Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
- ГЕТЕ – „ГЕНИЈЕ И ВЕЛИКИ МАЈСТОР“
Јохан Волфганг Гете (1749 Франкфурт на Мајни – 1832 Вајмар) био је један од најзначајнијих немачких писаца. Својим животом и радом спојио је два века и објединио три књижевна правца: класицизам, сентиментализам и романтизам. Није занемарљива чињеница да је Гете био велики поштовалац српске културе, а нарочито народне епске поезије: познавао је Вука Стефановића Караџића, а песме преткосовског циклуса су га фасцинирале. И сâм је превео Хасанагиницу. Бановић Страхиња, песма чији завршни стихови су изазвали највише полемика у књижевној критици, заинтригирала је и Гетеа. Он није веровао у приказани расплет, јер је био добар познавалац менталног склопа балканског човека, и тражио је да види песму у оригиналу, мислећи да се у преводу на немачки изгубила агресивност и осветољубивост повређеног српског јунака. Откривши да је превод сасвим веран, он је јунаков „барокни“ поступак приписао његовој „варварској самовољи“.
Гете је студирао права, а поред бављења књижевним радом занимали су га ботаника, хемија и биологија. Прославио се романом Јади младог Вертера (1774), којим је утицао на многе српске и светске књижевнике. Био је један од писаца који су стварали под утицајем струје Sturm und Drang, покрета који је изнедрио такозване „бујне и дивље геније“. Међутим, бисер његовог стваралаштва јесте трагедија Фауст (први део објављен 1808. године, а други део 1832, након пишчеве смрти), стварана под утицајем класицистичких постулата (јасност, сталоженост, ред, озбиљност). Фауст је резултат Гетеовог непосусталог рада који је трајао готово 60 година. У овом драмском делу спаја се космичко са земаљским, метафизичко са људским, поезија са филозофијом, и отварају се многе теме које су заокупљале пажњу не само интелектуалаца, већ свих људи тог доба, а и данас.
Гете је Фаусту дао драмски облик и назвао га трагедијом, иако му је дао епску садржину. То је једна велика прича о човековом мукотрпном путу ка сазнању и остварењу себе као људског биће кроз љубав, једном речју – прича која отвара многа метафизичка питања. Прича о Фаусту није Гетеова оригинална идеја, али овај немачки писац јој је дао коначни облик по ком је овај јунак најпознатији у књижевности. Гете га је у потпуности осликао и снагом и лепотом свог списатељског распона му дао вечни живот у литератури.
Историјски Фауст, Јохан или Георг, није оставио иза себе много података. Познато је да је рођен 1480. године, да је радио као учитељ и представљао се као лекар, астролог и чаробњак вичан читању судбине из длана, ватре и ваздуха. У једној крчми хвалио се да би могао да напише дела Платона и Аристотела ако би се изгубила и да може поновити чуда Исуса Христа. Умро је насилном смрћу око 1540. године, а све написано о њему након смрти резултат је легенде која се убрзо раширила у народу:
„Прича о Фаусту, настала у 16. вијеку, потискује све сличне у позадину богатством садржаја, јер садржи многе елементе ниже митологије из паганске прошлости, али се у њој такођер обрађује жеља хуманизма за знаственом спознајом и ренесансе за класичком лепотом грчком, дакле идеје које свијет и данас заносе. Фауст, носилац те приче, хисторијска је личност. Johannes v. Trittenheim, опат у Würzburgu, спомиње 1507. човјека који се називао ʻMagister Georgius Sabellicus Faustus iunior, fons necromantum, astrologus, magus secundus, chiromanticus, aëromanticus pyromanticusʼ, тј. правим чаробњаком, који знаде из руку, зрака и ватре прорицати. Придјевак ʻSabellicusʼ по Сабинцима, који су у старом вијеку словили као чаробњаци, а ʻmagus secundusʼ по чаробњаку Симону Магу, који се спомиње у Дјелима Апостола. Фауст се хвалисао, да би знао сва дјела Платонова и Аристотелова написати, да их који случајем нестане. У Kreuzenachu био је учитељ, али морао ради разуздана живота утећи, да узбјегне казан.
– Каноник Mutianus Rufus, познати хуманист из Готе, пише 1513. да је хвалисавца Georgiusa Fausta застао у некој крчми, гдје је пред свјетином умјеће своје у звијезде ковао. – Лијечник Филип Бегард спомиње 1539. Фауста, који се називао нигромантом и филозофом филозофа, те прошао многе земље и краљевине, варајући лаковјерне.
– Око половице 16. вијека била се Фауста већ домогла прича. Johannes Gast из Breisacha приповједа 1548, да је Фауст имао уза се пса, који се знао у слугу претворити, а то да је био враг, који га је и загушио.
– Johannes Manlius назива га 1562. Johannom Faustom, како се и у пучкој књизи зове, те вели да се у Knittlingenu у Würtemberškoj родио, а у Кракову изучио чаробњаштво. Хвалио се, да је Карлу Петом помогао до побједе у Италији а у Венецији да је узлетио небу под облаке. И Luther спомиње хисторичкога Фауста, а и други.
– У 4. деценији 16. вијека мора да је умро. Фаустичких нарави било је међу хуманистима доста, нпр. епикурејски Celtius, учени Erazmo Rotterdamski, титански Hutten и Reuchlin, који се магијом бавио. Пук је приписивао огромни напредак тадање знаности, особито изнашашћа, врагу, па тако је Фауст, који у многочем сјећа пута хуманиста, постао колективним лицем за сијасет прича, које су се бајале о ученом Aлберту Великом, Роџеру Бејкону, папи Силвестру, о још старијим чаробњацима, те је постао носитељем остатка германског паганства. 1587. изашла је у Франкфурту на Мајни, родном граду Гетову, пучка књига Historia von D. Johann Fausten, den weitbeschreyten Zauberer und Schwartzkunstler, састављена од неког протестанта, одајући очиту протикатоличку тенденцију“ (Шамшаловић 2010: 228).
Отприлике тада и отпочиње и пракса писања о Фаусту. У првим сведочењима не помиње се савезништво са ђаволом. Први списи о Фаусту служили су као опомена грешницима и имали огромну популарност, и на такав модел наишао је Гете као јако млад. Такве представе се у просветитељству одбацују, а романтизам који се ослања на народну традицију и веровања рехабилитује Фауста. Није познато када је Гете почео да ради на својој трагедији. Међутим, он је концепт главног лика значајно променио у коначној верзији у односу на фрагмет објављен 1790. године, где је Фауст био репрезент једног човека. Финални Фауст представник је човечанства. Он поставља кључна питања која се тичу начина и путева спознаје света, човека и његових граница које би требало испитати, смисла живота. Он сâм је симбол човекове неутољиве жеље за освајањем неосвојивог, за знањем и моћи која све подређује човековом добру и његовој срећи.
Мотив склапања савеза са ђаволом, где се у замену за жељено нуди душа, стар је и често представљан како у књижевности тако и у другим видовима уметности. Сама прича о Фаусту послужила је као инспирација многим књижевницима (Кристофер Марлоу, Томас Ман, Оскар Вајлд, Роберт Луис Стивенсон, Михаил Булгаков и др.), али и ствараоцима из области музике, највећим композиторима свих времена: Бетовену, Шуберту, Берлиозу, Шуману, Малеру и Листу (нпр. Лист, Фаустова соната). Фауст је непресушан извор инспирације, чак и у савременим тековинама, попут блуза (Том Вејтс, Lucinda), а наш познати научник Никола Тесла је својевремено изјавио да је Гетеова трагедија његово омиљено дело. Теслини пријатељи тврде да је Фауста знао наизуст. Академик Васо Милинчевић је у раду „Никола Тесла и књижевност“ приказао фасцинацију великог научника уметношћу, пре свега писаном речју.
„Најзанимљивије је, међутим, што Милинчевић проналази да су се Теслина генијалност за природне науке и његова наклоност ка књижевности умногоме преплитали. Он чак сматра да је научников дар за физику био ʻинспирисан поезијомʼ, јер је Тесла идеју о ротационом магнетном пољу добио захваљујући познавању Гетеових стихова. Физичар је и сâм писао да је дуго осећао да је близу решења за ротационо поље, али да му је потпуна и јасна идеја синула тек када је шетајући се са пријатељем у Будимпешти почео да рецитује Пролог из Фауста“.[1]
Позориште и филм су такође на својеврстан начин приказали Гетеову трагедију: Александар Сокуров је 2011. године на 68. Венецијанском фестивалу за најбољи филм за раскошну екранизацију Фауста добио „Златног лава“. Прво драмско извођење код нас било је у Српском народном позоришту 1886. године, а касније су наступиле и многобројне другачије поставке ове трагедије[2].
Интересантна је чињеница да је исте године када је Гетеово ремек-дело угледало светлост дана, српска књижевност доказала да је и те како модерна и да не каска за светском литерарном сценом. Наиме, 1808. године, Викентије Ракић објавио је спев Песма о Еладију у коме пише о истом мотиву:
„Мотив продаје душе ђаволу је претхришћански, али се Викентије Ракић ослања на средњовековне обраде овог мотива. Сматрало се да мотив долази од прастаре, етичке вере, или од источних народа који су замишљали свет као везу добра и зла. […] Стевановић наводи причу о Адаму који је продао ђаволу душу за хлеб, и наводи како је то основна варијанта Ракићеве приче. Варијанте овога мотива сежу до данашњих дана, јер је тема интересантна и неисцрпна. Најпознатија обрада је свакако Гетеов Фауст, и ту видимо развитак људских потреба – од оне за храном, до оне за знањем. Викентије Ракић нема сензибилитета да промени историју књижевности попут Гетеа. О међусобном утицају нема говора, јер се оба дела појављују исте године“ (Трифуњагић 2016: 27).
Након што је окончао писање свог најпознатијег дела, Гете је изјавио да је његово главно дело завршено, а оно живота још што му остаје да проживи је за њега чист поклон и да му је свеједно да ли ће и шта радити. Из овога видимо колико је и сâм аутор наслућивао важност и снагу онога што је у њему расло толике деценије, док се није коначно прелило на папир. О Фаусту су писали многи: Хегел га у својој Естетици назива апсолутно филозофском трагедијом, док Шилер (који је подстицао Гетеа да не одустане од свог капиталног дела) свог пријатеља, аутора, назива генијем и великим мајстором.
Гете, Јохан Волфганг (2010), Фауст, препевао Милан Савић, Београд: Српска књижевна задруга.
Трифуњагић, Даница (2016), Фигура демона у епском песништву српског предромантизма, Нови Сад: Филозофски факултет.
Šamšalović, Gustav (2010), „O Goetheovu ’Faustu’“ u: Faust, Beograd: Srpska književna zadruga, 227–231.
Интернет извори:
http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje
http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1
[1] (интернет, http://www.politika.rs/scc/clanak/247965/Faust-je-nadahnuo-genijalne-Tesline-ideje).
[2] http://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=2896
Остави коментар