ФРАНЦУСКИ АЛЖИР

22/05/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва, да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо, али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу, суочила друштва која себе сматрају  демократијама. 

У 19. и 20. веку Француска колонијална империја је била одмах иза Британске империје. На свом врхунцу, између два светска рата,  простирала се на преко 13.000 км²  што је чинило око 8,7% светске територије. Стварање тзв. друге империје, почело је 1830. године инвазијом на Алжир, тадашњи османски пашалук. Французи су 1832. године опљачкали ризницу алжирскога деја са 15.550 фунти злата и 220.000 фунти сребра. Осетивши се као код куће у медитеранском појасу Алжира, већ 1848. године ће приобаљу укинути колонијални статус и прикључити медитеранску регију интегралној Француској. Долази до убрзаног насељавања европских досељеника, до убрзане урбанизације и индустријализације.  «Французи су изградили, а не надоградили град Алжир, али и друге веће градове. Све одише француским шармом» писала је београдска Борба.

Цену гостопримства за готово милион европских досељеника, углавном Француза али и доста Италијана и Малтежана, углавном је платио алжирски сељак. Просечни Алжирац је 1870. године имао пет квинтала жита годишње, 1900. године четири, а 1940. године мало више од два. На то је увелико утицао прираст популације, јер је број Алжираца  са 1,5 милиона у време инвазије, нарастао на 10 милиона уочи сукоба. Али и експропријација житородних поља у приморју, на којима су Французи садили винограде. Године 1830. само је 4.000 јутара било под виноградима, а 1950. године преко 750.000. Ткалачко средиште у Тлемсену у 14. веку имало је око 4.000 ручних разбоја, 1850. године било их је 500, а 1954. године тачно 105. Била је то доста сурова прерасподела природних ресурса, на којој ће и сама француска јавност, барем њен умерени и нарочито левичарски део, доста гласно негодовати када је рат отпочео.

Са политичким и економским, одигравало се  и потпуно културно потчињавање. Политика културног потчињавања ишла је толико далеко, да арапски није био допуштен као службени језик у образовним установама, нити су га деца могла учити у школама. Званични Париз и француски досељеници су решили да Алжир постане део француског идентитета.

Почетак и ток сукоба

Неједнакост, потлаченост и национална еманципација, довешће до отпора којим је отпочео рат. Ратном расплету алжирског питања, значајно ће допринети и незадовољство Алжираца исходом Другог светског рата. Са осећајем да им није омогућено оно што им је обећано пре инвазије на југ Француске и на ослобађање земље и Париза. У тим операцијама је према различитим проценама, учествовало готово 200.000 алжирских бораца. Борбено искуство које су том прилком стекли,  умногоме ће определити ток сукоба који су надолазили. 

Француска је у алжирском рату ангажовала војску од готово пола милиона војника, како француских регрута, тако и поражених трупа из Индокине. Уз Француску су били и Харки, муслимански ратници, њих око 150.000. 

Био је то ретко суров сукоб који је однео несразмерно велики број цивилних жртава. Французи су по окончању рата тврдили да је погинуло око 17.500 њихових војника, готово десет пута више алжирских бораца, њих око 162.000 и око 350.000 муслиманских цивила. Али према алжирским изворима, погинуло је око 350.000 алжирских бораца и око 1,5 милион цивила. О карактеру рата, веома добро сведочи чињеница да је актуелни председник Француске, одмах по преузимању власти, званично потврдио,  да су француске снаге систематски примењивале методе мучења заробљених противника. Колективна амнестија за починиоце злодела и статус ветерана у Француској су уведени 1961. године, односно тек 1974. године.

Масакр у Паризу , 17.10.1961. године

Након оружаних сукоба полиције и симпатизера ФЛН и након неколико неселективних и  неодмерених полицијских акција, уследиле су одмазде у којима је убијено двадесет полицајаца. Полицијски префект је наложио увођење полицијског часа за све Алжирце од 20.30-5.30 часова. Уследиле су демонстрације 30.000 ненаоружаних цивила, већином алжирског порекла али и многих других грађана који су често само због свог изгледа били предмет полицијске репресије.

Након пробијања термина почетка полицијског часа, око 1700 инструираних припадника снага реда, отпочело је незамисливо бруталну акцију. Мирне демонстранте, на команду уздигнутих руку, полиција је мучки тукла, отварајући ватру на све сумњиве појединце. Око 10.000 људи алжирског порекла или лица која подсећају на њих, аутобусима је присилно одвезено на затворени бициклистички стадион Хив д’Вив у близини Ајфелове куле. Исти онај стадион, на коме су сакупљани Јевреји током Другог светског рата. “Сценариста” ће у оба случаја бити исти човек – Морис Папон, 1961. године полицијски префект Париза, а 1942. године директно одговорно лице за слање у логоре смрти око 13.000 Јевреја, а међу њима и 4.000 деце.

Булоњска шума је била пуна лешева, а десетине мртвих и измучених тела су плутала на површини Сене. Званична верзија је извештавала о два мртва демонстранта. Тек 2001. године француска влада је признала да се десио масакр. На званичној спомен-плочи која је постављена тек 2011. године пише:

„У знак сећања на бројне Алжирце убијене током крвавог сузбијања мирних демонстрација 17. октобра 1961“.

Напокон, када је Шарл де Гол смогао снаге да оконча војни и цивилизацијски фијаско Француза у Алжиру, а да притом не уништи све везе са овом земљом, Француска се суочила са егзодусом европског становништва и Јевреја Сефарда. Пиед Ноир (Црна стопала) како су називали европске досељенике у Алжир, кренули су пут Француске. Од 1.100.000 или 10% популације (1960) укључујући и 130.000 Сефарда, након егзодуса у Алжиру их је остало тек око 100.000. 

Поред француских војника, француске администрације и европских досељеника, са алжирском независношћу, земљу су напустили и Харки, паравојне формације алжирских муслимана које су биле и остале лојалне Паризу све време сукоба. Око 150.000 Харкија је било на служби у француским снагама, а једна трећина су постали жртве сурове одмазде ФЛН-а, након споразума у Евијану, углавном због акција ОАС-а. Упркос забранама од стране Париза, око 90.000 Харкија са породицама успело је прећи у Француску, захваљујући солидарности француских официра.

Живели су у логорима, искључени из друштвеног живота, презрени од свих. Данас, њихова заједница на југу Француске броји око 500.000 присталица. Први знак саосећања са њима јавио се тек 2001. године када је у мандату Жака Ширака промовисан њима посвећен Дан националног признања.

«Француска колонизација Алжира је била злочин против човечности» 

Емануел Макрон (кампања, 2017. године)

« Француска окупација Алжира је донела овој држави много доброг, и добронамерни Алжирци признају ту чињеницу»  

Марин Ле Пен (кампања 2017. године).

МАКРОНОВО ДОБА 

Емануел Макрон је први француски председник рођен након рата у Алжиру. И први који је направио потпуни отклон у односу на мрачно француско наслеђе из тог периода. И то не само речима, већ и доношењем конкретних одлука.  Иако никада касније није поновио  изјаву из предизборне кампање 2017. године која га је умало коштала тријумфа и која је у Француској дочекана са многобројним негодовањем, Макрон није у битноме одступио од кључне намере да горким признањем, стави тачку на историјску мрљу своје земље. Одмах по преузимању власти, 2017. године званично је потврдио да је Француска вршила систематска мучења током сукоба. Исте године, упутио је писмо и посетио удовицу и породицу мучки погубљеног дисидента Мориса Одина. Следеће године, одао је признање Харкијима и оформио фонд подршке у износу од 40 милиона евра. Недавно је наложио  отварање око сто непријатних ратних досијеа из 1957. године. 

Доласком Макрона на председничку позицију, доста тога се променило у француском погледу на Алжирски рат, али нове генерације политичара никако не значе да Француска и даље није подељена по питању своје колонијалне улоге. Нарочито по алжирском питању. У тој неспремности да се благовремено целокупно француско друштво суочи са грешкама из блиске прошлости, оно се данас налази пред новим изазовима. 

«Корени терористичког напада у Паризу (Шарл Ебдо) могу се пратити до Алжира 1954».

Роберт Фиск, новинар и писац (2015. године)

Сен Дени, базилика Св. Дениса, је краљевска некропола Француске. Од десетог века до 1789. године, само три француска краља нису  сахрањена на овом месту. Сен Дени је данас претежно муслиманско предграђе Париза. То је реалност која је данас оптерећена најпре тероризмом, а потом и осећајем многих Француза да Француска данас има проблем са исламом.     

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања