Francuska štampa i srpski intelektualci na prelazu iz 19. u 20. vek

Autorka: dr Aleksandra Kolaković

Odnosi između Francuske i Kraljevine Srbije na prelazu iz 19. u 20. vek postajali su sve dinamičniji. Srpski intelektualci školovani u Francuskoj i na francuskim uzorima su nastojali da zemlju politički i ekonomski približe jednoj od vodećih država Evrope i sveta. Kontakti i veze koje su ostvarili među naučnicima, političarima, diplomatama i u poslovnom svetu već u vreme potpisivanja Francusko-ruskog sporazuma, pokazale su se kao nedovoljne da bi se Francuska zainteresovala i pridobila za nacionalne interese Srbije. Odrasli i školovani na izvorištu ideja u evropskim kulturnim i univerzitetskim centrima, srpski intelektualci su uočili snažan razvoj francuske štampe i njen rastući uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku, odnosno međunarodne odnose. Srbija nije bila dovoljno poznata u tadašnjoj Evropi. Ostale su duboke posledice viševekovne vladavine Osmanlija koje su oblikovale sliku srpskog društva i dinastija, stoga je bilo potrebno pronaći kontakte u francuskoj štampi i iskorisiti njenu moć u cilju promovisanja nacionalnih ciljeva i države.

Uz veze političara i diplomata, veliki značaj za oblikovanje francusko-srpskih odnosa imao je kontakt srpskih intelektualaca sa francuskim publicistima, novinarima i izdavačkim kućama. Krajem 19. veka , a posebno od afere Drajfus, uvećala se moć reči iznete preko dnevnih i periodičnih novina i časopisa. Iza listova  časopisa, od kojih su neki dostizali i milionske tiraže, stajali su određeni  politički, ekonomski ili kulturni interesni krugovi. Štampa kao sredstvo masovnih komunkacija krajem 19. i početkom 20. veka u značajnoj meri stvarala je predstavu o pojedincima, pojavama, procesima, dinastijama, narodima, društvima i državama.

Srpski intelektualci su uvideli značaj i moć štampe i već u drugoj polovini 19. veka srpske vlade su finansijski pomagale pojedine francuske listove i novinske agencije, kojima se uplaćivala pretplata ili pružala jednokratna novčana pomoć. Usluge  novinara u cilju ispitivanja pojedinih pitanja ili publikovanja tekstova o Srbiji i Srbima, kao i o srpskim dinastijama, bile su kontrolisane i podržavane od strane državnih sturktura. Srpska država kao i pojedinci od početka 20. veka više se oslanjaju na neposredne kontakte i veze sa novinarima, urednicima velikih časopisa i publicistima, nego sa agencijama. Takav pravac delovanja srpskom Ministarstvu inostranih dela savetovao je Stojan Novaković dok je bio poslanik u Parizu 1900. godine.

Ipak, već krajem 19. veka uz saradnju sa redakcijama listova i novinskih agencija, srpski državnici, političari i diplomate ostvarili su saradnju i sa pojedinim novinarima. U pismu koje je Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije uputilo Dragomiru Rajoviću, srpskom poslaniku u Parizu 1899. godine piše: ,,G. Iskender Malkazuni, žurnalista u Parizu, od 1896. godine pa na ovamo uživao je izvesnu pomoć od poverenog mi Ministarstva za usluge što je činio Srbiji u tamošnjoj štampi i književnosti“. Reč je o slavisti, istoričaru i novinaru Ivanu Malkazuniju autoru knjige Panslavizam i Istočno pitanje, koji je koristio i pseudonim Ivan Korijak. Malkazuni je za usluge koje je pružao srpskoj državi dobijao „skromnu nagradu za njegov rad“, u iznosu od pet stotina dinara u zlatu. Za pomenuti iznos Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije od Malkazunija je očekivalo da „stavi na raspoloženje svoje usluge i da bude posrednik između vas i tamošnje štampe u svima slučajevima“. Vladan Đorđević je smatrao da za Malkazunija treba izdejstvovati i redovnu pomoć ogradivši se rečima: ,,samo u slučaju, ako se on svojim radom i predanošću našoj stvari pokaže dostojan iste, i ako mi Vi budete javili da ste zadovoljni s njegovim radom“. Na poleđini ovog dokumenta, koji se čuva u Arhivu Srbije, piše da je Malkazuni primio 500 dinara posle 24. marta 1899. godine.

Izgleda da je srpska strana bila zadovoljna Malkazunijevim radom jer je nastavio da sarađuje sa srpskom vladom i početkom 20. veka. Malkazuniju je tada poverena jedna delikatna misija i od ličnog značaja za srpskog kralja Aleksandra Obrenovića. Majka srpskog vladara kraljica Natalija Obrenović je u proleće 1902. godine prešla u katoličku veru što je imalo snažan odjek ne samo u Srbiji već i u tadašnjoj Evropi. Srpski vladar je preko Poslanstva u Parizu nastojao da sazna prave razloge za prelazak svoje majke u katoličanstvo, posebno jer su postojale indicije da je bivša srpska kraljica Natalija pristupila ovakvom potezu kao vidu protesta protiv ženidbe svog sina Dragom Mašin. Srpski poslanik Mihailo Vujić izvestio je vladara: „Za taj posao ja sam bio upotrebio g. Malkazunija, i milo mi je saopštiti Vam da je on vrlo dobro izvršio dobiveni zadatak. Bila mi je za ovaj cilj slučajno od velike koristi ta okolnost što je g. Malkazuni već odavno saradnik Menšanova Révue diplomatique […] Kao dopisnik tog lista, a pod imenom Rambert, morao je g. Malkazuni računati da će biti prijateljski primljen. I doista, ova dosetka bila je vrlo korisna“. Malkazuni je kao saradnik Révue diplomatique, očigledno imao odlične kontakte u francuskom društvu, a posebno u katoličkim krugovima i uz određenu finansijsku nadoknadu bio je spreman da izvrši usluge srpskom Poslanstvu. Iz sačuvanih dokumenata se ne vidi kako se i kada Malkazuni povezao sa Srbima, ali se na osnovu prirode poslova za koje je angažovan i stepena delikatnosti misije može naslutiti da je uživao visok nivo poverenja srpske diplomatije i srpskih intelektualca koji su bili na čelu Poslanstva Kraljevine Srbije u Parizu. Poslednje pominjanje Malkazunijevih usluga datira iz 1903. godine. Moguće je da Malkazuni kao osoba koja je vršila poverljive misije za dinastiju Obrenović nije bio podoban i za dinastiju Karađorđević, a verovatno su i očekivanja Srbije od saradnje sa francuskim novinarima od početka 20. veka bila značajno veća.

Kontakti koje je Milovan Milovanović, doktor prava Sorbone i jedna od ključnih figura srpskog političkog života na prelazu vekova, ostvario sa Francuzima i u okviru publicistike bili su od posebnog značaja za srpske državne interese. Milovanovićeva saradnja i kontakti sa francuskim novinarima i publicistima kretali su se u dva pravca. Prvi je bio stručnog karaktera i odnosi se na njegovu saradnju sa francuskim časopisima iz oblasti prava. Drugi je saradnja sa dnevnom i periodičnom štampom, koja se bavila aktulenim političkim i društvenim pitanjima. Još u periodu režima Obrenovića, Milovanović je krajem svog školovanja u Parizu postao dopisnik Le Journal des débats, a ubrzo i lista Le Temps i od ovog perioda je u prepisci sa Ogistom Govenom, publicistom i diplomatom. Pariska štampa je prema vladi Vladana Đorđevića, koja je sprovodila austrofilsku politku tokom 1897. godine zauzela izrazito neprijateljski stav. List Le Temps je prednjačio u navedenom, a postoji mogućnost da je upravo saradnja Milovana Milovanovića sa pariskim novinarima bila rezultat oštrih izliva nezadovoljstava i serije negativnih članaka o kralju Milanu Obrenoviću. Dimitrije Đorđević piše da je nakon pada sa vlasti 1897. godine Milovan Milovanović „celokupnu kampanju radikala protiv vladanovštine i kralja Milana“  vodio pomoću svojih veza u francuskoj štampi, kao da je kralj Milan lako uz pomoć svojih veza u Parizu saznao da iza ovih napada stoji Milovanović i stoga se između kralja i Milovanovića razvila „strasna netrpeljivost“. Nakon neuspelog atentata na kralja Milana jula 1899. godine i progona radikala koji su optuženi za ovaj čin, Milovan Milovanović se našao van zemlje i osuđen je u odsustvu, istovremeno, kada je francuska štampa objavila seriju članaka protiv srpske vlade.

Kako je Milovanovićev ugled u Srbiji rastao i kako se peo na lestvici uticajnih javnih funkcija, saradnja sa francuskim listovima i časopisima dobija na značaju. U periodu Aneksione krize (1908/9) Milovanovićevo angažovanje pored sfere diplomatije, obuhvatalo je i uticaj na štampu, kao moćno sredstvo formiranja javnosti. U svojim „Beleškama“  Milovanović 1909. godine piše: „U Parizu dao sam upustva novinama da ne napadaju niti ruže Izvoljskog“, navodeći mišljenje da bi takvo pisanje štampe „vodilo izdizanju ugleda Erentala“. Ovo je samo jedan primer kako su njegovi kontakti sa francuskom štampom bili od uticaja i koristi za srpsku državu. Pariz nije bio jedino mesto gde je Milovanović dolazio u kontakt sa francuskim novinarima. Tokom svog boravka u Beču 1909. godine, Milovanović se susreo sa Pjerom Komerom, dopisnikom pariskog lista Le Temps, koga je poznavao od ranije. Ovoga puta Milovanović je istakao da mu je kao „privatan čovek“ dao intervju, koji je obuhvatio četiri strane teksta. „Kazao sam mu da nas je aneksija Bosne uhvatila za gušu, i da ćemo se morati tući ako ne dobijemo onaj konac do mora“ pisao je u svojim sećanjima Milovanović. Istovremeno, pored pitanja vezanih za Aneksionu krizu za Milovanovića je od velikog značaja kako će se prikazati tok pregovora oko zajma iz 1909. godine, stoga je bio zainteresovan za utiske koji će intervju ostaviti u političkim krugovima Francuske. Milovanović je bio svestan uticaja štampe i sam je istakao kako je „iščitavajući u Temps-u“, dolazio do ideja i putokaza kojima bi mogao sprovesti akciju „uočiti i naučiti šta treba reći za široku javnost“. Verovatno je otuda i analizirao svoje izjave date francuskoj štampi i verovao da je saradnja sa medijima put uspeha diplomatije Srbije. Sa koliko pažnje je Milovanović pristupao svom odnosu prema štampi vidi se iz Beležaka kada je pisao o izjavi datoj listu Le Temps i dodao je na marginama dokumenta: „Taj intervju treba dopuniti sa onim u Debats. NJih dva sardrže sve“.

Saradnja srpskih intelektualaca sa urednicima listova i časopisa u Parizu bila je siguran način plasiranja informacija, posebno ka državnicima, diplomatama i poslovnim ljudima. U ovom smislu poseban značaj imaju kontakti srpskih intelektualaca sa Ogistom Govenom. Poznat srpskim intelektualcima još dok je bio francuski diplomata u Dunavskoj komisiji, kao urednik uticajnog lista Le Journal des Débats od Aneksione krize, Goven je zahvaljujući svojim poznanstvima u krugovima visoke francuske politike i javnog života, bio ključna ličnost preko koje su srpski intelektualci plasirali narative o Srbiji i Srbima. Kao što vidimo, srpski intelektualci, školovani u Francuskoj, uz srpske diplomate u Parizu, imali su presudnu ulogu u pronalaženju i razvoju kontakata i veza u francuskoj štapi. Ovo je bilo od posebnog značaja u periodima kriza, kao što je ona 1908. godine, ali i temelje francusko-srpskih odnosa na polju propagande u Velikom ratu.