ЕРНЕСТ БОШЊАК:  ПИОНИР „ПОКРЕТНИХ СЛИКА“

29/07/2021

Аутор: Јованка Симић, новинар

  УРУЧЕЊЕМ награде „Специјални Ернест“ истакнутом глумцу Славку Штимцу, пре десетак, дана затворен је Трећи филмски фестивал у Сомбору који је био још једна прилика да се Сомборци, као и сви поклоници „покретних слика“, поклоне Ернесту Бошњаку, визионару и, уз Александра Лифку, најбитнијем зачетнику филма и кинематографије на овим просторима.

   Навршило се ове године 145 година од рођења Ернеста Бошњака (Сомбор 1. јануар 1876 – Сомбор 9. август 1963), филмског редитеља, сниматеља и штампара. Штампарски занат изучио је у Сомбору, а као штампарски радник радио је у Будиму, Пешти и Сегедину  где је стекао велико типографско искуство, а за своје иновације у тој области био је и награђиван.

   Притом, Бошњак који је изданак  старе буњевачке породице, није био искључиво типограф, већ комплетан графичар – сам је на линолеуму и дрвету исцртавао и нарезивао слова и клишее за листове и плакате. Из његове штампарије излазили су  многи сомборски листови и часописи уочи великог и између два светска рата. Неки од тих листова били су његово власништво а неке је и уређивао.

    Али, није се задовољио овим успехом. Из родне вароши, како је тада био обичај, отиснуо се у Европу у жељи да као штампарски калфа упије све новотарије свога заната.У том науму боравио је у неколико градова Аустроугарске монархије а стигао је и до Беча где је радио као конструктор у фабрици машина  Waldher & Co.

    Био је већ тридесетогодишњак али и врстан штампарски мајстор када се 1906. године  вратио у Сомбор где је отворио штампарску и печаторезачку радионицу. У коферу је донео праву драгоценост – први кинопројектор марке Leon Gaumont , купљен у Бечу,  са којим је од  1907. приказивао кратке филмове и журнале у здању сомборског театра, изграђеном четврт века раније. Упоредо, Бошњак је у својој штампарији штампао лист „Бачки биоскоп“.

    Има назнака, како је забележио предани соморски летописац Милан Војновић, да су кратко пре Бошњака „овде прве пројекције имали извесни Јанез, па и Љубомир Бикар, што је и вероватно, али оно што се никако не може доводити у сумњу, он је први који је снимао филмском камером коју је купио 1909. године. Са њом је снимио свој први играни филм „У царству Тепсихоре“, игру девојака у жупанијском парку, на антологијских 120 метара целулоидне траке“.

      Бошњак је позоришту, а доцније у једној мање угледној просторији на Вашаришту, Сомборцима приказивао  разноврсне филмске журнале и кратке забавне филмове које је набављао од европских дистрибутера. Уочи Великог рата подигао је биоскоп „Арена“ ( касније преименован  у биоскоп „Звезда“ у Париској улици).

    Ни ту се његов ентузијазам и визија нису зауставили. Слутећи да ће филм, у не тако далекој будућности, очарати комплетно човечанство, почео је и сам да осмишља филмове па је 1909. снимио прву играну филмску  причу о  плесу девојака у сомборском парку насловљену „У царству Терпсихоре.“ Филм је, осим плеса, имао и елементе глуме и драматургије и успешно је приказан у  биоскопу „Арена“, али, на жалост, није сачуван.

   Сомборски хроничар Милан Степановић бележи да је, после првог играног филма,  Бошњак снимао документарне материјале о фолклорним обичајима и играма из Сомбора и околине, али ни они нису сачувани.

    „Његов најстарији сачуван филм документарни је филмски запис из 1912. године, снимљен у Сомбору приликом свечаног откривања споменика мађарском националном хероју и предводнику устанка против Хабзбурга (1703-1711) Ференцу II Ракоцију. Том приликом, Бошњак је снимио дефиле на Тргу Св. Ђорђа, као и свечани чин откривања споменика на Позоришном (Јокаи) тргу, а први пут у историји филма, захваљујући покретном постољу које је уградио на камеру, применио је технику „швенка“, односно камере која се слободно креће по хоризонтали и вертикали, чиме је обогатио технику филма (тек годину касније „швенк“ ће у САД применити продуцент и редитељ Дејвид В. Грифит)“.

     Недуго затим, обелоданио је жељу да своје филмске снове крунише изградњом фабрике која би од Сомбора начинила филмску варош ( можда баш попут Холивуда, насталог неколико деценија доцније у Лос Анђелесу). Идеју су подржали имућнији људи али не и сомборска власт  која 1914. одбија Бошњакову молбу да му се бесплатно додели плац за градњу фабрике филмских снова.

      За разлику од Сомбора, Нови Сад (тада Српска Атина)  препознао је магију у Бошњаковој идеји те је тадашњи градоначелник овако отписао филмском магу из сомборске вароши: „На Ваше писмо од 4. маја о.г. част ми је известити Вас да радосно поздрављамо идеју о подизању фабрике филмова у Новом Саду…”. Ова, с обе стране добра намера, није до краја досањана јер је убрзо букнуо Први светски рат.

    Током рата, како је касније и сам говорио, Бошњак је био један од сниматеља крунисања последњег аустријског цара и краља Карла, у  Пешти 1916. године. По окончању велике четворогодишње голготе и формирању Краљевине СХС, снимио је документарац о луна-парку на сомборском вашаришту („Тобоган за старо и младо“).

     Тих година продао је своју штампарију, а 1923. основао је прво југословенско филмско предузеће, које је назвао почетним словима свог презимена и имена – „Боер филм Сомбор“. Окупљао је око свог предузећа љубитеље филма. Тих дана снимио је кратку причу „Може ли се у Сомбору зготовити филм?“.

   Бошњаково филмско предузеће није било дугог века. После његовог гашења, он  наставља да се бави штампарским занатом и отвара у Сомбору добро опремљену штампарију у којој је  двадесетих и тридесетих година прошлог  века штампано неколико сомборских листова на више језика.

     Почетком тридесетих година још једном се вратио својој највећој љубави, снимивши неколико документарних филмова („Скаутске вежбе у Сомбору“, „Фудбалска утакмица“ и „Јавни час соколске омладине, војске и сокола у Сомбору“, „Процесија сомборске Римокатоличке жупе о Тијелову“. Била су то његова последња филмска остварења.

   За  допринос настанку и развоју кинематографије на овом простору, Југословенска кинотека 1954. године наградила је Ернеста Бошњака Спомен-плакетом за животно дело. Такође, откупила је његове  преостале  филмове који су захваљујући том гесту сачувани до данашњих дана.

    Залагањем Кинотеке, Бошњаку је 1961. године додељена уметничка пензија као заслужном уметнику за развој југословенског филма. Две године касније упокојио се (у 87.години) оставивши наредним генерацијама своју чудесну животну и уметничку причу с поентом да снове храбро треба сањати и у јаву их претварати.

 

 

ЛИТЕРАТУРА :

 

Милан Војновић, Сомбор илустрована хроника ( 2003)

Милан Степановић, „Равноплов“ (портал)

https://www.ravnoplov.rs/ernest-bosnjak-covek-koji-je-od-sombora-zeleo-da-nacini-holivud/

Српски легат, портал

http://www.srpskilegat.rs/ernest-bosnjak/?pismo=lat

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања