Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Француску политичку сцену карактеришу динамика и полемичан тон који подстиче актере или оне који је прате, да део својих мисли пренесу јавности путем штампаних медија или књига. Две године пред одлучујуће председничке изборе и након ванредних парламентарних избора, који су својим резултатом унели до сада најкомплекснију политичку ситуацију у Француску, књиге и полемике у јавности могу бити путоказ бољег разумевања свих нијанси француске политике данас. Она се рефлектује и на спољну политику, али и подстиче на размишљања о друштвеним и посебно политичким кретањима у другим државама ЕУ, али и ван овог наднационалног оквира. Од протеклих парламентарних избора је посебно важно указати на неке од књига које су настале из пера политичких актера или су са дистанце од стране професора, новинара и јавних личности анализирале актуелне догађаје, личности и партије. Овде смо издвојили само неке од публикација које се реферишу на француски политички живот. Ове публикације су изазвале широке дискусије и оставиле дубок траг у јавном мњењу. Оне откривају дубину трансформација француске политике и тема које су актуелне и могу бити одређујуће у будућности.
Cette Constitution qui nous protège (Овај Устав који нас штити) Ан-Шарлен Безина, стручњака за уставно право, доприноси бољем разумевању уставних механизама које екстремна десница или левица могу злоупотребити. Кроз детаљну анализу француске Уставне Републике из 1958. године ауторка разматра сваки члан Устава, његово значење, историјску и актуелну примену, као и могуће интерпретације, односно како Устав функционише у пракси, укључујући питања као што су: импичмент, цензура и уставност. Жени Мерио у књизи La dictature, une antithèse de la démocratie? 20 idées reçues sur les régimes autoritaires (Диктатура, антитеза демократије? 20 устаљених мишљења о ауторитарним режимима), разматра често понављане предрасуде о диктатурама и демократији. Актуелно истраживање како медији и политичари користе појмове као што су „диктатура” и „демократија” да би обликовали јавну перцепцију усмерено је и ка испитивању приближавања западних демократија ауторитарним режимима. Крајњи циљ који се назире иза ове две књиге, иако нису директно усмерене ка председничким изборима 2027. године, јесте оснаживање политичке културе и дијалога о сложености политичког система и демократији, као и подстицање дебате и критичке свести код читалаца, односно гласача.
Француски читаоци имају навику да купују политичке аутобиографије, а политичари их радо пишу, стога је интересантно указати и на једну такву књигу. У En permanence: ces vies que je fais miennes (Стална дужност: туђи животи који постају моји), посланик Борис Валоауд разматра друштвено-политичке трансформације савремене Француске, с фокусом на последице ванредних парламентарних избора и раст екстремне деснице. Аутор заговара обнову демократског легитимитета кроз приближавање политике грађанима, истичући улогу медија, интелектуалаца и културе у том процесу. Књига представља позив на активно грађанство и преиспитивање модела политичког деловања. Политичке аутобиографије, као што је En permanence показују једном делу јавности и да постоје актери који верују у обнављање социјалне демократије из основа и покрећу дијалог о вредностима француског политичког живота.
Међу књигама које се баве француском левицом као централном темом, издвајају се три од којих је једна написана од стране активне политичке фигуре и може се посматрати и као срж његовог политичког програма. Рафаел Гликсман, посланик у Европском парламенту и водећа фигура француске левице, своје ставове о француском друштву и политици уобличио је у књизи État d’urgence culturelle – Quand la politique sacrifie la culture (Ванредно културно стање – Када политика жртвује културу). Основна хипотеза гласи да је култура последњих година маргинализована у политичким приоритетима, а аргументација се заснива на анализи буџетског смањења, деполитизације културних институција и раста комерцијализације. Посебно се критикује „менаџеризам” који уметност посматра као профитабилну робу, а не као друштвено добро, а што је по аутору видљиво кроз примере из локалних заједница које се боре да очувају библиотеке, позоришта и музичке школе. Књига је позив да држава предузме активнију улогу у култури, што јој је обезбедило место манифеста новог левичарског културног фронта у Француској.
La Meute – Enquête sur la France Insoumise de Jean-Luc Mélenchon (Чопор – Истраживање о Непокореној Францускј Жан-Лика Меланшона), коју су написали Шарлот Белаиш и Оливије Перу, новинари листова Либерасион и Ле Монд кроз анализу интервјуа са бившим и садашњим члановима, документа и репортажа, разматрају позицију странке унутар француског политичког поља и левог спектра. Очекивано, и сасвим оправдано, имајући у виду улогу коју има у политичком животу Француске, Жан Лик Меланшон је у центру интересовања, односно култ који је изграђен око његовог лика. Књига је посебно значајна јер открива динамику између лидера и странке, поставља питања демократичности и транспарентности унутар странке. Аутори указују на централизовану контролу и наметање дисциплине, што доводи у питање истинску демократску природу левичарске политике у Француској. Ово је посебно релевантно имајући у виду питање јединственог кандидатског наступа левице у 2027. години. Са друге стране, сатирични роман Les Derniers jours du Parti socialiste (Последњи дани Социјалистичке партије) писца и глумца Орељена Беланжеа, кроз фокус на три главна лика: социјалистичког апаратчика, филозофа и интелектуалца, који су сви повезани са покретом Printemps républicain (Републиканско пролеће) разматра распад традиционалне левице и указује на то како би интелектуална елита, уместо да понуди решења, могла посредно убрзати долазак десничарских снага на власт. Књига је изазвала контроверзе због својих критика левичарске елите и њеног односа према мултикултурализму и расизму, иако фиктивна истражује како се левичарске вредности могу искривити и како то утиче на политички пејзаж.
Када је реч о анализи десног спектра, Marine Le Pen: présidente. Dystopie politique 2026–2029. (Марин Ле Пен председница: Политичка дистопија 2026–2029) је дистопијска анализа, заснована на реалистичним претпоставкама, разматра последице могућег председничког мандата Марин Ле Пен у периоду 2026–2029. Аутори познати професори, некадашњи саветници премијера и познати аналитичари и есејисти Гијом Анезо, Хаким ел Каруи и Тјери Пеш истражују утицај таквог сценарија на институције правне државе, јавне политике, медије, безбедносне службе и грађанске слободе. Текст функционише као упозорење и подстицај на критичко сагледавање политичке стварности и ризика популистичког екстремизма. У књизи Drapeau noir, jeunesses blanches (Црна застава, бела омладина), Себастијен Бурдон детаљно анализира обнову радикалне екстремне деснице у Француској. Истражујући деловање националистичких, идентитарних и монархистичких покрета, аутор указује на начине на које ове идеологије мобилишу младе и инфилтрирају институције попут војске и полиције. Студија пружа социолошку и политичку мапу ширења радикалне деснице и њених импликација по стабилност и безбедност друштва, што је посебно важно у контексту предстојећих избора. Упоредо са поменутим књигама, Жордан Бардела, млада нада Националног окупљања, написао је књигу Ce que je cherche (Оно што тражим) у којој је изнео личну и политичку визију. Пише о детињству у приградским зонама и свом успону у политици, али и патриотизму, чиме изазива дебате о будућности Републике, а књига има посебан значај имајући у виду околности да ће можда он, а не Марин ле Пен, бити кандидат 2027. године.
Екологија се такође појављује као битна тема. Књиге Le pari de l’écologie populaire (Шанса за народну екологију) Пјера Бенасеа, професора Сорбоне, и La Révolution obligée – Réussir la transformation écologique sans dépendre des États-Unis et de la Chine (Нужна револуција – Успешно спровести еколошку трансформацију без зависности од Сједињених Држава и Кине) Давида Джаиса и Гзавије Держардина, професора урбанизма и просторног планирања на Сорбони, указују да политичке елите више не могу игнорисати питања климатске правде и социјалне инклузије. У првој књизи аутор анализира историјски развој односа између људи и природе, критикује ограничења идеологија 20. века у одговору на еколошке изазове, истиче потребу за обновом културних представљања природе и даје практичне предлоге. У другој се истражују начини на које би Француска и Европа успешно спровеле еколошку трансформацију без претеране зависности од Сједињених Америчких Држава и Кине. Аутори разматрају потребу за променом начина производње, потрошње, становања, транспорта и исхране, како би се избегли социјални немири и економска нестабилност, које су пратиле Француску у претходном периоду. Књига наглашава важност дијалога и сарадње са различитим друштвеним групама, укључујући пољопривреднике, како би се постигла одржива будућност. Ове публикације позивају на заокрет у енергетској и индустријској политици, али упозоравају и на опасност од еколошког популизма и зависности од САД и Кине, што су теме које ће и у будућности остати доминантне и важне у контексту председничке кампање 2027. године.
Француска политичка сцена уочи председничких избора 2027. године карактерише се дубоким поделама, реструктурирањем политичких савеза и растућом неизвесношћу у погледу будућег правца земље. Док се Емануел Макрон припрема да заврши свој други мандат, нове личности и стари идеолошки конфликти добијају нову динамику. Истовремено, бројне књиге објављене током 2024. и 2025. године пружају увид у овај турбулентни период. Оне служе не само као хроника, већ и као критика, прогноза и понекад дистопијска упозорења. Кроз призму најчитанијих књига о политичком животу Француске, можемо посматрати кључне актере, покрете и идеје који ће обликовати француске изборе 2027. године. Француска се налази на раскршћу, а уместо класичне поделе на левицу и десницу, све је присутнији судар између либерално-републиканског центра, еколошке алтернативе и популистичких полова. Књиге објављене током 2024. и 2025. године не само да описују ово стање, већ га обликују – инспиришући, упозоравајући и, понекад, провоцирајући јавни дискурс. Без обзира на исход избора, јасно је да ће се политичка борба наставити у медијима, парламенту, на улици – али и у књижарама. У времену када политика често делује као спектакл, ове књиге нуде простор за дубље разумевање и критичко промишљање будућности Француске.
Остави коментар