Francuska Luja XIV

Autor: Miroslav M Jovičin, istoričar

Francuska u drugoj polovini sedamnaestog veka je država u kojoj su kraljevi nove dinastije Burbona uspeli da posle turbulentnih vremena, ispunjenih spoljnim i građanskim verskim ratovima, konačno učvrste svoju vlast i konsoliduju državu. Od Pirinejskog ugovora (ili Mira u Pirinejima) 1659. godine francuska vojna i politička premoć je svim njenim rivalima postala očigledna i vredna respekta. Sve do 1661. godine stvarni gospodar Francuske bio je kardinal Mazaren, koji je započeo uspon Francuske. Pod kardinalovim je vođstvom francusko oružje pobedilo Austriju u poslednjoj fazi Tridesetogodišnjeg rata i Španiju u ratu od 1648 do 1659. godine.

Uspon Francuske počinje Vestfalskim mirom kojim se završio Tridesetogodišnji rat, jedan od najkrvavijih evropskih sukoba, i koji je bio u velikoj meri delo kardinala Mazarena. Mirom je osigurana nezavisnost Holandije (Ujedinjenih provincija)^[1] od habzburške Španije, kao i emancipacija nemačkih državica od habzburškog cara. Francuske je dobila Mec, Tul i Verden, od Habzburgovaca Alzas bez Strazbura, ali jednako značajno bilo je pravo glasa u parlamentu nemačkih državica, Rajhstagu. Nemačke kneževine su bile spremne da se stave pod francusku zastavu i tako izađu iz grubog zagrljaja Habzburga. Vestfalski mir je bio jedan od težih poraza Habzburga, smanjio je njihov ugled i uticaj u Svetom rimskom carstvu nemačke narodnosti i srušio ideju o svemoćnoj duhovnoj ulozi Svetog rimskog carstva u katoličkom svetu.

Metafora francuske moći toga vremena je čovek na njenom prestolu. Kralj Sunce, Luj XIV, evropski je vladar s najdužim vladarskim stažom do današnjih dana. Kao predstavnik porodice Burbona vladao je Francuskom i Navarom 72 godine i 110 dana, a to vreme je dobilo sva obeležja istorijske epohe.^[2] I pored činjenice da je postala evropska sila, Francuska Luja XIV obiluje mnogim protivrečnostima: to je vreme vladarskog apsolutizma koji je bio praćen velikim državnim uspesima i padovima, privrednim reformama i velikom ekonomskom bedom seoskog stanovništva, čestim ratovima i teškim razaranjima. Iako je kralj bio veoma inteligentan čovek, nije uspevao da vidi propadanje društva i podsticao je politiku koja je odgovarala bogatim i privilegovanim. Svoju vladavinu Luj XIV je započeo kao obožavano biće od velike većine svojih podanika, da bi propusti njegove politike prouzrokovali opštu apatiju i beznađe, a parabola njegove popularnosti sve više opadala.

U doba Luja XIV Francuska ima oko dvadeset miliona stanovnika, od kojih su tri četvrtine seljaci koji većinom žive u bedi. Po gradovima barem milion ljudi gladuje, isto toliko su zanatlije i trgovci, a oko dva miliona srećnijih Francuza pripada plemstvu, kleru i mladom buržoaskom sloju. Oni u tom istorijskom trenutku žive dobro, privilegovani su i ne plaćaju porez. „Devet od deset Lujevih podanika rade teško kako bi jednom plemiću lenjivcu omogućili ugodan život.“^[3] Seljaštvo svi izrabljuju: osim što su osnovni privredni činioci, seljaci plaćaju porez i različite dažbine kralju, crkvi i feudalcu čiji su podložnici. U teškim vremenima ratova na njih se svaljuju dodatni nameti, a kada naiđu gladne godine, seljake kosi velika stopa smrtnosti. Iako na izvoru hrane, na selu su ljudi više gladni nego siti, često bolesni i stalno nesrećni. Smrtnost njihove dece je velika, to je svakodnevna pojava, manje važna od lošeg vremena ili smrti konja. Od stotinu dece četvrtina umire u prvoj godini svoga kratkog života, a druga četvrtina do dvadesete godine. Dok država ratuje i osvaja, mnogobrojne razbojničke družine pljačkaju, siluju i ubijaju nezaštićeno seljaštvo, tako da uz bolesti ovaj teror odnosi između desetoro i petnaestoro ljudi na stotinu. Prosečni vek devet desetina Lujevih podanika iznosi dvadeset pet godina. Francuska živi pod vlašću apsolutiste i u iscrpljujućem feudalnom sistemu sve do smrti preterano ambicioznog i egocentričnog Kralja Sunca, Le Roi Solei 1715. godine.

Život i ličnost Luja XIV

Rođen je 5. septembra 1638. godine u dvorcu Sen Žermen u predgrađu Pariza iz kraljevskog braka Luja XIII (sina Anrija IV) i Ane Austrijske. Presrećni roditelji su posle 23 godine braka i četiri neuspešne trudnoće konačno dobili prvo dete, pa su ga smatrali božjim darom. U tom maniru dete je i ponelo ime Luj Djedone (Louis-Dieudonné) s time što Djedone znači bogom dan. Dete je odmah po automatizmu francuskog regalnog prava ponelo titulu dofena, koja se od 1350. godine davala prestolonaslednicima. Iako je bio tek treći vladar iz mlade dinastije Burbona, Lujevim venama je tekla krv mnogih evropskih krunisanih porodica. Sa očeve strane je bio neposredan potomak, unuk rodonačelnika dinastije Burbona, Anrija Navarskog i Marije Margo Mediči; sa majčine strane deda mi je bio Habzburg Filip III Španski a baba Margareta od Austrije. NJegovi biografi Fransoa Bliše i Kristan Karetije su izračunali da su Lujevi preci deset kolena unazad bili 28% Francuzi, 26% Španci, 11% Nemci, 10% Portugalci, 8% Italijani, 7% Sloveni i isto toliko Englezi.^[4]

Ratovi posle Vestfalskog mira umnogome su uticali na detinjatvo mladog Luja i formirali njegov karakter. Fronda je omogućila Španiji da vodi rat u Flandriji i severoistočna Francuska trpi strahovita razaranja. To je vreme kada mladi dofen doživljava periode ponižavanja, jer je primoran da sa majkom i svitom beži iz jednog u drugi zamak, da pati od nedoličnog ophođenja osionog plemstva i povremenih oskudica. Iako je prestolonaslednikovo obrazovanje više praktično nego sholastično, on je ipak stekao solidno klasično obrazovanje, upoznao je umetnost i istoriju. Mazaren se trudi da ga uvede u svet politike i diplomatije i već formalno mladi kralj polako shvata gde mu je mesto. Naime, kada mu je 14. maja 1643. godine umro otac, petogodišnji Luj je formalno postao kralj, ali je zbog njegove mladosti državom u stvari vladalo regentsko (namesničko) veće. Na čelu veća stajala je kraljica – majka Ana Austrijska, koja se nije libila da u Staleškoj skupštini, zahvaljujući podršci pro austrijske struje među visokim plemstvom, poništi testament Luja XIII i postane jedini regent. Početkom 1661. godine mladi Luj se oslobađa mačinog tutorstva, okuplja svoje ministre i savetnike i sledećim rečima im saopštava da preuzima vlast: „Vi ćete mi pomagati savetima, kada ih ja budem tražio“, upozorio ih je mladi vladar.^[5]

Tako je predstavio svoju nameru da vlada sam, što će do svoje smrti činiti. Iz mnogobrojnih svedočanstava se vidi da je uživao u vlasti, o njoj je stalno govorio kao o najvećoj strasti i njome je stremio večnoj slavi. Iako je bio niskog rasta i nosio cipele sa visokim potpeticama, bio je fizički veoma privlačan i išao je naglašeno uspravno, dok bi se oko njega širio za neke nepodnošljivi osećaj nadmenosti. Savremenici su govorili da je, iako je intelektualno Luj bio osrednjih sposobnosti, iz njega odisala neka jednostavna nadmoć. Odlično zdravlje mu je omogućilo dug život i vladanje, kao i prilično uspeha u njegovoj drugoj velikoj strasti – u osvajanju žena. Iako moćan i strastan čovek, Luj nije nekontrolisano ludovao, već se ophodio sa mnogo stila; govorilo se da je u vreme velikih balova on bio najveći dvoranin. Od prvih dana na prestolu kralj želi da kontroliše sve segmenta života francuskog društva: nastoji da zna sve o pozorišnim zbivanjima, o izgradnji mostova preko velikih reka i podizanju zamkova, lično je pred svoje ratove nadgledao pripreme i sakupljanje vojske. Ipak su njegovu ličnost, samim time i način vladavine i čitavu epohu, kreirale njegove mane, urođena gordost, uporna zlopamćenja i duboki egoizam, osobine koje su nadvladale i umanjile neke od njegovih vrlina koje je pokazivao samo kao mlad čovek. Vođen svojim manama, kralj će u mnoštvu svojih godina steći preterano samopouzdanje i izgubiti svoj prirodni oprez i meru.

Administracija kraljevstva

Iako verovatno nije nikada izgovorio čuvenu i nametnutu mu sentencu Država to sam ja, ona odražava njegovu svest o sebi.^[6] Ovu izreku su verovatno smislili oni koji su želeli da u što kraćem iskažu njegovu apsolutističku vladavinu na njenome vrhuncu. Na samom početku svoje vladavine, apsolutističke namere mladog Luj XIV su nailazile na poteškoće, jer nije postojao neophodni teritorijalni centralizam države. Na terenu to je donosilo probleme kao što su nedostatak administracije, saobraćaja i državnog jedinstva. Da bismo razumeli vreme i prostor u kome je živeo i vladao Luj XIV, moramo da znamo kako je Francuska tada pre geografska a manje pravna i politička tvorevina. Iako je postojala već osam vekova, Francuska je bila zemlja neshvatljive podeljenosti i protivurečnih vojnih, crkvenih i civilnih jurizdikcija koje su početkom veka bile u povoju. Neprosvećeni narod je imao veći osećaj obaveze prema neposrednoj, lokalnoj feudalnoj ili crkvenoj vlasti, nego li prema vladaru. Kraljeva vlast se još od Lujevog dede Anrija osećala snažno samo u Parizu i dolini Loare, dok su pokrajine Bretanja, Normandija i Provansa ljubomorno čuvale svoje stare slobode i zakone. Slično su se ponašali crkva i gradovi, u kojima su postojale gradske carine, lokalni novac i mere. Prvo što je tek namešteni kralj Luj mogao da zaključi je bilo kako nered vlada širom njegove zemlje. Odmah po preuzimanju vlasti nastoji da umanji nered tako što nije sazivao Stalešku skupštinu, telo u kome su bili zastupljeni plemići; Luj je promenio većinu članova Kraljevog saveta, iz Visokog ili Vrhovnog saveta je izbacio prinčeve, kao i visoki kler, generale, rođenu majku i mlađeg brata Filipa I od Orleana. Od tada je Visoki savet smatran reprezentativnim diplomatskim i izvršnim telom koje je bilo u potpunosti pod kraljevom kontrolom i koje je samo monarh sazivao. Nazivan još i Vrhovni savet, Ministarski ili Tajni poslovni savet, predstavljalo je ekvivalent današnjim vladama sa ministarskim kabinetima. Vrhovni Savet se sastojao od državnih ministara, čiji broj je Luj XIV redukovao i oni su se sastajali svake nedelje, ponekad i sredom. Posle čistki Luj je u njemu zadržao samo šesnaest ministara, četvoricu državnih sekretara i Savete: privatni ili državni, u stvari sudski; moralnosti, za crkvena pitanja; depeša, provincijska uprava; na Kolberovu sugestiju oformljeni su Kraljevski savet i Savet za trgovinu.

Sve postojeće poluge vlasti i ova tela su bili nasleđeni korektori kraljeve vlasti koje su feudalni staleži nametnuli prethodnicima Anrija i Luja, pa im je mladi kralj pokazao kakva ih perspektiva očekuje. Zadržao je Mazarenove ministre La Telija, ministra rata, Liona, ministra spoljnih poslova, Fukea, superintendanta finansija. Svi oni su bili skorojevići bez plemenitog porekla, buržuji koji su za svoj položaj dugovali samo kralju i od njega zavisili. Na prvi znak neposlušnosti, Fuke je bio zamenjen krotkim ali kreativnim i operativnim Kolberom, a stare institucije, skupština sveštenika među prvima, jedna za drugom padaju pred kraljeve noge. Vojska je umirila pobunjene gradove, lokalni parlamenti su izgubili epitet suvereni i dotadašnja upravna svojstva. Posle 1673. godine razvlašćeni gradski parlamenti obavljaju sudske funkcije po kraljevim dekretima, što ih lišava dotadašnjih moći i uticaja. Stari oficiri su bili penzionisani i zamenjeni mlađim profesionalcima. Luj XIV je vrlo mudro zadržao stare institucije, samo ih je preoblikovao spram svojih potreba. Svaki otpor apsolutizmu je bio odmah i nemilice uklanjan. Lokalne funkcionere zamenjuju oni poslušni koje je postavio kralj. Ministar Kolber je ukrotio finansijske službenike, tresores de France, oduzevši im mogućnosti da spekulišu državnim sredstvima; guvernere pokrajina kralj je menjao svake tri godine i njihovu vlast je ograničio na administrativno upravljanje, dok vojni atributi vlasti prelaze u ruke novih upravitelja, generalnih namesnika. Pariz je kao centar potencijalnih nemira bio umiren novom municipalnom policijom koja nadzire grad, cenzurom štampe, ali i kanalizacijom i periodičnom besplatnom podelom hrane gradskoj sirotinji. Ugled gradonačelnika je devalvirao kada je Luj doneo uredbu o mogućnosti kupovine ovog nekada cenjenog položaja. Jedino još uvek kralj nije dirao krupno plemstvo, ono je bilo isuviše moćno i sa njime je postupao oprezno.^[7]

Luj se iskazao i kao zakonodavac. Savet za pravosuđe kome on upravlja je izglasao šest zakona, od kojih su veoma značajni Građanski zakonik, ili Lujev zakonik iz 1667. godine, Zakon o vodama i šumama 1669. godine, Krivična uredba 1670. godine i Uredba o trgovini.

Savet stranaka je bio Visoki sud pravde koji se pored sudskih poslova najvišeg ranga bavio i administrativnim pitanjima kraljevstva. Sudsku funkciju su vršili tridesetorica državnih savetnika, njima je asistiralo, istovremeno ih je i kontrolisalo 98 izvestilaca Vrhovnog saveta. Članovi ovog tela su se sastajali na sednicama svake subote.

Finansijski ili Kraljev savet su sačinjavali generalni kontrolor finansija i u prvo vreme dvojica, kasnije trojica finansijskih intendanata. Ovaj savet je donosio budžet pod budnim okom ministra finansija, sastavljao međudržavne ugovore i razrezivao poreze. U Kleberovo doba sazivan je sredom, dok je četvrtkom sudio u sporovima.

Savet depeša su činila četvorica državnih sekretara. Ovo telo je predstavljalo ministarstvo saobraćaja i poštanskog prometa, ali se bavio i komunalnim problemima gradova i provincija.

Savet za trgovinu je vodilo dvanaest izabranih trgovaca i šest službenika za administrativne poslove. Ovo telo je bilo glavni kreator ekonomskog života Francuske.

Savetom za verska pitanja je svakog petka predsedavao kralj. Uz njega su bili i kraljev ispovednik, pariski nadbiskup i dvojica visokih prelata.

Savet za reformisanu crkvu se bavio pitanjima i problemima protestanskih crkava i njihovih vernika.^[8]

Dvor

Tokom prvih dvadeset godina lične vladavine Luja XIV, dvor menja mesto svoga boravka. Kralj naizmenično boravi u Luvru, Tiljerijama i Fontenblou, a najčešće i najradije u zamku svoga rođenja – Sen Žermenu. Izbegava Pariz jer ga podseća na ružne stvari iz detinjstva, rat Frondi, strah i povređeno dostojanstvo. U svojim zrelim godinama pokazao je Luj interesovanje za Versaj, lovačko sastajalište svoga oca. Proširuje ga i ukrašava (na ovim radovima će do kraja vladavine raditi 36 000 radnika, kažnjenika i vojnika) i od 1682. godine tamo se stalno nastanjuje. Luj dovodi najbolje arhitekte, slikare i vajare da izgrade i ukrase prekrasnu palatu i zelene vrtove, koja je dovršena 1682. godine. Dok je gradio Versaj živeo je u Tiljerijama, starom dvoru Katarine Mediči, u kome je uz vrsnog baštovana Andrea le Notra gajio jedinstveni vrt na svetu.

Izolovan od spoljašnjeg sveta i veličanstven, Versaj je poslužio kao sredstvo mistifikacije Luja kao uzvišenog kralja i mesto u kome se svakodnevno obavljao i obnavljao kult vladara. Svi oko kralja na dvoru su se držali tačno utvrđene etikecije i vodili život veličanstvenih svetkovina u cilju uživanja samo jednog čoveka. Versaj je i pored beskonačnog niza uloženih sredstava još uvek bio neudoban za sve ostale osim za Luja XIV; u njemu nije bilo raskoši za dvorsku kamarilu, jer je plemstvo, njih oko 10 000, bilo svedeno na kraljevu poslugu i pretvoreno u poslušno oruđe kraljeve politike. Jedine zabave omalovaženih plemića bile su neumerena kocka i pijanke, tako su stvarani klanovi zavisni od kraljeve milostinje. Večito mamurni i u nekontrolisanoj stezi kockarskih i telesnih strasti, dvorski plemići se dave u bludu, žive neuredno, bez ustaljenog reda, rada i higijene. Česte svađe uveseljavaju kralja, ali kada bi mu neki od poročnih zasmetao, terao bi ga iz dvorca bez bilo kakve nagrade i plate.

Za razliku od svojih pratilaca, kralj živi do tančina uređeno. Ustaje uz određenu ceremoniju, zatim odlazi na jutarnju misu na kojoj su dvorjani okrenuti ka njemu, u stavu obožavanja. Kralj zatim svoj radni dan provodi daleko od razularene mase svojih dvorjana, vredno radeći u radnim seansama osam, devet časova dnevno, neretko i više od toga. Ostatak dana je podeljen na lovačke partije, šetnje, audijencije, obede. Zatim bi se kralj povlačio u svoj izolovani raskoš, gde bi razuzdano uživao u društvu neke od svojih miljenica, gđice de La Valijer, gđe Montespan ili drugih. Dame koje su ga opuštale i zabavljale imale su važno mesto u kraljevom životu, ali su ostale potpuno izvan politike i državničkih poslova. Iako je bio oženjen Marijom Terezom, sa kojom je, kažu, bračne dužnosti obavljao redovno svake večeri, imao je više ljubavnica i nekoliko nezakonite dece. Neki od njegovih bioloških, ali ne i zakonitih potomaka će se ženiti damama iz visokog društva, gde će i sami stremiti. Kada je kraljica umrla, Luj se 1685. godine u potaji oženio najdražom naložnicom markizom de Mentnon i to je prvi primer morganatskog braka kod Burbona. Nevesta je bila protestantske vere, ali se pred venčanje u katoličkoj misi pokrstila. Postoji istorijska sumnja da je teško podnela katoličenje, pa je prihvativši ga postala preko svih očekivanja pobožna i nagovarala supruga da progoni protestante i povuče Nantski edikt, garant verskih sloboda hugenota.

Versaj ima dublji smisao od pukog mesta gde boravi kralj. Iako je izgradnja bila skupa preko svake mere, održavanje i svakodnevna ceremonija su stajale fantastičnih 60 % celokupnih kraljevih prihoda, dvorac za sebe vezuje mnoštvo dokonih plemića, koji svoju energiju arče u porocima, spletkama i svađama. Luj je zahtevao da određene plemićke porodice žive u Versaju kao u zlatnom kavezu: da troše mnogo novca i sterilno uživaju na štetu svojih političkih moći i uticaja. Ova parazitska, nemarna i plemenita gomila bi pod nekim drugim okolnostima mogla da posluži kao glavni oponent, ako ne i krvni protivnik kraljev, ali ih je Luj vešto eliminisao kao neprijatelje i kontrolisao. Štaviše, oni su ga obožavali, servilno se utrkivali da posluže njegovim hirovima, ručaju za kraljevim stolom, a onaj za koga tamo mesta ne bude da mu za utehu nosi uveče pred spavanje sveću ili da sa najvećim ushićenjem prazni noćnu posudu. Na taj način plemstvo ne samo da je služilo prestižu kralja, već i same kraljevine – na njih su kolege iz Engleske, Španije ili nemačkih kneževina gledale sa zavišću i podražavali ih.

Ekonomski život Francuske

Francuska u sedamnaestom veku je u velikoj meri poljoprivredna država. Kolber je nastojao da unapredi poljoprivredu podržavajući neke tehničke inovacije u cilju povećanja proizvodnje industrijskih kultura, lana, konoplje, maka i drugih. Najefikasniju pomoć koju je pružio seljacima bila su već pomenuta umanjenjem poreza, u nekim slučajevima i do 20 %. Uprkos ovim naporima da se poboljša život na selu, ovaj period se odlikuje bedom seljaka. S jedne strane loši rezultati poljoprivrede na godišnjem nivou, uglavnom zbog klimatskih nepogoda, a na drugoj plodne godine i hiperprodukcija žitnih kultura, naterale su kralja i savetnike da neprijatno kolebaju poljoprivrednu ekonomiju zemlje: jedne godine su uvozili pšenicu, da bi već sledeće domaće žito toliko rodilo da se moralo prodavati u bescenje. Nepredvidivost i nestabilnost poljoprivredne proizvodnje delovala je razorno na život seljaštva, tako da su početkom sedme decenije XVII veka francuskim selom besneli glad i epidemije.

Manufaktura i industrija

Kolber je u domenu industrije davao najoriginalnija rešenja. Nije daleko odmakao od Rišeljeovog merkantilizma i bio je pristalica i protagonista sistema vrednosti u ekonomiji prema kome su plemeniti metali bili glavni izvor bogatstva. U Kolberovim spisima i u njegovoj korespondenciji sa vladarem vidi se da njegov primarni cilj nije bilo poboljšanje životnih uslova stanovništva, već jačanje ekonomske moći države i kralja. Vođen vladarevim egocentričnim vizijama i motivima, ekonomski prosperitet Francuske je trebao da podrži državnu politiku i da joj prednost nad svim ostalim segmentima društva. Stoga se ministar trudio da merkantilističkim delovanjem izveze što je više robe moguće, i da recipročno tome isto toliko novca unese u Francusku i kupuje što manje, kako bi se što manje plemenitog metala odlilo iz države. Pristupa protekcionističkim merama, pa 1664. a naročito 1667. godine povećava carinske stope, što dovodi do rata sa Holandijom. Ovaj rat je imao podsticajne efekte na strategiju države jer je Luj video neophodnost pokretanja dveju stvari: ekspanzije svoje države i povećanje trgovinskog suficita. Stvara plan kolonijalnog širenja kako bi se izbegla kupovina tropskih proizvoda i stvaranje industrijskih preduzeća kao nosilaca manufakturne proizvodnje. U tu svrhu su bili angažovani flamanski tehničari i majstori, kao na primer Van Robe u Abevilu. Ministar Kolber je sproveo kampanju popularizacije manufakture u cilju ulaganja u ovu delatnost, pa je pozivao plemstvo i krupne štediše da upisuju zajam za razvoj manufakture. Uspeva da stvori dve vrste manufaktura: kraljeve manufakture kao državne radionice s jedne strane i privatne, koje su kao samostalna preduzeća pomagana državnim subvencijama oslobađanjem od poreza ili dobijanjem monopola na svoje proizvode, sa druge strane. Sve ove aktivnosti su sprovođene radi povećanja izvoza, ali se budno pazilo da se sačuva kvalitet. Donošeni su veoma strogi propisi koje su kontrolisali državni inspektori, a sankcije nisu zaobilazile ni najuticajnije prekršioce ovih propisa. Kralj izdaje čuveni edikt iz 1673. godine kojim se sve zanatlije obavezuju da se organizuju po esnafima. Snaga edikta se usmerava samo kada su u pitanju najvažniji zanati, pa su rezultati ovakve politike nejednaki. Stroga disciplina i norme kvaliteta su bile nametnute malobrojnim fabrikama i radnicima, čime je Francuska dobila izvestan broj luksuznih brendova kojima nije bilo konkurencije ni u Engleskoj. Proizvodi ovih brendova su u narednom periodu doneli zemlji znatan priliv kapitala spolja^[9].

Spoljna trgovina

Rat sa Holandijom je pokazao da Francuska kao kontinentalna sila ne može u kolonijalnoj ekspanziji parirati znatno manjim zemljama koje imaju snažnu trgovačku i ratnu flotu. Stoga se sistemski pristupilo izgradnji tipskih brodova koji bi trebali da posluže kao osnovno oruđe u širenju francuske dominacije u kolonijalnoj raspodeli poseda. Kao nosioci kolonijalizma osnivane su posebne kompanije sa monopolom prometa s određenim egzotičnim oblastima, tako da svaka od njih ima svoj sopstveni geografski sektor: Severna, Levantinska, Istočnoindijska, i Zapadnoindijska kompanija. Pored monopola po sektorima, neke kompanije su dobijale i ekskluzivna prava na specijalizovanu trgovinu, kao što su kompanije Senegala i Gvineje imale monopol na trgovinu crnim robljem. Ove kompanije nisu bile dugog veka, ali je Francuska na razmeđi treće i poslednje četvrtine veka u inostranstvu prodavala više robe od svojih konkurenata, posebno tekstila. Kolberov merkantilistički i protekcionistički koncept je i pored recipročnih mera drugih sila, ali i nekih negativnih efekata u Francuskoj (sprečavanje individualne inicijative i slepo robovanje pozitivnim propisima), stvorio čvrstu bazu za snažni francuski etatizam.

Unutrašnja trgovina

Kolberov merkantilizam i državni protekcionizam su favorizovali spoljnu trgovinu na račun unutrašnje. Oficijelna ekonomska strategija Francuske je nosila stav kako interna trgovina ne donosi nikakvo dopunsko bogatstvo i kao takvoj joj je dodelila sekundarno mesto. Kolber je kao kreator ovakvog odnosa države prema unutrašnjoj trgovini imao priličan broj javnih oponenta, pa se potrudio da ih ućutka poslušavši neke njihove minimalističke savete. Tako je podržao Rikea i ukinuo mostarine, ali je i neočekivano stao iza velikog projekta probijanja kanala koji će da spoji Sredozemno more i Atlantski okean, i koji je završen 1681. godine.

Finansije i fiskalni sistem

Ministar Žan Batist Kolber je bio pravo rešenje za vođenje finansija. Shvatao je da od njegovog vođenja državnih finansija zavisi jačanje države, pa je uveo red u prihode i rashode, pravio je budžet svake godine, ne prema šematskim obrascima, već spram kraljevih planova o aktivnostima u državi. Finansijski službenici su vršili nadzor nad manufakturom, trgovinom, saobraćajem, naplatama i sudstvom, svim delatnostima koje su donosile prihode i iz kojih se naplaćivao porez. Veoma brzo se osetio napredak u državi, iako su gladne godine 1660. i 1661. smanjile poreske potencijale zemlje i dovele do nekih zloupotreba u prikupljanju poreza. Zbog ovih malverzacija ustanovljen je Sud pravde koji je ispitao sve zloupotrebe i kaznio vinovnike. Mnogi skupljači poreza gube svoje položaje u ovoj unosnoj i dobro plaćenoj službi, a konačno se ukida privilegovani poreski položaj koji su uživali neki delovi zemlje.^[10] Kolber je bio inicijator nastanka instituta intendanata, finansijsko-sudskih činovnika koji su putovali kraljevinom s oružanom pratnjom i sudili fiskalnim prekršiocima na licu mesta. Bili su to modifikovani senešali iz četrnaestog veka, samo sa većim ovlašćenjima i efikasnijim metodima naplate poreza. Intendanti su svoju pažnju usmerili na niže plemstvo, sloj koji je bio glavni finansijski izvor države. Mudrom finansijkom i fiskalnom politikom ministra Kolbera poreski pritisak na seljake je bio smanjen, dok su se državni prihodi istovremeno povećali. U deceniji između 1661. i 1671. godine priliv u državnu kasu se udvostručio.

Kolber je kao vrstan knjigovođa osmislio budžetski sistem koji i danas koristi većina država. NJegovo projektovanje budžeta za narednu godinu je vršeno u oktobru, a stanje budžeta za proteklu godinu se prikazivalo završnim računom u februaru sledeće godine. Kako se gradnja Versaja pokazala kao vreća bez dna za francuski budžet, Kolber je u dozvoljenoj meri pokazivao neprijateljsko raspoloženje prema ovom kraljevom projektu. Neumereni troškovi Versaja su narušavali ministrov precizni predračun, tim pre što je svaki, čak i usmeni zahtev za gotovim novcem za potrebe dvora morao da ispuni. Kako bi izbegao budžetski deficit, Kolber je našao načina da državnu kasu dopuni sa 200 miliona franaka zaostalih dugova: razne prevarante je gonio sudskim putem, lažne plemiće koji su titulom želeli da se oslobode poreza je lovio, zatvarao i globio. Dodatni novac je našao u povećanju poreza na robu koja se svakodnevno trošila, kao što su so, alkoholna pića, pijačarine. Radi efikasnosti je za priličan novac iznajmio naplatu ovih prihoda privatnim zakupcima, kojima na raspolaganje stavlja žandarmeriju.

Kolberove mere postaju omražene, sam ministar gubi popularnost, ali ne posustaje. Nalazi sledeće izvore novca na upisivanje u javne knjige, na izradu i korišćenje pečata, na kartaroške igre, na izdavanje isprava, što je izazvalo veliko ogorčenje i revolt u Bretanji i Gijeni. Iako je na sve nabrojano dodao i prodaju zvanja i naredio pretapanje novca, nije uspeo da postigne željeno stanje. Finansijska kriza u kraljevstvu je kulminirala 1683. godine, kada je na predviđenih 103 miliona franaka rashoda uspeo da prikupi samo 93 miliona. Francuska zahvata fiskalni, a vrlo brzo i u ekonomski disbalans, jer su troškovi državnog aparata, politike prestiža, rata, kao i pokušaj velike industrijalizacije bacili državu u opasnu krizu.

Razrezivanje poreza se može prikazati na sledeći način:

u fiskalnoj organizaciji Francuske razlikovale su se dve vrste teritorija, državne i izborne oblasti. U državnim oblastima staleži su imali mogućnost da raspravljaju o visini sume koju provincija treba da daje kralju. Oni je formalno izglasavaju i ubiraju preko svojih činovnika. U izbornim oblastima intendant od kralja prima dekret o porezu i raspodeljuje sumu koju treba da plati njegov generalitet na izborne oblasti, uz pomoć poreske komisije, Odeljenja blagajnika Francuske. U svakoj izbornoj oblasti izbornici dele porez na parohije, poreske okruge. U svakoj parohiji sudski pomoćnici i skupljači poreza pristupaju razrezu poreza na svakog obveznika.

U neposredne poreze spadali su od 1695. godine glavarina i desetak od 1710. godine. Glavarina je bila porez odsekom kome su podlegali svi kraljevi podanici, podeljeni na dvadaeset i dve klase, obrazovane spram društvenog ranga obveznika. Desetak je bio porez na prihod u visini deset posto na bruto ostvarenog prihoda.

Drugu kategoriju poreza su činili posredni porezi. To su bili solarina (porez na so), potpora (takse na potrošnju) i trošarina (unutrašnje carine).

Treću grupu dodatih poreza činili su vanredni prihodi, koji su se sastojali od tzv. poslednjih sredstava, što je bilo gonjenje lažnih plemića i prodaja zvanja. Zajmovi kraljevske blagajne, osnovani 1674. godine, bili su priliv koji je uziman od raznih zajmodavaca pod najpovoljnijim uslovima. Porez na novčanice je uveden 1701. godine, kada su u finansijske tokove Francuske uvedene papirne novčanice.

[1] U srpskoj istoriografiji današnja Holandija nosi istorijsko ime Nizozemska, sve do formiranja Utrehtske unije 1579. godine, odnosno 1581. godine kada je formirana federacija nizozemskih pokrajina u Hagu. Od tada se za ovaj entitet upotrebljava naziv Ujedinjene provincije, dok se ostale flamanske pokrajine, koje su ostale pod vlašću španske krune sve do Utrehtskog mira, zvanično zovu Španska Nizozemska.

[2] Louis XIV, MNS Encarta, 2008, archived from the original.

[3] Dragoljub R. Živojinović, Uspon Evrope (1450 – 1789), Novi Sad, Matica srpska, 1985, 256.

[4] Britannica online 2010, (english translation of Francois Bluche, Louis XIV, Paris 1986).

[5] Živojinović, 265.

[6] isto, 266.

[7] Enciklopedija Larus, tom 3, Beograd 1967, 426.

[8] Elena Steigrad, www. lois-XIV.de 2000 – 112.

[9] Enciklopedija Larus, tom 3, 427.

[10] Živojinović, 266, 267.