Европа, крај 19. и почетак 20. века, скица за једну историју доминације и пропадања

12/11/2019

Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић

 

Деветнаести век продужио је своје трајање, према мишљењу неких историчара, и преко формалне временске границе када је наступила ера двадесетог века. Ерих Хобсбаум је, као најпознатији историчар двадесетог века, највише инсистирао на тој чињеници сматрајући да је историја двадесетог века остала прикраћена за готово две деценије временског битисања, у коме је почела губити своја суштинска цивилизацијско-континентална обележја. Није се стога чудити  што га је он  пишући његову историју назвао, веома кратким[1] двадесетим веком. То прекорачење се развукло све до краја Првог светског рата када је и формално завршен први глобални сукоб човечанства у коме је Европа и њене нације била не само главно поприште великих оружаних сукоба, већ и највеће девастације свеколике инфраструктуре континента и његових држава, почев од привреде и финансија, па све до демографских, индустријских, саобраћајних, културних, па зашто не рећи и свеукупних културних и националних капацитета друштава онога времена, коју је свет до тада видео и доживео.

У том рату отпочела је епоха рушења политичке архитектуре деветнаестог века, коју је  Европа градила као доминантни континент савремене цивилизације, коју је стварала још од епохе великих географских открића, убрзане индустријализације, грађења нација, колонијализма, империјализма и сличних политичко-економских процеса. Таква конфигурација моћи савременог света окончана је одлукама Берлинског конгреса. Многи политички стратези су тада мислили да је тиме  утврђена међународна подела моћи за дужи временски период трајања. Зато ћемо и ми скицирање њене културно-цивилизацијске, политичке и социјалне конфигурације почети управо у том периоду постберлинске епохе, када је моћ Европе и њених империјалних нација и држава у односу на друге континенте достигла свој цивилизацијски максимум, окрунивши се свеколиком континенталном доминацијом. И таман када будемо завршавали сумирање њених максималних домета, истовремено ћемо морати отпочети и са бележењем индикатора, такође дугог процеса трајања, који је имао обрнути смер  темпоралног кретања, а који се полако али неумитно одвијао у правцу губитка стечених историјских позиција моћи. Дакле, у смеру посустајања, стагнације и потпуне политичке немоћи европских нација пред све доминантнијим и суровијим атлантским хегемоном који је долазио из Вашингтона. Почећемо дакле, са евидентирањем и бележењем првих знакова европског замора, губитка темпа њеног колонијалног ширења и империјалне доминације, уз истовремено подизање других нација и континената, а пре свга Северне Америке и САД, које су неповратно отпочеле процесе пробијања своје континенталне изолације и искорака из географске ограничености, те превладавања геополитичке доктрине изолационизма, назване по свом творцу и председнику САД –  Монроу и оличене у крилатици Америка Американцима.

Дакле, у више наставака пратићемо два паралелна тока догађања која су мењала суштинску позицију Европе тога времена, од цивилизацијске и културолошке доминације засноване на хришћанској културолошкој и вредносној матрици, па све до постепене и дуготрајне фазе пропадања те моћи, и задобијања позиције потпуне континенталне немоћи пред својим наводним атлантистичким и цивилизацијским пријатељем. Након Другог светског рата ти токови биће акцелирани све до формирања атлантистичког пројекта ЕУ као средства експлоатације и контроле својих назови европских савезника. Они ће ићи пројектованим смером све до постизања понижавајуће капитулације европских нација пред атлантистичким левијатаном које је наступило крајем двадесетог века. Означени процеси посматрања нарочито су били карактеристични за простор западне Европе, и њених сила предводница, јер се остатак европске политичке и националне конфигурације мало уклапао у означену континенталну доминацију док је трајала. Тзв. мале или, пак, младе нације Европе биле су пре свега забављене превазилажењем своје привредне и политичке неразвијености, те знатним  заостајањем за развијеним нацијама и држава европског центра. Све то комбиновано је са оскудним националним ресурсима који би били укључени у борбу за афирмацију своје тек стечене независности. Са друге стране стајала је и Русија, трома и спора,  која је неуспешно трагала за својим империјалним одређењем, јер је од Петрових реформи била у великој мери заглављена између својих западноевропских „инспирација“ и старих самодржавних утицаја големе традиције православног истока.

На почетку двадесетог века Европа је била континент где су се донолисе олуке које је остали део света дочекивао са мање или више „одобравања“. Та чињеница је говорила о њеној моћи и доминацији, о томе да је Европа већ неколико векова, а посебно у деветнаестом, постала континент који је предњачио у скоро свему, особито у идустријском расту и производњи материјалних добара, у пољу развијених демократских односа, све функционалнијих политичких институција и социјалних идеологија, особито либерализма, и који су  галопирајућим темпом грабили ка будућности и својој визији идеолошког напретка. Европа је доминирала и у култури и у цивилизацији која је настала у окриљу све секуларнијег контекста хришћанства и то особито оног који се тицао западних конфесионалних одређења и припадности. У тој цивилизацијској доминацији предњачио је западни свет Европе, или тачније речено неколико великих нација тога дела континента (великих у смислу капацитета који су се кретали у распону демографског, привредног, технолошког, војног и државног устројства, који је стварао основу и омогућавао империјалну и колонијалну експанзију, далеко изван њихових државних или континенталних граница) а пре свега Велике Британије, Француске и Немачке. Док су раније колонијалне силе попут Холандије, Шпаније, и Португалије на пример, све више тавориле и заостајале на том путу империјалне експанзије. Та колонијална експанзија дела  Европе над осталим континентима изузев Северне Америке, огледала се пре свега у њеној политичкој доминацији. Капацитети западноевропске политичке моћи били су за остатак света неупитни и у том времену тешко оспориви, и то у тој мери да су се морали, хтели то или не, повиновати њеном диктату, као и респектабилној војној сили која је иза ње стајала. Средиште свеколиког одлучивања, Европа ће убрзо постати континент који полако али сигурно добија своје такмаце и изазиваче, како у САД на северу Америке тако и у Јапану на Далеком Истоку азијског континента. Узалуд ће европљанима са краја деветнаестог и почетка двадесетог века бити утеха да су светску доминацију полако преузимали углавном Европљани који су се под разним околностима и због својих интереса одселили неколико векова раније на друге континенте и тамо потражили  животну срећу.

„Своје највеће јединство и снагу она је досегла пре 1914. године, и тада се издвајала од других цивилизација својим истицањем појединца, све већим раздвајањем друштвених и политичких институција, материјалним благостањем и својом све већом рационалношћу. Европска цивилизација могла би се окаректерисати и описивањем њених базичних институција, као што су суверена држава, тржиште са својим законитостима и научни метод. Неки су је називали либералном буржоаском цивилизацијом.“[2] Таква Европа била је пожељно место за живот, не само многим тадашњим Европљанима, него и другим народима који су желели да поделе макар део њеног привредног, технолошког и политичког напретка, било да се у њој настане или да њен дух и институције пренесу у своје, у том смислу заостале средине и друштва. Она је мамила у своје окриље не само империјалним сјајем и не само према индивидуалним перспективама модернизације и развоја, већ је то „обећавала“ читавим нацијама и регионима који су о таквом материјалном напретку могли у то време само да сањају. Самосвест модерне Европе о свом напретку и значају била је таман толико велика колико и објективно заостајање осталог света за њом. Изузетак из те еуфоричне слике света чиниле  су, наравно, озбиљне нације и државе Европе које се се убрзано припремала за велике светске обрачуне који ће уследити и после којих ће та иста Европа у великом смислу изгубити не само свој међународни значај, него и способност да га поврати и тако, колико-толико, парира све убрзанијем нарастању  њених прекоокеанских такмаца.

Европа је своју империјалну доминацију почела да губи онда када је оштрицу сукобљавања и своје свеколике надмоћи  (привредна,, војна, инфраструктурна, политичка и сл.) окренула против себе, тачније када су водеће европске државе и нације почела поновну прекомпозицију геополитичког поретка моћи имеђу себе , себично се надајући да ће из тих процеса изаћи још јаче и моћније. А из тих сукоба као што сада са подуже историјске дистанце сазнајемо излазили су као губитници готово  сви, чак и оне европске силе које су Први велики рат завршиле на страни победника. Губитник је заправо била цела Европа јер је небригом и похлепом својих политичких и економских елита прекинула претходну епоху империјалне доминације која је била заснована на прилично дугом периоду континенталног мира  који је појединим европским нацијама омогућавао де се развију и подигну капацитете своје колонијалне моћи.

Но, подсетимо се на којој политичкој конфигурацији је Европа заснивала свој убрзани конетинентални развој. То су свакако била два битна политичка догађаја у деветнаестом веку која су утврдила међусобне односе и принципе на којима ће почивати будући односи. Први је Бечки конгрес из 1814-15, којим је окончан период великих међусобних ратова, а други је Берлински конгрес из 1878. године чијим ће одлукама бити прекомпонован међународни поредак моћи како у самој Европи тако и у свету који се налазио под њеном све већом доминацијом. Нови тек конфигурисани поредак  међународних односа  бесповратно је отворио процесе настанка нових националних држава, међу којима су и Србија и Црна Гора, које су настале као последица националне и државне еманципације из вишевековног ропства под Османлијама, а које су крунисане стицањем међународно признате државне независности. И тај чин био је нови међународни доказ да је Европа тога времена прилично доследно, инсистирала на концепту стварања националне државе, која ће као модел своју пуну еманципацију доживети управо у деветнаестом веку, који ће стога и захваљујући превасходно тој чињеници бити проглашен веком нација. Једном отпочео процес националног диференцирања заснован на секуларном концепту формирања нација насталих на бази претходне религијско-конфесионалне идентитетске подлоге и поделе, означиће процесе важног националног диференцирања који у појединим фазама свога развоја неће престати ни до данас. У својој закаснелој фази тај процес ће бити заоштрен до екстрема стварањем тзв. синтетичких нација као договорних нација, особито малигно на просторима ексјугословенског географског распростирања.

Дакле, све новонастале европске државе тога времена биле су националне, и то не само оне које су се диференцирале из вишенационалних империја какве су биле Отоманска или Аустроугарска држава. То су заправо били процеси истинског националног конституисања који су омогућили и државно обједињавање једне Велике Британије, Француске, Немачке и Италијанске нације, као великих нација, које израњају из дубина  деветнаестог века, да би своје пуно национално конституисање доживеле потпуним државним конституисањем на самом почетку двадесетог века. Подразумевало се у том времену да је „држава одговарајући израз нације“ а да је нација, нова идентитетска заједница настала на секуларном концепту јединства једног језика и културне традиције настале на њој. Новонастале националне државе су те које су од протонационалних покрета преузимале штафетну палицу даљег изграђивања нације на бази стандардизације језика, јединственог образовног и културног система и ништа мање значајног заједничког тржишта, правног и политичког система, те војске, полиције и других националних институција које су се убрзано конституисале и преузимале улогу консолидације и хомогенизације своје нације. образовни и научни сектор једне државе-нације имало је ту посебно и незаобилазно место, а особито нарастајуће националне историје и пратеће националне иконографије, симбола и светковина, које су неретко штедро баштиниле претходну етничку и народну обичајност и традицију.

То је, такође, био и  период када многе европске  нације нису још увек имале  своју државу (Пољаци на пример) и њу ће стећи тек почетком двадесетог века, особито након Другог светског рата, када ће са светске историјске позорнице отићи четири велика Европска црства (Отоманско, Аустоуграско, Немачко и Руско царство) и са њима у историју и процеси дугог националног тлачења многих европских нација особито оних словенског етничког порекла и традиције. Нација ће као и њена држава добити нове стандарде који ће потрајати све дотле у двадесетом веку док нису отпочели за њу погубни процеси глобализације и наметања глобализма као идеологије, те грађења новог светског процеса као његовог жељеног резултата. Тада ће отпочети потпуно обрнути токови разградње модерне националне државе, која ће бити проглашена главном сметњом за глобализовање међународних односа, па ће самим тим постати и главна мета њихове разградње и девастације.

[1] види књигу Е. Хобсбаум (2002): Доба екстрема, историја кратског двадесетог века 1914-1991, Дерета, Београд

[2]  Џ. М. Робертс (2002):  Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.11.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања