Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Наредно сведочанство о историји еванђеоског реда бициклиста, „Рукопис капетана Квинсдејла“, додатно усложњава поступак документарне мистификације. За разлику од текста Карла Ружног, чија се привидна старина успоставља најпре језичким, стилским и материјалним обележјима рукописа, Квинсдејлов спис своју веродостојност стиче посредством необично сложене историје проналажења, преписивања и умножавања. До читаоца он не долази непосредно, већ пролази кроз читав низ посредника, од којих сваки оставља траг у његовој фикционалној текстуалној историји. Најпре га Ј. Н. W. проналази као поруку у боци и умножава у шест примерака; потом један од њих проналази Рајнар Мајер, заједно са „Предговором непознатог преписивача“, да би, коначно, Светислав Басара ове списе пронашао обједињене у једном од шест циришких издања на немачком језику. Тако се између наводног изворног сведочанства и читаоца Фаме о бициклистима формира читав ланац проналазача, преписивача, преводилаца и приређивача.
Такав ланац посредовања има важну улогу у стварању привида да документ поседује историју независну од аутора романа. Басара се појављује тек као последња карика у низу: он није творац Квинсдејловог сведочанства, већ само онај коме је, после више случајних проналазака и различитих облика текстуалног преношења, припала могућност да га објави, чиме се фикционално ауторство прикрива иза привидне приређивачке делатности. Што је пут документа до читаоца сложенији, то је снажнији утисак његовог претходног постојања. Истовремено, Басара тај поступак доводи до границе пародије: рукопис као да непрестано има „срећу“ да буде поново пронађен, сачуван и умножен, па нагомилавање околности које би требало да гарантују његов опстанак постепено открива конструисаност читавог механизма.
Ни број примерака није без значаја за ову игру документарности. Првобитни проналазач умножава рукопис у шест примерака, Рајнар Мајер понавља поступак, а Басара га, такође у једном од шест издања, проналази у Цириху. Насупрот ограниченом и готово тајном кружењу документа стоји његово коначно објављивање у оквиру Фаме, чији је првобитни тираж износио две хиљаде примерака. Документ који је вековима био намењен малобројнима посредством писца-приређивача прелази из затвореног круга посвећених у јавни простор књижевности. Тај прелаз од тајног ка јавном одговара и широј концепцији романа: историја реда бициклиста наводно постоји независно од Басаре, али тек његовим приређивачким радом постаје доступна читаоцу.
У средишту самог рукописа налази се још један традиционални мотив који Басара подвргава постмодернистичкој преради – бродолом и случајно откриће непознатог острва. Адам Квинсдејл стиже на острво бициклиста као странац, те његово сведочење добија форму извештаја о непознатој заједници, њеним обичајима, хијерархији и систему вредности. Његова позиција спољашњег посматрача важна је за привид документарности: Квинсдејл није припадник реда који износи сопствено учење, већ сведок нечега што је затекао и што покушава да опише. Његовим доласком истовремено се остварује и тежња самих бициклиста да сведочанство о њиховом острву напусти границе затворене заједнице и доспе до одабраног броја читалаца. Квинсдејлово сведочење не доноси само изоловане необичности из живота становника острва. Податак да се бициклисти сахрањују усправно и да још за живота улазе у гробнице како би тај положај увежбавали, да сви Велики мајстори носе име Јосиф и да говоре речима свих језика света ствара слику заједнице која функционише према сопственим правилима, различитим од правила спољашњег света. Посебно су значајни предмети који су са острва потпуно уклоњени – огледала, сатови и мачеви. Они превазилазе оквир Квинсдејловог рукописа и јављају се у другим деловима романа, чиме постају препознатљиви мотивски знаци реда бициклиста. Нарочито сат и огледало добијају шири значај: њихово разбијање понавља се у различитим документима и повезује међусобно удаљене личности, времена и догађаје.
Овде се открива још један механизам Басарине производње веродостојности. Појединачни документ не функционише самостално, већ своју потврду добија у другим документима. Податак који је на једном месту тек необично сведочење касније се поново јавља у другом контексту, приписан другом аутору и смештен у друго време. Таквим понављањем мотиви стичу привид чињеница: ако више наводно независних извора сведочи о истом феномену, њихова међусобна сагласност почиње да опонаша поступак историјске верификације. Басара не производи уверљивост само унутар појединачног документа већ и између докумената, градећи мрежу узајамних потврда.
У ту мрежу укључује се и текст приписан Артуру Конану Дојлу. Разбијање сатова, о којем се посредно говори већ у вези са обичајима реда, доводи до ангажовања Шерлока Холмса, за кога се тврди да је баш у сусрету са бициклистима доживео једини неуспех у својој детективској каријери. Веза између два документа успостављена је већ у „Предговору непознатог преписивача“ Квинсдејловог рукописа, где се помиње бивше њушкало које је „падало у ватру на саму појаву каквог велосипеда“ (Басара 1988: 50). Оно што у једном документу остаје необјашњива алузија, у другом добија своју причу и узрок. Овако каснији текст ретроактивно допуњује претходни, а два фикционално независна извора почињу да функционишу као међусобне потврде.
Избор Артура Конана Дојла за једног од наводних аутора докумената додатно расветљава однос историјског и фикционалног. Дојл је стварна историјска личност и препознатљив писац, док је Шерлок Холмс његов фикционални јунак; у Фами о бициклистима, међутим, обојица се уводе у исту раван са Басариним измишљеним редом. Граница између аутора и јунака, историјске личности и књижевног лика тиме престаје да буде стабилна. Басара не уводи само стварне личности у фикцију већ присваја и већ постојећу књижевну фикцију, укључујући је у сопствену псеудоисторију. Шерлок Холмс тако добија нови „случај“, док Конан Дојл постаје сведок једног догађаја из историје еванђеоских бициклиста. Тај је случај обликован тако да се поиграва једном од основних особина Холмсовог лика – способношћу да рационалним закључивањем разреши и најзагонетнији проблем. Холмс претпоставља да бициклиста изводи диверзију како би се домогао дијаманата, али се испоставља да је његов циљ сасвим другачији: током ноћи пуца у лондонске сатове, а путања његовог кретања исцртава облик бицикла. Свет еванђеоских бициклиста показује се као простор који измиче рационалном објашњењу чак и онда када у њега ступи један од најпознатијих симбола детективске рационалности. Холмсов неуспех истовремено доприноси мистификацији реда: његова тајна не остаје неразрешена зато што нема ко да је истражи, већ зато што се показује недоступном чак и најкомпетентнијем могућем истражитељу.
Овај поступак даље се развија увођењем породице Ковалски. Бициклиста из Дојловог текста јесте Витолд Ковалски, отац Јозефа Ковалског, једне од средишњих личности Фаме, док се сам Јозеф појављује у преписци Зигмунда Фројда и Шандора Ференција, а затим и у каснијим списима припадника реда, чиме једна фикционална личност добија све сложенију „биографију“ јер се трагови њеног постојања не налазе у једном, већ у читавом низу докумената различитог порекла и ауторства. Његов отац појављује се код Конана Дојла, он сам у преписци историјских личности, а његово име наставља да кружи кроз касније текстове реда, а читалац постепено добија оно што личи на архивску реконструкцију једног живота.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар