FRANJO  RAČKI  I  ILARION  RUVARAC

31/12/2020

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Od nastanka ideje o pokretanju Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU), osnivači su potencirali njen južnoslovenski karakter. U prvim pravilima koja je prihvatio Hrvatski sabor ( 29. maj 1861) osnovni zadatak je formulisan u trećoj tački: „Svrha Jugoslavjanske akademije je njena potpora znanosti i umjetnosti na slavjanskom jugu među Hrvatima, Srbima, Slovencima i Bugarima u narodnom duhu i zajedničkoj prosvjeti“. Osnivač i pokrovitelj JAZU Josip Juraj Štrosmajer, kao i prvi predsednik Franjo Rački su potvrdili ovu koncepciju izborom prvih članova (decembar 1866) među kojima su bili dva Srbina ( Đuro Daničić i Jovan Subotić ) i jedan Slovenac ( Janez Blajvajs ),  čak je za sekretara izabran Đura Daničić, jedan od najbližih saradnika i sledbenika Vuka Karadžića. Takođe, utemeljivači JAZU su želeli da se uveća broj Srba članova a među kandidatima je, u prvom planu, bio Ilarion Ruvarac, profesor Bogoslovije u Sremskim Karlovcima. Štrosmajer i Rački su ovlastili Daničića da obavesti Ruvarca o  namerama o čemu ga obaveštava pismom (28. jula 1867) „Molim vas da naštampate gdje vam je volja raspravu o kojoj god između onijeh stvari kojima se bavite, od prilike onaku kakva je bila ona prije toliko godina o narodnijem pjesmama ( misli se na Prilog  k ispitivanju srbskih junačkih pesama). To vas molim za to da bi naša Akademija imala prilike u prvoj glavnoj skupštini izabrati vas za svojega člana. Uvjereni budite da nije samo moja želja, nego svijeh akademika koji rade, da bi kogod od pravoslavnoga sveštenstva bio član. A ja ne znam nikoga ko bi tako dostojan mogao biti kao vi“. Nakon pokretanja zbornika naučnih tekstova JAZU, Rad, Daničić se ponovo obratio Ruvarcu sa pozivom za saradnju na koji se on odazvao i objavljeno su tri njegova teksta. Plan Franje Račkoga je bio da JAZU pokrene veliku naučnu ediciju, po ugedu na nemačku, Scriptores rerum germanicarum, u kojoj su izlazili odabrani tekstovi starih nemačkih izvora sa komentarima. Rački i Daničić su razgovarili o potencijalnim saradnicima koji bi bili spremni i sposobni da se upuste u tako zahtevan poduhvat. Iz Srbije su računali na Stojana Novakovića, najvrednijeg saradnika Rada i Starina, čije je mišljenje Rački posebno uvažavao. Daničić i Novaković su sa oduševljenjem prihvatili ovu ideju i obećali maksimalnu saradnju i predložili mu da za taj posao anagažuje i Ruvarca. Rački, 24. maja 1875. piše Ruvarcu, u kome, između ostalog, kaže: „Akademija misli, kad neke druge poslove obavi, izdavati Scriptores za jugoslovensku poviest. U taj zbornik spadali bi srbski ljetopisi i žitija… Svi naime ljetopisi, izdani i neizdani, imali bi se po kronologiji poredati, te im samo pribelježiti izvor. Stoga valjalo bi još poredati po redu srbskih vladalaca… Ja bih pače ovamo uvrstio i izvode iz žitija, koji bi se ograničiti imali jedino na historijske događaje, ispustivši sve asketičke refleksije… to bi za nauku bilo od velike koristi. Ja, Daničić i Novaković slažemo se u tom da biste vi, prečastni gospodine, bili za taj, inače mučan posao, najprikladniji, jer se ovakovimi spomenici bavite. Ako se u tome slažete te usvojite ovaj moj prijedlog, izvolite me obaviestiti, te biste se mogli odmah latiti toga posla, koji iziskuje dosta vremena. Čim bi taj posao bio gotov, Akademija bi ga štampala, odredivši tekako nagradu“. Ruvarac je bio počastvovan ovim pozivom i priznanjem, ali zbog neprilika u kojima se, u to vreme, nalazio nije bio u mogućnosti da se prihvati tako teškog i odgovornog naučnog rada. U pismu od 5. jula 1875. se zahvaljuje na poverenju i obrazlaže zbog čega nije u mogućnosti da prihvati saradnju: „…moram vam pre svega ispovediti da sam po pročitanju istoga osetio čudno prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad sa znamenitim mužem, koga smo samo iz daljine pratiti mogli, u bliži dodir dođemo. Radost bi bila još veća u čistija da mi je sreća ta u deo pala, dok sam dokoniji i slobodniji bio; jer kako danas stvari naše stoje, pokraj ovih nevolja i neprilika koje nas okružavaju, teško mogu na književne stvari i misliti, a kamoli započete poslove produžiti i dovršiti. Za ovaj put ne mogu dakle nikako časti punom za mene pozivu Vašem odgovoriti…“. Ruvarac, iz pristojnosti nije hteo da se žali, već samo nagoveštava da ima problema sa tadašnjim mitropilitom-patrijarhom Prokopijem Ivačkovićem koji nije uspevao da očuva srpska školska prava kada je donet zakon o školama. Na nesreću, nakon penzionisanja Ivačkovića, Ruvarčev položaj se pogoršava, na mesto patrijarha dolazi German Anđelić, vođa pravoslavnih klerikalaca, koji je bio u sukobu sa Rauvarcem pa mu oduzima katedru u Karlovačkoj gimnaziji i šalje ga u manastir Grgeteg. Zbog navedenih razloga Ruvarac na neodređeno vreme odlože i drugi predlog Račkog, u istom pismu, izvinjavajući se, objašnjava da ne može da se prihvati ni priređivanja letopisa za Corpus Scriptorum već će poslati nekoliko odlomaka koje je do tada napisao, pa ako im je po volji neka ih iskoriste.

 Rački nije bio srećan zbog premeštanja Ruvarca u manastir, smatrajući da je njegovo mesto na katedri u, „Srpskom Sionu“, Karlovcima. Kao utehu mu šalje na poklon Gesenovu knjigu Istirija slavjanskogo prevoda simbola vere. Ruvarca je ovaj poklon obradovao pa mu se u pismu 8. decembra 1884. zahvaljuje ali koristi priliku da žestoko kritikuje Pantu Srećkovića, utemeljivača srpske „rodoljubive“ škole istoriografije. Ruvarac je ogorčen i činjenicom da je Srećkovićevu Istoriju srpskog naroda, štampalo Srpsko učeno društvo. „I takav čovek je profesor na Velikoj školi, dapače i rektor i član Učenog društva i predsednik istorijskog odseka. Šta mislite, kakva je ta vlada beogradska, koja takvog neznalicu trpi na profesorskoj katedri…“ ( vlada Milutina Garašanina, obrazovana 7. februara 1884) Rački se slaže sa Ruvarčevom kritikom Srećkovićeve Istorije ali nije hteo da se javno oglašava vodeći računa o zategnutim međunacionalnim odnosima za vreme vladavine bana Kuena Hedervarija. On mu u pismu od 17. februara 1885. obrazlaže, navodeći da ga čudi da je to Srpsko učeno društvo štampalo: „Nama je ovdje teško pisati kritiku, jer su, žali bože, takovi odnošaji između dva bratska plemena, Hrvata i Srba, da bi nam se zlo uzelo kad bi nepovoljnu kritiku napisali, a koliko mu drago opravdanu i obrazloženu. Ali Vi možete to učiniti“. Ruvarac prihvata predlog pa u novosadskom Našem dobu objavljuje dva teksta u kojima oštro kritikuje Srećkovićevu Istoriju. Posle prvog teksta, Srećković je pokušao da odgovori ali Ruvarac u drugoj kritici dokumentovano pobija sve proizvoljnosti. Polemika sa Srećkovićem je izazvala, među tadašnjim inteligencijom, podeljena mišljenja. Ruvarcu svi priznaju da je veliki znalac ali mu zameraju oštrinu koja često prelazi u ironiju i sarkazam. Te separate Ruvarac je slao Račkom na uvid koji ih sa zanimanjem prati pa mu se 27. juna 1888. pismom zahvaljuje i dobronamerno savetuje. Zahvaljuje se što navodi i njegova dela kao izvor a savetuje mu da se ne uzbuđuje i ne polemiše previše sa Srećkovićem jer ovaj to na zaslužuje, jer će vreme i činjenice pokazati ko je bio u pravu.

 Ruvarac prihvata prijateljske savete i saglašava se sa Račkim, u pismu od 9. jula 1888. priznaje: „Imate pravo prigovarajući mi što suviše polemizujem i napadam u svojim raspravama i što se obazirem toliko na ono što onaj beogradski tašteslavni i praznoglavi Panta bronzuka. Mrzim na šoviniste uopšte, pa sam mislio da će što asniti ako srpsko pero izudara i isprebija najvećeg šovinistu među Srbima“. Ruvarac je u pravu kada je Pantu Srećkovića obeležio kao „najvećeg šovinistu među Srbima“ jer niko od srpskih istoričara nije sa tako nacionalističkih pozicija romantizovao i idealizovao srpsku prošlost kao Srećković. Za razliku od njega Ruvarac piše studije na temelju dokumenata i istorijskih izvora dok se Srećković u svojoj Istoriji srpskog naroda načešće bazira na predanjima smatrajući da su legende i mitovi istorijski izvori prvog reda.

  Interesantno je da je Ruvarac iste godine (1888) proglašen za redovnog člana Srpske kraljevske akademije nauka i za dopisnog člana JAZU. Stojan Novaković je inicirao Ruvarčev izbor za redovnog člana Srpske akademije. Proglašen na svečanoj sednici 22. februara 1888, Ruvarac je bio dirnut ovim činom o čemu svedoči pismo u kome se zahvaljuje na ukazanom priznanju. Daničić je još 1867. predlagao Ruvarca za dopisnog člana Jugoslovenske akademije, pozivajući ga na saradnju, ali on do tada još nije objavio nijedan  rad u Akademijinim edicijama (Rad, Starine) što je bila uobičajena praksa. Takođe se pretpostavlja da su tadašnji članovi smatrali da bi srspski naučnici prvo trebali da budu izabrani za članove Srpske akademije pa tek onda za članove Jugoslovenske akademije. Nakon pomenutog izbora svi su uslovi bili ispunjeni jer je Ruvarac već objavio tri zapažene studije u Radu. Rački 27. juna 1888. piše Ruvarcu: „Naša Akademija kani ove godine popraviti što je do sada propustila ne iz nemara ili nezananja, nego silom okolnosti. U Historičko-filologičkom razredu zaključeno je, naime, da Vas se predloži za člana dopisnika, jer za prave voli imenovati one koji stanuju u njezinu sielu. Ne znam hoće li Vam to po volji biti, te bi rado znati Vaše mišljenje, ali nadam se da nećete odbiti toga s naše strane kolikoga tolikoga priznanja Vaših književnih zasluga“.

Ruvarca je obardovalo obaveštenje da je predložen za dopisnog člana JAZU, on nije verovao ni da će ga izabrati za člana Srpske akademije znajući da, među akademicima, i u Zagrebu i Beogradu ima puno protivnika. U pismu, 9. jula 1888. Ruvarac skromno odgovara: „Ne mislim da sam što do danas uradio i da ću moći odjako, ako mi bog života dade, bog zna što uraditi i zaslužiti javno priznanje i odlikovanje zbog tih mojih sitničarskih, fragmentarnih radova… Meni je dovoljno, i ja sam blažen… što je Srpska kraljevska akademija izabrala i mene za svoga člana. Blagodaran sam toj Akademiji za tu počast, tim blagodarniji sam što ne mislim da sam dostojan te počasti, pa ću isto tako blagodaran biti i Jugoslovenskoj akademiji, ako me voljom i ljubavlju Vašom izabere za člana dopisnika. No izabrala ona mene ili ne izabrala – ljubav ostaje i ja ću se i odjako radovati svakom vašem napretku kao našem rođenom“.

Ilarion Ruvarac je na glavnoj godišnjoj skupštini izabran a proglašen na svečanoj sednici 7. decembra 1888. za dopisnog člana JAZU. U pismu od 18. decembra, obveštavajući ga i čestitajući mu na izboru Rački kaže: „Dopustite mi očitovati nadu da ćete od sada našu Akademiju perom i savjetom još marljivije podupirati“, pozivajući ga da u bilo kojoj Akademijinoj ediciji (Rad, Starine, Monumenta) sarađuje. Međutim, ni posle smrti patrijarha Germana Anđelića, Ruvarac nije imao podršku ni mogućnosti za nesmetan rad. U pismu upućenom Račkom 17. decembra 1889. Ruvarac se žali i kaže da mu zavidi što u „skromnom dvorcu na Kaptolu“ može mirno raditi dok je on prisiljen da sve češće odlazi u Karlovce gde se „jedim i proterujem i da napuštam svoj posao, te ne mogu nikako da dospem i da dovršim svoju raspravu o srpskim letoipisima, koju sam namenio za Rad…“. Rački je bio tužan zbog situacije u kojoj se Ruvarac nalazio, u poslednjem sačuvanom pismu od 20. decembra 1889. pokušava da ga teši: „Ne budite pesimista, što je bolest našeg vremena… u fruškogosrkoj samoći budite nam srbskim benediktom“.

Na vest o smrti, nekrolog je napisao tadašnji predsednik JAZU, Tade Smičiklas, jedan od članova koji su glasali za Ruvarčev izbor za dopisnog člana Akademije. Po oceni Nikole Radojičića: „To je primer stručno i toplo napisanog pomena“.

 Neslaganja i specifičnost odnosa između Račkog i Ruvarca

    Poznato je da je Ilarion Ruvarac bio nepokolebljiv zastupnik i branilac istorijske istine bez obzira koja ličnosti ili događaj je bio u pitanju. Jedan od prijatelja i poznavaoca Ruvarčevog rada  Miahilo Polit – Desančićse, u predavanju održanom na komemorativnoj sednici u Matici srpskoj, dotakao se međusobnih odnosa Račkog i Ruvarca. Naglašavjući da nikada nije bilo neke veće protivrečnosti između dvojice velikana, niti je bilo neke ogorčene polemike, Polit je skrenuo pažnju da je ipak bilo razmimoilaženja. Prvi takav slučaj se desio kada je Rački, u 7. knjizi Starina, JAZU, 1875. objavio „pismo prvovjenčanog kralja srbskoga Stjepana I, papi Honoriju III, god.1220“. Navodeći to kao „ispravu, za koju se dosle nije znalo, koja se sada prvi put iznosi i koja će ispraviti znatne pogreške u srbskoj povesti“. Ruvarac nakon toga piše kritiku u Starinama i upozorava da je to pismo već objavljivano. Račkog su pogodile Ruvarčeve asocijacije i komentari a posebno generalizacija: „Ne može se nikako uzeti da učeni i mnogozaslužni jugoslovenski povesnik za predpomenuta dela svojih jednovernika nije znao… moramo se samo čuditi istom gospodinu i sreći njegovoj ‘koja ga zapade, da iznađe jednu ispravu, koja potvrđuje… tešnji odnošaj između Stjepana i rimske stolice’… ta revnost, rekao bi potpisani, da je g. Račkog navela na tanak led. A mi Srbi možemo se iz tog priloga i predkosnute pojave uveriti da učena naša braća hrvatska, Rački, Ljubići i Mesići, pišući zgode naši starih, imaju isti smer i tendenciju koju su imali predhodnici im: Marvo Orbini, Mrnjavići, Levakovići, Krčelići i Pejačevići“.

Račkoga je najviše pogodilo svrstavanje uz klerikalce i podržavaoce vatikanskog imperijalizma ali se nije javno oglašavao, već se obratio zajedničkom prijatelju Stojanu Novakoviću pismom 23. aprila 1876. Priznajući da je pogrešio što nije podrobnije ispitao da li je pomenuti dokument ranije objavljivan i da je Ruvarac u tom delu u pravu, ipak skreće pažnju: „Gosp. Ruvarac krivo mi je učinio svojom potvorom. Pogriešio sam time što nisam potanje potražio je da li je pismo Stjepana Prvovenčanoga na papu Honoria III priore izdano…  Ruvarac ne ima razloga potvarati me pristrasnošću ili releigioznim fanatizmom. Ni jednom ni drugom neće naći traga u mojih istorijskih istraživanjih. Bio sam naumio odgovoriti g. Ruvarcu; ali mislio sam se: k čemu zavada? I onako se mi Slaveni ne možemo pohvaliti osobito velikom uzajamnom prijaznosti“. Kao što se iz pisma može videti, Rački je priznao svoju grešku ali nije hteo da narušava uspostavljene dobre odnose, pogotovo u trenutku kada su međunacionalni antagonizmi bili dovedeni do usijanja zbog pitanja buduće pripadnosti Bosne i Hercegovine koje je u tom trenutku bilo aktuelno. Kao što Ruvarac nije bio pravoslavni, tako ni Rački nije bio katolički klerikal ni konzervativac, takođe su obojica bili veoma daleko od religioznog fanatizma.

Do drugog razilaženje između dva velikana dolazi nekoliko godina kasnije, nakon Ruvarčeve studije O knezu Lazaru (Stražilovo 1887. 1888.). U toj studiji Ruvarac se kritički osvrnuo na ranija istraživanja Račkog vezana za učešće Hrvata u bici na Kosovu 1389. Rački je pisao: „Savezna vojska srbsko-bosanska pod zapovjedi samoga Lazara, dočim je bosanski odjel predvodio Vlatko Hranić a uz njega… ban Ivan Horvat vojevao“  (Rad, JAZU, 1869 ). Napominjemo da je Rački citirao original na latinskom iz furlanskih anala. Vjekoslav Klaić je otišao korak dalje u studiji Povjest Bosne o propasti kraljevstva  (1882) na osnovu furlanskog anala, detaljnije pojašnjavajući ova značajna istorijska dešavanja: „Knez Lazar dobro je znao što mu preti (od turskog cara Murata I), zato se obrati za pomoć bugarskom caru Šišmanu, ugarskom kralju Sigismundu i kralju Stjepanu Tvrtku. Nu od svih pruži mu izdašnu pomoć jedini Stejpan Tvrtko. Premda je baš u taj čas smjerao konačno podložiti dalamatinske gradove svojoj vlasti, smatraše ipak preteću navalu tursku toli ozbiljnom, da je svoga vojvodu Vlatka Hranića odazavao iz Hrvatske, te ga poslao u pomoć knezu Lazaru. Bosanskoj vojsci pridruži se i ban Ivan Horvat, koji se tada desio kao bjegunac na dvoru bosanskom“.

Ruvarac je bio skeptičan u vez pouzadnosti furlanskog anala pa je pokušavo da ga ospori, u početku je pretpostavljao da su u kosovskom boju učestvovali ugarski kralj ( Žigmund ) i Tvrtko ( raški kralj ili ti kralj Srbljem ). Takođe, Ruvarac navodi da je Jovan Horvatović ( Ivan Horvat ) bio posle Nikole Gorjanskog (starijeg toga imena) mačvanski ban, posle odmetnik i vođa ustanika u Ugarskoj i u Slovinju (Slavoniji), a ne hrvatski ban, kao što ga je nazvao K. Jiriček, „niti je mogao dovesti na Kosovo ‘kroatische  Schwärme’, kao što se Hracberg izrazio. Ili da nije Talijan, koji je zapisao ovo u onim analima, mislio na Ivana Plažinu, ‘Crucifera’? No mislio on na koga mu drago, ja mislim da će se na mutno to kazivanje teško još ko pozvati, kad piše o boju na Kosovu 1389… Hrvati dakle nisu – bili su na domu zbunjeni, pa nisu ni mogli doći braći svojoj u pomoć…“. Rački se nije pokolebao u svom uverenju da su Hrvati zaista učestvovali u bici na Kosovu, mada nije direktno odgovorio Ruvarcu na primedbe, ali se, u posebnoj studiji, osvrnuo na pokrenuto pitanje. I Ruvarcu (O knezu Lazaru, str. 331-333)  se ne čini se da su Hrvati pomagali na Kosovu; ali razlog nije mu osnovan. On pored ranijih iznosi i nove argumente naglašavajuće da je taj podatak jedino zabeležen u furlanskim analima on dovodi u vezu i druge događaje koji su tome prethodili. „Nezadovoljnike u Hrvatskoj, kojim je na čelu stajao ban Ivan Horvat, podupirao je i Tvrdko i Lazar. U to im doba biješe središte u Bosni, a glavna podpora bosanski kraljevski dvor. Iz Bosne i podunavske Srbije provaljivali su u Hrvatsku, Slavoniju i Srem. Početkom 1389. dobio je kralj Sigismundo izvješća ‘da su Ivan Horvat i Ivan od Plažine sa svojim pristašama odlučili uljesti u Slavoniju i ondje škoditi koliko iole moguće…’ Tvrdko je poslao vojsku pod Vladkom Vukovićem Lazaru u pomoć: što je dakle u tom nevjerovatna, ako se je i Ivan Horvat sa svojom četom, koja je križ uzela proti nevjernikom („cum crucesignatis“), pridružio?… Od svih dakle onih saveznika kneza Lazara, o kojih turski pisci pričaju, ostali su samo Bošnjaci s četom hrvatskoga bana Ivana Horvata i može biti Zećani s Đorđem Sracimirovićem“. Pored ovoga, na ovu temu je Franjo Rački odražao predavanje na svečanoj sednici JAZU, 27. juna 1889. povodom 500-godina Kosovske bitke na kojoj je rekao: „Danas je 500 godina od krvave bitke na Kosovu polju. Što se i naša Akademija danas sjeća toga događaja, dokazuje da drži svojim zadatkom slediti na polju nauke sve važnij u prošlosti hrvatskoga i srbskoga naroda, te znanstveno je objasniti, koliko može i znade“. Ruvarac je ovom raspravom bio impesioniran pa mu je u pismu od 17. decembra 1889. čestitao i odao priznanje: „Nestrpljivo i grozničavo razrezao sam i prelistao poslednju knjigu i u njoj Vaš Boj na Kosovu i sa smirenim srcem rekoh sebi: slava gospodu i hvala, srdačna i topla hvala načeoniku, pokretaču, mudrom rodoljubu, neutruđenom trudbeniku i vazda za reč u svoje doba dokolnom besedniku i bez strasti i pristarsja a širokoga srca istoriku!“

 Problematika kosovske bitke je do danas ostala jedno od najtežih i najsloženijih pitanja koje nije do kraja rasvetljeno tako da se još uvek vode polemike i još uvek motiviše istoričare na istraživanja. Pomenimo da se mnogo kasnije Petar Tomac, autor značajne studije o ovoj problematici, kritički osvrnuo na Ruvračevu studiju podržavajući stavove koje izneo Rački, on kaže:“ Za Sigismunda i Tvrtka znamo iz drugih izvora da nisu bili na Kosovu, ali za Ivana Horvata sve okolnosti govore da je mogao biti…Pitanje je kritike da se odvoji zrno od kukolja. Mislim da se Ruvarac, taj pronicljivi kritičar, ovoga puta podao suviše svojoj urođenoj skepsi…“. Sa druge strane Ruvarac nije bio jedini koji je osporavao učešće Hrvata u boju na Kosovu. Stanoje Stanojević pominje samo Vlatka Vukovića „koji je doveo bosansku vojsku“. Sima Ćirković ističe da je „sigurno da su na strani branilaca na Kosovu bili i bosanski odredi, verovatno pod zapovedništvom vojvode Vlatka Vukovića… opšti udeo bosanske vojske ostaje nepoznat kao, uostalom, i skoro svi najbitniji momenti ove velike bitke.“

U južnoslovenskoj istoriografiji se provlači još jedna teza o učešću Hrvata u bici na Kosovu. Po tom mišljenju, na čelu Hrvata na Kosovu nije bio Ivaniš Horvat već Ivan Paližna. Ovu pretpostavku je izneo Vladimir Ćorović u svojoj Historiji Bosne, gde kaže: „Tvrtko je od prvog časa sagledao opasnost i odmah uputio na Kosovo, na mesto odlučne borbe, svoju vojsku sa najboljim svojim vojvodom, Valtkom Vukovićem… Uz tu vojsku pristo je i kraljev drugi saveznik i prijatelj, Ivan Paližna, sa svojim krstašima. Iz tog učešća vidi se najbolje koliku je važnost Tvrtko davao ovoj borbi“. Ovu hipotezu je podržao i Mihailo Dinić uz malu rezervu: „Osjećajući da je Bosna isto tako ugrožena kao i Srbija, Tvrtko je i vojnički pomagao kneza Lazar. Obustavio je osvajanje Dalmacije i uputio u Srbiju svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. S Bosancima je došao, kako se čini, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom“. U još dublju analizu upustio se Eduard Peričić, postavljajući konkretno pitanje na koga se misli, u furlanskim analima, pod imenom „Johanne Banno“? On kaže da je teško sa sigurnošću tvrditi o kom se Ivanu radi, da li je to bio Ivaniš Horvat ili Ivan Paližna, jer su obojica nosili titulu bana, Horvat mačvanskog a Paližna hrvatsko-dalmatinskog. „Opredijelio bih se ipak za Ivana od Paližne, jer je on s jedne strane kao prior križarskog reda bio po dužnosti pozvan da se bori protiv neprijatelja kršćanskog imena, kako se tada govorilo, a s druge strane, on ne samo da je bio nekoć ban kao Ivaniš Horvat, već je faktično takvu vlast vršio bar na onom teritoriju koji je mogao kontrolirati uz Tvrtkovu pomoć, a to izuzev gradova bijaše gotovo cijela Hrvatska i Dalmacija. K tome je kao Tvrtkov saveznik i istomišljenik najvjerojatnije bio i inicijator bosanskog angažiranja u kosovskoj bici“. U prilog ovoj hipotezi Peričić navodi da je po drugim izvorima baš u to vreme ban Ladislav od Lučanca napao i osvojio  Klis, u Dalmaciji, te da nakon ovoga nije poznata nikakva protivakcija, što potvrđuje da je Paližna verovatno bio odsutan iz tih krajeva. Peričić naglašava da je „u ovo vrijeme duša svih vojnih operacija u Hrvatskoj, protiv Sugismunda bio upravo Ivan od Paližne“. Bez obzira koja je od ovih teza bliža istorijskoj istini, ko je Hrvate predvodio u kosovskoj bici, bitno je da su na strani kneza Lazara bili Bosanci i Hrvati u jednom od najznačajnijih i najsudbonosnijih događaja u istoriji južnoslovenskih naroda.     Kada se sagledaju povremena neslaganja i razmimoilaženja u stavovima Ruvarca i Račkog najobjektivniji komentar je dao T. Smičiklas: „Ne slažu se u koječem, ali se međusobno poštujuž“. Uočljivo je da i onda kada se nisu slagali, pa čak i kada su imali potpuno suprotne stavove, nisu prelazili granice pristojnosti. I jedan i drugi su izbegavali lične polemike i pazili da ne povrede sujete i osetljivost drugog. Ako se uporedi broj njihovih nesalaganja sa brojem identičnih ili bliskih stavova možemo zaključiti da su se mnogo više slagali nego što su se razmimolilazili. Posebno se uočavaju istovetni stavovi o proizvoljnim tvrdnjama pojedinih turskih istoričara, naročito Nešrijine Istorije Osmanove dinastije, na koga se često pozivao Panta Srećković. Ruvarac i svojoj raspravi O knezu Lazaru ovako komentariše Nešriju i Srećkovića: „Sve lude skaske i pripovesti turske o boju na Kosovu, koje je glupavi Turčin Nešrija u početku XVI veka skupio i zapisao, sve su to dakle naše Pante usvojile i za suštu istorijsku istinu primile…“. Ruvarac je takođe uočio da Nešrijine priče, o mnogobrojnim Lazarevim svaeznicima u Kosovskoj bici, nisu tačne i da su daleko od istine. Rački je Ruvarčeve stavove potkrepio dodatnim argumentima i detaljnijim objašnjenjima: „…Lazar nije mogao računati na pomoć Makedonije, Tesalije, Epira, Arbanaske… Drugi zet Lazarev, bugarski kralj Šišman u Trnovu, mogao je još manje pripomoći svom tastu, a tim i istočnom kršćanstvu. Moguće je, pače i vjerovatno, da se je o tome radilo… Ali Murat je ovu dobrovolju i sklonost predusreo naglom provalom u Bugarsku, da joj spojenje sa Srbijom učini nemoguće…Napokon Ugarska ne samo što nije bila voljna podupirati Srbiju proti Turčinu, nego se je usuprot, jer je ona i hrvatske nezadovoljnike i Bošnjake podupirala, proti njoj spremala na rat… Iz svega toga bjelodano sliedi da se na Kosovu sa Srbi niesu borile ni bugarske, ni arabanaske, ni vlaške, ni ugarske čete; pak da su ovaj savez izmislili samo Turci, kako bi se pobjeda njihova proti tolikim ‘nevjernikom’ prikazala u sjajnijem svijetlu“. Koliko su Nešrijini podaci nepouzdani i netačni najbolje govori njegova priča o broju ljudi koje je knez Lazar okupio pod svoju komandu: „U kratko Lazar svima nevernicima posla čoveka, tražeći pomoć. Pomagači mu dođoše iz Vlaške, i iz Ugarske, i iz Češke, i iz Arbanije, i iz Bugarske, i iz Mletačke. Tako se nevernici sakupiše da od tada posle nije tako štogod dogodilo. Kažu da se nevernika iskupilo na broju 500.000 ljudi“.  Međutim sva novija istraživanja pokazuju da je taj broj čista fanatazija, da je preuveličan i jednostavno nemoguć. Prema proračunu Petra Tomca na Kosovu je bilo oko 40.000 Turaka naspram 25.000 Srba. Ovaj podatak se po nekoj realnoj slici tadašnjeg društvenog i vojnog uređenja može uzeti kao najpribližniji istini, mada ima autora, kao što je Gavro Škrivanić koji procenjuje da je Srba bilo svega 10.000 do 15.000 dok je sa Turske strane bilo između 27.000 i 30.000.    Različitost u temepramentu, stilu, jeziku i životnom putu se spletom okolnosti odrazila i na odjeke o smrti dvojice velikana. Smrt Franje Račkoga je ožaljena ne samo u Hrvatskoj nego i svim južnoslovenskim zemljama dok je smrt Ilariona Ruvarca imala dvojak karakter. Njegovi učenici i sledbenici su pisali o njemu u superlativima a njegovi protivnici su ga još jače napadali pišući razne pamflete svesni da im više ne može odgovoriti. Zagrebački kanonik i grgeteški arhimadrit su po svom mentalitetu bili slika i prilika sredina iz kojih su proistekli, ali su ipak smogli snage da se uzdignu i prevaziđu svoja okruženja. Možemo zaključiti da u njihovom radu i dostignućima nema raealigioznog fanatizma, ni misticizma, ni metafizičkih apstrakcija što ih izdvaja i uzdiže iznad njihovih prethodnika. Takođe možemo reći da su se i Rački i Ruvarac najviše borili protiv nacionalističkih i šovinističkih strasti u svojim sredinama i da su ova dva velikana prokrčili puteve novoj školi istoriografije na ovim prostorima.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja