Француска штама и српски интелектуалци на прелазу из 19. у 20. век

31/10/2021

Ауторка: др Александра Колаковић

Односи између Француске и Краљевине Србије на прелазу из 19. у 20. век постајали су све динамичнији. Српски интелектуалци школовани у Француској и на француским узорима су настојали да земљу политички и економски приближе једној од водећих држава Европе и света. Контакти и везе које су остварили међу научницима, политичарима, дипломатама и у пословном свету већ у време потписивања Француско-руског споразума, показале су се као недовољне да би се Француска заинтересовала и придобила за националне интересе Србије. Одрасли и школовани на изворишту идеја у европским културним и универзитетским центрима, српски интелектуалци су уочили снажан развој француске штампе и њен растући утицај на унутрашњу и спољну политику, односно међународне односе. Србија није била довољно позната у тадашњој Европи. Остале су дубоке последице вишевековне владавине Османлија које су обликовале слику српског друштва и династија, стога је било потребно пронаћи контакте у француској штампи и искорисити њену моћ у циљу промовисања националних циљева и државе.

Уз везе политичара и дипломата, велики значај за обликовање француско-српских односа имао је контакт српских интелектуалаца са француским публицистима, новинарима и издавачким кућама. Крајем 19. века , а посебно од афере Драјфус, увећала се моћ речи изнете преко дневних и периодичних новина и часописа. Иза листова  часописа, од којих су неки достизали и милионске тираже, стајали су одређени  политички, економски или културни интересни кругови. Штампа као средство масовних комункација крајем 19. и почетком 20. века у значајној мери стварала је представу о појединцима, појавама, процесима, династијама, народима, друштвима и државама.

Српски интелектуалци су увидели значај и моћ штампе и већ у другој половини 19. века српске владе су финансијски помагале поједине француске листове и новинске агенције, којима се уплаћивала претплата или пружала једнократна новчана помоћ. Услуге  новинара у циљу испитивања појединих питања или публиковања текстова о Србији и Србима, као и о српским династијама, биле су контролисане и подржаване од стране државних стурктура. Српска држава као и појединци од почетка 20. века више се ослањају на непосредне контакте и везе са новинарима, уредницима великих часописа и публицистима, него са агенцијама. Такав правац деловања српском Министарству иностраних дела саветовао је Стојан Новаковић док је био посланик у Паризу 1900. године.

Ипак, већ крајем 19. века уз сарадњу са редакцијама листова и новинских агенција, српски државници, политичари и дипломате остварили су сарадњу и са појединим новинарима. У писму које је Министарство иностраних дела Краљевине Србије упутило Драгомиру Рајовићу, српском посланику у Паризу 1899. године пише: ,,Г. Искендер Малказуни, журналиста у Паризу, од 1896. године па на овамо уживао је извесну помоћ од повереног ми Министарства за услуге што је чинио Србији у тамошњој штампи и књижевности“. Реч је о слависти, историчару и новинару Ивану Малказунију аутору књиге Панславизам и Источно питање, који је користио и псеудоним Иван Коријак. Малказуни је за услуге које је пружао српској држави добијао „скромну награду за његов рад“, у износу од пет стотина динара у злату. За поменути износ Министарство иностраних дела Краљевине Србије од Малказунија је очекивало да „стави на расположење своје услуге и да буде посредник између вас и тамошње штампе у свима случајевима“. Владан Ђорђевић је сматрао да за Малказунија треба издејствовати и редовну помоћ оградивши се речима: ,,само у случају, ако се он својим радом и преданошћу нашој ствари покаже достојан исте, и ако ми Ви будете јавили да сте задовољни с његовим радом“. На полеђини овог документа, који се чува у Архиву Србије, пише да је Малказуни примио 500 динара после 24. марта 1899. године.

Изгледа да је српска страна била задовољна Малказунијевим радом јер је наставио да сарађује са српском владом и почетком 20. века. Малказунију је тада поверена једна деликатна мисија и од личног значаја за српског краља Александра Обреновића. Мајка српског владара краљица Наталија Обреновић је у пролеће 1902. године прешла у католичку веру што је имало снажан одјек не само у Србији већ и у тадашњој Европи. Српски владар је преко Посланства у Паризу настојао да сазна праве разлоге за прелазак своје мајке у католичанство, посебно јер су постојале индиције да је бивша српска краљица Наталија приступила оваквом потезу као виду протеста против женидбе свог сина Драгом Машин. Српски посланик Михаило Вујић известио је владара: „За тај посао ја сам био употребио г. Малказунија, и мило ми је саопштити Вам да је он врло добро извршио добивени задатак. Била ми је за овај циљ случајно од велике користи та околност што је г. Малказуни већ одавно сарадник Меншанова Révue diplomatique […] Као дописник тог листа, а под именом Rambert, морао је г. Малказуни рачунати да ће бити пријатељски примљен. И доиста, ова досетка била је врло корисна“. Малказуни је као сарадник Révue diplomatique, очигледно имао одличне контакте у француском друштву, а посебно у католичким круговима и уз одређену финансијску надокнаду био је спреман да изврши услуге српском Посланству. Из сачуваних докумената се не види како се и када Малказуни повезао са Србима, али се на основу природе послова за које је ангажован и степена деликатности мисије може наслутити да је уживао висок ниво поверења српске дипломатије и српских интелектуалца који су били на челу Посланства Краљевине Србије у Паризу. Последње помињање Малказунијевих услуга датира из 1903. године. Могуће је да Малказуни као особа која је вршила поверљиве мисије за династију Обреновић није био подобан и за династију Карађорђевић, а вероватно су и очекивања Србије од сарадње са француским новинарима од почетка 20. века била значајно већа.

Контакти које је Милован Миловановић, доктор права Сорбоне и једна од кључних фигура српског политичког живота на прелазу векова, остварио са Французима и у оквиру публицистике били су од посебног значаја за српске државне интересе. Миловановићева сарадња и контакти са француским новинарима и публицистима кретали су се у два правца. Први је био стручног карактера и односи се на његову сарадњу са француским часописима из области права. Други је сарадња са дневном и периодичном штампом, која се бавила актуленим политичким и друштвеним питањима. Још у периоду режима Обреновића, Миловановић је крајем свог школовања у Паризу постао дописник Le Journal des débats, а убрзо и листа Le Temps и од овог периода је у преписци са Огистом Говеном, публицистом и дипломатом. Париска штампа је према влади Владана Ђорђевића, која је спроводила аустрофилску политку током 1897. године заузела изразито непријатељски став. Лист Le Temps је предњачио у наведеном, а постоји могућност да је управо сарадња Милована Миловановића са париским новинарима била резултат оштрих излива незадовољстава и серије негативних чланака о краљу Милану Обреновићу. Димитрије Ђорђевић пише да је након пада са власти 1897. године Милован Миловановић „целокупну кампању радикала против владановштине и краља Милана“  водио помоћу својих веза у француској штампи, као да је краљ Милан лако уз помоћ својих веза у Паризу сазнао да иза ових напада стоји Миловановић и стога се између краља и Миловановића развила „страсна нетрпељивост“. Након неуспелог атентата на краља Милана јула 1899. године и прогона радикала који су оптужени за овај чин, Милован Миловановић се нашао ван земље и осуђен је у одсуству, истовремено, када је француска штампа објавила серију чланака против српске владе.

Како је Миловановићев углед у Србији растао и како се пео на лествици утицајних јавних функција, сарадња са француским листовима и часописима добија на значају. У периоду Анексионе кризе (1908/9) Миловановићево ангажовање поред сфере дипломатије, обухватало је и утицај на штампу, као моћно средство формирања јавности. У својим „Белешкама“  Миловановић 1909. године пише: „У Паризу дао сам упуства новинама да не нападају нити руже Извољског“, наводећи мишљење да би такво писање штампе „водило издизању угледа Ерентала“. Ово је само један пример како су његови контакти са француском штампом били од утицаја и користи за српску државу. Париз није био једино место где је Миловановић долазио у контакт са француским новинарима. Током свог боравка у Бечу 1909. године, Миловановић се сусрео са Пјером Комером, дописником париског листа Le Temps, кога је познавао од раније. Овога пута Миловановић је истакао да му је као „приватан човек“ дао интервју, који је обухватио четири стране текста. „Казао сам му да нас је анексија Босне ухватила за гушу, и да ћемо се морати тући ако не добијемо онај конац до мора“ писао је у својим сећањима Миловановић. Истовремено, поред питања везаних за Анексиону кризу за Миловановића је од великог значаја како ће се приказати ток преговора око зајма из 1909. године, стога је био заинтересован за утиске који ће интервју оставити у политичким круговима Француске. Миловановић је био свестан утицаја штампе и сам је истакао како је „ишчитавајући у Temps-у“, долазио до идеја и путоказа којима би могао спровести акцију „уочити и научити шта треба рећи за широку јавност“. Вероватно је отуда и анализирао своје изјаве дате француској штампи и веровао да је сарадња са медијима пут успеха дипломатије Србије. Са колико пажње је Миловановић приступао свом односу према штампи види се из Бележака када је писао о изјави датој листу Le Temps и додао је на маргинама документа: „Тај интервју треба допунити са оним у Debats. Њих два сардрже све“.

Сарадња српских интелектуалаца са уредницима листова и часописа у Паризу била је сигуран начин пласирања информација, посебно ка државницима, дипломатама и пословним људима. У овом смислу посебан значај имају контакти српских интелектуалаца са Огистом Говеном. Познат српским интелектуалцима још док је био француски дипломата у Дунавској комисији, као уредник утицајног листа Le Journal des Débats од Анексионе кризе, Говен је захваљујући својим познанствима у круговима високе француске политике и јавног живота, био кључна личност преко које су српски интелектуалци пласирали наративе о Србији и Србима. Као што видимо, српски интелектуалци, школовани у Француској, уз српске дипломате у Паризу, имали су пресудну улогу у проналажењу и развоју контаката и веза у француској штапи. Ово је било од посебног значаја у периодима криза, као што је она 1908. године, али и темеље француско-српских односа на пољу пропаганде у Великом рату.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања