Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
- ФАУСТ – шта је то што васиону држи на окупу
Структура Фауста је необична: ова трагедија састоји се из троструког увода (који чине Посвета, Предигра у позоришту и Пролог на Небу), након чега следи Трагедије део први. Први део Фауста разликује се од фрагмената из 1790. управо по уводу. Посвета је настала 24. јуна 1797. године и говори о песниковом односу према делу и тежини стварања и враћања рукопису на ком је дуго радио. Посвета је упућена пријатељима који су младалачке Гетеове покушаје први читали и бодрили га.
„Лелујава обличја, ви сте опет ту“ (Гете 2010: 7), обраћа им се песник у нади да ће овог пута успети да их задржи. Са њима пред њега искрсавају и слике срећних дана који су били „кʼо стара бајка“, слике које су га сетиле на љубав, прва другарства… Посвету завршава стиховима: „што имам, видим као у даљини / што нестаде, то имам уистини“ (Гете 2010: 8), подвлачивши жељу за стварањем и новим сазнањима.
Као модел за писање Предигре у позоришту, Гетеу је послужила индијска драма Сакунтала из V века. Ликови овог фрагмента су људи чији погледи на позориште су у контрасту: Управник, Песник и Комедијаш. Упрвник жели да се позориште свиди пуку, а да ипак буде значајно. То је приземан начин посматрања, јер Управник подсећа на трговца који нуди производ. Зна да је публици тешко угодити па предлаже много ликова и много радње, јер „можете масу само масом свладати“ (Гете 2010: 11). Он наглашава да гледаоци немају укуса, али да су начитани. Стога би им требало дати нешто ново што би их оборило са ногу. С друге стране, Песник не мисли о гледаоцима, јер то од њега тера дух (инспирацију). Он представља узвишеност (у контрасту са Управниковом приземношћу), он је изнад баналности свакодневног живота и одбија да угађа публици. Свестан је своје важности „Ко штити Олимп, богове зазива? / Моћ људска – која се у песнику открива“ (Гете 2010: 13), и не жели да му се диктира како да ради свој посао јер његове тежње нису само привлачење пука. Трећи лик Предигре је Комедијаш (Шаљиво лице). И он се залаже за што више радње, и покушава да помири ове две супротности, предлажући неку сцену из свакодневног живота као заплет. Директан увод у трагедију представљају управникове речи:
„У дашчари прикажите скученој
створења свију васколики број,
с опрезном хитњом ступајте напред
с неба у пак’о кроз васцели свет“ (Гете 2010: 15),
што је ништа друго до констатација да је свет исто што и позориште.
Пролог на Небу је сцена у којој учествују Господ, Небесне силе и Мефистофел. Овај део Фауста настао је око 1800. године, дакле, 8 година пре него што је први део Фауста у целости завршен. Гете на позорницу истовремено изводи Господа и Сатану, што је метафизички оквир Гетеове драме. Оваква сцена била је изненађујућа за ондашњег гледаоца. Док анђели славе и хвале Господа, Мефистофел предочава своју слику човека који је разапет између „небеског сјаја“ – односно – духа и тела. Из овог дуализма и проистиче људска несрећа, и он свуда види патњу која је велика толико да не жели никоме ни да подвали. За тог криви Господа јер народ:
„Ипак би нешто боље живетʼ знао
привид небесног зрака да му ниси дао.
Разумом зове га, ал’ само стог га има
да буде зверскији од сваког звериња” (Гете 2010: 17).
А ђаво је тај који подстиче на зло, а ствара на добро. А онај који је божји слуга, Фауст, постаће предмет опкладе између две силе. Господ слути да научник неће одолети бенефитима које ће му понудити Мефистофел: „Док човек тежи / дотле греши“ (Гете 2010: 19). Само један човек био је спреман да се одрекне и свог здравља, живота (свог и чланова своје породице) како би показао своју веру, а то је био праведни Јов, библијски лик.
У првом делу трагедије затичемо немирног Фауста у тесној готској соби. Кроз његов монолог сазнајемо да је он незадовољан оним што јесте:
„Проучио сам филозофију
и право, и медицину к том,
па, нажалост! и богословију
до краја с жудњом великом.
И ту сам сада, убоги лудак,
к’о пре, паметан исто тако;
зовем се магистар, зовем се доктор чак,
и десет лека је откако
све тамо-амо ђаке заводим,
на стрампутице наводим.
И видим да учимо узалуд!“ (Гете 2010: 23)
Иако паметнији од других, као и сви људи он ништа не може знати. Све титуле су безвредне кад осећа да се школовањем није померио са оног што је знао. Циљ му је да спозна шта је то што васиону држи на окупу. Жели да доспе до космичких пространстава и да докучи законе космичке хармоније. Требају му нова сазнања јер је по природи стваралачког духа и јако радознао. Због тога он зазива духа, који се појављује у пламену, али нестаје када Вагнер покуца на врата. Када Фауст оконча помало гротескан разговор са старим пријатељем, који се темељи на критици попова, величању уметности и указивању на људе који су били способни да дођу до сазнања и које су „навек распињали и спаљивали“ (Гете 2010: 32), коначно ће се појавити Мефистофел. Фауст је „спреман / да новим путем продире кроз етар“ (Гете 2010: 35), да у ноћи склопи пакт са Нечастивим како би најзад утолио своју коначну жеђ за сазнањем. Он је свестан ограничености људског знања, и стога жели да упозна непознато, да дође до суштине небеских закона и свеопште повезаности. Земаљски живот је прихватио као обичну егзистенцијалну ситуацију, а сада је спреман да пође даље.
Фауст је оличење земаљског живота и сталних људских стремљења и идела. Пошто му знање које је стекао у медицини, праву и филозофији, није довољно, он се окреће магији. У неколико наврата видимо критику вере: у монологу, кроз разговор са Вагнером, у сцени у којој Мефистофел прерушен у Фауста прича са студентом… Знање и (не)могућност апсолутног знања видљиво је у готово сваком појављивању Фауста. Он чита књигу постања и мења изворне стихове „У почетку беше реч”, најпре са умом, па са снагом, а на крају са делом: „На почетку беше дело“, дајући делу позицију да буде најбитније од свих.
Фауст понавља да му је досадашње знање бескорисно, да жели ново: „Што човек не зна, то му треба баш / а не треба му то што знаде“ (Гете 2010: 48). Говори да у његовом телу станују две душе (попут све силе које се бију у аутору познате песме Santa Maria della Salute), које се отимају једна од друге. Због тога, он призива чаробњаштво у помоћ[1].
Гете, Јохан Волфганг (2010), Фауст, препевао Милан Савић, Београд: Српска књижевна задруга.
Трифуњагић, Даница (2016), Фигура демона у епском песништву српског предромантизма, Нови Сад: Филозофски факултет.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Интернет извори:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
[1] Можемо претпоставити да је Мери Шели у Гетеу видела велику инспирацију јер њен професор Франкенштајн (Франкенштајн, 1818) такође чезне за сазнањем и испитује границе езотеричног, док и сам не зажали због своје радозналости, као што ће зажалити Фауст.
Остави коментар