Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Басара не допушта да читалац визуелни документ прихвати као коначну потврду, већ, као и у претходним случајевима, сваки нови доказ истовремено отвара нову сумњу. Након говора Великог Мајстора пројектантима и приказа готово невероватне организације неопходне за остварење „Пројекта Велике Луднице“, појављује се податак који ретроактивно мења начин на који читамо и почетак романа. Л. Лоенце добија задатак да обнови снивану катедралу коју је Рајх уништио, али пре тога мора да оде у Бајину Башту и у тамошњој библиотеци сакрије два списа. Овај детаљ има изузетно важну композициону функцију, с обзиром на то да на почетку Фаме о бициклистима писац-приређивач представља себе као случајног проналазача грађе у бајинобаштанској библиотеци. Пред крај романа, међутим, читалац сазнаје да су документи тамо намерно похрањени. Оно што је изгледало као случајни архивски проналазак испоставља се као део плана самог реда, што у великој мери доприности затварању круга мистификације, јер роман накнадно производи објашњење за сопствени почетак.
Нарочито је важна промена значења самог простора библиотеке. На почетку романа она делује као место случајног открића, институција у чијим се заборављеним фондовима може пронаћи оно што је историја превидела и(ли) забашурила, док у накнадним сазнањима библиотека постаје место намерног похрањивања. Разлика је у томе што документ није преживео само захваљујући случају, него је неко унапред рачунао на институцију која ће га сачувати. Библиотека истовремено задржава своју уобичајену функцију чувања писаног наслеђа и добија нову, фикционалну функцију – функцију скровишта. Избор провинцијске библиотеке додатно појачава овај ефекат. Насупрот великим архивима и националним институцијама, од којих би се очекивало да чувају значајну историјску грађу, Басара место кључног проналаска смешта на периферију, чиме успоставља занимљив однос центра и маргине, јер оно што би могло изменити читаву познату историју не налази се у њеним признатим центрима знања, него у простору који делује удаљено од великих историјских токова, зато бајинобаштанска библиотека постаје погодно место за Басарину игру са могућношћу да најважнији доказ буде сакривен тамо где га нико не очекује.
Овај обрт истовремено отвара сумњу и у наводну неутралност писца-приређивача. Ако су документи намерно остављени баш на месту на којем ће их Басара пронаћи, поставља се питање да ли је и његово откриће било предвиђено унутар деловања реда, због чега граница између приређивача и учесника постаје још нестабилнија. Њеној тајновитости додатно доприноси списак са краја романа, на којем се међу припадницима тајног реда „Југоисток“ налази и Жарко Басара. Породично презиме повезује ванкњижевни идентитет аутора са фикционалном завером, не доказујући заправо његово учешће, али је овај податак довољно убедљив да приређивач више не може бити посматран као потпуно непристрасна фигура. Пред крај романа мења се и значење целокупне документарне конструкције, јер документи више нису само трагови помоћу којих Басара реконструише историју реда, јер постоји могућност да су намерно произведени, сачувани и постављени тако да једног дана буду пронађени. Питање аутентичности овде замењује још сложеније питање намере: није више важно само да ли документ говори истину него и ко га је оставио, коме је био намењен и какав је ефекат требало да произведе када буде откривен. Ранија умножавања, преписивања, превођења и случајна проналажења докумената због свега тога добијају нешто другачију димензију. Текстови Фаме о бициклистима непрестано зависе од посредника: неко их проналази, неко преписује, неко преводи, неко чува, неко објављује. Документ никада не стиже до читаоца у некаквом чистом, непосредованом облику, а његово значење увек зависи и од пута којим је пренет. Уместо једног сигурног извора постоји низ руку кроз које је текст прошао, где свака од њих потенцијално може нешто додати, изгубити, изменити или другачије протумачити, зато питање порекла у Фами није споредни библиографски податак, већ саставни део приче о сваком значајнијем документу.
(Пре)наглашена посредованост посебно је занимљива зато што читалац готово никада нема приступ ономе што би се могло назвати апсолутним оригиналом. Пред њим су преписи, преводи, фрагменти, факсимили, изводи, туђа сведочења и приређене верзије. Чак и када се говори о изворном рукопису, до њега се најчешће долази посредством приче о његовом проналаску, чиме се тежиште помера са питања шта је „први“ текст на питање како је одређени текст стекао статус извора. Басарина игра са документима у великој мери почива на историји њиховог преношења.
„Пројекат Велике Луднице“, визуелна документација и повратак у бајинобаштанску библиотеку могу се посматрати као завршни степен Басарине игре са документарношћу. На почетку романа документ треба да увери читаоца да иза невероватне приче можда постоји историјска стварност, а како роман одмиче, документи се умножавају, међусобно потврђују и материјализују у писмима, фотографијама, скицама и записницима. На концу се отвара могућност да је и сама архива део плана оних о којима сведочи, због чега документ престаје да буде само доказ фикционалне историје и постаје средство њеног активног стварања. У том обрту можда се најјасније показује природа Басарине мистификације, да Фама о бициклистима не представља само измишљену прошлост као документовану, него измишља и механизам захваљујући ком је та прошлост требало да постане „документована“.
Као што је списак припадника тајног друштва на крају Фаме о бициклистима непотпун и непроверљив, тако ни документи сабрани у роману не доводе до коначног и поузданог сазнања о историји еванђеоских бициклиста – напротив – што се број сведочанстава увећава, а њихова међусобна повезаност постаје слженија, све је теже успоставити јасну границу између документа и фикције, историјске чињенице и мистификације. Списи који би, према разумевању документа, требало да отклоне сумњу и потврде истинитост одређених догађаја, код Басаре производе супротан ефекат: сваки нови доказ отвара могућност новог оспоравања, а свака потврда истовремено постаје и повод за сумњу.
Документ у Фами о бициклистима није само средство којим се разбија традиционално романескно приповедање, он представља један од основних поетичких механизама романа. Басара фикционалном свету обезбеђује привид историјске утемељености тако што преузима поступке карактеристичне за различите облике документарног дискурса: наводи изворе, датуме и места, реконструише порекло рукописа, уводи преписку, биографије, стручне извештаје, судске записнике, факсимиле, фотографије, мапе, скице и спискове. Поједини текстови су оштећени или сачувани само у фрагментима, други су превођени, преписивани и умножавани, док се за неке наглашава питање аутентичности. Сва та обележја стварају утисак да документ поседује сопствену материјалну и историјску судбину која претходи његовом укључивању у роман.
Фама о бициклистима не подражава само појединачне документе него читав архивски систем. Веродостојност појединачног сведочанства не почива искључиво на његовом садржају већ на месту које заузима у разгранатој мрежи других извора: иста личност појављује се у писмима, биографијама, извештајима и туђим сведочанствима, исти догађај потврђује се из различитих перспектива, мотиви прелазе из једног документа у други, а каснији текстови допуњавају или објашњавају раније. Јозеф Ковалски постепено стиче готово потпуну документарну биографију, док се историја самог реда реконструише из расутих трагова који наизглед потичу из различитих раздобља и од различитих аутора. Фикционална личност постаје „историјска“ не због тога што је њено постојање непосредно доказано, већ зато што је око ње произведено довољно трагова који омогућавају могућност таквог доказивања.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар