Француска културна дипломатија у Краљевини СХС – Југославији

Аутор: др Александра Колаковић

Политички, економски и културни утицаји Француске у међуратном периоду познати су широј популацији заинтересованој за историју. Ипак још нису довољно проучавани домети, активности и циљеви француске културне дипломатије на простору нове државе настале 1. децембра 1918. године. Француска је у периоду до Великог рата већ развила културну дипломатију широм Европе и света, која је помагала њене политичке и економске интересе. У Краљевини Србији деловала су културна удружења и/или удружења пријатеља Француске, која су већином чинили некадашњи француски ђаци, а у то време већ угледни професори, научници, министри и политичари. Чак је и српски краљ Петар I Карађорђевић био члан једног удружења, као и француске дипломате и већина Француза који су због посла живели у Србији. Удружења су поред учења француског језика настојала да прошире и познавање француске културе међу Србима. Нису деловала само у Београду већ и у градовима у унутрашњости, а била су финансијски помагана донацијама угледних Француза и француске државе. Као актере француске културне дипломатије на почетку 20. века, дакле, поред француских дипломата, можемо да препознамо културна удружења и Србе школоване на француским универзитетима. Француска културна дипломатија инсистирала је на ширењу учења језика и упознавању Срба са француском историјом и културом. Бројни контакти и везе настали у овом периоду међу интелектуалцима утицала су на културну размену две удаљене средине и продор идеја. Поред идејног и културног трансфера, Србија се економским зајмовима везивала за Француску, а упоредо и политички.

 Од доба настанка нове државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, пред француском дипломатијом су били нови изазови у погледу организовања културне дипломатије. Француска, као творац „версајског система“, гарант европских уговора и државних граница насталих након Великог рата, имала је значајних политичких и економских интереса на простору југоистока Европе. Симбол уметности, културе и слобода – Француска је привлачила Србе, као и друге народе који су живели под Аустроугарском и/или у Османском царству, стога су одређене позитивне представе постојале већ код прве генерације оних који су веровали у идеју југословенства. Ипак, у Србији је њен културни утицај већ био изузетан. Везаности за Француску допринело је ратно доба, војна помоћ Француске, а у изградњи сентимента и идеје „вечитог пријатељства“ и „братства по оружју“ посебно прихватање и школовање српских ђака и студената, који су један део свог избеглиштва током Великог рата провели у Француској. Почетком 1917/18. године на француским универзитетима и школама, уз финансијску подршку Француске, школовао се 1.151 ученик, а касније им се придружило око 3.000 ученика. У току 1915. и 1916. године организован је и Српски дан у француским школама, док су угледни француски професори Ернест Дени, Емил Оман и Виктор Берар држали предавања и стварали основе научне и универзитетске сарадње након рата. На овим темељима почела је да делује и француска култуrна дипломатија у новој држави.

Културна дипломатија Француске у Краљевини СХС (Југославији) заснивала се на искуствима претходних епоха које су подразумевале продор француског језика и културе, сарадњу са школама и универзитетом. Школска конвенција, којом се сваке године на француским универзитетима школовао све већи број младих из Краљевине СХС (Југославије) била је база будућих франкофила и актера културне дипломатије у које је Француска имала поверења. Нови циљеви француске дипломатије односили су се на настојање да помогне развој свог економског и политичког утицаја, при чему је подржавала целовиту – интегралну Југославију. Како је француски културни утицај био веома развијен у Србији, а ширило га је неколико генерација српских интелектуалца школованих у Француској и/или на француским узорима (предратна, ратна и послератна), било је потребно пре свега деловати у другим деловима нове државе. Реч је о деловима државе који су били под вишевековним утицајем немачке, мађарске и италијанске, као и османске културе.

 Непосредно након 1. децембра 1918. године у Краљевини СХС отворено је више друштава и клубова пријатеља Француске. Иницирали су их некадашњи француски ђаци, а помагала француска дипломатија, користећи их као мрежу за спровођење својих културно-дипломатских акција. Већ током 1922. године отворено је више оваквих удружења која су организовала књижевне вечери, балове, предавања, концерте и чајанке. За ширење француских утицаја посебно су била значајна она на простору који су касније заузимале Савска, Приморска, Зетска и Врбаска бановина. Број ових удружења се увећавао из године у годину, да би 1932. године било 60 друштава и клубова на простору Краљевине Југославије. Основна карактеристика рада ових удружења била је да су основана на приватну иницијативу и да су деловала на добровољној бази, без значајније системске подршке све до средине четврте деценије 20. века. Систематско и планско француско координирање поменутим удружењима започело је тек када се запазио већи немачки утицај на Краљевину Југославију. Неповољни политички односи утицали су на веће ангажовање француске дипломатије у контексту јачања културне размене и сарадње у периоду пред Други светски рат.

Поред француских удружења и клубова широм Краљевине СХС (Југославије) један од стубова француске културне дипломатије у међуратном периоду било је оснивање мреже француских института. У мају 1921. године оснива се Француски институт у Љубљани, а неколико месеци касније и Француски институт у Загребу. Задатак ова два института био је да се пропагира настава и учење француског језика, а посредно и француске уметности, књижевности и науке. За Француску је било веома важно да буде активна у деловима нове државе који су били под немачким културним утицајима, као и да преко својих повереника и експозитура ови институти делују и у другим мањим градовима и местима, што је и реализовано. У Загребу је директор Француског института професор Варниер био кључна личност која је координирала, али и осмишљавала акције ове француске културне установе. Упоредо је у Паризу основан Институт за словенске студије, у кући професора Ернеста Денија, на коме су повремено предавали и југословенски професори, на пример Александар Белић, Миодраг Ибровац, Павле Поповић и други. У оквиру Института 1924. године развила се и идеја да Француска обрати посебну пажњу на научну размену са словенским народима што је резултирало прокламовањем Словенске декларације. Професори Универзитета у Београду, подржани од колега факултета у Скопљу и Суботици, иницирали су 1926. године оснивање Француског института у Београду. Њихова идеја била је да кроз ову установу, чије су оснивање подржали и Емил Оман, Шарл Дил, Жан Брин, Виктор Берар и Габријел Мије, покрену велику културну акцију ка систематском приближавању два народа. Замишљено је било да се поред специјалне допунске наставе француског језика, курсева и јавних предавања на француским и југословенским универзитетима, оснажи и научна размена између универзитета. Летња настава и стажирање у Француској су такође били предвиђени, као и помоћ студентима (француским у Југославији, југословенским у Француској, заједно са Француским институтима у Загребу и Љубљани). Ипак, оваква замисао личности које су покренуле иницијативу за Француским институтом у Београду пратили су проблеми. Идеја је превазилазила могућности, које су се сводиле на организовање свечаности, обележавање важних датума, повремену научну, књижевну и уметничку размену. Француска је финансијски помагала рад Института у Београду, иако он није настао као француска културна установа. Влада Краљевине СХС се одмах по оснивању изјаснила како не може да помаже рад ове установе у износу од 5.000 динара месечно, што је изазвало незадовољство франкофила у Београду. Стога су све до 1937. године, када су догађаји на међународној сцени утицали да Француска обнови своје веће интересовање да систематично организује културне акције и размене у Београду, Загреб и Љубљана били места снажног деловања француске културне дипломатије.

Долазак професора Мориса Ланжерона, дерматолога, у Београд (1931), професора Андре Ваиланта, слависте, у Загреб (1931), Шарла Дила, византолога (1931), Пола Ашара у Београд (1932), професора упоредне књижевности Мориса Мињона у Сплит и Загреб (1932), само су неки од примера које можемо препознати као део научне дипломатије Француске у Краљевини Југославији. Наравно, пре ових долазака Ернест Дени, Емил Оман, Луј Ајземан и други слависти окупљени око Института за славистику посећивали су Београд и друге градове у Краљевини и истовремено подстицали долазак југословенских професора у Париз. Када се посматрају научне области размене и сарадње које је подстицала Француска, уочавамо да су присутне све науке, као и да се инсистирало на савременим тенденцијама у развоју научних дисциплина и истраживања. Упоредо, поред предавања научника организоване су и екскурзије током којих су групе научника, професора и/или студената обилазиле Краљевину СХС (Југославију). У октобру 1929. године, на приемр, организована је велика екскурзија током које је група од 40 студената географије из Француске, уз пратњу најугледнијих професора Универзитета Сорбона, као и оних у Стразбуру, Монпељеу и Лилу, обишла Загреб, Лику, Шибеник, Сплит, Дубровник, Херцеговину, Сарајево, Ужице, Чачак, Скопље и Београд.

Књижевност, уметност и музика такође су коришћени у сврхе јачања француског присуства и утицаја у Краљевини СХС (Југославији). Гостовања француских музичара била су запажени културни догађаји у Београду и Загребу. Бланш Дуфур, француска примадона, гостовала је 1929. године у Загребу, Антоанет Велиар, пијанисткиња, 1932. у Београду, када су наступали и Дани Бруншвиг, виолиниста и Андре Ивелен, виолончелиста. Гастон Шеро, члан Академије Гонкур посетио је Београд почетком 1932. године, док је јуна исте године гостовао и Пол Моран, писац. Исте године, књижевници Жак Клабон и Лик Дуртан посетили су Загреб и Сплит. Савремена француска књижевност наставила је да продире у југословенску средину, док су класици већ били познати. Највише успеха у остваривању француског културног присуства у Краљевини СХС (Југославији) имала је уметност. Париз је за уметнике са ових простора био извор инспирације и место усавршавања, међутим француска дипломатија се определила да подржи продор француских уметника у југословенски културни простор. Значајно је да је 1926. године 26 уметника из Француске, међу којима су били Шарл Рукор и Огост Матис, поклонило своја дела за будућу уметничку збирку Музеја у Београду. Поред успешне изложбе француске уметности у Загребу 1930. године, организоване су и две ретроспективне изложбе француског сликарства у Београду и Загребу 1932. године. Марта 1939. године Делакроа, Мане, Моне, Сезан, Гоген, Ван Гог и Реноар нашли су се пред југословенском публиком на изложби француског сликарства 19. века у Музеју кнеза Павла. О свим гостовањима, посетама и изложбама редовно је извештавала оновремена штампа чиме се ехо француског култрног присуства преносио и у унутрашњост државе и међу све слојеве становништва а не само елиту, која је већ у значајној мери била везана за Француску.

Деловање француске дипломатије у међуратном периоду одвијало се, дакле, преко институције Француског института, француских културних удружења и научне сарадње, као и уз снажну подршку некадашњих француских ђака. Обележавање великих датума и посете француских државника, професора, књижевника и уметника биле су прилика за организовање манифестација које су наглашавале „вечито пријатељство“ два народа, игре, песме и концерте. Овим манифестацијама „Француско-српско пријатељство“ замењивао је оквир „француско-југословенског пријатељства“. Прилике да се нагласи повезаност француско-југословенских односа били су и долазак Франше д’Епереа, додељивање Легије части Београду 1921. године, као и касније свечано откривање споменика Наполеону и Илирији у Љубљани (1929) и посебно Захвалности Француској, у централном делу Калемегдана (1930), као и отварање нове зграде Француске амбасаде у Београду (1936), која је и данас један од најрепрезентативнијих архитектонских дела престонице. Важне манифестације француско-југословенске повезаности одржане су у Паризу и Београду. На Сорбони је 1. децембра 1929. године поводом обележавања уједињења догађају присуствовало преко 3.000 особа, а 1930. године у Београду франкофона елита Краљевине организовала је Француски дан.

Уочавамо да су у прво време након Великог рата, активности на плану културне дипломатије организоване стихијски и повремено, осим оних које су се односиле на деловање у областима нове државе које су биле под Хабзбуршком монархијом. Француска културна дипломатија је систематизованија и користи више актера и више начина деловања од краја треће и почетка четврте деценије 20. века. Ово је наравно повезано са променама у међународним односима и настојањима Француске да неутралише раст немачке моћи и очува своје позиције у Европи и на Балкану. Било је то доба и када су француски културни утицаји у Краљевини Југославији слабили не само због Немачке, већ и због продора британске и америчке културе. Изложба „Сто година француског сликарства“ (1939) и Књига о Француској (1938) морају се посматрати не само као покушаји да се обнови доминантно културно присуство Француске, већ и политичко у предвечерје Другог светског рата.