poznato je Fridino aktivno učešće u Komunističkoj partiji Meksika, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ustvari, Frida nije volela belce, SAD i kapitalizam. Doslovno je rekla: „Uopšte mi se ne sviđaju gringosi. Vrlo su dosadni i svi imaju lica poput nepečenih peciva.“  Umesto da je osuđuje, beli feminizam ju je prigrlio i često se njen lik danas prikazuje svetlijim i lepšim nego što je uistinu bio. Tako je Matel (proizvođač lutke Barbi) kreirao Fridu svetlije boje kože, a britanska premijerka Tereza Mej nosi narukvicu s njenim likom.

Fridu ne smemo posmatrati samo površno, kroz njen stil, jer to potkopava njenu etničku pripadnost, njezinu sposobnost i principe, sve što je ona ustvari bila. Ona je bila jedna izrazito čulna žena, neverovatno hrabra i liberalna za svoje doba. Njena izražena egocentričnost i njena izražena ekscentričnost bile su utemeljene. Savremeni feminizam je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Ali, Frida Kalo je više bila revolucionarka, nego feministkinja. Ona nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, u ovom slučaju portretiše. Ona je volela da se i fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Emotivni i fizički problemi Fride Kalo su, svakako, bili značajan deo njenog života, uslovili su određena emotivna raspoloženja koja su prisutna u stvaralaštvu ove žene, kao motiv ili kao nagoveštaj, ali nikako nisu poluga zahvaljujući kojoj se objašnjava njeno delo.

Godine 1953. Frida je dobila gangrenu desnog stopala. Prinuđena da amputira nogu ispod desnog kolena, ona biva potpuno vezana za krevet, jer zbog prekomerne količine lekova protiv bolova u kombinaciji sa alkoholom, nije mogla da održi ravnotežu i da se kreće. Tužna i duboko nesrećna u svom dnevniku je napisala: „Stopala, pa šta će mi, kada imam krila i mogu da letim…“ Bila je jako depresivna i nekoliko puta je pokušala samoubistvo. Deset dana pre nego što će umreti, po pljusku i zabrani lekara zbog upale pluća, četiri sata je zajedno sa Dijegom učestvovala na uličnim demonstracijama komunista. Neki čak misle da jednostavno više nije želela da živi. Ipak, ne možemo sa sigurnošću reći da se ubila, jer zvanična autopsija nikada nije urađena.

13. jula 1954. godine Frida Kalo je umrla sa samo četrdeset i sedam godina. Poslednja zapisana rečenica iz njenog dnevnika glasi: „Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti.“

Njena shrana je, kao i ekscentrični život koji je vodila, ostala duboko urezana u sećanja onih koji su joj prisustvovali. Naime, Frida je tokom života izrazila želju da se njeni ostaci spale, pa se tako okupilo mnogo rođaka, prijatelja i obožavalaca, želeći da prisustvuju kremaciji. Frida im je priredila nezaboravan oproštaj. U jednom trenutku je buknuo stravičan plamen iz peći za spaljivanje, Fridino telo se uspravilo, kosa u plamenu joj je letela oko glave, a pre nego što su se vrata peći zatvorila, učinilo se da su joj se usne iskrivile u zavodnički osmeh.

Godinu dana nakon Fridine smrti, Dijego je njenu rodnu kuću, poznatiju kao Plava kuća poklonio državi Meksiko, nadajući se da će ta kuća postati muzej. Inače, slavni umetnik Dijego Rivera, smrt Fride doživeo je kao najgori dan u životu, te on umire samo tri godine posle nje. Njegova poslednja želja bila je da se Fridin i njegov pepeo pomešaju i ostanu zajedno i posle smrti. Porodica nije ispoštovala njegovu poslednju želju. Plava kuća je pretvorena u Muzej Fride Kalo 1958. godine i tu se danas nalazi urna Fride Kalo. Pored njenih slika, čija je vrednost danas veća od slika bilo koje druge umetnice, u Muzeju se nalazi i prostorija u kojoj je Fridin život potpuno rekonstruisan pomoću predmeta i stvari iz njenog života.

„Imala sam običaj da mislim da sam ja najčudnija osoba na svetu, ali opet, razmišljala sam, ima toliko ljudi i sigurno postoji neko poput mene, neko ko se oseća čudno i ko ima nedostatke poput mojih. Zamislila bih tu osobu i zamislila bih da ona postoji i da je stvarno tamo negde i da razmišlja o meni, kao i ja o njoj. Pa, nadam se da si sada negde tamo i čitaš ovo, i kažeš, da, istina je, ja sam ovde i jednako sam čudna kao i ti.“

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja