Francusko-srpska udruženja početkom 20. veka

15/08/2018

 Francusko-srpska udruženja početkom 20. veka

 

Autor: dr Aleksandra Kolaković

 

O osnivanju i delatnosti francusko-srpskih kulturnih udruženja u Beogradu i drugim gradovima Srbije, a fragmentarno i o delatnosti Francuske alijanse (Alliance française), već je pisano (M. Pavlović, Prilog istoriji Društva za kulturnu saradnju Srbija-Francuska, Srpsko-francuski odnosti 1904–2004, Beograd 2005, 13–21; M. Popović-Drenovac, Društvo prijatelja Francuske u Šapcu – jedan vid srpsko-francuskih kulturnih veza, Francusko-srpski odnosi 1904–2004, Beograd 2005, 425–430; A. Kolaković, Various Aspects of the Emergence and Activities of Franco-Serbian Cultural Associations in Serbia before 1914, Studii de Stiinta si Cultura,  Volumul XII – Numarul 1 (44) 2016, 175–182).  Ipak, ostalo je nekoliko nedoumica koje se odnose na pravila i broj ovih uduženja u Srbiji početkom 20. veka, kao i o članstvu organizacija u vreme smene dinastija. Nedovoljno su osvetljeni i načini na koje je Francuska podržavala aktivnosti i članove pomenutih udruženja, što je posebno značajno ako se ima u vidu da su francuski kulturni uticaji bili prethodnica ili deo ekonomskih i političkih. Stoga smo se opredelili za predstavljanje dokumenata koji se čuvaju u Diplomatskom arhivu Ministarstva spoljnih poslova Francuske (Archives des Ministère des Affaires étrangères France). Dodatni motiv jeste i što obrisi kulturnih uticaja koje je širila Francuska početkom 20. veka postoje i danas. Društvo za kulturnu saradnju Francuska–Srbija, osnovano 2004. godine, ističe da baštini tradiciju Francusko-srpskog društva iz 1904. godine.

U vreme imperija i kolonijalnih planova preovladavala je svest da kultura ima moć da oblikuje ili transformiše neko društvo. Knjiga, tekst, štampa i misao stavljeni su u službu “civilizatorskih misija” velikih sila. Oslabljenog ugleda nakon poraza u ratu sa Pruskom 1871. godine i bez mogućnosti većeg uticaja u međunarodnim odnosima, Francuska se postepeno okreće korišćenju kulturnih uticaja. Negovanje francuskog jezika predstavljalo je osnovu na kojoj su potom nadograđivani svi ostali francuski uticaji u nekoj državi ili delu sveta. Već 1883. godine osnovana je Francuska alijansa kao nevladina organizacija, uz podršku uglednih građana Francuske, koja je započela misiju prenošenja francuske kulture. Među članovima su bile brojne ugledne ličnosti (Luj Paster, Ipolit Ten, Ernest Renan i drugi), kao i velikodostojnici Katoličke crkve i Jevrejske verske zajednice. Do kraja 19. veka otvoreno je 250 škola za učenje francuskog jezika, organizovana su brojna predavanja, konferencije i izložbe.

Na prelazu iz 19. u 20. vek, pod patronatom francuske države i ideje začetaka moderne kulturne diplomatije, započeo je i period pojačane aktivnosti Francuske alijanse u Srbiji. Izveštaji o broju đaka gimnazija i ženskih škola koji su učili francuski (od 6.748 đaka gimnazija i ženskih škola 1.889 je učilo francuski jezik), kao i činjenica da u Srbiji nije postojala nijedna francuska škola nisu bili zadovoljavajući. U poslednjoj deceniji 19. veka pristupilo se i slanju naučnika u specijalne misije kako bi se uvećali kompletni francuski  uticaji u Srbiji. Alfons  Magru (Alphonse Magrou), a potom i Albera Male (Albert Malet), došli su u delikatne  diplomatske misije, a zvanično za profesore budućem srpskom kralju Aleksandru Obrenoviću. Male je pomagao širenje francuskog jezika i otvaranje francuske knjižare u Beogradu. U izveštajima koje je slao u Pariz  isticao je kako se francuski jezik uči čak i u unutrašnjosti i da se „neposredno isporučuju knjige u Beograd, a mesečna prodaja se utrostručila za dve godine“.

Prve inicijative za pokretanje udruženja u kojima bi se izučavao francuski jezik i negovala francuska kultura, pojavile su se krajem 19. veka. U pismu francuskog poslanstva od 5. jula 1891. godine, govori se o osnivanju još jednog društva u Nišu, po uzoru na beogradsko, a direktor srpskih pošta Grozdić predlagao je osnivanje Francuskog kluba.  Ipak, za sada dostupni izvori nam ne otkrivaju više o tačnom datumu osnivanja, članstvu i delovanju ovih udruženja. Sačuvana dokumenta svedoče da su početkom 20. veka, dakle, u prvim godinama vladavine kralja Petra I Karađorđevića, francuskog đaka iz Sen-Sira i borca u Francusko-pruskom ratu, postojala dva udruženja: Francuski klub i Réunion française de Belgrade (Francusko društvo Beograd). Francuski klub, čija je vlasnica bila Slavka M. H. Antonovićeva obuhvatao je školu francuskog jezika i čitaonicu “gde će se članovi sastajati, čitati listove, i voditi razgovor na francuskom jeziku”. U pravilima kluba iz 1903. godine predviđeno je i organizovanje javnih predavanja i zabava, a članarina za redovene članove iznosila je 5 dinara mesečno. Počasni predsednik bio je dr Milutin D. Nešić, sekretar Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, što govori o mogućem ugledu koji je Francuski klub imao u srpskom društvu. Ipak, nisu dostupni podaci o tačnom vremenu osnivanja Francuskog kluba, koliko je bio aktivan, kao i o tome da li je ovo udruženje primalo finansijsku pomoć francuske države.

Značajniju ulogu u srpskom društvu imalo je udruženje Réunion française de Belgrade osnovano maja 1904. godine s glavnim ciljem da populariše francuski jezik. Na osnovu sačuvanog Statuta, na osnovu koga je i detaljno definisano funkcionisanje udruženja (nadležnosti nadzornog odbora, uprava društva, sazivanje sastanaka, pribavljanja i kontrolisanja finansija), stiče se uticak da je Réunion française de Belgrade nastalo na francusku inicijativu i bilo kontrolisano preko francuskog poslanika i članova francuske zajednice u Srbiji. Ovome u prilog svedoče i izveštaji Luja Gabrijela Antoana Žozefa, vikonta od Fontena (Louis Gabriel Antoine Joseph, vicomte de Fontenay), jednog od članova udruženja, koji o Réunion française de Belgrade 1905. godine piše da je okupljalo pripadnike francuske kolonije u Beogradu, sa kojima se družilo oko 40 Srba. Pomenuto udruženje je po Fontenu, radilo na širenju francuskog jezika, kulture i pružanju otpora “rastućem germanskom talasu”. Svakodnevna komunikacija na francuskom jeziku i dostupnost francuskih novina, časopisa i knjiga, bili su sredstva kojima je Društvo vršilo svoju misiju. Posebnu podršku pomenutoj misiji dala je zvanična Francuska pružajući joj finansijsku pomoć koja se vremenom uvećavala. Sa posredne pomoći preko katoličke crkve prešlo se na direktno finansiranje francusko-srpskih udruženja za šta je izdvajano u prvom periodu 200, a kasnije 300 franaka godišnje. Međutim, ako se pažljivije sagleda imovina i finansije udruženja, kao i razgranata delatnost u više gradova Srbije,  moguće je postojanje više oblika finansijske pomoći koje nam na osnovu dostupnih dokumenata nisu poznate. Srpski frankofili su na ovaj način redovno čitali  uticajne francuske novine i časopise: Le Temps, Le Matan, Le Journal, Le Journal des Debats, L’Illustration, La Revue des Deux Mondes, La Revue hebdomadaire i druge.  Prestižna francuska škola političkih nauka (L’Ecole des Sciences Politiques de Paris)  je preko novinara iz Journal des Débats, Le Temps i L’Echo de Paris, kao i francuskih diplomata pružila podršku radu udruženja.

Zhvaljujući brojnim donacijama Réunion française de Belgrade uspelo je da za godinu dana značajno proširi svoj rad, uveća broj časova francuskog jezika za mlade, kao i članstvo, koje je u februaru 1907. godine brojalo 139 članova.  U spisku članova udruženja, pored članova francuske kolonije u Srbiji, upisana su imena diplomata (Žorž Benoa, francuski poslanik u Srbiji, Fernan Legran, konzul Srbije u Lilu, Milenko Vesnić, srpski poslanik u Parizu, Andra Nikolić, bivši srpski poslanik u Parizu), profesora i srpskih studenata u Francuskoj (Bogdan Popović, Pavle Popović, Kosta Kumanudi, Danilo Kalafatović i drugi), kao i članova jevrejske zajednice u Srbiji (Jakov Alkalaj, Leo Azriel, Haim Alkalaj, Jakov Azriel). Udruženje je imalo poseban cilj da privuče među svoje članstvo studente Velike škole i Vojne akademije, koji su plaćali simboličnu članarinu od 1 dinara, za razliku od drugih članova koji su mesečno plaćali 5 dinara, ali su i davali priloge od 35 dinara (članovi-osnivači) i 10 dinara (ostali članovi). Političke diskusije, kao i one koje su obuhvatale religiozne teme bile su zabranjene. Ovo je i prvo francusko-srpsko kulturno udruženje za koje imamo pouzdane podatke da je uspelo, pre svega zahvaljujući frankofilski raspoloženom članstvu, da proširi svoju delatnost i u unutrašnjost. Početkom 1907. godine Réunion française de Belgrade delovalo je u Kragujevcu, Ćupriji, Aleksincu, Kruševcu, dakle, i u gradovima gde nije bilo kolonije francuskih građana.

Uporedo sa radom Réunion française de Belgrade na širenju francuskog jezika i kulture i Francuska alijansa je sredinom prve decenije 20. veka proširila broj besplatnih kurseva. Posebna pažnja posvećena je letnjim kursevima jezika u Francuskoj, koji su bili priprema za nastavak studija na nekom od francuskih univerziteta. Kao udruženje za propagiranje francuskog jezika i civilizacije, Francuska alijansa je sarađivala sa udruženjima učenika i studenata: Pobratimstvo, Nada, Trgovačka omladina, Podmladak iz Kragujevca, kao i sa Slobodnom školom za mlade devojke gospođe Sladojević. Istovremeno, Srbi školovani u Francuskoj i van učešća u radu udruženja kao što su bila Francuski klub i Réunion française de Belgrade unosili su u srpsko društvo promene, koje su omogućavale prihvatanje francuskog kulturnog i umetničkog modela. Srpski intelektualci su u prihvatanju francuskih kulturnih i umetničkih modela videli put jačanja srpske kulture i izgradnje države i društva. Poseban značaj u pomenutom smislu imala je aktivnost Bogdana i Pavla Popovića, kao i Jovana Skerlića. Osnovanje Seminara za francuski jezik bio je prvi korak ka popularizaciji francuskog jezika u Srbiji. Prvi nastavnik novog Seminara bio je Bogdan Popović, a do promena u metodici nastave francuskog jezika dolazi i pod uticajem rada Pavla Popovića, koji je napisao Francusku gramatiku za peti razred, koja je do Prvog svetskog rata bila korišćena u nastavi francuskog jezika za početnike. U ovo vreme, nakon dugotrajnih priprema i ispravki, publikovano je u izdanju Državne štamparije i drugo dopunjeno izdanje opšteg rečnika francuskog jezika Nastasa Petrovića, profesora prava na Velikoj školi, pisca, prevodioca i člana Pariskog geografskog društva. Nastas Petrović je radio na pripremi rečnika i publikovao delove 1875., 1883. i 1888., a prvi tom  rečnika publikovan je 1898. godine. Recenzent drugog izdanja rečnika bio je Bogdan Popović. Pored ovog rečnika Jaćim N. Stevović je publikovao Džepni srpsko-francuski rečnik 1895. godine.

Kasnije, u periodu od 1911. do 1914. godine postojalo je i treće francusko-srpsko kulturno udruženje. Société littéraire de Belgrade (Književno društvo Beograda) su svojim donacijama pomagali: Opštinsko veće Pariza, francuski poslanik u Srbiji Leon Deko (Léon-Eugène Coulard Descos) i knez Rolan Bonaparta   (Roland Bonaoparte). Deko je bio počasni član Društva, kao i francuski vojni ataše pukovnik Furnije i nekoliko francuskih bankara. Na listi članova iz 1914. godine bio je i kralj Petar Karađorđević, a aktivni članovi bili su i: mitropolit Dimitrije, Ivan Đaja, Miodrag Ibrovac, Milan Grol, Ignjat Bajloni i Milan Vapa. Ivan Đaja i Milan Grol su uz Milovana Milovanovića (do 1912. godine), Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Uroša Petrovića bili i članovi upravnog odbora. Počasni predsednik bio je Đorđe Pavlović, predsednik Jovan Žujović, dok su sekretari bili: Gaston Gravije i Mileta Novaković. Predavanja, osnivanje biblioteke i čitaonice, besplatni tečajevi francuskog jezika, umetničke izložbe, stipendije za letnje kurseve Francuske alijanse, nagrade za najbolje prevode sa francuskog, saradnja umetničkih i naučnih institucija bile su oblasti u kojima je udruženje delovalo. Francuski đaci okupljali su se i zajedno sa francuskim prijateljima stvarali osnove za prenošenja duha francuske kulture u srpsku. Gaston Gravije (Gaston Gravier), lektor Beogradskog univerziteta i Leon Deko, francuski poslanik uticali su da se po modelu francuskog Književnog društva Beograda osnuju francuska literalna društva u Šapcu, Nišu i Valjevu. Potreba za francuskom kulturom, koja je nastala kao rezultat povratka sve većeg broja školovanih sa  francuskih škola, uočava se i kroz otvaranje pomenutih francusko-srpskih udruženja u unutrašnjosti Srbije. U Šapcu je 1910. godine grupa šabačkih intelektualaca, koju su predvodili general Dimitrije Paić, Čeda Mihailović, Dušan Pavlović, Milan Kostić i Moris Avramović uz pomoć Gastona Gravijea, Lakur Gejeta (Lacour Gaiyet), člana francuske akademije i Žan Mižona (Jeanne Migeon) stvorila društvo Réunion française u koje se odmah upisalo 200 članova. Ovo udruženje je oblikom delovanja nastavilo započete aktivnosti Réunion française de Belgrade. Osnivanjem pomenutih udruženja i van Beograda francuski  kulturni uticaji su postali snažniji i u unutrašnjosti.

Kroz delovanje francuskih klubova od početka 20. veka, Francuska je stvorila osnovu za dublja francuska kulturna zračenja. Istovremeno, uvećani su i francuski ekonomski i politički uticaji u Srbiji. Francuzi su se zalagali i za pokretanje jednog slavističkog časopisa u Parizu, koji bi okupio naučnike i političare s ciljem da doprinesu boljem poznavanju u Evropi slovenskih naroda i njihovih težnji. Nemačke diplomate u Srbiji bile su zabrinute zbog sve prisutnijeg učenja francuskog jezika, koje su posebno podsticala francusko-srpska udruženja, stoga su zaključivali da su „obrazovani Srbi stalno zavedeni francuskom kulturom“. Inače, paralelno sa osnivanjem udruženja u Srbiji došlo je i do začetaka osnivanja francusko-srpskih udruženja u Francuskoj. Ona su u prvo vreme imala studentski i slovenski karakter. U vreme aneksije Bosne i Hercegovine, Ernest Deni je shvatio opasnost koja je Srbiji dolazila od strane Austrougarske. Zajedno sa Alberom Maleom, Ogistom Govenom, Emilom Omanom i drugim francuskim intelektualcima tekstovima u štampi, predavanjima i govorima protiv Austrougarske podržao je Srbe. Sa ciljem da se produbi kulturna i naučna saradnja sa slovenskim narodima Deni je ostao jedan od osnivača Francusko-slovenskog udruženja 1908. godine. Ipak, na francusko-srpske odnose značajniji uticaj imala su kulturna udruženja nastala u Srbiji. Kulturna diplomatija je dakle, već u ovom ranom periodu svog postojanja pokazala svoje moći. Nastala prvo kao privremeni klubovi za učenje ili usavršavanje poznavanja francuskog jezika, udruženja su se od 1904. godine sistematično i planski razvijala, menjala svoje programe i pravila. Uključivanjem francuskih diplomata i najuglednijih srpskih državnika, političara, diplomata i profesora stekla su zaštitu i pomoć obe države. Njihovi članovi su već u prvim godinama vladavine kralja Petra I Karađorđevića podržali prodor francuske kulture videvši je kao prethodnicu spoljnopolitičkim planovima Francuske na Balkanu, kao i vezivanju Srbije za Francusku, koje je bilo prvo ekonomsko, a potom i političko. Pored pomenutog potrebno je imati u vidu i uticaj masonskih veza na nastanak i delovanje ovih udruženja. Kako se uticaj u Srbiji nije mogao vršiti preko katoličkih misija i Jevreja, kao u drugim zemljama, francuske diplomate očekivale su od masonskih veza ubrzano širenje francuskih uticaja. Posete i studiranje na francuskim univerzitetima i osnivanje francuskih literarnih udruženja, koje je podržavao francuski poslanik Leon Deko, pored širenja francuskih uticaja imale su za cilj da zaustave do tada prisutne pangermanske i panslavističke uticaje na prodručju Balkana.

DODATAK

PRAVILA FRANCUSKOG KLUBA[1]

Član I

U Beogradu se obrazuje „Francuski klub,“ radi izučavanja francuskog jezika i kulture.

Član II

Da bi se cilj mogao postići, klub će ustanoviti: školu za izučavanje francuskog jezika; čitaonicu, gde će se članovi sastajati, čitati listove, i voditi razgovor na francuskom jeziku. Sem toga, priređivaće javna predavanja, zabave, itd.

Član III

Član kluba može biti svaki građanin.

Član IV

            Redovni su članovi i oni, koji plaćaju svakog meseca po 5 (pet) dinara i upisninu 5 (pet) dinara. Upisnina sa jednomesečnim ulogom, mora se pri upisu odmah platiti.

Član V

            Članovi imaju prava posećivati čitaonicu, javna predavanja, zabave itd.

Član VI

            Časovi kluba su svakodnevno po rasporedu, koji će se odrediti, sem: nedelje, i praznika.

            Čitaonica je svakodnevno otvorena, od 10 časova pre podne do 9 uveče.

Član VII

            Upravu kluba sačinjavaju: počasni predsednik, počasni potpredsednik, direktorka – vlasnica kluba, nastavnici/ce.

Član VIII

            Dužnost je direktorke kluba, u sporazumu sa počasnim predsednikom, potpredsednikom da nabavlja listove, propisuje pravila za čitaonicu i školu. Da primaju i isključuju redovne članove, da uopšte vode najstrože staranje o napretku kluba.

Član IX

Dužnost je direktorke kluba, da predstavlja i zastupa klub u svim njegovim poslovima, da potpisuje svu prepisku i da izvršuje sve potrebe kluba, kao: plaćanje stana, nastavnika/ca, listova, itd.

Član X

            Dužnost je nastavnice da zastupa direktorku u njenom odsustvu.

Član XI

            Dužnost je redovnog člana:

a) svaki redovan član dužan je, da se u stanu klupskom kreće u granicama najveće učtivosti;

b) za vreme predavanja da se održava mir, kako se ne bi nastavnik/ca prekidao/la u svom radu;

v) što je moguće redovnije dolaziti na časove;

g) da se slušaju naredbe direktorke kluba, počasnog predsednika, potpredsednika, i nastavnika/ca.

Član XII

            Svaki prestaje biti član ovoga kluba kad ne bude platio/la određen redovni ulog unapred.

Beograd, 12. oktobra, 1903. god.

Direktorka – vlasnica kluba,

Slavka M. H. Antonovićeva.

[1] Pravila Francuskog kluba su publikovana 1903. godine kao posebno i dvojezično (srpsko-francusko) izdanje štamparije Savić i Komp., pod naslovom Pravila Francuskog kluba Statuts du Club Français. (AMAE, Serbie, Nouvelle Série, vol. 24, Serbie, 1897–1914, Direction Politique Série B Carton 70 Dossier 4 Serbie Affaires diverses, Club Français de Belgrade 1904.)

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja