Француска 14 јули 1938: погледи српских франкофила у предвечерје Другог светског рата

14/07/2021

Аутор: др Александра Колаковић

У предвечерје Другог светског рата, 1938. године, појавила се обимом невелика, али садржајем важна књига Француска 14 јули 1938, која је представљала омаж француско-српским и француско-југословенским односима. Иако данас широј јавности није познато њено публиковање и њен значај, због интелектуалаца који су учествовали у њеном настанку заслужује пажњу једнаку оној коју завређује Споменик захвалности Француској на Калемегдану (свечано откривен 1930. године као симбол заједништва два народа у Великом рату и начин утврђивања француског присуства у Југославији, а рестауриран 2019. године као симбол редефинисања француске политике према Балкану, а посебно Србији). Објављена у оквиру престижне елитистичке едиције Библиотека Политика и друштво, књига је у средишту пажње савременика у узбурканом времену међународних односа, нацизма и фашизма који су претили Европи, нерешених унутрашњих тензија у држави која ће најчешће пежоративно бити називана „Версајском творевином“. Текстове су потписала 22 аутора, најпознатија имена српске науке, културе и уметности, од којих је већина школована у Француској или су један део свог живота провели у земљи чији је симбол петао, који се нашао и на корицама овог издања.

Уредник Библиотеке Политика и друштво био је Михаило Илић, правник, публициста и политички активиста у оквиру Југословенске републиканске странке. Илић је диплому права стекао у Београду у предвечерје Првог балканског рата, да би потом наставио школовање у доба Великог рата у Француској, где је 1919. године докторирао на тему Considérations générales sur la Société des Nations et son Droit (Општа разматрања о Друштву народа и његовом праву). Био је професор на Правном факултету у Суботици, потом и у Београду, где је био и проректор Универзитета. У Француској је преузео републиканска политичка уверења, што се јасно видело у његовом јавном ангажовању и публициистичким списима, као што је и ова књига о Француској. У предвечерје Другог светског рата веровао је да се сви морају окупити у борби протов фашизма и нацизма. Један од начина те борбе за Илића била је и књига Француска 14 јули 1938.

Први део књиге чине текстови груписани под тему Стварност. Слободан Јовановић је писао о стварању Треће Републике, док је Ђорђе Тасић, правник и један од најбољих пријатеља Михаила Илића, анализирао уставни поредак. Ова целина је комплетирана објашњењем средњег слоја у Француској (Милан Жујовић), проблема радништва и начинима организовања и деловања синдиката (Недељко Дивац) и аргументованом анализом француског села и мера за опоравак (Младен Јосифовић). Уредници и аутори, међу којима је било највише правника, већином потеклих са париске Сорбоне, обратили су посебну пажњу на административно уређење Француске (Љубомир Радовановић), школски систем (Радоје Кнежевић), позитивно право и приватно право (Михаило Константиновић). Упоредо, Михаило Петровић је написао чланак о политичким странкама у Француској, Милош Радојковић објаснио смернице спољне политике, а Младен Жујовић је пружио анализу француске војске. Очигледно је да су српски франкофили настојали да тадашњој јавности у Краљевини објасне унутрашњи и спољнополитички оквир деловања Француске, посебно у контексту војне моћи и односа са другим силама, као и деловања Друштва народа. „Француска је као и све друге државе позвана и дужна да брани своје интересе […] Али позивајући се на своја политичка начела, на опште човечанске идеје које су заједничке свим народима, и када је реч о уређењу међународне заједнице, она је на себе узела велику одговорност. Од ње многи народи, не само француски народ, очекују далеко више него ли од осталих великих сила“, на крају свог есеја о спољној политици Француске наглашава Милош Радојковић. У овим речима крије се и мотив појаве књиге Француска 14 јули 1938.

Заједничко већини аутора који су се окупили око пројекта књиге јесте то што су већином били правници, школовани у току Великог рата у Француској или на француској правној традицији. Примера ради, Михаило Константиновић, отац Радомира Константиновића, ношен ратним вихором прешао је заједно са српском војском Албанију, а касније се нашао на школовању у Француској. У мају 1916. године Константиновић је ступио у Прву чету Српског универзитетског батаљона у Жозијеу, где је матурирао, а потом је 1917. године наставио са студијама права. Интересантно је и то што је током студија добровољно ступио у француску војску и учествовао у борбама на западном фронту, због чега је након неколико прекида докторирао 1923. године. Сличан пут везаности за Француску имала је и већина других аутора текстова публикованих у оквиру књиге Француска 14 јули 1938. Радоје Кнежевић се школовао у Фотенблоу, а након што је дипломирао француски језик и књижевност предавао је у гимназијама, краљу Петру II Карађорђевићу и објавио више уџбеника француског језика (Француска читанка за V и VI разред средњих школаФранцуска читанка за VII и VIII разред средњих школаФранцуска граматика за средње школе). Међу ауторима текстова било је и оних који су се школовали у Француској након 1918. године. Један од њих је Милош Радојковић, од 1928. године доктор права на Сорбони, а потом активан и као потпредседник Српског културног клуба. Истовремено, аутори су били у пријатељским односима, а из њихових биографија се види и да су делили и слична политичка уверења. Већином су се окупљали око Српског културног клуба, Демократске странке и Републиканске странке. Отуда је публикација била израз њиховог уверења, знања, образовања и свести да су као најумнији део друштва у тадашњој држави у некој врсти обавезе да укажу на пожељан и потребан пут друштву и држави који су у кризи и под великим спољнополитичким притиском.

У делу Култура, српски франкофили су се посветили објашњавању духа француске науке, као, на пример, Иван Ђаја, али и развоју појединих наука и научних дисциплина у Француској, што су чинили: Синиша Станковић (домети природних наука), Војислав Арновљевић (о развоју медицине), Јован Ђорђевић (за социологију и друге друштвене науке) и Божидар С. Марковић (о праву). Иван Ђаја, биолог и физиолог, члан Српске краљевске академије и оснивач Катедре за физиологију, настојао је да објасни разумевање науке међу Французима. Потомак Србина из Дубровника и мајке Францускиње, рођен у Француској, био је лично и пословно заинтересован да оснажи присуство Француске у свим сегментима француско-српских (југословенских) односа. „Наука је сама по себи велика ствар. Али је још већа ако је управљена ка великим опште човечанским циљевима. Француска је наука од увек била сва у томе знаку напретка и побољшања човечанства“, верује Ђаја, док у закључку наглашава повезаност науке са темељним вредностима француског друштва: „Наука се не сме одвојити од великих идеала човечности, правде и слободе. То је дух француске науке, или боље рећи науке достојне тог имена“.

Групи текстова из домена науке придружени су текстови „Животна снага француске културе“ Бранислава Миљковића, „Ликовна уметност“ Ђорђа Поповића и „Модерна музика“ Миленка Живковића. У свим текстовима примећује се истицање највреднијих открића из науке, а која су потекла из Француске, као и повезаности и значаја француске науке за развој српске (југословенске) науке, потом непролазних вредности француске ликовне уметности и музике, као и универзалних културних постулата и утицаја француске културе. Бранислав Миљковић наглашава да је „наивно причати да је прошла, или да пролази улога Француске“ и додаје: „Њена дуга и сјајна култура остаје, потребна свету и плодна […] Њена култура је осигурана и за будућност: јер је дуга – не стара, него зрела, богата и разноврсна; затим прожета апсолутном слободом мишљења и пуном слободом стварања“.

Посебну групу текстова чине три финална која су посвећена евалуацији француско-југословенских (српских) односа, савременим односима у свету и месту Француске. Написали су их најбољи познаваоци права, Француске и међународних односа – Гргур Јакшић, Владимир Симић и Михаило Илић. Док је Јакшић, француски ђак и доктор права, са најразвијенијим везама и контактима у француском друштву још од почетка 20. века, истакао линију француско-српских односа од Јелене Анжујске до Великог рата, Симић и Илић су пружили сажете и детаљне анализе актуелних односа и улоге Француске у савременом свету. Интересантно је да Јакшић Француско-руски савез и Велики рат види као кључне у француско-српским односима, али наглашава и послератне везе, контакте и утицаје. Један од тих важних елемената француско-српских односа јесте и Школска конвенција из 1921. године, по којој се сваке године на француским универзитетима школовало од 40 до 50 студената и студенткиња, стипендиста француске владе. Они су чинили, а посредно и данас чине нераскидиву нит која је повезивала и повезује Француску и Србију (некада и Југославију). Други битан чинилац међуратних односа Француске и Југославије (Краљевине СХС), који Јакшић истиче, јесте потписивање Уговора о пријатељству 1927. године којим су се владе две државе обевезале да ће се „у случају ако једна од њих буде нападнута, без изазивања од своје стране, неодложно споразумети о акцији коју би преузеле у опсегу Пакта Друштва народа, ради заштите својих праведних националних интереса и одбране поретка успостављеног уговорима на којима су и једна и друга потписнице“. Подсећање на ове политичке и друштвене односе није случајно одабрано 1938. године, када су већ нацистичке и фашистичке снаге значајно ојачале и претиле човечанству.

У тексту „Француска и ми данас“ Владимир Симић инсистира на великим тековинама универзалних вредности које су потекле из Француске, а које су утицале на то да се Срби ослободе „туђинске власти“ – прво османске, а потом и хабзбуршке. Пре свега, инсистира се на тековинама Револуције 1789. године, при чему је Француска означена као „колевка свих слобода“, као и на томе да су „у темеље државне зграде нашег уједињеног народа постављене и кости синова Француске“. Михаило Илић у тексту „Човек у Француској и Француска у Човечанству“ пише да је Француска „једна“, „идеалан образац отаџбине“, као и да је допринела „рађању и других отаџбина“, јер у њој види идеал где појединац и држава нису супростављени. Илић наглашава и то да „Француска, као што унутра није против Човека, тако споља није против Човечанства. Оно што признаје Човеку у својој унутрашњости, то тражи да се призна отаџбинама у Човечанству, увек мирећи индивидуално и социјално, народно и међународно“. Очигледно је да су српски интелектуалци у освит Другог светског рата посебно наглашавали значај универзалних вредности које су потекле из Француске, као и њену улогу у одбрани и очувању мира у Европи и свету тог доба. „Због сличног темперамента и истоветне оданости и личној и националној слободи, називали су нас некада Французима на Балкану. Кад бисмо опет заслужили да нас тако зову!“ закључује Илић, чиме јасно алудира где је место Краљевине Југославије у тада подељеном свету.

Уредништво едиције Библиотека Политика и друштво, које су чинили Михаило Илић, Милан Жујовић и Божидар С. Марковић, утицали су на то да се поред књиге којој смо посветили есеј публикује још неколико битних књига о Француској. Љубомир Радовановић објавио је дело Одвајање цркве и државе у Француској, које је посвећено једном од важних питања у француском политичком животу, а које је одредило и данашњу Француску. У исто време публиковано је и дело Француска политка и владе народног фронта из пера Михаила С. Петровића, који је као дечак прешао Албанију при повлачењу српске војске, а потом се школовао у Француској. Касније је као новинар Политике и дописник из Париза стекао одличан увид у унутрашњу политику Француске. Његова књига омогућила је да елита у тадашњој Краљевини Југославији разуме све промене и проблеме бурног политичког живота у Француској у међуратном периоду. Ово је било важно због јачања Немачке и њених нових аспирација, као и неповерења према Француској, које је нарасло од догађаја у Марсеју 1934. године. Стога је књига Француска 14 јули 1938 настојала да заокружи идеју француско-српског пријатељства, да подсети на универзалне вредности које су потекле из Француске, а у директном и измењеном облику проналазиле своје место у српском и југословенском друштву. У комплексним међународним односима с краја четврте деценије 20. века франкофилска српска елита публиковањем дела Француска 14 јули 1938 настојала је да одржи политичку, економску и културну везаност Краљевине Југославије за Француску.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања