ФАМА О БИЦИКЛИСТИМА – ИЗМЕЂУ ДОКУМЕНТА И ФИКЦИЈЕ (7)

08/10/2026

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

 

Исту функцију као фотографија имају и факсимили оштећених писама и делови истражног поступка обликовани у маниру судске документације, где више није важан само садржај него и графички изглед текста, будући да документ треба и визуелно да личи на оно што представља. На овај начин Басара мистификацију проширује са језичког на материјални и типографски ниво књиге: читалац не добија само приповедање о томе да неки доказ постоји, већ и његову наводну репродукцију, што је поступак којим роман имитира архиву и својим физичким изгледом. Визуелни прилози не могу се посматрати као пука илустрација већ написаног, јер ако би слика, факсимил или цртеж само понављали информацију коју је читалац већ добио из текста, њихова функција била би превасходно декоративна. У Фами о бициклистима они преузимају улогу засебног средства захваљијући којем се фикционални свет конкретизује. Оно што је до тог тренутка постојало само као језички исказ добија привид материјалног доказа или трага. Читалац није позван само да замисли документ о којем приповедач говори, него да га „види“, односно, да се према његовој репродукцији постави готово као према предмету који би могао бити подвргнут непосредном испитивању.

Овај поступак мења и начин читања романа. Линеарно праћење текста повремено се прекида захтевом да се поглед задржи на слици, рукопису, мапи или цртежу и да се подаци добијени различитим медијима доведу у везу. Читалац није само сведок испричане приче, већ добија и позицију некога ко прегледа грађу. Он упоређује оно што му је речено са оним што му је показано, повезује различите прилоге и настоји да у њима препозна трагове истог система. Форма романа делимично подражава поступак истраживања: смисао се не добија из једног непрекинутог наратива него се реконструише из разнородних текстуалних и визуелних остатака. Посебно је значајно што визуелни документ у књизи поседује извесну реторичку снагу, чак и онда када је оно што приказује очигледно невероватно. Сам чин приказивања мења статус описаног предмета, јер је важна разлика између тврдње да је изграђен необичан подземни комплекс и архитектонске скице на којој се могу видети његови нивои, односи и пропорције. У другом случају немогући простор добија структуру и више није само фантастична замисао, већ нешто што је, макар и унутар цртежа, измерено, распоређено и организовано.

„Пројекат Велике Луднице“ представља једну од тачака у којима се овај поступак посебно добро види. Замисао подземне грађевине са једанаест нивоа испод земље и једним надземним делом сама по себи делује фантастично и тешко замисливо. Међутим, тексту се придружује цртеж који апстрактну и невероватну замисао претвара у нешто што је могуће визуелно сагледати. Још је значајније то што надземни део грађевине асоцира на свима препознатљив Авалски торањ, иако му се приписује фантастична висина од 1500 метара. Препознатљив визуелни облик постаје ослонац за прихватање немогуће конструкције: нешто што припада стварном пејзажу постаје видљиви део фикционалног подземног система. Архитектонски цртеж овде има посебну функцију зато што припада типу визуелног представљања који по правилу претходи реализацији неког објекта. За разлику од фотографије, која би требало да сведочи о нечему што је већ постојало пред објективом, план и скица упућују на нешто што тек треба да буде изграђено. Њихова документарна вредност није иста: фотографија симулира доказ постојања, док пројекат симулира доказ могућности реализације, због чега је архитектонска документација нарочито погодна за „Пројекат Велике Луднице“. Она фантастичној замисли даје технички облик и тиме је премешта из сфере чисте имагинације у сферу планираног подухвата.

Ова разлика између фотографије и плана важна је и за ширу организацију визуелних прилога у роману. Басара се не служи једном врстом „доказа“, већ различитим визуелним формама које носе различита очекивања. Фотографија сугерише да је нешто виђено; факсимил да је неки текст материјално постојао; мапа да се одређени простор може лоцирати; архитектонски цртеж да је нешто пројектовано; оштећено писмо да је нека приватна комуникација оставила физички траг. Њиховим смењивањем ствара се утисак да се историја реда не може реконструисати само на основу једне врсте сведочанства, већ да је за собом оставила разноврсну материјалну грађу.

У случају Велике Луднице нарочито је занимљив однос видљивог и невидљивог простора. На површини се налази само један део огромне конструкције, док је њена права величина скривена испод земље. Та просторна организација одговара и начину на који је у роману представљен сам ред бициклиста. Његово деловање, историја и утицај на свет у највећој мери остају скривени, док су видљиви само појединачни трагови из којих се наслућује много шири систем. Као што надземни део грађевине не открива њену стварну дубину, тако ни појединачни документ не показује целину историје реда, већ је само видљиви фрагмент нечега што се представља као далеко веће и сложеније.

Архитектура Велике Луднице може се посматрати и као просторни еквивалент начина на који је организована грађа у Фами о бициклистима. Једанаест подземних нивоа упућују на вертикалну сложеност и скривеност, док читалац до представе о целини долази посредно, преко плана. Слично и историја бициклиста није дата као јединствено, непосредно приповедање, већ се до ње долази проласком кроз различите слојеве текстова, сведочанстава и тумачења. Не би требало изједначавати архитектонски пројекат и композицију романа, али је у оба случаја значајна идеја структуре чији је највећи део скривен и доступан само захваљујући знаковима који на њега упућују.

Авалски торањ у представљеној конструкцији има још једну важну улогу. Препознатљивост његовог облика омогућава Басари да фантастични пројекат повеже са конкретним географским и културним простором. Читалац не мора да замишља потпуно непознат објекат будући да се пред њим налази форма коју може повезати са постојећом грађевином и стварним пејзажом, с разликом што на тој препознатљивој основи настаје фантастична надградња. Познато није супротстављено немогућем, већ му служи као ослонац, чиме се понавља поступак који је присутан и у обликовању личности: као што се фикционални Ковалски смешта поред Фројда или Црњанског, тако се фантастична Велика Лудница везује за визуелно препознатљив Авалски торањ. Осим тога, техничка прецизност којом се говори о пројекту производи особен комични ефекат. Што је замисао невероватнија, то је озбиљнији начин на који се она документује. Басара не покушава да ублажи апсурдност Велике Луднице; напротив, он је смешта у форму плана, говора пројектантима и архитектонске документације, односно у сфере које претпостављају рационалност, прорачун и практичну изводљивост. Несклад између предмета и начина његовог представљања производи специфичну иронију јер се апсурдно саопштава језиком административне и техничке озбиљности.

Овако устројени, визуелни прилози учествују и у жанровској хетерогености романа. Поред писама, сведочанстава, биографија, стручних извештаја и књижевних текстова, у Фами о бициклистима појављују се облици који више не припадају искључиво вербалном приповедању. Роман сабира и начине представљања карактеристичне за архиву, судски досије, приватну преписку, картографију и архитектонску документацију. Читање се непрестано премешта из једне равни у другу, а та разнородност доприноси утиску да пред читаоцем није јединствено исприповедана прича већ накнадно сабрана грађа различитог порекла.

 

ЛИТЕРАТУРА

Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.

Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања