Аутор: Данило Копривица, политиколог
Када споменемо француску културу и њен историјски утицај, обично прво помислимо на Париз, који је постао светска културна престоница још од краја 17. века, или тачније од 1648. када је Француска, тада још малолетног Луја Четрнаестог, захваљујући кардиналу Мазарену, била најутицајнија сила током склапања Вестфалског мира, којим је окончан Тридесетогодишњи рат. Овај мировни споразум је представљао, не само почетак модерног политичког доба и почетак апсолутне доминације националне државе на европском тлу, него и почетак политичке и културне доминације Француске. Могло би се рећи да је француска нација имала и по нешто историјске среће у то доба: иако је на престо дошао са пет година Луј XIV Бурбонски, звани и Краљ Сунце и Велики Луј, владаће незапамћено дуго, чак 72 године, од 1643. до 1715. Захваљујући дугом периоду владавине имао је прилику да упозна и подржи велики број најзначајнијих француских културних стваралаца тог времена: Молијера, Расина, Лебрена, Лафонтена…
Међутим, намера ових редова није да говори о најзначајнијим књижевним, позоришним или ликовним делима, нити о многобројним музејима, ни спектакуларним сакралним и цивилним грађевинама француског културног наслеђа, већ да укаже на културу живљења као паметан алат у креирању и усмеравању унутрашње, а још пре, међународне политике Француске републике. Дакле, ово су редови посвећени и организованом и спонтаном утицају културе живљења, која ће заједно са француским језиком постати „пупчана врпца” која ће званичном Паризу отворити мостове утицаја, трајније од империјалне колонијалне власти и од Наполеонових војних освајања.
За наставак приче, у којој смо прошли пут говорили о француској високој моди, овај пут говоримо о утицају шампањца на магичну привлачност француске културе живљења, као и о утицају шампањца на европску историју.
——————————————————————–
Историја културе живљења дели судбину сваке историје и сваке културе. Док једни народи туђу културу присвајају, други народи своју културу не дају. Они најпрагматичнији покушавају да из мноштва култура извуку оно најбоље: да их кроз животно упознавање, што више разумеју и да у њима што интезивније уживају.
У Француској и у Британији и данас трају спорења, ко је човек који је први произвео, први шампањац. Ако се утврди ко је заиста први произвео „пиће звезда”, онда је лако знати земљу која је његова колевка. Међутим, решење загонетке о „проналазачу” шампањца је заправо врло једноставно. Нема никакве сумње да је Британија земља у којој је дошло до првог јавног научног објашњења друге ферментације вина. Дакле, Британија је извесно стручна колевка пенушавог вина. Као што је ван сваке дилеме, да је Француска, тачније њена регија Шампања, једина права колевка пенушавог вина које данас сви називамо шампањцем. То што се до правог шампањца дошло случајним открићем у бенедиктанским подрумима, много пре него ли ће у њима са „ђавољим вином” експериментисати Дом Перињон (1639–1715) и Дом Руинарт (1657–1709), највероватније 1531, суштински не мења ствар.
Али да оставимо на тренутак вечиту дилему о пореклу пенушавог вина, те да пређемо на историјски контекст времена у коме је ово вино настало. Ту дилеме нема. Нико не спори да је од Луја Бурбонског ово пиће заувек ушлу у француску историју и да од тог времена, није било француских владара који се нису трудили да уђу у пенеушаве легенде. А где су владари, ту су и владарке, како оне званичне, тако и оне из сенке. Свака од њих је подстицала приче о томе како је баш она била та муза, према чијим недрима је начињена идеална чаша за испијање ђаволастих мехурића. Међутим, цео вински свет добро зна да је Жана Антоанета Поасон, најпознатија светска куртизана и љубавница краља Луја XV, оставила најзначајнији траг. Не толико због митске приче о грудима и чашама, колико због тога што је она по први пут у винском и шампањском свету увела етикетирање боца. И данас се у музеју чува шест оригиналних порцеланских етикета које су се свиленом врпцом везивале за грлић винске флаше. Њена нескривено велика наклоњеност шампањцу, као и оданост винској кући Моет, заувек је остала овековечена у реченици: „Шампањац је једино вино које оставља жену прелепом након што га попије”. Ову реченицу је Жана Антоанета Поасон, како је било право име Мадам Помпадур, изговорила након што је током само једне од њених чувених вечера, испијено 1.800 боца Моетовог пенушавог вина.
А све је почело личним познанством Краља Сунца и Клода Моета (1683–1760), зачетника најпрестижније француске шампањске куће. Пенушаво вино које се назива краљем вина и вином краљева, Луј Бурбонски је обожавао до те мере, да је издејствовао да му лекар препише рецепт са обавезном дневном дозом уз сваки оброк, док се Луј Четрнаести, „уплашен” за своје здравље, дисциплиновано држао ове навике све до краја свог живота.
ШАМПАЊАЦ ЈЕ ИЗ ШАМПАЊЕ
Кад кажемо шампањац, одмах мислимо на Шампању, на Француску и њену културу живљења, мада неки Енглези, мисле сасвим другачије. Дом Руинарт, Моет или Дом Перињон? Ко је први пласирао шампањац? Или можда ипак бенедиктанци као хришћански ред, које је, на општељудску радост, сам Бог послао да се баве експериментисањем са разним врстама алкохолних пића. Међутим, историја памти да је годинама пре финално успелог пенушавог експеримента у бенедиктанској опатији Св. Петра на североистоку Француске, један Британац Кристофер Мерет (1615–1695), научник и лекар, пред публиком Краљевског друштва у Лондону, описивао како се додавањем шећера готовом вину, изазива друга контролисана ферментација. Наравно, причао је о поступку којим се добија шампањац. О томе говоре и записи Сер Џорџа Етериџа из 1676. Додајмо, да је Мерет заиста био угледан човек широких интересовања, да је дао значајан допринос развоју индустрије стакла и да се до данас памти као први истраживач који је направио комплетне листе британских птица и лептира. Да је шампањац заправо део енглеске културе живљења, поткрепљује се и чињеницом да су у Меретово време, захваљујући и његовом заслугом, једино британски произвођачи стакла имали технологију производње боца које су могле издржати притисак који се развијао током секундарне ферментације. Схватили сте. Британци тврде да је само њихова идеја друге ферментације, као и њена безбедна стаклена колевка у којој се без страха од превременог великог праска одвијала шампањска ферментација.
Французи опет тврде да је шампањац само њихов. Гледајући искључиво из угла Шампање, биће да су потпуно у праву. И онако је још Мадридским споразумом из 1891. установљено правило по коме се само пенушава вина пореклом из Шампање могу називати и обележавати као шампањац. Накнадним споразумом из Версаја ово правило је додатно потврђено.
„У ПОБЕДИ ЗАСЛУЖЕН, У ПОРАЗУ ПОТРЕБАН”
Ту где је Краљ Сунца стао, најконтраверзнији француски Италијан са Корзике је наставио. Добро је познато да је Наполеон пре сваке битке знао да обезбеди „ратне залихе” пенушавог вина, те су зато његове посете винарији Моет биле део уобичајених ратних припрема. Био је то и израз оданости и симпатије према свом пријатељу Жан Реми Моету, с којим је француски император заједно похађао војну школу у Бријен ле Шатоу. Како претпостављате, реч је о унуку Клода Моета, оснивача престижне винске куће. Моет је на свом винском поседу саградио реплику Великог Тријанона, како би Наполеон и Жозефина имали достојно место за боравак код пажљивог домаћина. Наполеон је на пажњу, пажњом узвраћао. Моету је додељено одликовање Националног реда Легије части, а за личну успомену му је поклоњен последњи Бонапартин шешир са два рога. Круну сећања на ово пријатељство представљају шампањци Моет Империал Брут и Росе који су 1869. названи по Наполеону Бонапарти. Кућа Моет и данас производи вина под етикетом Империал као подсећање на нераскидиву везу императора и вина идентичног, експлозивног карактера.
И без обзира на промељиву ћуд његове ратне среће, Бонапарта је до краја остао веран овој винској кући, поставши њен најзначајнији промотер. Остала је запамћена његова мисао: „Шампањац! У победи је заслужен, у поразу је потребан.”
У складу са тим мислима, Наполеоново пријатељство са породицом Моет остајало је непољуљано и у поразима. Када је цар Александар Први умарширао у Париз, током рата Шесте коалиције који се водио од 1812. до 1814, Шампања је већ била „испијена”, тј. оно што је остало од Шампање с обзиром да су Руси и Пруси попили и запленили готово све шампањце тадашње Француске. Остало је записано да је из подрума куће Моет отето 600.000 боца. За живо чудо, Жан Реми нити је сматрао Наполеона одговорним, нити је жалио узалуд расут труд. Кажу да је тим поводом изговорио добро познату француску пословицу: „Онај ко је једном био пијан, опет ће пити” додавши пророчанску мисао: „Сви ти војници који су ме осиромашили данас-сутра ће ми донети богатство. Пуштам их да пију колико год желе јер ће сутра, када се врате својим кућама, управо они бити моји најбољи продавци”. И би тако. Руска жеђ за шампањцем је постала непресушна, па је нису утолили ни виногради на Криму који су касније подизани са намером да се шампањцу дâ локално порекло. А војвода од Велингтона и пруски краљ Фридрих Вилхелм Трећи, постали су шампањски овисници и велики промотери пенушавог поноса из Шампање коју су на кратко ратно посетили.
Једина битка пре које Наполеон није обновио залихе шампањца, скупо је коштала и њега и Француску. Реч је о бици код Ватерлоа из 1815, која је била последњи покушај за Наполеона да порази савезнике. Заправо британске, холандске и немачке снаге под командом војводе од Велингтона и пруске снаге под командом генерала Блихера. Била је то битка, у којој је и поред почетних успеха, понајвише због великих грешака маршала Неја и Грушија, Наполеон доживeо пораз, па је био присиљен да абдицира.
ПЕНУШАВА ОКУПАЦИЈА ВЕНЕЦИЈЕ
Када је новонастала Француска Република, изабрала Наполеона као младог и перспективног генерала, да поведе француску војску у сусрет хабзбуршким амбицијама, нико није слутио да ће његов пролазак кроз Венецију оставити неизбрисив траг у историји пенушавих вина. Историја се поиграла са француском намером да извезе своју револуцију. Са револуцијом је извезена и технологија друге ферментације, захваљујући чему је данас венецијанска верзија шампањца, добро познати Просеко, све већи конкурент свом претходнику на светском тржишту изузетних пенушаваца.
Но, да почнемо од краја, када је 12. маја 1797. последњи венецијански дужд Лудовико Манин, донео декрет о укидању тада 1.100 година старе Млетачке републике, био је то завршни чин плана о распарчавању територија Ла Серенисиме, раније договореног од стране Наполеона Бонапарте и Хабзбуршке Аустрије. Још априла исте године тзв. Лебенским уговором, силе су се договориле да ће Француска за покоравање и предају Венеције Аустрији, добити аустријске поседе у Холандији.
Узалуд је Венеција покушала да буде неутрална. Узалуд су лаковерни грађани регије дизали локалне револуције. Француско-аустријски план је био остварен. Французи су покорили Венецију, више наговором и притиском, а мање силом. И након што су је опљачкали, одневши и константинопољске коње испред базилике Св. Марка, уништивши већи део Арсенала и потопивши некад непобедиву морнарицу, јануара 1798. појавили су се Аустријанци, како би у складу са договором и одржаним референдумом узели је у своју „заштиту”. Непланирано, Венеција ће бити поново под француском контролом до 1805. да би десет година касније као Краљевина Ломбардија-Венеција била још једном део Аустријског царства. У аустријском загрљају ће остати све до присаједињења новоформираној Краљевини Италији, што се одиграло 1866. године.
Венецију и њену залеђину, а нарочито Тревизо и његову провинцију, немогуће је упознати и заволети без сусрета са пенушавим поносом комуна Конељано и Валдобјадене одакле из око 150 винарија, долази 100 милиона боца или 60% укупне годишње производње просека. Ове бројке га чине другим најзначајним пенушавцем света, а производња Шармат-Мартиноти методом, појефтињује трошкове, што доприноси његовој доступности и популарности. Тек да се зна, правила дозвољавају да се поред споменуте, „италијанске методе” (током које се друга ферментација дешава у танковима), примењује и традиционалан шампањски метод, где се друга ферментација одиграва у самој боци. Овде говоримо о правом пенушавцу који се декларише као Просеко Спуманте.
Венецијанци, имају обичај да уз полусуви Просеко поједу и прикладан колач. Савршен избор је милефоље, кремасти, пореклом француски колач од хиљаду листова, који се овде служи припремљен на венецијански начин и у коjeм се ужива уз чашу најзвучнијег просека – Супериоре ди Картизе. Избором те комбинације пића и залогаја, онај који бира, заправо јасно говори да су му познате историјске чињенице о верности Тревиза Венецијанској републици, као и отпор његових храбрих становника Наполеоновој и аустријској опсади и окупацији, али и да му је позната њихова способност да воле живот и да и од најгоре животне ситуације узму оно најбоље. Иако боравећи у Венецији, њеној лагуни и њеном залеђу, нећете лако добити то признање, нема сумње да су француски освајачи учинили по које добро дело, те потпомогли ферментационо „одрастање” вина сорте глера у изузетан пенушавац, те допринели настанку нових врста сирева и адаптацији сјајних посластица. Иако Венецијанци не пристају лако на улогу жртве француског гастро-енолошког империјализма, одаје их и честа употреба свечаног отварања просека „сабраж” техником, на исти начин на који су то први пут чинили Наполеон и његови хусари. Перјаницу Наполеонове војске, његову лаку коњицу, народ би дочекивао на француским улицама и додавао би коњаницима боце шампањца. У немогућности да их отварају из седла, хусари би их отварали сабљом која би клизила низ врат боце, све док је нагли ударац не би отворио и то тако, да би тек стаклени грлић са пампуром одлетео у ваздух.
————————————————————————-
ГИЉОТИНЕ И ШАМПАЊЦА
Страх који се са надирањем фашизма и нацизма полако увлачио у домове Европљана, у Паризу је био потиснут страхом изазваним серијом убистава која су потресала град светлости у периоду јул–новембар 1937. Ни вести из Шпанског грађанског рата, ни свакодневна сведочења о све агресивнијој природи надирућег нацизма, нису реметила безбрижан сан Парижана толико, колико је то чинио низ, показаће се само наизглед ничим повезаних смрти. Биле су то насилне смрти америчке балерине, медицинске сестре, шофера, позоришног продуцента, рекламног агента и на самом крају убиствене серије и једног агента за некретнине.
На јавном тргу испред затвора Сан Пјер, 17. јуна 1939. извршено је последње јавно погубљење гиљотином. Пред публику жељну крви и забаве изведен је серијски убица кога су судски вештаци описали као „врхунског дегенерика”. Еуген Вајдман, бивши робијаш је у дослуху са саучесницима и помагачима организовао, чинило се сигуран и уносан криминални посао. Пљачкање и киднаповање бројних страних туриста је изгледало као лак и сигуран извор зараде. Нису рачунали да ће ствари ускоро кренути по злу, те да ће испрва непланирано ликвидирати већину својих жртава.
Рани излазак сунца тог 17. јуна 1939. два човека су дочекала са посебном узнемиреношћу – Еуген Вајдман и његов џелат коме је то било прво смакнуће. Дочекала их је усталасана маса која нимало није скривала узбуђење и радост због онога што ће уследити. Препаднут хистеричном руљом, Вајдман је покушао да се отме, али су га чувари ухватили, чврсто стегли и уздигли, нудећи његову главу оштрици гиљотине вођене несигурном руком џелатског почетника. И тог тренутка, када је гиљотина пала и када се Вајдман расуо на три дела, уместо његове душе, ка небу је полетело мноштво шампањских чепова, уз општу хистерију и уз наливање окупљене светине пићем „победе”.
Било је то последње јавно гиљотињирање у Француској јер је су многи били згрожени виђеним паганским понашањем. Згражавање и осуде су биле толико јаке, да је тадашњи француски председник Алберт Лебрен, донео указ о престанку јавних погубљења. Могуће да се при томе присетио историјске приче о настанку шампањца у бенедиктанским манастирима, где би обично бело вино, након дуге и хладне зиме, с првом таласом пролећне топлоте, само од себе улазило у другу ферментацију, због које би боце експлодирале. Због тога се међу монасима и говорило о „ђавољем вину”.
———————————————————
РУСИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ
Већ смо говорили о томе како је 31. марта 1814. на челу војске савезничке коалиције, на белом коњу, у Париз први ујахао руски император Александар Први и о томе, како су Руси и Пруси попили око 600.000 боца шампањца из Моетових подрума и како ће по повратку својим кућама заувек проносити славу Шампање, управо онако како је то Моет и прорекао. Међу 60.000 Наполеонових војника који су се сопственим слободним избором одлучили да трајно остану да живе у Русији, биће не мали број и оних, који ће помоћи да се француска винарска искуства примене и на руском југу, на Криму, где ће бити основана прва руска шампањска винарија.
И тако су Руси испили подруме Шампање, носећи са собом успомене и присвајајући винарска искуства француских војника који су се одлучили за живот у Русији. Да ли то значи да нису ничим узвратили? Мислим на енолошку или гастрономску праксу, заправо мислим на културу живљења.
Од 1793. у Паризу, на Монмартру је ресторан À la Mère Catherine тј. Код мајке Катарине, један од најстаријих на тргу. На једноставној каменој плочи, на самом улазу у бистро Код мајке Катарине, налази се етимолошко објашњење речи бистро која је синоним за француске локале, таверне у којима се уз пиће нуде и једноставни залогаји. Према сведочењу са ове плоче, након уласка у Париз 1814, Козаци су у журби наручивали пиће, изговарајући готово увек реч Бистро! (што значи брзо на руском), што је од тада до данас остало синоним за тај тип локала широм Париза и целе Француске.
На тој каменој спомен-плочи у само једној реченици је садржана порука на коју је у овом тексту потрошено на хиљаде карактера. Порука, да у ратовима учествују и гину људи, који без обзира да ли су освајачи или су часни браниоци, увек са собом носе и своје културне обрасце. И често док људи непомирљиво ратују, њихове навике и њихове културе живљења се преплићу, дајући ратовима макар зрнце културног смисла.
Остави коментар