Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Другу условно издвојену групу докумената чине текстови приписани личностима које, за разлику од Фројда, Ференција, Конана Дојла или Балтрушаитиса, читалац не препознаје као фигуре ванкњижевне стварности. Међутим, одсуство историјски познатог имена не значи и одсуство поступака аутентификације, јер Басара такве личности настоји да учини „опипљивим“ тако што их укључује у већ успостављену мрежу стварних личности, институција, места и докумената. Њихова веродостојност не произлази из претходног знања читаоца о њиховом постојању, већ се постепено конструише унутар самог романа.
Најизразитији пример таквог поступка представља Јозеф Ковалски. Иако читалац ван света Фаме о бициклистима нема разлога да га сматра историјском личношћу, Ковалски се у роману појављује у толиком броју различитих документарних контекста да постепено стиче привид биографске и историјске егзистенције. Он пише Фројду о могућностима унапређивања проучавања сна, помиње се у другим списима и препискама, повезан је са Витолдом Ковалским и са различитим припадницима реда. Контакт са Фројдом има нарочиту функцију јер се историјски ауторитет познате личности посредно преноси на фикционалну. Ако се Ковалски појављује као кореспондент Зигмунда Фројда, сама структура документа сугерише да би и он морао припадати истој равни стварности. Басара фикционалну личност не проглашава непосредно историјском, већ јој конструише историјски контекст. Сличан поступак проширује се и на институционалну стварност. У роман се укључују часопис Видици и лист Студент, чиме се историја реда бициклиста везује за препознатљив културни и друштвени простор. Ове референце имају другачију функцију од увођења историјски познатих личности, али почивају на истом принципу: фикционална конструкција смешта се у оквире стварности коју читалац може да препозна као ванкњижевну. Што је више таквих тачака додира, то је гушћа мрежа у коју се смешта измишљена историја реда.
Посебан пример представља „Тумачење неких основних категорија“, текст обликован као својеврстан речник појмова еванђеоских бициклиста. Овде се документарност не гради посредством познатог аутора, већ преузимањем форме која подразумева систематизацију и дефинисање знања. Појмови се не тумаче према њиховим уобичајеним значењима, него из перспективе идеологије реда: огледало се одређује као негативна категорија, док апокалипса добија позитивну вредност и повезује се са тренутком разбијања огледала. Басара преузима форму која претендује на прецизност и објективност, а испуњава је значењима која припадају особеном систему вредности бициклиста. Речничка форма постаје још један начин да се фикционалном свету обезбеди привид унутрашње уређености, јер ред више нема само историју и своје документе већ и сопствену терминологију, систем појмова и начин тумачења света.
Најсложенију игру са статусом документа и позицијом аутора у овој групи представља спис Херберта Мајера „Историја једне лажи“. Већ насловом текста отвара се могућност да све оно што је до тог тренутка представљано као историја реда буде проглашено мистификацијом. Мајер оспорава постојање еванђеоских бициклиста, а њихове хроничаре своди на „неколицину доконих фалсификатора“, чиме се сумња која је раније постојала поводом појединачних докумената проширује на читав корпус: више није спорно само да ли је неки рукопис аутентичан него и да ли иза мноштва текстуалних сведочанстава уопште постоји било каква историјска стварност. Али „Историја једне лажи“ не функционише само као документ који оспорава друге документе. Басара њоме изводи један од најизразитијих метафикционалних обрта у роману. Херберт Мајер „Повест о краљевству“ и „Ђаволске двоколице“ проглашава фалсификатима, а за други текст тврди да је „пренет у потпуности из романа Фама о бициклистима мало познатог писца, штампаног у издању ’Просвете’“, док заговорници еванђеоских бициклиста, насупрот томе, „протурају тезу да је писац тај који је преузео мајордомов текст“ (Басара 1988: 116). Тиме се нарушава једна од основних претпоставки на којима је до тада почивала приређивачка фикција: да документи временски претходе књизи у којој су објављени.
У том тренутку Фама о бициклистима постаје предмет расправе унутар саме Фаме о бициклистима. Роман упућује на сопствено постојање, свог аутора и издање у којем је објављен, док један од његових „докумената“ покреће питање о томе ко је од кога преузео текст. Узрочно-последични однос између извора и књижевног дела овим се потпуно дестабилизује. Ако је Басара преузео мајордомов текст, онда је његова улога заиста приређивачка; ако је, међутим, мајордомов текст преузет из Басариног романа, документ којим се доказује историја реда настао је на основу књижевне фикције коју би требало да потврди. Доказ и предмет доказивања улазе у кружни однос у којем више није могуће утврдити шта чему претходи. Басара не остаје изван мистификације коју је конструисао. Он сопствено име и сопствену књигу уводи у њен систем, претварајући аутора у једну од личности чији се статус може оспоравати унутар текста. Позиција писца-приређивача, која је на почетку романа требало да гарантује дистанцу између онога који је документе пронашао и оних који су их написали, сада постаје несигурна. Басара је истовремено аутор романа, његов наводни приређивач и предмет расправе у једном од докумената које је сам „приредио“, чиме се најјасније показује метафикционални карактер романа: текст не прикрива механизам сопственог настанка, већ га претвара у предмет књижевне игре.
Другачији модел производње веродостојности присутан је у текстовима Ћулабе Ћулабија. Његово име, које је предмет подсмеха и у самом роману, не носи никакав спољашњи историјски ауторитет, па се његов привидни идентитет успоставља посредством биографских података и односа са другим личностима. У тексту о иницијацији у ред бициклиста Ћулаби наводи писмо које је добио од Јозефа Ковалског две године након њиховог заједничког боравка у затвору. Тај податак истовремено проширује биографије обојице: читалац не добија само нову информацију о Ћулабију већ и нови детаљ из живота Ковалског. Касније Ковалски Ћулабију шаље и писмо о историјату настанка реда и покушајима жичког монаха Калиста да конструише бицикл. Један документ производи друге документе, а једна фикционална биографија укршта се са другом. Овде се нарочито јасно види да Басара веродостојност својих ликова гради кумулативно. Ниједан појединачни податак не мора бити довољан да читаоца увери у њихово постојање, али нагомилавање писама, сусрета, датума, заједничких познанстава и сведочанстава ствара привид живота који превазилази границе једног текста. Ликови имају прошлост о којој сведоче други, међусобно се дописују, памте исте догађаје и остављају различите писане трагове. Басара конструише оно што би се могло назвати фикционалном документарном биографијом, где идентитет личности настаје из расутих трагова које читалац проналази у различитим деловима архиве.
Посебно је занимљива Ћулабијева „Историја сатова“. Испод текста стоји напомена да је реч о „говору одржаном на годишњој скупини Асоцијације конзервативних часовничара Европе, Лондон 1959“ (Басара 1988: 135). Оваква прецизност има јасну функцију аутентификације. Текст добија жанровско одређење – говор, институционални оквир – годишњу скупштину одређене асоцијације, географску одредницу – Лондон, и тачно време – 1959. годину. Уместо неодређеног „некада“ и „негде“, карактеристичног за свет усмене приче и бајке, Басара нуди координате које опонашају библиографски или архивски податак. Датум, место и институција не служе само информисању читаоца, већ функционишу као знаци документарности.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар