ФАМА О БИЦИКЛИСТИМА – ИЗМЕЂУ ДОКУМЕНТА И ФИКЦИЈЕ (9)

21/10/2026

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

 

Један од најважнијих поступака којима Басара у Фами о бициклистима производи утисак документарне веродостојности јесте различито порекло и различит степен препознатљивости личности којима се поједини списи приписују. Роман не подразумева једноставну поделу на „стварне“ и „измишљене“ ауторе докумената, већ их намерно прибижава и постепено замагљује границу између њихових статуса. Читалац у истој књизи сусреће личности за које на основу сопственог културног и историјског знања зна да су постојале, оне које припадају другим фикционалним световима, као и личности чије је постојање произведено искључиво унутар Басариног романа. Њихово постављање у заједнички оквир омогућава да се ауторитет једних постепено преноси на друге.

Нарочиту улогу у том поступку имају историјски познате личности. Фројд, Ференци, Конан Дојл, Балтрушаитис и друге фигуре у роман уносе ауторитет сопствених ванкњижевних биографија, док се фикционалне личности смештају у исту раван стварности посредством контакта са њима. Басара не користи само њихова имена, већ настоји да опонаша и дискурсе који би им могли припадати: психоаналитички извештај добија обележја стручног текста, преписка подражава професионалну комуникацију, стари списи архаичним језиком производе утисак временске удаљености, а судска документација преузима форму институционалног записа. Стилска мимикрија постаје једно од средстава за произвођење аутентичности, јер документ треба не само да саопшти да је стар, стручан или службен, већ и да својим језиком и обликом остави такав утисак. Важан део овог поступка заснива се на читалачком препознавању. Име Зигмунда Фројда не захтева да у самом роману буде подробно објашњено због чега би његов суд могао имати тежину у тексту који се бави сновима и психичким поремећајима. Басара рачуна на знање које читалац има изван књиге и користи га као један од основних елемената стварања свог фикционалног света. Историјска референца не функционише само као податак, већ рачуна на читаву мрежу претходних знања и асоцијација, чиме фикција позајмљује део ауторитета од већ успостављеног културног и историјског (са)знања. Нису сви читаоци у позицији да провере сваку личност, институцију, публикацију или догађај који се у роману помињу, што упућује на то да је неједнакост знања погодан простор за мистификацију. Поред имена чији је историјски статус очигледан, Басара поставља она која звуче довољно уверљиво да би могла припадати стварности, а затим их повезује са проверљивим именима, датумима и местима. Читалац се непрестано налази између препознавања и несигурности, будући да му је нешто познато, нешто тако делује, а нешто је представљено у таквом контексту да његов статус није могуће одмах одредити.

Нарочито занимљив случај представља Конан Дојл, јер се захваљујући њему у исти систем не уводи само историјски постојећи писац него и његов фикционални јунак Шерлок Холмс, што доводи до сусрета најмање три различита нивоа: историјска личност Конана Дојла, књижевни јунак који је постојао пре Басариног романа и личности које припадају фикционалној историји еванђеоских бициклиста, али у Фами о бициклистима те разлике престају да буду пресудне. Шерлок Холмс може истраживати активности бициклиста као што Фројд може анализирати њихове савременике, а Ковалски може бити повезан и са једнима и са другима. Басара не меша само историју и сопствену фикцију него у свој свет уграђује и већ постојећу књижевну фикцију, третирајући је као још један расположиви део културне прошлости. Исти ефекат производи мешање фикционалних и историјских личности, текстова и институција. Карло Ружни, чије име већ подражава историографски обичај памћења владара по надимцима, у почетку делује као очигледни фикционални лик, али смештен међу старе рукописе, повезан са другим сведочанствима и накнадно признат као наводно историјска личност, он постепено добија привид постојања који није много другачији од онога што роман приписује стварним историјским фигурама. Басара не настоји да фикцију једноставно представи као истину, већ испитује колико наш однос према прошлости зависи од текстова, сведочанстава и материјалних трагова захваљујући којима је прошлост доступна.

Историјска имена нису употребљена само ради стварања ефекта препознатљивости, будући да се њиховим укључивањем у тајну историју реда мења и начин на који се унутар романа могу тумачити поједини познати догађаји. Фикционална историја бициклиста шири се тако што се поставља између већ познатих чињеница, нудећи њихове алтернативне узроке, скривене везе или непознате учеснике и не захтева потпуно укидање званичне историје, већ показује да јој је потребна препознатљива историјска основа у чије се празнине може сместити. Басарина мистификација најделотворнија је онда када фантастично не замењује историјски познато, него се уз њега приљубљује и представља као његова невидљива страна, отуда је за разумевање романа значајан појам историографске метафикције, који Слободан Владушић преузима од Линде Хачион. Историјски догађаји и личности у Фами нису само позадина фикционалне приче, већ се присвајају, премештају и укључују у алтернативну историју еванђеоских бициклиста, док се истовремено проблематизују поступци посредством којих се историјско знање успоставља као поуздано. Роман преузима форме којима се прошлост документује, али их употребљава за конструисање очигледно невероватне историје, чиме документарни поступак не потврђује само фикцију него открива и сопствену конструисаност.

Оваква организација романа истовремено захтева активнију позицију читаоца, који не добија један ауторитативни глас који би му објаснио шта се „заиста“ догодило, већ мноштво текстова различитог порекла, различитог степена очуваности и различите поузданости, те је принуђен да обавља посао који иначе припада приређивачу, архивисти или истраживачу: да повезује податке, препознаје понављања, уочава противречности и процењује статус извора. Читање Фаме у извесној мери личи на поступак реконструкције прошлости из непотпуне грађе, с разликом што се овде реконструише историја чији предмет непрестано измиче могућности коначне провере. Значајно је то што Басара читаоцу не оставља поуздан критеријум на основу којег би документе могао једноставно разврстати на истините и лажне, будући да историјски познат потпис не гарантује истинитост садржаја, као што фикционално име не значи да ће текст бити лишен свих обележја документарне уверљивости. Чак ни материјални изглед документа није довољан: беспрекорно израђен „Базелски пергамент“ може бити фалсификат, а оштећени и непотпуни рукопис својом нецеловитошћу може деловати старије и уверљивије. Критеријуми који би у ванкњижевном раду са изворима требало да помогну у процени њихове поузданости у роману се непрестано укрштају и релативизују. Сумња у аутентичност појединих докумената не представља слабост Басарине мистификације, већ њен неопходан део. „Базелски пергамент“, као што смо рекли, може бити фалсификат, Херберт Мајер читаву историју реда може прогласити за лаж, поједини рукописи могу бити оштећени, изгубљени или доступни само посредством преписа, а извори се могу међусобно оспоравати. Ипак, парадоксално, такве противречности доприносе привиду постојања архиве, јер Басара не симулира само документе већ и поступке њихове провере, сумње у њихову аутентичност, расправе о њиховом пореклу и различита тумачења исте грађе. Најдаље се у тој игри одлази онда када сам роман и његов аутор постану део документарне мреже коју су наводно само приредили. Расправа о томе да ли је мајордомов текст преузет из Басарине Фаме о бициклистима или је, пак, Басара присвојио старији текст, отежава могућност да се утврди однос оригинала и копије, извора и његове књижевне обраде. Писац није сигурна тачка изван фикције која може гарантовати порекло докумената, чак његово име и његова књига постају предмет исте сумње која прати и све остале изворе.

Завршни повратак бајинобаштанској библиотеци тај механизам доводи до краја. На почетку романа Басара се представља као случајни проналазач старих списа, док се касније открива да Л. Лоенце добија задатак да у тој библиотеци похрани документе, те место на којем је мистификација за читаоца започела постаје део саме мистификације. Случајни проналазак више не мора бити случајан, а приређивач више не мора бити само неутрални посредник. Помињање Жарка Басаре међу припадницима тајног реда „Југоисток“сумњу додатно појачава, јер се и породично име писца укључује у систем фикционалних доказа, чиме се Фама о бициклистима композиционо приближава слици змије која прождире сопствени реп: сваки покушај да се утврди порекло документа враћа читаоца другом документу, свака потврда производи нову сумњу, а роман на крају постаје и извор и последица сопствене мистификације. Смисао овог кружног кретања није у томе да читалац на крају „не зна чему да верује“ је то што, већ то што се сама потреба за коначном провером показује недовољном за разумевање Басариног поступка.

Документи у Фами о бициклистима немају функцију да фикцију претворе у историју, него да покажу колико се уверљива верзија прошлости може изградити на основу докумената, референци, ауторитета и њиховог међусобног потврђивања. Басара прво успоставља механизме веродостојности, затим их разоткрива и подрива, да би на крају и само разоткривање укључио у нови круг мистификације, због чега документи у Фами заиста остају сведочанства једне фаме – не зато што потврђују истину о еванђеоским бициклистима, већ зато што показују како се једна фама текстуално производи, документује, преноси и, на крају, претвара у сопствену псеудоисторију.

 

ЛИТЕРАТУРА

Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.

Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања