Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Питање документа у Фами о бициклистима не може се свести само на утврђивање који су текстови „истинитији“ или „веродостојнији“ од других. Значајније је испитати на који начин Басара производи сам ефекат веродостојности и у које га сврхе потом нарушава. Документ истовремено потврђује и доводи у сумњу, успоставља ауторитет и подрива га, приближава фикцију историји и показује колико се лако историјски дискурс може конструисати поступцима карактеристичним за фикцију. Анализа докумената у роману омогућава да се сагледа шири механизам Басарине мистификације: стварање света који своју уверљивост не заснива на могућности да се заиста догодио, већ на способности текста да произведе сопствене доказе да се догодио.
Басарин исказ да се преварио у првобитној процени историјског постојања Карла Ружног омогућава да се и текст приписан овом владару, премда означен као апокриф, посматра у оквиру оних докумената којима се у роману придаје виши степен привидне веродостојности. Писац-приређивач накнадно коригује сопствено знање и тиме ствара утисак да се пред њим налази грађа која постоји независно од његове воље и ауторске контроле. Он више није онај који ствара Карла Ружног, већ истраживач који је, суочен са новим „доказима“, принуђен да измени ранији суд о његовом постојању. Сличан статус добија и капетан Квинсдејл: обојица се из простора очигледне фикције премештају у привидно историјски простор посредством докумената који сведоче о њима или им се приписују. Њихови текстови зато имају иницијалну улогу у реконструкцији историје еванђеоског реда бициклиста, али истовремено показују основни механизам Басарине мистификације – фикционална личност стиче „историјско“ постојање онда када се око ње изгради довољно сложена мрежа текстуалних сведочанстава.
Тај поступак нарочито је уочљив у „Повести о краљевству Карла Ружног“, у којој се непрестано сударају елементи који опонашају историјски документ и очигледни анахронизми који такву документарност доводе у питање. Краљевство Карла Ружног, на пример, простире се на око 450 квадратних километара, премда сам текст истовремено напомиње да „мерна јединица квадратни километар још није у употреби“ (Басара 1988: 11). Наизглед споредна опаска открива важан принцип на којем је изграђена Фама: текст сам указује на сопствену временску немогућност, али је тиме не поништава – напротив, анахронизам се не прикрива, већ се истиче и укључује у систем света у којем уобичајени закони историјске хронологије престају да буду поуздано мерило истинитости.
Карло Ружни представља карактеристичну фигуру Басариног нарушавања линеарног времена. Он поседује знања о догађајима и личностима које припадају будућности и пророчки говори о ономе што ће се догодити вековима после његовог времена. Слободан Владушић у таквом обликовању јунака препознаје обележја романтичарског лика који сопствену позицију приближава божанској, односно настоји да превазиђе ограничења времена и историје. У Фами о бициклистима, међутим, такво прекорачење временских граница добија и посебну функцију у изградњи псеудоисторије реда бициклиста. Карло не само што предвиђа будућност, већ настоји и да је произведе: он наређује да се роде личности попут Шерлока Холмса и Јозефа Ковалског, које ће се потом појављивати у другим документима романа, па оно што би у оквирима историјског документа представљало недвосмислен доказ његове неаутентичности постаје један од принципа повезивања различитих делова Фаме. Анахронизам више није грешка у документу, него средство успостављања унутрашње организације фикционалне историје.
Посебно је занимљива фигура Карловог слуге и записивача Гросмана, посредством којег Басара додатно усложњава питање настанка и очувања документа. Гросман, чија је гротескна амбиција да му на надгробном споменику име буде исписано са удвојеним словом с, пише мастилом које ће постати видљиво тек у будућности. Овај фантастични мотив истовремено нуди објашњење за временски јаз између настанка документа и његовог каснијег откривања – другим речима: чак и немогућност да документ буде прочитан у времену у којем је настао добија своје псеудорационално образложење. Басарина мистификација функционише на таквим местима, јер уместо да уклони невероватно, текст му придружује објашњење и тиме га укључује у сопствени систем „доказа“. Гросманово сведочење нимало не иде у прилог идеализованој слици владара чију историју бележи. Он открива Карлове преваре приликом наводног самокажњавања: клинци на престолу на којем владар седи заправо су истурпијани. Такви детаљи стварају утисак сведочанства које није настало са намером да прослави свог јунака. Критичка дистанца записивача може додатно да појача привид документарности, јер сведок који бележи и неповољне чињенице о личности о којој пише делује независније и самим тим уверљивије. Међутим, Басара и овде користи документарну конвенцију само да би је спојио са гротеском и апсурдом, непрестано подсећајући читаоца да се налази у свету у којем се критеријуми историјске истинитости намерно измештају.
Веродостојност „Повести“ додатно се производи и њеном материјалном нецеловитошћу. Гросманов рукопис се прекида, чиме добија једно од препознатљивих обележја старог и случајно сачуваног документа. Недостајање дела текста, његова оштећеност или прекинутост у оваквом контексту парадоксално не умањују његов ауторитет, већ га могу појачати: потпуно очуван средњовековни рукопис могао би деловати сумњивије од фрагмента који на себи носи трагове времена. Басара на овај начин користи и физичку непотпуност документа као знак његове наводне старине, па оно што представља недостатак са становишта целовитости текста постаје предност у производњи ефекта аутентичности.
За реконструкцију историје реда бициклиста нарочито је значајно то што се у овом раном документу помиње одметнути ред чији су знак „огњена кола са два точка“, чиме се успоставља привид дубоке историјске укорењености организације о којој ће сведочити каснији документи. Ред бициклиста не појављује се као феномен модерног времена, већ му се приписује и обзнањује далека прошлост, а сваки наредни спис функционише као нови слој те измишљене традиције. Басара не ствара само причу о реду већ и његову архиву, генеалогију и историју, а посебно место у том поступку припада „Књизи Јавана, сина Нахоровог“. Њена веродостојност не заснива се првенствено на имену аутора, већ на језичко-стилској мимикрији. Текст је обликован по узору на старозаветне књиге, а архаизована лексика и употреба одговарајућих глаголских облика – попут цртаху, беше и обавијаху – требало би да произведу утисак временске удаљености и припадности старом текстуалном слоју. Документ не мора бити потврђен спољашњим доказом уколико његов језик успешно опонаша дискурс који читалац повезује са одређеним историјским раздобљем и типом текста.
На примеру Карла Ружног јасно се уочава парадокс Басариног поступка: исти текст истовремено нуди разлоге да му се поверује и разлоге да се његова истинитост одбаци. Старина рукописа, његова фрагментарност, архаизовани језик и повезаност са другим документима производе ефекат аутентичности, док анахронизми, пророчка знања, фантастични мотиви и гротескни детаљи тај ефекат непрестано нарушавају. Функција документа у Фами о бициклистима није да коначно потврди одређену верзију прошлости, већ да читаоца уведе у игру потврђивања и оспоравања. Басара гради документ као доказ, а затим у сам доказ уграђује елементе који га чине непоузданим. У напетости између аутентификације и мистификације налази се један од основних механизама романа.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар