Aутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Обележавање 250. годишњице Декларације независности Сједињених Америчких Држава представља један од најзначајнијих јубилеја савремене политичке историје. Овај догађај није само подсећање на настанак једне државе, већ прилика да се преиспита историјски значај Америчке револуције, њен утицај на развој модерних демократија, али и посебно место које Француска заузима у том процесу. Француско-амерички односи представљају један од најдуготрајнијих примера трансатлантског савезништва, чији су темељи постављени у другој половини XVIII века, а који су током наредних векова били изложени и периодима блиске сарадње и политичких размимоилажења. Посебни су изазови нашег доба и прекомпоновања међународног поретка, друге администрације Доналда Трампа и њених односа са Европском унијом и Француском. Отуда је обележавање 250. годишњице Декларације независности важно кроз аспекте и историјског памћења и актуелног тренутка, а посебно кроз призму америчко-француских односа.
У историографији се Америчка револуција често посматра као прва успешна модерна револуција. Историчар Гордон Вуд истиче да она није била само борба за независност већ и „радикална трансформација друштва и политичке културе“, јер је довела у питање традиционалне облике власти и афирмисала принцип народног суверенитета. Бернард Бејлин наглашава да су идеје које су инспирисале америчке револуционаре биле дубоко укорењене у просветитељској мисли и републиканској традицији, а не искључиво у практичним политичким околностима. Декларација независности, усвојена 4. јула 1776. године, представља један од најзначајнијих политичких докумената модерног доба. Њена чувена реченица да су „сви људи створени једнаки“ и да поседују „неотуђива права, међу којима су живот, слобода и тежња ка срећи“, постала је универзални симбол демократских вредности и отуда је њен значај присутан не само за историју САД већ и читавог света.
Томас Џеферсон, главни аутор текста, био је под снажним утицајем европских просветитеља, пре свега Џона Лока, али и француских филозофа. Монтескјеова теорија поделе власти, изложена у делу „О духу закона“, постала је један од темеља америчког уставног система, док су Волтерове идеје о верској толеранцији и Русоов концепт народног суверенитета значајно утицали на политичку атмосферу тог доба. Француска је, међутим, допринела америчкој независности не само преко интелектуалног наслеђа и размене. У више историографских истраживања доказано је да без француске финансијске и војне помоћи, исход рата за независност вероватно не би био исти. Савез из 1778. године означио је преломни тренутак. Француска морнарица обезбедила је надмоћ на Атлантику, док су француске копнене снаге под командом генерала Рошамбоа, у сарадњи са Џорџом Вашингтоном, одиграле пресудну улогу у победи код Јорктауна 1781. године. Историчар Дејвид Макалоу у својим студијама наглашава да је управо та победа означила практичан крај британске власти у колонијама.
Посебно место у историји француско-америчких односа припада маркизу де Лафајету. Он је постао симбол идеалистичког савезништва две револуције. Иако веома млад, добровољно је отпутовао у Америку како би се придружио борби за независност. Џорџ Вашингтон га је називао „сином по оружју“, а касније је Лафајет постао једна од најпоштованијих личности у обе земље. Његова улога показује да француско-америчко савезништво није било засновано само на државним интересима већ и на заједничком уверењу у универзалност идеала слободе.
Америчка револуција је, са друге стране, снажно утицала на Француску револуцију 1789. године. Историчар Робер Палмер у свом капиталном делу Доба демократске револуције тврди да се крај XVIII века мора посматрати као јединствен талас атлантских револуција, чији су актери делили сличне политичке идеје без обзира на границе. Сличан приступ заступа и француски историчар Жак Годешо, који указује на постојање „атлантске заједнице идеја“ у којој су се политички концепти слободе, једнакости и народног суверенитета ширили између Европе и Северне Америке. Француско-амерички односи из доба револуција добили су снажан симболички израз 1886. године, када је Француска поклонила Сједињеним Државама Кип слободе. Њен аутор, вајар Фредерик Огист Бартолди, замислио је овај споменик као симбол заједничке борбе за слободу, док је унутрашњу конструкцију пројектовао Гистав Ајфел. Статуа није представљала само дипломатски поклон поводом стогодишњице независности, већ и трајни подсетник на историјско савезништво две републике.
Током 20. века француско-амерички односи добили су нову димензију. Савезништво у Првом и Другом светском рату, сарадња у оквиру Уједињених нација и НАТО-а, али и бројне културне и научне везе, учврстили су трансатлантско партнерство. Ипак, односе нису обележавали искључиво складни периоди. Шарл де Гол је шездесетих година 20. века инсистирао на већој независности француске спољне политике, сматрајући да савезништво не сме значити потчињеност. Позната је његова мисао да „савезници треба да остану савезници, али не и вазали“, која и данас представља једну од полазних тачака француског схватања трансатлантских односа.
Обележавање 250. годишњице Декларације независности одвија се у времену дубоких глобалних промена. Ратови, геополитичка ривалства, технолошка револуција и криза либералног међународног поретка подстакли су бројне историчаре и политикологе да поново размотре наслеђе америчке револуције. Како примећује британски историчар Најл Фергусон, 21. век поставља питање могу ли институције настале у 18. веку успешно одговорити на изазове савременог света. Управо зато овакви јубилеји нису само свечаности већ прилике за критичко преиспитивање демократских вредности. У Француској је обележавање овог јубилеја добило значајан медијски, академски и културни простор. Универзитети, музеји и истраживачки центри организовали су научне конференције, округле столове и изложбе посвећене француској улози у Америчкој револуцији. Француска штампа посебно је истицала да је независност Сједињених Америчких Држава немогуће разумети без француске дипломатске, финансијске и војне подршке, али је истовремено наглашавала да савремени трансатлантски односи морају бити засновани на равноправном партнерству и заједничком одговору на глобалне изазове. Бројни француски аутори подсећају на запажање Алексиса де Токвила који је већ у 19. веку у делу О демократији у Америци приметио да „велика снага демократије није у томе што не греши, већ у способности да исправља сопствене грешке“. Ова мисао и данас делује актуелно јер подсећа да демократске институције нису непроменљиве, већ захтевају стално прилагођавање новим околностима.
Обележавање 250. годишњице Декларације независности није само историјска комеморација значајна за једну државу. Оно представља прилику да се обнови свест о заједничком интелектуалном и политичком наслеђу Француске и Сједињених Америчких Држава, али и да се укаже на значај очувања вредности које су обликовале модерни свет. Историјско искуство француско-америчких односа показује да савезништво није искључиво производ заједничких интереса, већ и заједничких идеја.
Остави коментар