Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник
Имиграционо питање у Француској већ деценијама једно је од најактуелнијих, али економске и политичке кризе, актуелизују друштвени и национални значај потраге за механизмима његовог решавања последњих неколико година. У председничкој кампањи 2017. године назначена намера Емануела Макрона да се решавању овог проблема приступи, под налетом протеста Жутих прслука и кризе изазване корона вирусом, отишла је у други план. Ипак, борба на линији левица – десница, терористички напади, протести, састављање списка лево оријентисаних професора универзитета, књиге и изјаве Ерика Земура, пад животног стандарда и пензиони закон, дебате о имиграцији су се константно одржавали у јавном и политичком простору. За владу Елизабет Борн, која је од почетка започела деловање без апсолутне већине у парламенту, након пензионе реформе, која је изазвала велики потрес и вишемесечне масовне протесте, нови изазов био је управо нови имиграциони закон.
Према подацима Националног института за статистику и економске студије, у Француској је 2022. године живело седам милиона имиграната, што је 10,3% укупног становништва. Од овог броја два и по милиона имиграната (35%) поседује француско држављанство, 5,3 милиона, што је 7,8% укупног становништва Француске, живи у Француској без француског држављанства. Такође, важно је нагласити да 0,8 милиона људи који живе у Француској су ту и рођени, али имају држављанство неке друге државе, као и да 4,5 милиона имиграната није стекло француско држављанство. У Француској живи и 1,7 милиона људи, који су рођени у иностранству што заједно са имигрантима (7 милиона), укупно износи 8,7 милиона људи који живе у Француској, а који су рођени у иностранству, што је 12,8% становништва. Слични резултати су добијени и у истраживању Имигратнти и наследници имиграната у Француској из 2021. године, које је битно јер десет година пре тога нису вршена званична истраживања, а управо су ови подаци оквир посматрања проблема имиграције у Француској и потребе за новом законском регулативом.
Имиграциони закон је уз пензиону реформу био актуелан од самог почетка владе Елизабет Борн. Највише је пажње усмеравано у контексту страха од нових миграторних таласа, кризним периодима или приликом догађаја у којима су учествовали имигранти или потомци имиграната, а који су значајно шокирали и узнемиравали друштво. У јавности је посебна пажња већ дуже времена посвећена осветљавању положаја социјално осетљиве групе грађана Француске, а посебно оних који у њој живе, а немају регулисан статус. Упоредо, забрињавајућа је и чињеница да су већини имиграната који се крећу ка Европи финалне дестинације Немачка или Француска. На почетку 2023. године фокус је био на пензионој реформи и тада је и Елизабет Борн била свесна да без апсолутне већине и подршке Републиканаца не може да реализује још један важан и непопуларан задатак на својој агенди. Са друге стране, безбедносни и економско-социјални аспекти су стварали потребу хитног деловања у правцу новог законског оквира питања имиграције, а не само план председничког мандата Емануела Макрона. Стога је од почетка прошле године влада премијерке Борн радила на припреми нацрта Закона о имиграцији, а основни циљеви су се односили на решавање питања убрзавања протеривања особа које су одбијене за останак у Француској и стицања боравишних дозвола за особе које су запослене у секторима са недовољним бројем радника.
Средином децембра 2023. године пред посланицима Народне скупштине Републике Француске нашао се предлог Закона о имиграцији, који је прво одбачен у доњем дому, али је истовремено изазвао различите и опречне реакције у јавности. Једна од посебно важних била је одредба по којој се укида забрана протеривања оних који су пре своје тринаесте године имигрирали у Француску јер је јавност и даље под утиском страшног догађаја убистава наставника у школи од стране Чечена рођеног у Русији, а који је на овакав начин дошао у Француску. Стога је и овај Закон као и пензиона реформа прошао парламентарни пут компромиса седам посланика и сенатора, што представља, поред свих негативних одјека и коментара, као што је онај Марин ле Пен да је реч о великој идеолошкој победи деснице, ипак остваривање важне тачке Макроновог председничког плана. Усвајање овог закона је утицало на оцене да је реч о приближавању десници, да је реч о деградацији права (Бунтовна Француска) и да је крај владе Елизабет Борн близу, што се показало као тачно. Главна полемика је вођена око тога да ли је закон у складу са Уставом, а посебно у контексту грађанин – имигрант. Питања спајања породица и приступ социјалним бенефицијама који су отежани, као и држања малолетника у затвору су наишли на жестоке дебате и протесте. Портпарол владе, Оливије Веран је покушао да објасни како је влада бирала приступ проблему који је пут јединства, ефикасности, правде и корисности, а што је између захтева левице која тражи непостојање граница и другог захтева деснице која заступа став нулте имиграционе политике. Ефикасније избацити из Француске оне имигранте који представљају претњу, бржа и мање компликована интеграција оних имиграната који уче језик, имају посао и прихватају француске вредности – основа је на којој је владина страна бранила Закон. Ипак, они који су протестовали и наглашавали да је Закон о имиграцији расистички, скројен да имигранте криминализује и држи у стању несигурности били су довољно гласни да се створи сложена криза у Француској. Емануел Макрон је признао да би о Закону своју оцену требао да изнесе и Уставни суд.
Наследница Жана Кастекса, технократе и бледе фигуре француског политичког живота, имала је нестабилну већину током скоро две године великих изазова, реформи и штрајкова. Због имиграционог закона дошло је до проблема и у самој влади Елизабет Борн. Шест министара, који су идеолошки ближи левици, претили су оставкама јер нису сагласни са одредбама Закона о имиграцији. Политичка криза у Француској током њене владавине је константно расла, али имајући у виду комплексност околности и дубину реформи, може се рећи да се Борнова храбро, достојанствено и државнички понашала до самог краја, 8. јанаура 2024. године када је поднела оставку. Позната и раније као одлучна министарка у кризним ситуацијама, била је добар избор Емануела Макрона за место премијера у влади која је посезала и за употребом чувеног члана 49.3 којим су се непопуларна законска решења усвајала и без гласања у парламенту, а по одредбама Устава. Иако је и сам француски председник изразио задовољство њеним радом, ипак је промена на месту премијера била неопходна. Пет месеци пре избора за Европски парламент, на којима се очекује да ће десница и евроскептици остварити рекордне резултате, а анкете јавног мњења показју да Макронова странка заостаје за странком Марин ле Пен, били су кључни за одлазак Елизабет Борн и увођење нове енергије и тема у француски политички живот.
Упоредо са формирањем и првим данима владе Габријела Атала, Уставни суд је разматрао одредбе новог закона о имиграцији. Текст од 86 чланова измењен је у смислу да је 35 чланова потпуно или делимично ревидирано, а потом је и објављен у Службеном листу у суботу 27. јануара 2024. године, док је Емануел Макрон био у посети Индији. Прва упутства за пријаву већ су предочена префектима. Уклоњени су делови на којима је инсистирала десница, међу којима су ограничавање приступа социјалним бенефицијама и увођење имиграционих квота. Неколико одредби је квалификовано као неуставно, али се може рећи да је задржана суштина многих оштријих мера. Контрола имиграција и унапређење интеграције имиграната кључни су чланови Закона, у оквиру којих се инсистира на поштовању принципа Републике – слободе, права и једнакости мушкараца и жена, као и познавању француског језика. Укида се и заштита за стране држављане који су стигли у Француску млађи од 13 година, али је задржана одредба којом се регулише боравак оних имиграната који раде на дефицитарним занимањима.
Жералд Дарманен, министар унутрашњих послова у влади и Елизабет Борн и Габријел Атал, поред премијерке и председника, у јавности је највише критикован јер је имао утицај на креирање, а потом и представљање Закона јавности. Када је Уставни суд донео одлуку одговарао је на оштре критике деснице која је захтевала и референдум, а одлуку судија проглашавала за пуч. Ипак, министар је проглашавање имиграционог закона назвао победом владе. Стога се може рећи да је Борнова након осамнаест месеци интензивних расправа о питању имиграција изборила победу иако је отишла са важне позиције. На Дарманену, који је инсистирао на неким оштрим одредбама које олакшавају укидање боравишних дозвола или депортацију особа које су починиле кривична дела, остало је да Закон спроведи у дело. Чињеница је да борба за овај Закон није само уклонио Борнову из Матињона, већ ће остварити значајне последице и на имиграционо питање у Француској, а наредних година и деценија ће омогућити да их анализирамо и оценимо.
Остави коментар