Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник
Већ месец дана односи Француске и Русије, у контексту рата у Украјини, изазивају велику пажњу не само дипломата, стручњака и новинара, већ и шире јавности. Великом брзином прошириле су се речи француског председника Емануела Макрона да се Владимир Путин неће зауставити у Украјини и да би Европа, уколико жели мир „без знакова слабости према Русији”, морала бити спремна и за рат. Отварање „свих опција” за Емануела Макорна, од овог тренутка, не искључује слање западних трупа у Украјину, уз напомену да за сада ситуација то не захтева и да су ово опције у случају да се рат прошири, што је у преношењу ове вести често занемаривано. Шта је Макрон у ствари рекао? „Ако Русија настави са ескалацијом, ако се ситуација погорша, морамо бити спремни да донесемо одлуке које су потребне како бисмо осигурали да Русија никада не победи” рекао је француски председник, чиме је позвао западне лидере да се сачува кредибилитет Европе. Очигледно је да Макрон рат у Украјини посматра као питање европске безбедности и егзистенције, као и да се залаже да међу западним савезницима Украјине не би требало да постоје тзв. црвене линије преко којих не би помагали Украјину, или које би Русија видела као слабост и искористила на ратишту и/или у неким будућим дипломатским преговорима.
Француска традиционално задржава улогу арбитра у сукобима, али је њена политика активна и јасно дефинисана још од 24. фебруара 2022. године, а то је: подршка Украјини, заустављање рата, обнова Украјине и изједначавање одбране Украјине са одбраном Европе. Иако је у почетку Емануел Макрон био готово једини лидер са запада који је давао умерене изјаве и остављао линију комуникације отвореном, истовремено је подршка Украјини била недвосмислена, што се види и на основу првих изјава Габријела Атала, као новог премијера. Чини се као да је Макронова осуда „руске агресије” и опрез приликом оцене Путина, поред срдачних сусрета са Зеленским, у првом периоду схваћен у једном делу јавности и француске и светске, као превише блага и недовољна. Француска је критикована и што не издваја већу војну помоћ, па чак и што позива на мир, иако је Макрон више пута наглашавао да „мир не значи пораз нити капитулацију Украјине”. Његове изјаве о томе да не искључује слање трупа су изазвале опречна мишљења међу савезницима, али се мора имати у виду да и даље не назива Русију „непријатељем”, већ „противником”. Макроново понашање стога се не може посматрати као понашање изолованог авантуристе, већ као део стратегије чији је циљ истицање Француске у европском мозаику. Морамо узети у обзир чињеницу да је рат Русије и Украјине ушао у трећу годину, као и да су се догодиле и догађају се велике промене у међународним односима и да Француска жели да се што боље репозиционира у „новом свету”.
Од уласка у политички живот, фокус Емануела Макрона јесу спољна политика и Европа, иако је и на унутрашњем плану спровео комплексне реформе и иницијативе које су наилазиле на опречна размишљања. Чињеница је да је у овом рату који подсећа на оне интервенције по Блиском Истоку и Африци, а који се сада води на територији Европе, највеће проблеме и потенцијалне последице имају државе Западне Европе и ЕУ. Економска, енергетска криза и јачање деснице, предстојећи избори за парламент ЕУ, положај (а може се рећи можда и калкулисање због избора) Олафа Шолца у Немачкој, као и амерички председнички избори, питања проширења НАТО-а , нових војних база и вежби, као и опште безбедности јесу оквир кроз који је потребно посматрати све актуелне потезе француског председника Емануела Макрона. Поред руске офанзивне политике у Африци и укрштања интереса, ратовања на фронту пропаганде, друштвених мрежа и лажних вести, Француска континуирано шаље помоћ Украјини, уз позиве да се истражи кршење међународног хуманитарног права и људских права, ратне злочине и злочине против човечности почињене у Украјини, као и руском депортацијом украјинске деце. Упоредо, из Русије стижу наративи о „малигним утицајима Француске”, оштре и непримерене речи и личне увреде најближих Путинових сарадника што компликује ситуацију и доприноси сензационалистичком извештавању, које замагљује кључне потезе на свим странама. Данас је комуникација много неформалнија, слободнија него раније. Једноставно је, на пример, да се кратка изјава сними као порука за друштвене мреже или откуца пар редова на мрежи Х, што ствара и неке погрешне перцепције. Брзина протока информација и дискурс друштвених мрежа, као и потреба за сензацијама, понекад потезима политичара приписују и нереалну тежину, иако и медијски ратови заузимају простор шири од бојног поља.
Макрон има власт до 2027. године, остале су реформе за које се не очекује да ће изазвати веће потресе, то не значи да неће бити протеста и проблема, али ће они бити мањих обима него они жути прслуци и пензионе реформе. У овом контексту он има велики маневарски простор да делује како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. Од почетка ове године, формирањем владе новог премијера Габријела Атала, могло се пратити интензивирање подршке Украјини и у контексту Макронових задњих изјава један општи реформски курс усмерен ка Европи и изборима за парламент ЕУ. Симболички можемо навести и прве посете новог премијера и министра спољних послова Украјини, поред традиционалних посета Немачкој, приликом којих је наглашавана чврста посвећеност одбрани Украјине о чему сведоче и билатерални споразуми Француске и Украјине. Важан је био и сусрет Макрона и Шолца на састанку Вајмарске групе што показује његову проактивну улогу у ЕУ која се наставља. Упоредо, видимо широки опсег дипломатских активности Емануела Макрона, који настоји да пронађе и нове партнере, одржава добре односе са Кином и путује у Бразил. Симпатије или антипатије не одређују односе између држава, него реална политика и интереси, дипломатске процене и предикције догађаја. Живимо у доба ривалстава и сукоба, отворено је више жаришта у свету, а воде се сукоби у свемиру и рат лажним вестима, но ипак видимо да Макрон и Француска још увек задржавају традиционалне обрасце понашања. Присутне су линије неслагања, а остављају се простори за разумевање и/или сарадњу на неком другом пољу. Отворен је и позив да, у складу са старим традицијама, престану ратна дејства док су у току Олимпијске игре. Комуницирали су француски и руски министри одбране. Стога нема прекида који је карактеристика неких ранијих сукоба, али су укрштени интереси различитих актера допринели и да дипломатски преговори ка миру постану сложенији и дуготрајнији, као и да се односи Француске и Русије развијају другим током од оних који им је у делу јавности предвиђан 2017. године.
Остави коментар