Evroskeptične političke partije – realnost i dometi

Evroskeptične političke partije – realnost i dometi

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Termin evroskepticizam se kontekstualno koristi od sredine 80-ih i može se pratiti  kroz novinske tekstove britanske štampe. Termin je postepeno preovladao na drugim mestima naročito nakon javnih rasprava u evropskim zemljama zbog ratifikacije Mastrihtskog ugovora početkom 90-tih. Kao takav, termin je preuzeo različita značenja. Sredinom 80-ih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji je korišćeno naizmenično sa izrazom „protiv-zajedničko tržište“. Harmsen i Spering tvrde da izraz „evroskepticizam pretpostavlja značenje koje mora se shvatiti u odnosu na različite nacionalne političke tradicije i iskustva evropske integracije“. Postoji neodređenost pojma evroskepticizam i ovo se delimično odražava u činjenici da naučnici još nisu identifikovali preciznu definiciju fenomena stranačke opozicije prema Evropi. Tagart i Zerbiak su razlikovali tvrdi i meki evroskepticizam. S jedne strane, izraz tvrdi evroskepticizam ukazuje na „potpuno odbijanje čitavog projekta evropske političke i ekonomske integracije i protivljenje pridruživanju njihovih država ili preostalih članova EU“. S druge strane, autori nazivaju mekim evroskepticizmom „kvalifikovano protivljenje ili neslaganje u jednoj ili više oblasti politike“. Međutim, iako ova definicija dominira naučnim člancima o evroskepticizmu, ona je relativno široka i inkluzivna. Kritikujući ovu tipologiju, Kopecki i Mad s pravom tvrde da je linija demarkacije između tvrdog i mekog evroskepticizma zamagljena i da kriterijumi koji se koriste za povezivanje i odvajanje pojma ostaju nejasni. Zaista, ostaje nejasno kolikom broju politika i kojim politikama treba da se suprotstavi partija kako bi se i dalje okarakterisala kao meki evroskeptik (nasuprot tvrdim evroskepticima). Drugim rečima, ako se stranka protivi trima ili više evropskim javnim politikama, da li je njen evroskepticizam i dalje mekan ili je prešao granice i postao tvrd? Da li to zavisi od broja politika ili njihove suštine? Ili nekako od oba? Ili je to samo želja za povlačenjem iz člansta, što predstavlja granicu između tvrdog i mekog evroskepticizma?

Kopecki i Mad predložili su alternativnu tipologiju evroskepticizma, koja na temelju sistemske teorije Dejvida Istona, razlikuje difuznu i specifičnu podršku za evropske integracije. Autori definišu difuznu podršku kao „podršku opštim idejama evropskih integracija“, dok se specifična podrška posmatra kao „podrška aktuelnom projektu evropskih integracija“. Na osnovu difuzne podrške, može se napraviti razlika imeđu onih koji podržavaju opštu ideju evropske integracije – evrofila u odnosu na one koji je ne podržavaju – evrofobe. Sa druge strane, na osnovu spečifične podrške, Kopecki i Mad razlikuju EU optimiste i EU pesimiste. Ako bismo ukrstili specifičnu i difuznu podršku, dobijamo četiri nove kategorije: evroentuzijaste koji podržavaju i evropske inetgracije uopšte i EU kao njihov aktuelni projekat, evroprotivnike koji ne prihvataju niti opštu ideju ni EU; zatim, evroskeptike koji podržavaju ideju integracija, ali imaju neke zamerke na izgled i funkcionisanje Evropske unije; i konačno, evropragmatiste koji su protiv ideje evropskih integracija, ali podržavaju EU zbog praktičnih koristi koje mogu dobiti od nje.

Trebalo bi pomenuti još dva srodna pojma kao što su evrodogmate i evrorealisti. Evrodogmata je ubeđen da je potpuna integracija u vidu EU jedini pravi put i jedina istina. Nasuprot njima, evrorealista je onaj koji zastupa stavove mekog evroskepticizma iz Tagartove tipologije. U stvarnosti se često desi da se evrorealistima zovu oni koji ne žele da se njihovi stavovi prema EU tumače sa negativnim predznakom, kako se ponekad doživljava fenomen evroskepticizma.

Politika osporavanja Evropske unije koja se samo mestimično mogla susresti u evropskom političkom pejzažu na početku dvadeset prvog veka,  danas se nalazi u središtu evropske scene. Političke stranke sa različitim antievropskim platformama stekle su značajnu izbornu reprezentaciju poslednjih godina. Ta evroskeptička politika postala je očigledna uz tesnu pobedu kampanje za „odlazak“ na britanskom referendumu o budućnosti u Evropskoj uniji u junu 2016. Evroskeptične stranke su 2017. godine bile među glavnim kandidatima za pobedu na velikom broju nacionalnih parlamentarnih izbora u zapadnoj Evropi. Slobodarska partija u Holandiji postala je druga najveća partija na holandskim parlamentarnim izborima 15. marta 2017. godine i dobila oko 13% glasova. Marine Le Pen, lider Nacionalnog fronta, dobro je prošla u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj 2017; isto kao i njen otac pre 15 godina, ušla je drugi krug. Savezna Republika Nemačka, za koju se dugo gledalo da je imuna na radikalnu desnicu i evroskeptičnu politiku, bila je svedok prvog ulaska radikalne desničarske evroskeptičke stranke u Bundestag, Alternative za Nemačku (AFD).

Glavni protagonisti stranačkog evroskepticizma u zapadnoj Evropi mogu se naći istovremeno i na krajnjoj levici i krajnjoj desnici partijskog spektra. Radikalna desnica i radikalna levice nemaju samo antievropske stavove, njihov evroskepticizam je žarište njihovih ideoloških profila. Zaista, iako postoje značajne varijacije između stranaka širom Evrope, skoro sve partije radikalne levice i radikalne desnice smatraju da je evropska integracija posebno značajno političko pitanje. Zajednička posvećenost stavljanju protivljenja EU na političku agendu, ne znači da se radikalna desnica i radikalne levice slažu o razlozima pomenutog protivljenja Evropi. Naprotiv, radikalna levica i radikalna desnica protive se Evropi iz dijametralno različitih razloga.

Radikalna desnica odbacuje nadnacionalnu integraciju na osnovu kulturnih argumenata. Odbacivanje evropskog nadnacionalnog ujedinjenja za njih je posledica nativističkih perspektiva. Nativizam je ideološka perspektiva koja propisuje da su samo pripadnici nativne grupe, odnosno „nacije“, legitimni činioci političke zajednice. Samo etnički ili kulturno definisana nacija daje osnovu narodnog suvereniteta i daje legitimitet politici. Kao rezultat, političko učešće predstavnika drugih naroda, ili političkih ideja smatra se ugrožavanjem nacionalnog integriteta. Projekat evropske integracije je, naravno, u suprotnosti sa ovom uskom koncepcijom narodnog suvereniteta. Supranacionalna integracija se zasniva na ideji da narodni suverenitet nije ograničen na nacionalnu državu, već postoji izvan nje – bilo kao jedan „multinacionalni narod“ ili više nacionalnih naroda. Međutim, nisu bile sve radikalne desničarske stranke u zapadnoj Evropi konzistentno protiv evropskih integracija. Naprotiv, pre potpisivanja Ugovora iz Mastrihta, većina partija koja je sada snažno povezana sa evroskepticizmom, kao što su Nacionalni front ili austrijska Slobodarska partija, FPO, u početku su podržavale EU. Sredinom osamdesetih godina, lider Nacionalnog fronta Žan-Mari Le Pen aktivno se zalagao za dalju integraciju, naročito u osetljivim pitanjima kao što su imigracija, politika borbe protiv terorizma i granična kontrola. Za Nacionalni front i nekoliko drugih stranaka, ova inicijalna podrška za evropske integracije u velikoj meri uticala je na uverenje da evropske države treba da se ujedine kao etnički homogeni entitet. Ipak, nisu sve radikalne desničarske partije u početku podržavale evropsko ujedinjenje. Na primer, podrška Evropi koju je ispoljavala Slobodarska partija Austrije 70-ih i 80-ih godina bila je posledica tržišno liberalnog programa koje su Zajednice promovisale u to vreme. Štaviše, italijanska Severna liga (LN) je podržavala evropske integracije jer je smatrala Evropsku ekonomsku zajednicu korisnim sredstvom za unapređenje veće regionalne autonomije. Međutim, potpisivanjem Mastrihtskog ugovora 1992. godine, radikalne desničarske stranke nedvosmisleno su odbacile proces evropskih integracija. Ugovor iz Mastrihta objavio je novu eru evropske političke integracije pošto je uvedeno kvalifikovano većinsko glasanje u EU, uspostavio evropsko građanstvo i otvorio put za zajedničku evropsku valutu. Za Britansku nezavisnu stranku (UKIP), protivljenje Sporazumu iz Mastrihta je osnovni princip stranke koja je osnovana 1993. godine od strane članova Anti-federalističke lige, pokreta koji je formiran 1991. godine da bi se suprotstavio Mastrihtskom ugovoru. Neki autori tvrde da su i radikalno levi evroskepticizam i radikalno desni evroskepticizam ukorenjeni u nacionalističkoj predispoziciji.

Danas je evroskepticizam jedna od glavnih karakteristika politike radikalne desnice u Evropi. Ne samo da je integracija u mnogim aspektima produbljena, kriza državnog duga i kriza evrozone koja je usledila omogućila je radikalnoj desnici da kombinuje argumente o kulturnom identitetu protiv EU sa utilitarističkim primedbama protiv udruživanja suvereniteta. Ipak, i dalje postoje značajne razlike između radikalnih desničarskih partija širom Evrope. Na primer, evroskepticizam Gerta Vildersa je oblik bezuslovnog, tzv. „tvrdog evroskepticizma“ ili „eurofobije“. Sa druge strane, stranke kao što je nemački AFD su nijansiranije i predstavljaju „mekšu“ varijantu evroskepticizma. Stoga, dok je Vilders jak zagovornik „Negzita“ – holandskog izlaska iz EU, AFD odbacuje evropsku zajedničku valutu i finansijske transfere unutar Evrope, ali napominje da samo ako evropski institucionalni okvir nije moguće reformisati, onda bi se zalagali za raspad koji bi omogoćio novi oblik ekonomske zajednice. Pored toga, u nekim slučajevima radikalne desničarske partije moderirale su svoju evroskeptičnu retoriku kada su suočene sa izgledima da budu u vlasti ili kada su i sami deo vlasti. Kao deo vlade Berluskonija, Severna liga nije pokušala da usvoji specifične anti-evropske politike, uprkos svojim evroskeptičnim pozicijama. Slično tome, Finska partija je smanjila opoziciju evropskim integracijama, kada su ušli u vladu i kada je njen lider, Timo Soini, postao je zamenik premijera u maju 2015. godine.

Na osnovu tri dimenzije evropskih integracija (princip, praksa i budućnost), napravićemo razliku među desničarskim evroskeptičnim partijama. Princip se odnosi na želju i spremnost za saradnju na evropskom multilateralnom nivou, praksa na institucionalni i politički status kvo o tome kako EU funkcioniše i budućnost se odnosi na produbljivanje integracije. Na osnovu kriterijuma principa, prakse i budućnosti integracije, ekstremno desničarske nacionalističke partije mogu da se grupišu u tri vrste stranačkog evroskepticizma. Evroskepticizam odbacivanja: stranke su protiv svih aspekata evropske integracije. One odbacuju princip evropske saradnje kao praksu institucionalnih i političkih aranžmana na nivou EU, i ne predviđaju bilo kakvu buduću saradnju. Oni se zalažu za povlačenje iz EU koristeći snažan anti-supranacionalizam i retoriku nacionalnog samoodređenja. Oni su protiv prenosa moći i odlučivanja na nivo EU i imaju za cilj obnavljanje suvereniteta nacionalnih institucija.

Uslovni evroskepticizam: stranke koje priznaju da je princip saradnje u Evropi na multilateralnom nivou u toj meri koristan za nacionalne države, ali ujedinjenje šteti nacionalnim interesima i suverenitetu njihove zemlje. U svojoj retorici pokazuju uslovnu želju za saradnjom koja ukazuje na to da nacionalni suverenitet ne sme biti ni pod kojim okolnostima, ugrožen. Prihvataju saradnju konfederalnog tipa u posebnim politikama gde misle da je to njihov nacionalni interes da to učine. Oni odbacuju praksu integracije i institucionalni balans moći, podržavajući isključivo međuvladinu saradnju. Oni ne prihvataju odluke koje donose nadnacionalna tela i zagovaraju radikalno reformisanje EU kako bi se u središtu nalazili nacionalni interesi. Oni odbijaju svaku buduću saradnju na nivou EU.

Kompromisni evroskepticizam: partije koje su u korist principa saradnje na evropskom nivou i najvažnije prihvataju praksu statusa kvo. Oni su za integraciju, naročito kada je u pitanju ekonomska politika. Ove stranke žele da ojačaju poziciju svoje zemlje unutar postojeće strukture EU, što znači da su spremni igraju po pravilima igre. Međutim, ove stranke ne idu tako daleko da zagovaraju ‘sve bližu saradnju’, drugim rečima, buduću političku integraciju.

Primer za evroskepticizam odbacivanja je francuska stranka, Nacionalni front (NF), koja podržava radikalnu reviziju svih Evropskih ugovora, a u slučaju da se ostale države članice ne slože, stranka bi se zalagala za organizaciju referenduma sa pitanjem „Da li Francuska treba da ponovo ostvari nezavisnost u odnosu na  Brisel?  NF poziva na povratak francuskog suvereniteta i nezavisnosti i za izlazak  Francuske iz EU citirajući Le Pena kako kaže „oslobodimo Francusku“. NF tvrdi da Francuska treba da obnovi suverenitet u valuti, fiskalnoj politici, imigracionoj politici, graničnoj kontroli i nadmoć nacionalnog zakona nad evropskim. Slično tome, u manifestu belgijske partije, Vlams Belang (VB), navodi se: „mi prihvatamo uzdržan i kritički stav prema Evropskoj uniji sa svojom birokratijom i težnjom da se mešamo tamo gde bi trebalo prevladati suverenitet naroda“. Prema VB, EU nameće suverenitet nacionalnoj državi i njenom narodu, što je važnije od bilo čega drugog. Pod istim stavovima, poljska stranka, Liga Poljskih familija (LPR) tvrdi: „mi se protivimo uključivanju Poljske u Evropsku uniju i trudićemo se da poljski narod odbaci integraciju unutar Evropsku uniju na nacionalnom referendumu“.

Stranke koje usvajaju uslovni stav prema Evropi se uzdržavaju od ideje da se njihove zemlje trebaju povući iz EU, što je ono što ih snažno razlikuje od evroskeptika odbacivanja. Za ove partije, okvir EU očigledno nije prava platforma za saradnju, iako je evropska saradnja poželjna. Za razliku od prvog tipa, oni ključno prihvataju princip da evropske države trebaju sarađivati. Uprkos njihovom potpunom neslaganju sa praksom okvira EU i budućnosti evropskih integracija, oni prihvataju princip multilateralne saradnje. Evo nekih primera stranaka koji održavaju uslovni stav prema evropskoj integraciji. U slučaju austrijske slobodarske stranke (FPO), evropski Ustavni ugovor nazvan je ludilom, a Adreas Molzer, jedini član Evropskog parlamenta, tvrdi da „Evropa briselskog sindikata nema ništa zajedničko sa konceptom Evrope slobodnih i suverenih država“. Sa druge strane, zvanični program stranke navodi da „budućnost Evrope leži u bliskoj saradnji njenih naroda […] Evropska unija je samo deo evropske realnosti. Ne bi trebalo da se razvija u evropsku federalnu državu, već u konfederaciju država“. FPO tako implicitno prihvata princip saradnje, ali odbija i praksu EU i buduće produbljivanje integracije. Slično tome, francuski Pokret za Francusku otvoreno podržava degolističku vrstu Evrope kojom bi se garantovala, očuvala i ponovo uspostavila nacionalna nezavisnost u Evropi kroz saradnju država i naroda […] Pokret za Francusku predlaže novu Evropu, Evropu nacija i Evropsku uniju naroda. Štaviše, italijanska stranka,  Severna liga (LN), tvrdi da „moramo izgraditi Evropu koja jeste zasnovana na poštovanju nacionalnih i teritorijalnih stvarnosti, dajući samo Evropskoj uniji ograničen stepen suvereniteta, ograničavajući svoje nadležnosti i polja njene intervencije izbegavajući nejasnoće“. Što se tiče danske narodne stranke (DF), iako je protiv evropske političke unije, ona tvrdi da se određene politike mogu rešavati na nivou EU. Indikativno, zvanični program stranke kaže: „mi se protivimo razvoju EU koja ide prema Sjedinjenim državama Evrope. Danska narodna partija želi blisku i prijateljsku saradnju u Evropi, ali saradnju treba ograničiti na područja kao što su trgovinska politika, politika zaštite životne sredine i tehnička saradnja. Partija se protivi uvođenju evropske političke unije. Gore navedeni nalazi ukazuju na to da, iako sve ove stranke odbacuju okvir EU i pokušavaju da ograniče svoje nadležnosti, prihvataju opštu ideju o evropskoj saradnji.

Konačno, tip kompromisa uključuje partije koje jasno prihvataju princip da se saradnja između država može odvijati na evropskom nivou i da je praksa integracije donela značajne ekonomske prednosti na domaćem nivou. Osim toga, ove stranke ne predlažu alternativni okvir saradnje, kao što je konfederacija koju nude neke stranke koje pripadaju „uslovnom“ tipu. Umesto toga, traže reforme u strukturama EU koje bi aktivno promovisale nacionalni interes. Osim toga, oni nisu aktivni zagovornici bilo kakve buduće saradnje koja bi bila oblik dublje političke unije. Italijanska stranka, Nacionalna alijansa (koja se 2009. spojila sa Berluskonijevim Narodom slobode), podržava EU koja je šampion u oblasti tehnologije, energije i Lisabonsku agendu. Stranka takođe podržava smanjenje transatlantskog tehnološkog jaza sa posebnim fokusom na energetsku sigurnost, liberalizaciju tržišta, završetak transevropskih energetskih mreža, podršku obnovljivoj energiji. „Danas se Italija više ne može poveriti Evropi, već bi trebalo da doprinese i prepravi Evropu“ uzimajući u obzir italijansku specifičnost. Slično tome, poljska stranka Pravo i pravda prihvata postojeći okvir EU za evropsku saradnju. Međutim, ona aktivno teži jačanju položaja Poljske u EU –„na sastanku Evropskog saveta u junu, mi smo minimizirali propise koji su štetni za Poljsku od odbijenog Ustavnog ugovora“. To je zato što se Poljaci plaše da će poljski interesi biti u senci evropskih. Štaviše, holandska reformistička stranka (SGP) „prepoznaje prednosti i mogućnosti evropske integracije. Ali u isto vreme to upozorava na mračnu stranu“. Ona želi evropsku saradnju i integraciju u onim politikama u kojima same države članice ne mogu rešiti probleme, uključujući životnu sredinu i poljoprivredu. SGP ne želi evropsku super-državu, već efikasnu Uniju sa stvarnim ciljevima. Ovo jasno pokazuje da su pomenute stranke prihvatile da treba promovisati i ojačati poziciju svoje zemlje unutar postojećih struktura EU. Drugim rečima, prihvatili su da igraju po pravilima igre.

Alternativa za Nemačku (AFD) je najveća evroskeptična partija u Nemačkoj.  Predstavljena je u 10 od 16 pokrajinskih parlamenta. Od septembra 2017. godine kada su održani parlamentarni izbori, treća je po snazi partija u Bundestagu 13.5%, druga po snazi u Bavarskoj i Badem-Virtenbergu, u Saksoniji ima čak 27%.  U početku je bila meka evroskeptična partija, koja se smatrala proevropskom, ali se protivila evru za koji veruje da podriva evropske integracije. Na izborima za Evropski parlament 2014. godine, AFD je dobila 7% glasova, osvojivši 7 mesta. Postala je čisto evroskeptična 2015. godine, kada se dogodila podela u stranci, što je dovelo do vođstva Frauke Petri. Raskol u partiji se desio prošle godine, dva krila nastala -Heke tvrda opcija, Frauke koja je umerena i omladina (Mlada alternativa na čijem čelu je Šrajber), nacisti teme spora. Nakon izbora, Petri i njen muž su se povukli, AFD vode danas Gauland i Vajdel. Stavovi prema EU su da postane zajednica nacionalnih država u suprotnom izlazak, ali se istovremeno zalažu i za povratak marke.

Marin Le Pen, lider je francuskog Nacionalnog fronta. Na majskim predsedničkim izborima ušla u drugi krug gde je izgubila od Makrona ali je postigla bolji rezultat od oca 2002.godine, imala je 33.9% naspram očevih 17.8%. Na parlamentarnim izborima u junu osvojila 8 mandata, 6 više nego pre 5 godina. Apstinencija je ogromna čak 56%. Ona je na izborima za Evropski parlament 2014. odnela skoro 25% glasova.  Nacionalni front prebacuje krivicu na nacionalne lidere i institucije EU, korišćenjem tradicionalnih argumenata: nedostatak demokratije, birokratska elita, opasnost od imigracije, pretnje francuskoj kulturi ili naciji. NF zalaže se za zabranu imigracije. Na ekonomskom nivou, oni se zalažu za odbacivanje evropskog neoliberalnog sistema i favorizuju ekonomski nacionalizam. Predsednica ove ekstremno desničarske stranke Marin Le Pen predložila je nedavno da novo ime stranke bude Nacionalno okupljanje.

Glavni zagovornici evroskepticizma među partijama u Češkoj su Građanska demokratska partija koju je do 2009. godine vodio Klaus. Oni kritikuju evropsku birokratiju, socijalni model, jačanje političke saradnje. Sada su evroskeptične i ANO (Akcija nezadovoljnih građana) na čelu sa tajkunom Babišom i Direktna demokratija (na čelu sa Okamurom). ANO je populistička stranka koja je pobedila na parlamentarnim izborima sa 29,6%. Česi su na poslednjim parlamentarnim izborima rekli ne tradicionalnim mejnstrim partijama.

U Evropskoj uniji, došlo je do porasta evroskeptičnih snaga. Nacionalni front u Francuskoj, Severna liga u Italiji, holandska Slobodarska partija, Slobodarska partija Austrije, Zlatna zora u Grčkoj, Jobik u Mađarskoj, Zora direktne demokratije u Češkoj,  Atak u Bugarskoj. Sve ove stranke dele antimigracijski i program za borbu protiv evra. Možemo ih podeliti u četiri glavna klastera.

Prvo, postoje ekstremne desničarske partije koje nisu homogena grupa: krajnje desne partije zapadne Evrope, kao što je Nacionalni front, Severna liga, Holandska partija slobode, i Slobodarska partija Austrije; centralne, istočne i jugoistočne evrope kao što je Zlatna zora, Jobik,  Zora direktne demokratije, i Atak, još uvek otvoreno zagovaraju ksenofobiju i antisemitske platforme i, u nekim slučajevima izražavaju skepticizam prema predstavničkoj demokratiji. Pripadaju tvrdom evroskepticizmu.

Drugo, postoje desničarske partije kao što su UKIP u Britaniji, AFD u Nemačkoj, Vlams Belang u Belgiji, Slovačka nacionalna stranka, Danska narodna partija, Stranka švedskih demokrata, i Finska partija. Ove stranke ne dovode u pitanje ni reprezentativnu demokratiju niti osnovna politička i građanska prava, iako oni mogu tražiti da isključi određene etničke ili verske grupe kao što su muslimani koje se po njima slabo integrišu ali se uglavnom drže dalje od nasilja. Oni ne smatraju demokratiju pretnjom; oni žele povratak na nacionalnu valutu (ukoliko su u evrozoni), veće granične kontrole (ukoliko su u Šengenu). Umereno tvrdi evroskepticizam, za nijansu je mekši od prvog tipa.

Treće, konzervativne partije poput  britanske Konzervativne stranke, stranka Pravo i pravda u Poljskoj, Građanska partija u Češkoj, holandska Hrišćanska unija, i letonski Nacionalni savez, Orbanov FIDES. Oni mogu biti interno podeljeni na probleme sa evrom i imigracijom, a budući da su ili su bili u vladi, imaju veće šanse da pronađu kompromise sa proevropskim snagama nego partije iz prve dve grupe.  Umereni su evroskeptici.

Četvrto, postoje levičarske evroskeptične partije kao što je Siriza u Grčkoj, Podemos u Španiji, Levica u Nemačkoj, koje su deo evropske ujedinjene levice u Evropskom parlamentu. Ne dele agendu za borbu protiv imigracije, oni su duboko kritični prema trenutnoj EU. Iako ne žele da se ukine evro, oni redovno glasaju protiv pro-evropskog konsenzusa o pitanjima kao što su upravljanje evrozonom, i nekim pitanjima jedinstvenog tržišta. Meki su evroskeptici

Na izborima za Evropski parlament  2014. godine, evroskeptici su dobili 140 od ukupno 751 mesta. I pored pobede konzervativaca Angele Merkel u Nemačkoj, prvi put je jedna neonacistička partija dobila jedan procenat glasova (oko 300.000), što joj je dovoljno da sa jednim poslanikom uđe u EP. U Grčkoj je neonacistička Zlatna zora zabeležila rezultat od 9,4 % i ima 3 poslanika u Evropskom parlamentu.

Viktor Orban je umereno mek evroskeptik. Premijer Mađarske pripada nacionalno-konzervativnoj partiji FIDES koja je na poslednjim parlamentarnim izborima 2018. godine osvojila 49.27%. Krajnje desničarska evroskeptična stranka u Mađarskoj je Jobik. Ona je bila na drugom mestu po broju glasova izborima za EP. Mađarska ima duboko antiimigraciona osećanja, sa skoro 98% onih koji su učestvovali u nedavnom referendumu glasajući protiv kvota o migrantima. Iako referendum nije bio validan, zbog izlaznosti, poslao je jasnu poruku Briselu.

U Holandiji, Gert Vilders je lider populističke-desničarske Slobodarske stranke koji poziva na referendum. Na izborima u martu dobio je 19 mandata. Osuđeni je ksenofob prema Marokancima.

Danska je druga zemlja sa rastućim evroskeptičnim strankama. Desničarska Danska narodna partija, pa čak i levičarske partije pozivaju na referendum. Podrška EU je i dalje jaka ali je očigledno povećanje u svetlu Bregzita – 40% Danaca želi referendum. Švedske demokrate traže izlazak iz EU i partija levice takođe poziva na referendum.

Problemi u evrozoni i imigracija dominiraju u italijanskim medijima.  Pokret pet zvezdica želi da napusti evro i odbaci sve veći uticaj EU u Italiji. Pokret pet zvezdica (M5S) je pokret koji je osnovao bivši komičar Bepe Grilo, može se smatrati mekom evroskeptičnom partijom. M5S je osvojio 25,5% glasova na opštim izborima  2013. godine, postajući najveća anti-establišment i evroskeptična stranka u Evropi. Stranka se takođe zalaže za neobavezujući referendum o povlačenju Italije iz evrozone (ali ne i iz Evropske unije) i povratak na liru. Na opštim izborima održanim 4. marta 2018. godine, nijedna od tri glavne grupe, nije dobila je većinu mandata u Skupštini, iako je M5S postala najjača pojedinačna stranka, sa 32,7% i 227 mesta. U maju je M5S ušao u pregovore o koaliciji sa Sevrnom ligom. Razgovori su rezultirali predlogom za takozvanu „Vladu promena“, koja je i dogovorena na kraju. Formiranje kabineta je prvobitno propalo 27. maja, kada se predsednik Serđio Matarela nije složio oko imenovanja Paola Savone za ministra ekonomije i finansija, zbog Savoneovog izraženog evroskepticizma.

Druga evroskeptična partija u Italiji je Severna liga, regionalni pokret koji  predvodi Mateo Salvini i koja se zalaže za izlaz iz Italije iz evrozone i ponovno uvođenje lire. Kada je u vladi, Severna liga je, međutim, odobrila Lisabonski ugovor. Stranka je osvojila 6,2% glasova na izborima za Evropski parlament 2014. godine. Na ovogodišnjim parlamentarnim izborima Liga je osvojila 17,4% .

Jasna razlika između evroskeptične retorike i realnosti evropske politike. Veliki broj slučajeva u kojima je korišćena evroskeptična retorika, čak i kod stranaka u vladajućim koalicijama, ali da nije bilo konkretnih koraka (poljska Pravo i pravda koja je zagovarala deklarativne raskid sa pristupom prethodne vlade prema evropskim poslovima, nije nužno doveo do radikalne preorijentacije politike u praksi).