Fransoa Oland i Zapadni Balkan

31/07/2021

Autorka: dr Aleksandra Kolaković

Od 2019. godine i posete aktuelnog francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu, naglašava se povratak Francuske u region Zapadnog Balkana, kao i njena bitna uloga u evrointegrativnim procesima i nastavku dijaloga Beograda i Prištine. Ocene su da je Francuska administracija u drugoj polovini predsedničkog mandata Makrona značajnu pažnju posvetila regionu koji još nije deo Evropske Unije, iako se dugi niz godina zemlje nalaze u pristupnim pregovorima ili nastoje da postanu zemlje kandidati. Česta su i mišljenja da Francuska pre Makrona nije vodila ili nije imala jasno definisanu politiku prema Balkanu i zemljama, koje su trpele razne spoljnopolitičke pritiske pored otežanih odnosa između samih balkanskih zemalja koje je iznedrio eho nekadašnjih i aktuelnih sukoba i suprostavljenih stavova. Kako se naglašava i da je na regionalnim izborima 2021. godine levica pokazala da ipak nije nestala sa političke scene Francuske, a kako se verovalo nakon 2017. godine, vreme je da se vratimo u vreme (za sada) poslednjeg predsednika Francuske iz socijalističkog korpusa Francuske – Fransoa Olanda. Cilj ovog eseja jeste da osvetli Olandovu vladavinu u kontekstu Zapadnog Balkana.

Ko je Fransoa Oland? Rođen u Ruanu 1954. u porodici lekara i socijalne radnice, Fransoa Oland je imao osnova da stekne visoko obrazovanje na Pravnom fakultetu, potom ga zaokruži u okviru prestižne ENA (Visoka škola za administraciju) i Instituta za političke nauke u Parizu. Kao član Socijalističke partije od 1979. godine, bio je ekonomski saradnik Fransoa Miterana (u vreme dok je bio predsednik), a potom i poslanik od 1988. godine. Dakle, u vreme kada su se odigrale krupne promene i ratovi na Balkanu, Oland je obavljao posao poslanika i polako krčio sebi put ka rukovođenju Socijalističkom partijom od 1997. godine (do 2008. godine kada se povukao sa čela Socijalista). Interesantno je podsetiti da je njegova bivša nevenčana supruga Segolen Rojal bila protivkandidat Nikole Sarkozija na izborima 2007. godine, kao i da je Oland postao kandidat socijalista nakon što je seksualni skandal diskreditovao Dominik Štos Kana, nekadašnjeg šefa Međunarodnog monetarnog fonda.

Pobeda Fransoa Olanda na predsedničkim izborima 2012. godine (uz osvojenih 51,6% prema 48,33% Nikole Sarkozija) vratila je levicu na vlast u Francuskoj. Ovo je bila velika promena kako u unutrašnjem, istovremeno i u spoljnopolitičkom životu zemlje.  Od Olanda, koga je lokalna štampa nazivala „Gospodin Normalni“, Francuzi su očekivali da omogući da Francuska prebrodi ekonomsku krizu i osnaži svoju ekonomiju. Najavio je borbu protiv korupcije, povećanje poreza za bogate i veća socijalna davanja, kao i da će zaštititi Francusku od globalnih tržišta. Ipak, Olanda je čekao i važan posao u odnosima u okviru EU i na spoljnopolitičkom planu, dakle u normalizovanju evrozone i susret sa rešavanjem problema migratornog talasa. U ovom periodu zemlje Balkana, koje su ostale van granica EU tragale su za svojim putevima pridruživanja i bilo je bitno kako će Francuska predvođena novim predsednikom posmatrati i uticati na evrointegracije zemalja regiona.

Ipak, da bismo razumeli stavove Fransoa Olanda prema Balkanu, važno je ukazati kako je 2012. godine gledao na EU i Francusku. U čuvenom govoru u Hali Burže januara 2012. godine Oland je kao drugu tačku u vezi sa finansijama Francuske pomenuo EU: „Zona evra slabi pred našim očima. Francuska mora da pronađe način da promeni aktuelnu orijentaciju EU (…) Sudbine Evrope i Francuske su povezane. Veličina Francuske ne može biti odvojena od snage same Evrope. Nama je Evropa potrebna i ona mora da nam pomogne da izađemo iz krize, ali ne time što će nametati ‘stezanje kaiša’ bez kraja, jer nas to može odvući u spiralu depresije. Disciplina je neopohodna, a angažman mora ići u pravcu smanjenja duga i, u isto vreme, povratka poštovanja. Ali samo nam ekonomski rast može omogućiti da do tog cilja sigurno stignemo“. Oland je još pre dolaska na vlast obećao da će raditi na stvaranju evro-obveznica koje je zamislio kao sistem uzajamnog pomaganja u vezi sa jednim delom EU država čanica, kao i način finansiranja velikih projekata. „Prilikom donošenja odluka koje se tiču pojedinih država, braniću demokratiju, jer je ona smisao evropske ideje, kroz insistiranje na kooperaciji u delanju između nacionalnih i evropskog parlamenta“, kaže Oland, koji se opredelio da Nemačku i njenu kancelarku Angelu Merkel, animira i za novu trgovionsku politiku koja će onemogućiti nelojalnu konkurenciju, fiksirati čvrsta pravila i reciprocitet na socijalnom planu i u sferi zaštite životne sredine. „Evropa ima puno nedostataka i ja ih znam“ navodi Oland u svom govoru i zaključuje: „Ali u isto vreme, ona je naša zajednica. Branimo je, njoj je to potrebno i ona to zaslužuje. Ono što nedostaje Evropi, a ovo vam govori neko ko je Evropljanin u srcu, ali i neko ko ne želi da živi u bilo kakvoj Evropi, jeste kretanje prema Evropi rasta, prema Evropi solidarnosti, prema protekcionističkoj Evropi. Ovo je poziv Francuske da zajedno sa Nemačkom i zemljama koje žele da nas prate konstruišemo takvu Evropu“. Oland je dakle pre svega želeo da redefiniše nove odnose na liniji Francuska – Namačka, posebno da preko EU ojača ekonomiju i uredi odnose između država članica na osnovama solidarnosti i jačanja zajednice, i suzbijanju talasa evroskepticizma koji je počeo da raste. Uporedo, dodatni problem koji je uzdrmao Evropsku Uniju i Francusku jeste talas migaranata koji je u vreme Olandovog predsedničkog mandata postao jedan od posebno važnih izazova. U skladu sa pomenutim, Zapadni Balkan je bio u drugom planu.

Ipak, u julu 2013. godine samo nekoliko nedelja nakon proširenja u okviru kojeg se pored Slovenije, EU priključila još jedna nekadašnja jugoslovenska republika – Hrvatska, Fransoa Oland je tokom zvanične posete Sloveniji,  poslao poruku regionu Balkana. Uspon evroskepticizma u državama članicama EU se već osećao i posebno se odrazio na stavove ka novom proširenju, stoga se kao bitna, naglašava poruka Olanda da „vrata Evrope ostaju otvorena za balkanske nacije spremne da igraju na kartu pomirenja“. U Francuskoj javnosti nije ni postojalo inteteresovanje, niti se, u onim delovima elite koja je o tome odlučivala, podržavala ideja da ubrzano dođe do novog proširenja. U ovom kontekstu posebno je važno istaći da je francuska levica još imala na umu eho „najgoreg sukoba u Evropi od kraja Drugog svetskog rata“. Stoga je i ulazak u EU za države Balkana koje su samo dve decenije ranije bile u ratu i/ili lošim bilateralnim odnosima povezuje sa normalizacijom odnosa kao preduslovom da se evropsko otvaranje ka Balkanu ne završi sa Hrvatskom.

Prvi (a kasnije i poslednji) službeni put Fransoa Olanda u inostranstvo bio je u Nemačku. Susreti i saradnja sa Angelom Merkel, ne samo da su uticali na odnose unutar EU, već su opredeljivali Olandov odnos prema zemljama Zapadnog Balkana. Migrantska kriza bila je posebno izazovna za Merkelovu i Olanda, a u ovom kontekstu i pitanje tzv. Balkanske rute. Jedan od važnijih sastanaka nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika Francuske Fransoa Olanda odigrao se krajem avgusta 2015. godine u Berlinu. Vodili su se razgovori o naporima Evropske unije da se izbori sa najvećom migrantskom krizom u poslednjih 50 godina, iako u ovo vreme nije bilo objedinjenih i preciznih zvaničnih podataka koliko je migranata (Sirijci, Avganistanci, Iračani) pristiglo u Evropu. Ipak, ono što je posebno bilo važno jeste da migranti više nisu dolazili prvenstveno brodovima preko Španije i Italije kao ranijih godina, već sve više Balkanskom rutom koja ih vodi kroz Grčku preko Makedonije i Srbije do Mađarske. Stoga je za EU postalo veoma bitno pitanje kako se Zapadni Balkan suočava sa izbegličkom krizom. Prioritet ovog razgovora između Merkelove i Olanda, pored ocene kako se zemlje i građani Zapadnog Balkana odnose prema izbeglicama, jeste i formulisanje jedinstvene evropske politike prema azilantima i sastavljanje objedinjenog spiska sigurnih zemalja čiji državljani neće biti smatrani za legitimne tražioce azila, što do sad nije urađeno. Oland je dakle i u ovom segmentu kada je reč o Zapadnom Balkanu i migrantima, sledio Merkelovu i zajedničku evropsku politiku.

Pariski samit o Zapadnom Balkanu jula 2016. godine, kojim je predsedavao Fransoa Oland okupio je predsednike vlada balkanskih zemalja, Federiku Mogerini, potpredsednice Evropske komisije, Johanesa Hana, evropskog komesara za proširenje, kao i predsednike vlada Nemačke, Austrije, Italije, Slovenije i Hrvatske. Fransoa Oland je na konferenciji za štampu nakon samita rekao da uviđa „nesigurnost u regionu Balkana, posebno oko nastojanja tih zemalja da se pridruže EU bloku“ i posebno naglasio: „Držaćemo svoju reč i nastavićemo da radimo na stabilnosti i sigurnosti na Balkanu, a zemljama regiona poručujemo da se proces proširenja Evropske unije nastavlja“. U kontekstu aktuelnog Bregzita, evroskepticizma i ulaska zemalja Zapadnog Balkana u EU, Oland je naglasio da je bitno naglasiti da odluka Velike Britanije ni na koji način neće uticati na angažovanje EU prema balkanskim zemljama, u skladu sa uslovima koji su pred njih postavljeni.

Zaključak Samita je potvrda evropske perspektive Zapadnog Balkana, a u ovom kontekstu, Francuska je kao i ostale zemlje EU, posebno naglasila da je za sve zemlje Zapadnog Balkana važno da nastave napore koje ulažu u regionalnu saradnju, pri čemu je pozdravljena njihova posvećenost uzdržavanju od instrumentalizacije nerešenih bilateralnih pitanja. U okviru ovog samita svečano je otvorena i Regionalna kancelarija za saradnju mladih Zapadnog Balkana, koja je inspirisana francusko-nemačkom Kancelarijom za mlade, a koja je imala veliki udeo u osnaživanju francusko-nemačkih odnosa pri izgradnji i razvoju EU. Fransoa Oland je dakle u okvire francuske politike na Zapadnom Balkanu smatrao da je potrebno raditi na pomirenju i stabilnosti regiona sa izrazitim napetostima, brojnim nerešenim političkim pitanjima i u kome se još osećalo nasleđe ratnih sukoba. Inače, Regionalna kancelarija za saradnju mladih Zapadnog Balkana započela je aktivnosti 2017. godine, a posebna komponenta njenog rada pored propagiranja regionalnog pomirenja i evropske budućnosti jeste razvoj mobilnosti mladih u regionu, što je još jedan poznati mehanizam francusko-nemačke saradnje u cilju evrointegracija. Pored pomenutog fokusa na mlade u regionu, što je vidljivo i na osnovu obezbeđivanja što većeg pristupa mladih u regionu evropskom programu stipendiranja Erasmus +, pokazano je i ekonomsko interesovanje u okviru koga su odobrena tri projekta u oblasti železničkog saobraćaja i energetike. Ovde uviđamo još jednu staru, proverenu i rado korišćenu komponentu francuske politike – kulturnu diplomatiju (školovanje mladih u Francuskoj), koju je Oland, u skladu sa politikom EU prema Zapadnom Balkanu, uneo u okvire odnosa prema Zapadnom Balkanu.

Primetno je da je tokom celog mandata Fransoa Oland podržavao ideju evropske perspektive za zemlje Zapadnog Balkana, pri čemu je Francuska od 2008. godine priznala Kosovo* kao nezavisnu državu, što je komplikovalo i otežavalo razvoj odnosa na relaciji Pariz – Beograd. Uporedo, u francuskoj politici prema Balkanu, koju je predvodio Fransoa Oland primetan je uticaj ideologa francuske levice i slike Balkana iz poslednje decenije 20. veka u kojoj je Srbija prikazana negativno. Takođe, iako region Zapadnog Balkana, što zbog drugih krupnih spoljašnjih (migrantska kriza, Bregzit, porast evroskepticizma) i unutrašnjih (ekonomija, porezi, afere) pitanja tokom mandata Fransoa Olanda, nije bio u fokusu, povremeno je iznosio stavove Francuske, koji su u suštini bili saglasni sa nemačkim i evropskim. Može se reći da ih je sledio, odnosno da u njima nije bilo krupnih francuskih specifičnosti, osim naglašavanja da je EU mirovni projekat, kao i da su sve zemlje regiona iskusile građanski rat, nacionalizam i ekstremizam, te da znaju ceniti mir. Francuska potpora regionalnom pomirenju u tom kontekstu je najsnažnija komponenta politike Fransoa Olanda prema Zapadnom Balkanu.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja