Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
- ФАУСТ – „бићеш као Бог, познајући добро и зло“
Мефистофел долази у облику црног пса, једном од појавних облика демона[1], онда као путујући ђак, као Фауст, храмље због коњске ноге. Kасније са мењањем културе, мења се и његов изглед: нема коњску ногу, а ни рогове, нити реп. Хромост као физичка обележеност карактеристична је за силе оностраног[2] (Хроми Даба из предања и Лесажовог романа). Једно од главних обележја вука као атрибута бога подземља је, поред старости, и хромост.
Фауст не успева да победи чудовишног пса чинима које зна, али он се сам појављује у људском облику, а на питање ко је одговара: „Оне снаге део / Што свагда хоће зло а свагда добро ствара“ (Гете 2010: 59). Он је „господар пацова, мишева, мува / и жаба, стеница и бува“ (Гете 2010: 67) који жели Фаусту да понуди нагодбу:
„Обвежи се; и видећеш
с радошћу ускоро вештине моје:
што нико не виде још досад, биће твоје“ (Гете 2010: 72).
Споразумом потписаним капљом крви („тај сок је сасвим особит“) Фауст постаје слуга нечисте силе која ће му, заузврат, отворити двери апсолутног сазнања, „утолити жар свој страсти“ (Гете 2010: 75). Фауст ће се одати свакој наслади, свим емоцијама које је избегавао, како би спознао срећу и тугу свог бића, и најзад, иживљен, доживео слом. Своје дотадашње напоре он исповеда речима:
„Сад видим, духа људског сва блага
за себе грабио сам узалуд,
и кад на крају седнем, нова снага
не прожима унутар ипак груд.
Ја ни за длаку нисам виши,
и бескрајноме нисам ближи“ (Гете 2010: 78).
Међутим, узда се у свог новог пријатеља да ће то променити. Мефистофел показује и своју лакрдијашку страну у сусрету са учеником који жели да га Фауст подучи свим тајнама света: осим што критикује бављење вером (младићеву жељу да упише богословију), предлаже му да изабере медицину како би могао да стиска жене, и у тренутку када му постаје досадно да слуша ученика, помишља да помоли ђавољски рог. Најзад, књигу му потписује (у Фаустово име) латинским речима које значе: бићеш као Бог, познајући добро и зло.
Фауст и Мефистофел на плашту лете до првог одредишта, Ауербаховог подрума у Лајпцигу, у ком се збива теревенка пијаних момака. Овом сценом Гете је у свом делу дао важно место младости и младим људима, описујући студентско окупљање. Мефистофел показује Фаусту како „зверке“ излазе из наоко финих момака који певају, када их алкохол мало више дотакне. Враџбином подсећа младиће да „памте кад се шали ђаво“ (Гете 2010: 104) и на бурету лети напоље. Наредна сцена одвија се у Вештичјој кухињи, где у магијском окружењу стара вештица справља напитак за Фаустово подмлађивање. „Кад је у теби снага овог мелема / Изгледаће ти свака жена Јелена“, говори му Мефистофел, охрабрујући га да испије пламтеће пиће. Од сусрета ова два носиоца договора, до сцене у којој први пут Фауст види Маргарету, читава драма се темељи на Мефистофеловим описима како изгледа трагање које за резултат има прекорачивање граница људских сазнајних моћи. Од сусрета Фауста и Грете, отпочиње део романа који би се могао назвати њиховом љубавном причом.
Фауст своју драгану први пут види на улици где чини огромну грешку – прилази јој, на шта му се она дрско обраћа. Касније, једина ствар коју ће Маргарета замерати Фаусту јесте недостатак вере, јер то је оно на шта је она у својој средини навикла као једино истинско уточиште. Осим тога, не свиђа јој се ни његов „пријатељ“, за ког види да није кадар да воли икога, и она сама постаје хладнија према Фаусту када је Мефистофел у близини. Фауст од почетка у њој види циљ својих трагања, нешто што мора имати, и стога жели да је Мефистофел „прибави“. Ђаво зна да се то лако може учинити поклонима, на које је свака жена слаба, а како је Маргарета девојче које је једва прешло 14 година, „дете игру жели“ (Гете 2010: 126), те не би било тешко придобити њену наклоност. Међутим, Гретина мајка је њена заштитница, и она накит добијен од Фауста препознаје као нечист и дарује га цркви. Када девојка добије и други, још богатији поклон, и сама ће рећи да то нису чиста посла. Грета мајку види као препреку за остварење љубави, и стога прихвата стакленце у коме је средство за успављивање којим ће мајци онемогућити да јој саботира сусрет са вољеним. На њену срећу (касније, на жалост) уз њу је сусетка Марта коју је лако обманути, и која подржава Гретину наклоност према Фаусту, уз то је и бодри. Пар се састајао у њеном друштву, које је послужило као диверзија, кријући љубавне сусрете иза маске пријатељских посета. Марта и сама зна да „сироте жене морају се патити / ах, нежењу је тешко обрлатити“ (Гете 2010: 148), и стога помаже Грети да Фауста увери да и она њега жели. Фауст је заслепљен љубављу, нада се да његова осећања нису резултат уговора који је склопио са Нечастивим:
„И кад називам овај жар
безграничним и вечитим,
је лʼ то ђаволска лажна игра зар?“ (Гете 2010: 144).
Гете, Јохан Волфганг (2010), Фауст, препевао Милан Савић, Београд: Српска књижевна задруга.
Трифуњагић, Даница (2016), Фигура демона у епском песништву српског предромантизма, Нови Сад: Филозофски факултет.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Интернет извори:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
[1] Чак и у филмском серијалу о чаробњаку Харију Потеру, црни пас назива се грим, и он је предсказање смрти.
[2] Филм The Usual Suspects из 1995. године на сјајан начин се послужио овом чињеницом при прављењу главног обрта у филму. (http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1).
Остави коментар