Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
- FAUST – „bićeš kao Bog, poznajući dobro i zlo“
Mefistofel dolazi u obliku crnog psa, jednom od pojavnih oblika demona[1], onda kao putujući đak, kao Faust, hramlje zbog konjske noge. Kasnije sa menjanjem kulture, menja se i njegov izgled: nema konjsku nogu, a ni rogove, niti rep. Hromost kao fizička obeleženost karakteristična je za sile onostranog[2] (Hromi Daba iz predanja i Lesažovog romana). Jedno od glavnih obeležja vuka kao atributa boga podzemlja je, pored starosti, i hromost.
Faust ne uspeva da pobedi čudovišnog psa činima koje zna, ali on se sam pojavljuje u ljudskom obliku, a na pitanje ko je odgovara: „One snage deo / Što svagda hoće zlo a svagda dobro stvara“ (Gete 2010: 59). On je „gospodar pacova, miševa, muva / i žaba, stenica i buva“ (Gete 2010: 67) koji želi Faustu da ponudi nagodbu:
„Obveži se; i videćeš
s radošću uskoro veštine moje:
što niko ne vide još dosad, biće tvoje“ (Gete 2010: 72).
Sporazumom potpisanim kapljom krvi („taj sok je sasvim osobit“) Faust postaje sluga nečiste sile koja će mu, zauzvrat, otvoriti dveri apsolutnog saznanja, „utoliti žar svoj strasti“ (Gete 2010: 75). Faust će se odati svakoj nasladi, svim emocijama koje je izbegavao, kako bi spoznao sreću i tugu svog bića, i najzad, iživljen, doživeo slom. Svoje dotadašnje napore on ispoveda rečima:
„Sad vidim, duha ljudskog sva blaga
za sebe grabio sam uzalud,
i kad na kraju sednem, nova snaga
ne prožima unutar ipak grud.
Ja ni za dlaku nisam viši,
i beskrajnome nisam bliži“ (Gete 2010: 78).
Međutim, uzda se u svog novog prijatelja da će to promeniti. Mefistofel pokazuje i svoju lakrdijašku stranu u susretu sa učenikom koji želi da ga Faust poduči svim tajnama sveta: osim što kritikuje bavljenje verom (mladićevu želju da upiše bogosloviju), predlaže mu da izabere medicinu kako bi mogao da stiska žene, i u trenutku kada mu postaje dosadno da sluša učenika, pomišlja da pomoli đavoljski rog. Najzad, knjigu mu potpisuje (u Faustovo ime) latinskim rečima koje znače: bićeš kao Bog, poznajući dobro i zlo.
Faust i Mefistofel na plaštu lete do prvog odredišta, Auerbahovog podruma u Lajpcigu, u kom se zbiva terevenka pijanih momaka. Ovom scenom Gete je u svom delu dao važno mesto mladosti i mladim ljudima, opisujući studentsko okupljanje. Mefistofel pokazuje Faustu kako „zverke“ izlaze iz naoko finih momaka koji pevaju, kada ih alkohol malo više dotakne. Vradžbinom podseća mladiće da „pamte kad se šali đavo“ (Gete 2010: 104) i na buretu leti napolje. Naredna scena odvija se u Veštičjoj kuhinji, gde u magijskom okruženju stara veštica spravlja napitak za Faustovo podmlađivanje. „Kad je u tebi snaga ovog melema / Izgledaće ti svaka žena Jelena“, govori mu Mefistofel, ohrabrujući ga da ispije plamteće piće. Od susreta ova dva nosioca dogovora, do scene u kojoj prvi put Faust vidi Margaretu, čitava drama se temelji na Mefistofelovim opisima kako izgleda traganje koje za rezultat ima prekoračivanje granica ljudskih saznajnih moći. Od susreta Fausta i Grete, otpočinje deo romana koji bi se mogao nazvati njihovom ljubavnom pričom.
Faust svoju draganu prvi put vidi na ulici gde čini ogromnu grešku – prilazi joj, na šta mu se ona drsko obraća. Kasnije, jedina stvar koju će Margareta zamerati Faustu jeste nedostatak vere, jer to je ono na šta je ona u svojoj sredini navikla kao jedino istinsko utočište. Osim toga, ne sviđa joj se ni njegov „prijatelj“, za kog vidi da nije kadar da voli ikoga, i ona sama postaje hladnija prema Faustu kada je Mefistofel u blizini. Faust od početka u njoj vidi cilj svojih traganja, nešto što mora imati, i stoga želi da je Mefistofel „pribavi“. Đavo zna da se to lako može učiniti poklonima, na koje je svaka žena slaba, a kako je Margareta devojče koje je jedva prešlo 14 godina, „dete igru želi“ (Gete 2010: 126), te ne bi bilo teško pridobiti njenu naklonost. Međutim, Gretina majka je njena zaštitnica, i ona nakit dobijen od Fausta prepoznaje kao nečist i daruje ga crkvi. Kada devojka dobije i drugi, još bogatiji poklon, i sama će reći da to nisu čista posla. Greta majku vidi kao prepreku za ostvarenje ljubavi, i stoga prihvata staklence u kome je sredstvo za uspavljivanje kojim će majci onemogućiti da joj sabotira susret sa voljenim. Na njenu sreću (kasnije, na žalost) uz nju je susetka Marta koju je lako obmanuti, i koja podržava Gretinu naklonost prema Faustu, uz to je i bodri. Par se sastajao u njenom društvu, koje je poslužilo kao diverzija, krijući ljubavne susrete iza maske prijateljskih poseta. Marta i sama zna da „sirote žene moraju se patiti / ah, neženju je teško obrlatiti“ (Gete 2010: 148), i stoga pomaže Greti da Fausta uveri da i ona njega želi. Faust je zaslepljen ljubavlju, nada se da njegova osećanja nisu rezultat ugovora koji je sklopio sa Nečastivim:
„I kad nazivam ovaj žar
bezgraničnim i večitim,
je lʼ to đavolska lažna igra zar?“ (Gete 2010: 144).
Gete, Johan Volfgang (2010), Faust, prepevao Milan Savić, Beograd: Srpska književna zadruga.
Trifunjagić, Danica (2016), Figura demona u epskom pesništvu srpskog predromantizma, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Internet izvori:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
[1] Čak i u filmskom serijalu o čarobnjaku Hariju Poteru, crni pas naziva se grim, i on je predskazanje smrti.
[2] Film The Usual Suspects iz 1995. godine na sjajan način se poslužio ovom činjenicom pri pravljenju glavnog obrta u filmu. (http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1).
Ostavi komentar