Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Пишући о роману Фама о бициклистима Светислава Басаре, Слободан Владушић полази од занимљивог парадокса: Басара је писац који има своје фанове, иако његов опус не припада жанровској књижевности, за коју се таква врста читалачке привржености уобичајено везује. Објашњење овог феномена Владушић проналази у специфичном односу Басарине прозе према стварности, односно у настојању писца да измаштани свет непрестано умеће у простор препознатљиве историјске, културне и друштвене реалности (Владушић 2007: 53–67). На месту судара фикционалног и стварносног настаје једно од основних обележја Басарине поетике: читалац препознаје личности, догађаје, институције, места и дискурсе који припадају ванкњижевној стварности, али их затиче у контексту који нарушава њихова уобичајена значења и укључује их у нову, фикционалну мрежу односа.
Тај поступак нарочито је изражен у Фами о бициклистима, роману објављеном 1988. године. Уместо да фикционални свет обликује као јединствено и континуирано приповедање, Басара га гради од низа различитих текстова који се представљају као већ постојећи записи, рукописи, писма, извештаји, сведочанства, биографије и други документи, чиме се мења и конвенционална позиција аутора. Он се повлачи из улоге онога који ствара причу и преузима улогу приређивача, проналазача и посредника између наводно постојеће документарне грађе и читаоца. Та промена ауторске позиције представља један од карактеристичних постмодернистичких поступака: аутор не полаже право на изворност приче, већ настоји да створи привид да је она постојала пре његовог текста, расута по архивама, библиотекама, приватним збиркама и случајно сачуваним рукописима.
Посебан значај има мотив пронађеног документа. Текстови који чине роман представљају се као давно настали, изгубљени, заборављени или тешко доступни списи који су тек накнадно пронађени, сакупљени и понуђени јавности. Њихова материјална и историјска судбина постаје готово подједнако важна као и њихов садржај: рукописи се проналазе у библиотекама и боцама, преписују, умножавају, преводе, делимично уништавају и поново откривају. Такво успостављање привидне историје докумената има двоструку функцију: с једне стране, треба да појача утисак његове аутентичности, јер текст који има сопствену историју проналажења, преписивања и чувања делује као материјални траг неке претходно постојеће стварности. С друге стране, нагомилавање таквих потврда постепено претвара документарност у средство књижевне игре и мистификације. Документ у Фами о бициклистима не треба посматрати само као један од облика у којима је роман написан – он представља један од основних механизама његове поетике. Документ традиционално подразумева сведочанство, доказ или материјални траг који би требало да потврди постојање одређене личности, догађаја или појаве – због тога његово увођење у фикционални текст омогућава Басари да се поиграва очекивањем читаоца да документу поверује више него приповедању које се отворено представља као књижевна фикција. Како наводи Владушић, документ се уобичајено схвата као текст ослобођен ауторове субјективности, док је у постмодернистичкој књижевности траг те субјективности неискоренив, услед чега се документ приближава фикцији и, парадоксално, постаје средство којим се може „доказивати недоказиво“ (Владушић 2007: 53–67).
Басара ту претпостављену доказну снагу документа користи како би конструисао историју нечега што историји не припада – тајног реда еванђеоских бициклиста. Његова фикција не настоји да буде уверљива тако што ће прикрити сопствену необичност. Напротив – што су догађаји, личности и везе међу њима невероватнији, то се око њих гради сложенији систем привидних потврда. Измишљене личности ступају у односе са историјски познатим личностима, фикционални списи упућују на друге списе, један документ потврђује други, а различити аутори сведоче о истим догађајима. Тако настаје разграната мрежа унутрашњих референци која сама себи обезбеђује привид легитимитета. Веродостојност, дакле, не произлази нужно из истинитости појединачног исказа, већ из умножавања сведочанстава и њиховог међусобног повезивања.
У изградњи таквог привида аутентичности не учествују само текстуални документи. Фама о бициклистима укључује и различите визуелне и паратекстуалне елементе – цртеже, скице, факсимиле, мапе и спискове – који преузимају функцију материјалних трагова фикционалне историје. Нарочито је упечатљив списак тајних чланова реда на крају романа, на којем се налазе имена стварних и читаоцу добро познатих личности, међу којима су Соња Савић, Милош Црњански, Гаврило Принцип, Драган Џајић, Добрица Ћосић и Срђан Драгојевић (Басара 1988: 283). Увођењем стварних имена у фикционалну историју реда, граница између онога што припада историјском искуству и онога што припада роману постаје намерно нестабилна. Посебна иронија садржана је у чињеници да је реч о тајном списку: могућност провере коју присуство стварних личности наизглед отвара истовремено се укида самим статусом документа. Басара тако истовремено нуди доказ и онемогућава његову проверу.
Исту функцију има и уводна прича о проналаску грађе. Басара читаоца у свет романа уводи речима о „бескрајним тајнама провинцијских библиотека“ (Басара 1988: 7), представљајући себе као онога који је у мноштву безвредне или заборављене грађе пронашао нешто што заслужује да буде објављено. Метафора бисера пронађеног у мору шарених каменчића додатно наглашава изузетност открића, док његово објављивање истовремено означава прелазак из сфере тајног и скривеног у сферу јавног. Библиотека при томе није изабрана случајно: као место чувања писаног памћења, она сама по себи поседује институционални ауторитет који пронађеној грађи посредно даје легитимитет. Прашњави подрум бајинобаштанске библиотеке тако постаје место на којем фикционални Карло Ружни добија привид историјске егзистенције. Од његовог текста започиње стварање фаме, али и конструисање привидно хронолошког низа докумената који треба да сведоче о дугом трајању и деловању реда бициклиста.
Међутим, сви документи у роману немају исти степен привидне веродостојности. На једном крају налазе се текстови приписани историјски познатим личностима, попут Зигмунда Фројда и Артура Конана Дојла, чија имена сама по себи активирају одређено читалачко предзнање и преносе део свог ванкњижевног ауторитета на фикционални документ. На другом крају налазе се текстови потписани именима личности које не поседују такву историјску препознатљивост. Ипак, и њима Басара обезбеђује посредну везу са стварношћу: они помињу познате личности, позивају се на препознатљиве догађаје, књиге и идеје или ступају у преписку и друге односе са историјским фигурама. Тако, на пример, Ћулаба Ћулаби у „Историји сатова“ упућује на Луиса Мамфорда и његово разумевање сатова, чиме се и један очигледно фикционалан аутор смешта у мрежу стварних интелектуалних референци.
Привид истинитости не производи се, међутим, искључиво именима и референцама. Важну улогу има и стилска мимикрија, односно настојање да сваки документ својим језиком, структуром и терминологијом одговара личности или професији којој је приписан. Психолошки текст настоји да звучи као психолошки извештај, преписка стручњака поприма обележја професионалног дискурса, док опис архитекте Михајла Јовановића техничким језиком и специфичним начином представљања простора симулира документ који је могао настати у оквиру његове струке. Таквим смењивањем различитих дискурса роман ствара утисак да пред читаоцем није један ауторски глас, већ архива састављена од међусобно различитих и наводно независних сведочанстава.
ЛИТЕРАТУРА
Басара 1988 – Светислав Басара. Фама о бициклистима. Београд: Просвета.
Владушић 2007 – Слободан Владушић. „Између постмодерне и романтизма (или: како говорити у своје име)“ у: На промаји. Зрењанин: Агора, 53–67.
Остави коментар