Evropska unija u očima Mišela Fušea

Autorka: dr Jelena Todorović Lazić

U fokusu istraživanja poznatog francuskog geopolitičara Mišela Fušea (Michel Foucher) nalazi se aktuelni evropski projekat (EU). Međutim, Fuše posmatra i njegovu buduću poziciju i izgled kakav bi ovaj projekat trebalo da ima u perspektivi. Tako možemo tvrditi da se Fuše zalaže se za moćnu Uniju koja treba da ima ulogu globalnog aktera ali ne samo na osnovu ekonomskih performansi, budući da tu ulogu već svakako uspešno obavlja, nego i ulogu političkog i strateškog aktera.

Fuše smatra da je evropski projekat još od svojih početaka posvećen „ekonomskoj sudbini“, stvaranjem velikog zajedničkog tržišta i valute, ali u određenoj meri i političkoj sudbini kroz sukcesivno menjanje Osnivačkih ugovora. Ono što za njega predstavlja problem jeste da se EU sporo nameće kao akter na svetskoj sceni. Prema njegovom mišljenju, razlog leži u činjenici da Unija nije u potpunosti svesna koji su zapravo njeni interesi na svetskoj pozornici jer bi definisanjem interesa bila u stanju da razvije sopstvenu strategiju za globalno delovanje. Da bi se to i ostvarilo, Unija mora uzeti u obzir novu geopolitičku situaciju u kojoj je važno nekoliko faktora: kritična susedstva, uključujući mediteransko susedstvo, ruskog suseda na istoku, susedstvo na Bliskom istoku, zatim, porast globalne uloge koju sve više imaju države Azije (Kina pre svih) ali i kritičko propitivanje globalizacije, odnosno, uloge Sjedinjenih Američkih Država u tom procesu.

Fušeova rečenica „Evropa mora da dođe na svet (venir au monde)“ nosi dvostruko značenje. Glagol doći (venir) u ovom izrazu može se protumačiti kao „ići ka nečemu“ – Evropa mora da ide ka svetu ali je neophodan i njen „dolazak na svet“, u bukvalnom tumačenju izraza – kao rađanje Evrope (konkretno, Evropske unije kao njenog aktuelnog projekta) kako bi postala globalni igrač (za Fušea, to je osnovni uslov njenog daljeg postojanja). Današnji izazov za Evropsku uniju predstavlja i dodavanje nove referentne skale onim skalama koje već postoje (francusko-nemačka, kontinentalna skala, evro-mediteranska), to je ono što Fuše naziva globalnom skalom. Nije lako razmišljati o saradnji na globalnom nivou jer su neslaganja u ovom kontekstu važnija od dogovora. Zbog toga Evropska unija mora da definiše strateški pregled svih izazova na globalnom nivou da bi znala u kojoj se meri Unija slaže sa ostalim globalnim akterima.

Postnacionalna, mirna i kooperativna Evropa nije rođena iz nekakvog optimističnog projekta kakav evro-idealisti iz današnje pozicije zamišljaju u retrospektivi. Ono što je istina, jeste da je od samih početaka, neposredno nakon kraja Drugog svetskog rata, evropska konstrukcija počela da se razvija kao direktan rezultat i posledica globalnog konteksta. Francuska je potpisala 1957. godine Rimski sporazum o Evropskim zajednicama, podstaknuta nekim dešavanjima u širem globalnom kontekstu – sticanje nezavisnosti njenih bivših kolonija, predstavljalo je okidač za potpisivanje ova dva Osnivačka ugovora.

Fuše stoji na stanovištu da strateška autonomija nesumnjivo treba da bude značajan faktor evropske moći. Bez ovog kapaciteta i kao i pratećih instrumenata odlučivanja, Evropska unija može ostati nepotpuna globalna sila. On postavlja i pitanje kakva je trenutna pozicija Evrope između globalnih rivalstva, formiranja blokova, rušenja liberalnog međunarodnog poretka. U okvirima aktuelnog svetskog poretka, nemoguće je ne baviti se ulogom Kine kao globalnog aktera. U želji da postane referentna tačka u pogledu standarda, ona se takmiči sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropom u svim aspektima moći i stvara alternativni globalni sistem kroz svoje razvojne banke, vojnu industriju, trgovinu. Kakav je uticaj ove nove stvarnosti na Evropsku uniju? Kao vodeća svetska trgovačka sila, gledano iz kineske perspektive, ona istovremeno predstavlja tržište, ali i metu.

Između kupovina i višestrukih ulaganja u Evropu, države poput Nemačke sprovele su zakonodavne promene kako bi sprečile kinesko preuzimanje strateške imovine. Ovaj oblik intervencije radi zaštite domaće industrije, istovremeno, prati svest o kineskim ciljevima koji se realizuju na Balkanu, posebno na Zapadnom Balkanu. Međutim, jasno je da nema zajedničkog evropskog odgovora na ovakvu kinesku politiku. Paralelno sa tim, u Evropi dolazi do buđenja geopolitičke svesti i jačanja ideje o strateškoj autonomiji u odnosu na prekookeanskog NATO saveznika koji se čvrsto drži svojih elemenata moći, među kojima Fuše navodi: ekstrateritorijalnost, dolar, vojni budžet, vojne baze i meka moć. Ovo buđenje geopolitičke svesti, prema mišljenju Fušea, podstaklo je propitivanje atlantskog saveza koje je započeo Donald Tramp odmah po dolasku na čelo Sjedinjenih Američkih Država 2017. godine.

Što se Rusije tiče, ona je za Fušea – vojna, diplomatska i nuklearna sila, globalni akter prema gotovo svim parametrima, ali ako se posmatra kao istočni sused Evropske unije, Rusija je istovremeno i država koja je u izvesnoj meri osetljiva na sankcije koje joj ona uvodi budući da tržište Unije za Rusiju predstavlja glavni komercijalni izlaz, posebno kada je reč o izvozu gasa. Zato Fuše smatra da je potrebno nastaviti dijalog sa Rusijom.

Kada je reč o kritičnim susedima Unije koji se nalaze na prostoru Magreba i Bliskog Istoka, Fuše stoji na stanovištu da su ova susedstva izuzetno važna za potvrdu Unije kao globalnog aktera. Kako on tvrdi, sasvim je jasno da je EU diplomatski „van igre“ na Bliskom istoku i dodaje da pored toga Unija čak nema ni političku težinu na Bliskom i Srednjem istoku. Međutim, on ima neke ideje šta bi Unija mogla da uradi u takvim okolnostima: EU treba da pokuša da nametne ideje o regionalnom sistemu bezbednosti po uzoru na Konferenciju o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) koja je 1994. postala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Za Fušea, improvizacija predstavlja dobar opis onoga kako se EU ponaša danas. Za to navodi primer grčke dužničke krize koju je Angela Merkel rešila, kako on kaže improvizacijom, umesto, u najmanju ruku, privremenim izbacivanjem Grčke iz evrozone. Kada pominje Bregzit (2016), Fuše ističe da treba imati na umu da to nije evropski već britanski problem. Suprotno svemu što je rečeno na tu temu, za njega Bregzit ne predstavlja krizu EU ​​već strategiju malog dela britanskih konzervativaca za nostalgičnim povratkom nekadašnjeg carstva.

Ako želimo da se bavimo unutrašnjim izazovima poput evroskepticizma i populizma koji prete Uniji, Fuše napominje da se oni tiču samo određenih država, a ne svih 27 ili 28. Šta je za njega populizam? Umesto ideologije, to je stil koji ljudima objašnjava da postoje jednostavna rešenja (referendumi i društveni mediji) za komplikovane probleme. Ovaj stil podrazumeva vođenje kampanja koje imaju vertikalne neprijatelje u vidu Evropske unije i horizontalne neprijatelje – drugost i imigrante. Da bi se razumela sva ova pitanja, više pažnje treba posvetiti izbornim mapama. Ovakve stranke i pokreti su, kako na evropskim, tako i na nacionalnim izborima dobili zavidan procenat glasova (između ostalih – Nacionalni front, Alternativa za Nemačku, Pokret 5 zvezda) tako da to za Fušea znači da Unija mora ovo uzeti u obzir kada bude razmatrala u kom smeru treba da idu njene buduće unutrašnje reforme.

Fuše izražava nadu da će u tekućem mandatu (2019-2024), Evropski parlament postati pravo mesto rasprave. On smatra da su do sada razne koalicije okupljale evropske narodnjake, socijaliste, liberale, i za njega, ovakav oblik približavanja krije odsustvo suštinske rasprave. Naravno, ne spori da će biti grupa koje će napadati i osporavati evropski projekat ali to treba da motiviše proevropljane da dobro redefinišu svoje ciljeve i interese. Konačno, moguće je govoriti o onome što Mišel Barnije naziva zajedničkim interesima Evropljana.

Fušeova knjiga „Evropa – jedan cilj, jedna sudbina“ (L’Europe, un dessein, un destin), kada se pogleda struktura, sastoji se od šest delova, odnosno, uvodnog dela i pet odvojenih celina u okviru kojih možemo naći jedno ili više poglavlja. Ona na prvi pogled nije obimna (svega 126 strana) ali je napisana vrlo jasnim i preciznim jezikom a obiluje i geografskim kartama kojima autor ilustruje svoje tvrdnje. Prvi deo pod nazivom „Interesi i strategije“ obuhvata tri poglavlja. U njemu autor najpre govori o tome zašto zajednički interesi Evropljana nisu još uvek jasno definisani i navodi dva razloga za to. Prvi razlog je da je „potčinjavanje američkom gazdi postalo sasvim normalno u Briselu mada takođe navodi da se poslednjih godina takav odnos ozbiljno propituje“ dok je drugi razlog u vezi sa internom geopolitičkom dimenzijom koja je često zamaskirana a svodi se na to koji položaj odnosno ulogu u evropskom projektu dodeliti dvema najmoćnijim državama osnivačima – Nemačkoj i Francuskoj. U prvom poglavlju koje nosi naslov „Zajednički interesi Evropljana“, Fuše najpre razmatra koji su to zajednički interesi Evropljana i zašto im je, u političkom smislu, toliko teško da ih precizicno definišu. Kao primer navodi da se u evropskoj strategiji bezbednosti iz 2003. godine, samo dva puta pominje sintagma „evropski interesi“. Potom postavlja pitanja koja se nadovezuju na prethodna – koji su to interesi aktuelnog evropskog projekta na svetskoj sceni, koji na kontinentalnom nivou a koji na nivou Unije.

U drugom poglavlju „Strateški interesi Evropljana – izbor ili potreba“, Fuše navodi da evropski projekat mora da uđe u treću etapu svog razvoja i da se konačno moraju definisati interesi koji se retko pominju. Realizacija ovog projekta podrazumeva da se napravi lista objektivno zajedničkih interesa koje se ne iscrpljuje u ekonomiji i trgovini a pre toga neophodno je utvrditi evropsku zajedničku spoljnu politiku koja bi, po mišljenju autora, bila neka vrsta meke moći. U trećem poglavlju, autor se bavi mogućim evropskim ali i nacionalnim odgovorima na povratak ravnoteže snaga i međunarodnog revizionizma. Fuše tvrdi da se na globalnu scenu vraća ravnoteža snaga  i za to navodi primere Turske, Rusije i Kine.

Drugi deo knjige je posvećen odnosu Evrope i kritičnih suseda. U njemu kroz tri poglavlja, Fuše analizira Mediteran, Rusiju i problem naoružavanja, odnosno, razoružavanja. U prvom poglavlju najpre analizira Mediteran kao područje na kome se nalaze kritični susedi i pita se da li je neophodan povratak na francuski projekat.  Zatim prelazi na Rusiju kao istočnog suseda i pri tome, fokus stavlja na nekoliko elemenata: odnosi Rusije i EU nakon ukrajinske krize kroz pogled iz Moskve a zatim i kroz pogled iz Brisela i Vašingtona, da bi na kraju poglavlje završio sa oblastima od zajedničkog interesa za Rusiju i Evropsku uniju. Treće poglavlje se bavi evropskom odbranom i spoljnom akcijom kroz postavljanje dileme da li je trenutno u toku strukturno razoružavanje ili strateško naoružavanje.

Treći deo knjige posvećen je Evropi i izazovima na njenim granicama. Fuše postavlja nekoliko pitanja, među kojima je prvo da li je aktuelni evropski projekat Evropa Unije ili Unija Evrope. Takođe, autor tvrdi da je Evropa pojam koji se menja i da je u geografskom smislu, Evropa posledica kartografskog dogovora a da sama Evropa ima dugu istoriju neslaganja i drugosti. Kada je reč o institucionalizovanom obliku Evrope, ona se kreće između Saveta Evrope i Evropske unije. Treći deo, Fuše završava poglavljem u kome tvrdi da Evropska unija treba da se kreće ka Uniji Evrope koja bi, po njegovom mišljenju, trebalo da bude još više diferencirana nego što je aktuelni evropski projekat.

U četvrtom delu knjige, Fuše se kroz četiri zasebna poglavlja bavi ulogom koju Evropa ima u globalnoj ravnoteži snaga. U prvom poglavlju pod nazivom „Evropa –između sile u nastanku i etabliranog uticaja“, autor razmatra najpre situaciju istočno i zapadno od Ormuza a potom i situaciju u svetu koji počinje na vratima Unije. U trećem poglavlju „Evropski sistem u svetu i realni svet u Evropi“, Fuše posmatra kakva je uloga velikih država Rusije, Kine, SAD i Nemačke ali i evropskog sistema za spoljnu akciju, imajući u vidu potencijalne nove krize širom sveta. Na to se nadovezuje četvrto poglavlje u kome se autor zalaže za povratak zajedničkog evropskog projekta, odnosno, da Unija mora da budu sposobna da reaguje spolja.

Peti, poslednji deo knjige bavi se ulogom koju EU bi trebalo da ima u svetu – da prestane da bude samo referenca već da ima stvarni uticaj na svetska dešavanja, ne samo kroz ekonomske parametre posmatrano. To je, po njegovom mišljenju, moguće izvesti kroz novu evropsku paradigmu, ali i kroz definisanje njenih granice, naravno, ne zapostavljajući ni ekonomske performanse po kojima je ona već globalni akter. Fuše se u završnom poglavlju dotiče i teme novog doba za nacionalizam gde on pokušava da nam da određena tumačenja kroz definisanje granica samoodređenja ali i da nam ponudi i neke izlaze iz kriza koja novi nacionalizmi produkuju.

Konačno, Fuše se pita kako ubediti mlade u korisnost evropskog projekta i daje odgovor da ih treba podsećati na dugotrajnost ove saradnje između nacionalnih država. Treba ponavljati svakoj novoj generaciji da im trenutni evropski projekat nije dat da bi mogli da preuzmu i preuzmu svoj deo brige za njegov opstanak. Na kraju, on naglašava da ne sme da se zaboravi značaj istorije i procesa dugog trajanja (svega onoga što je prethodilo nastanku Ekonomske zajednice koja je sukcesivno prerasla u Uniju).