Емерик Шопард: Европа – нација

02/06/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Емерик Шопард (1969), геополитичар, политиколог и стручњак за међународно право, један је од најконтроверзнијих француских интелектуалаца средње генерације. По образовању је математичар, а докторирао је на теми из политичких наука. Ангажовао се на истраживачком, политичком и образовном плану. Био је директор Француске геополитичке ревије и других пројеката париске издавачке куће „Елипсаˮ. Предавао је геополитику на Краљевској високој војној школи у Мароку, стекао звање директора Курса геополитике на француском CID, затим обављао дужност генералног секретара Међународне геополитичке академије, био део мастер–тима на студијама геополитике на Универзитету Париз I, а потом професор на Универзитету у Нојшателу у Швајцарској. Сарађивао је на многим научним пројектима у Француској и иностранству. За посланика у Европском парламенту изабран је на листи Националног фронта (2014) са којим се касније политички разишао. У својим радовима бавио се феноменима француске моћи и независне политике, указујући на франкофонију као њено темељно упориште.

Шопард је заступник концепције „Европе–нацијаˮ која не сме да буде отворена за неевропске народе и државе, попут Турске. Један је од заговорника савеза Русије и Европе и промотeра мултиполарног света, из чега проистиче његово интересовање за геополитичка питања која се односе на положај Средњег и Блиског истока, Африке и Балкана (укључујући Косово и Метохију). У стручној литератури описан је као оснивач француске геополитике „која се заснива на некласичном, реалистичном, деидеологизованом и мултидисциплинарном приступуˮ. Однос према геополитици најпотпуније је исказао у свом најпознатијем делу Геополитика константе и променљиве током историје (2003). Његово место у савременој француској и светској геополитици одређују и огледи: Франкофонски економски простор (1996); Вечни Бејрут (1998); са Франсоа Тиалом Геополитички појмовник (1999); Увод у геополитичку анализу (1999); Балкан: рат на Косову (2000); Геополитика САД – култура , интереси, стратегије (2003); Хроника сукоба цивилизација (2009) и др.

Пажњу јавности стекао је и ставовима о догађајима у САД од 11. 9. 2001. године, потом односом према експанзији ислама, мигрантском питању, амбицијама оснажене Кине и опорављене Русије, али и процесима националне, економске и геополитичке еманципације Латинске Америке. Нарочито су занимљива и његова разматрања ситуације на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, а која се знатно разликују од ставова француске државне политике. Као посланик ЕП више пута исказао је критички став према политици бриселске бирократије у односу на Србију, а предложио је и усвајање резолуције о Сребреници којом је инсистирао на уравнотеженом сагледавању ратних догађаја у региону Подриња у раздобљу 1992–1995. У фебруару 2009. године изненада је лишен звања предавача у француском CID,  јер је довео у питање званичну верзију терористичких напада у САД, али је после притиска интелектуалне јавности враћен на посао. Емерик Шопард је официр француске армије у резерви, али и познати телевизијски и интернет водитељ. Као учесник многих међународних конференција промовисао је стварање континенталног савеза на линији Париз–Берлин–Москва, а у складу с најбољим тековинама деголистичке школе мишљења у Француској.

 

Француски реализам

 

Емерик Шопард један је од најутицајних следбеника Франсоа Тиала, познатог француског геополитичара и ствараоца који је објавио тридесетак књига. Мада је Тиалов приступ геополитичким проблемима у основи некласичан, нема сумње да је реч о аутору који је веома критички настројен према унапред задатима мисаоним обрасцима, па и основном закону геополитике о неминовности судара копна и мора, али и према новим идеолошким рукавцима у геополитици за које је често истицао да доводе у питање њену научну суштину. Тиал се истицао као изврстан познавалац  догађаја на Балкану (баш као и Шопард) и као истраживач који је своје теоријске схеме заснивао на емпиријским истраживањима. Посебно су запажена она његова дела у којима се бавио анализом одређених регионалних тема као што су: Геополитика Латинске Америке (1996); Сажета геополитика Залива (1997); са А. Дилеом, Багдад 2000-геополитичка будућност Ирака (1999); Криза у Нагорно-Карабаху – тврђава под опсадом (2003); Геополитика Кавказа (2004). Франсоа Тиал је истраживао и теме из области крипто–геополитике у радовима: Геополитика масонерије (1994) и Тајне службе и геополитика (интервјуи с адмиралом П. Лакостом, 2004).

Тиалов најзначајнији научни допринос је у разјашњењу тзв. идентитетских питања која су тангентално повезана с религијским утицајима. То су дела: Геополитика православља (1993), Геополитика шизма (1995), Геополитика будизма (2002), Геополитика религија (2004). Ипак, у овом домену, његов свакако најзначајни рад  је Идентитетски сукоби (1995) у којем је систематизовао своје теоријске приступе које је емпиријски доказивао на многим примерима. Полазећи од претпоставке о конфликтном потенцијалу између различитих етничких група, а који је последица ранијих неспоразума, Тиал је сматрао да ће конфликт ескалирати у оном историјском тренутку када се једна етничка група нађе у особеном колективно–психолошком стању које је узроковано њеном реалном физичком, културном или религијском угроженошћу. Тиал је ово стање описао као „синдром Каинаˮ који једну етничку групу наводи на „превентивноˮ уништавање супарника од којег претња долази.

Своју књигу о идентитетским сукобима почиње анализом етно–религијских конфликата у посткомунистичком свету од Балкана до Русије и Централне Азије, а наставља разматрањем сличних проблема и у другим деловима света. Као нарочито тешке, описао је дуготрајне конфликте, где свака од страна оправданост својих захтева настоји да докаже све дубљим понирањем у историју (Косово и Метохија, Трансилванија, Нагорно–Карабах). Оваква ситуација, према мишљењу Тиала, не само да отежава решавање оваквих конфликата, него их продужава и интензивира. Француски теоретичар, у поменутој студији, нуди не само емпиријски опис идентитетских сукоба, него и дефинише модел њиховог решавања, где уз стратешке поступке и одлуке, дипломатију и војну димензију, ваља радити и на идентитетској самоспознаји народа и његове елите. Нема сумње да су овакви Тиалови ставови деловали веома подстицајно на Шопарда и његово сагледавање ове проблематике које је темељно изложио у свом широко цитираном делу Хроника сукоба цивилизација из 2009. године.

 

Хроника сукоба цивилизација

 

У књизи Хроника сукоба цивилизација (2009) Шопард је пошао од претпоставке да је битка за интересе сопствене цивилизације најважнија од свих битака. На овом месту разматрао је савремене светске процесе као што су експанзија ислама, успон Кине, опоравак Русије, геополитичку еманципацију Латинске Америке, и на 230 страница, уз бројне тематске карте и сугестивне фотографије, анализирао је главне изазове у 21. веку. Разумљиво је да је у његовом првом плану будућност Европе и њене цивилизације, која је суочена с недостатком енергената, притиском имиграната, муслиманским атаком на хришћанство, америчком доминацијом, али и реваншизмом Азије и другим проблемима. Стога је један од његових фундаменталних закључака да је за Европу витални интерес повезивање са Русијом и Латинском Америком.

У овој књизи Шопард је подробно анализирао догађаје од 11. 9. 2001. године у САД и због тврдње о савезу Америке и радикалног ислама стекао етикету „теоретичара завереˮ, па је одлуком тадашњег министра одбране Ерве Морена лишен звања предавача на CID. После велике полемике и протеста дела француске јавности, суд је суспендовао ову одлуку, па је враћен на посао. Овоме додајмо да Шопард није био једини у француској јавности који је оспоравао званичну верзију о нападима од „11. септембра 2001. годинеˮ у Америци. Наиме, веома запажен оглед о овом догађају написао је познати француски теоретичар сиријског порекла, Тијери Месан, који је, позивајући се на многобројне изворе из француске војске, изнео тврдњу о 11. септембру као „великој превариˮ у режији америчких специјалних служби и војноиндустријског комплекса, а чији је циљ била додатна милитаризација САД и стварање мита о Ал Каиди као еманацији новог глобалног америчког непријатеља. Месан је у овој студији изнео и велики број чињеница о везама врха америчког војног и обавештајног естаблишмента са вођама радикалног ислама, па и самим Бин Ладеном, чији су муџахедини били главни амерички савезници за време совјетске војне интервенције у Авганистану осамдесетих година прошлог века. Посебно је интересантно да је после рушења Кула близнакиња у Њујорку, већ годинама затворено финансијско крило истраге, као и да су углавном сва битна документа о овом терористичком нападу проглашена врхунском тајном, и поред инсистирања породица жртава на њиховој декласификацији.

Шопардова мотивација за оспоравање званичне верзије догађаја од 11. 9. 2001. године је и последица драматичних терористичких удара с исламистичким предзнаком у самој Француској. Наиме, нема никакве сумње да се иза језивих напада радикалних исламиста крију пипци страних обавештајних служби које се противе геополитичкој еманципацији Француске. О томе је својевремено писао и Александар дел Вал у спектакуларној студији САД и исламизам – савез, алијанса против Европе. Дел Вал је изнео становиште по којем Америка злоупотребљава разне исламистичке групације на тлу Европе ради извођења терористичких напада, а чији је циљ да се спречи било каква идеја о независности Европе у односу на „силу с оне стране Атлантикаˮ. Овоме треба додати да Шопардови ставови нису противисламистички, већ су искључиво усмерени ка препознавању оних центара утицаја који злоупотребљавају ислам као религију, тежећи остварењу својих геополитичких интереса у Европи. Као заговорник мултиполарног света, Шопард се залаже за савез с аутентичним исламом и стварање једног евроазијског блока чији би предводник свакако била Русија.

 

Енигма Русија

 

Шопард је присталица геополитичке осовине Париз–Берлин–Москва. Тако је 2012. године намеравао да се пресели у Аустрију како би својим активностима у овој земљи допринео консолидацији и јачању „континенталне Европеˮ. За Шопарда је потпуно јасно да „судбина Европе у будућем геополитичком преуређењу света у великој мери зависи од Русијеˮ. Посебно је занимљива његова тврдња да је „долазак Владимира Путина на чело Русије најважнији геополитички догађај у свету после распада Совјетског Савеза“. Шопардова подршка Путину последица је његове политике јачања националног суверенитета која је кључ будућег мултиполарног света.

У својим разматрањима Шопард се ослања на Мекиндрову „географску осовину историјеˮ према којој је Русија „језгро евроазијског континентаˮ и кључна сила за контролу овог огромног пространства. Отуда је задатак Велике Британије и Сједињених Држава да непрестано сукобљавају евроазијске силе и спречавају их да формирају заједнички савез, као и да спрече доминацију једне од њих у Евроазији. Француски геополитичар указује на америчку стратегију у „средњоазијском прстенуˮ и на Блиском истоку као на типичан образац једног таквог настојања, а чији је циљ спречавање савеза Европе, Русије и Кине. У овом делу света Америка користи и реалполитичке обрасце понашања на економском плану, али и активно користи „Хантингтонов модел судара цивилизацијаˮ, изазивајући вештачке поделе и кризе. Насупрот овом моделу, Шопард је заговорник „савеза Европе и Русије као основе једног евроазијског концепта сувереностиˮ, уз напомену да је у оваквом виду савезништва, предводничка улога намењена Русији. Једино на овакав начин могуће је супротставити се интересима САД и Велике Британије, али и растућој моћи Кине, која је због своје историјске улоге у суштини самодовољна и засебна цивилизација. Као потенцијалног савезника, у једном оваквом геополитичком подухвату, француски теоретичар убраја и „исламску цивилизацијуˮ, чиме се знатно приближава начину уређења великог копна на којем инстистирају руски евроазијци.

Телурократски геополитички импулси веома су наглашени и у ставовима других истакнутих француских геополитичара, попут Анрија де Гросувра, који је највиша знања из области политикологије и историографије стицао на чувеној Сорбони. Највећу пажњу изазвало је његово дело Париз–Берлин–Москва: пут независности и мира, први пут објављено у мају 2002. године у Паризу. Његово полазно становиште је оно о све већем јазу између САД и Европе, којем би требало да буде супротстављен „тројни осовински савезˮ, где би свака држава имала своју зону одговорности. Он је предлагао да у таквим околностима француска зона одговорности буде у Западној и медитеранској Европи, затим немачка зона одговорности у Централној и Источној Европи, док би Русија била задужена за контролу крајњег истока Европе, Кавказ, постсовјетску Централну Азију, али и остале азијске области све до приобаља Континента. Формирање овакве осовине био би само прелазни стадијум до формирања „трансконтиненталне евроазијске тврђавеˮ која би обухватала путању Париз–Берлин– Москва–Њу Делхи–Токио, а чија би улога била пресудна у ослобађању од америчке глобалне хегемоније.

 

Балкан

 

Емерик Шопард је као заступник савеза Русије и Европе формирао и своје погледе на југословенску кризу и посебно положај Срба на Балканском полуострву. Његови ставови о многим питањима веома су се разликовали од „главног тока француске политикеˮ која је на постјугословенском простору спроводила политику интереса атлантске заједнице. Шопард је у кулоарима Европског парламента и јавним иступима указивао на антисрпску политику Запада, посебно Европске уније „која уцењује Србијуˮ. Он је изричито наглашавао да је „признање независности Косова била историјска грешка званичног Паризаˮ. Шопард  је случај етничког чишћења на Косову и каснијег признања ове лажне државе упоредио с хипотетичком ситуацијом у којој би неко признао независност Сен Денија, где се налази чувена Базилика Сен Дени с некрополом француских краљева, и која би се одвојила од Француске јер је на овом подручју доминантно муслиманско становништво. Догађаје из 1999. године квалификовао је као „нелегални рат НАТО против Србијеˮ, чији је циљ био да се потврде сепаратистички циљеви Албанаца у том делу наше земље. Указивао је да се у позадини разбијања православне Србије крије однос САД према Русији, а што су актуелни ратни догађаји у Украјини недвосмислено и потврдили. Такође је наглашавао и мафијашки карактер тзв. „косовске независностиˮ, што је веома опасно не само за локално становништво, него и саму ЕУ.

На сличан начин Шопард је оцењивао и дешавања у Босни и Херцеговини, посебно однос западних сила према Републици Српској. Као посланик Европског парламента, предложио је резолуцију о Сребреници у којој би се на уравнотежен начин анализирала ратна дешавања у Подрињу од 1992. до 1995. године. Шопард се противио употреби појма „геноцидˮ и често истицао да је Сребреница и стратиште Срба. Његово становиште заснивало се и на хашким пресудама које су биле неубедљиве и без јасне правничке аргументације. Нарочито је инсистирао на подељеној одговорности све три стране током рата у Босни и Херцеговини и критиковао манир искључивог оптуживања Срба који не води трајном помирењу. Француски геополитичар је у ЕП с групом посланика Националног фронта упутио и предлог резолуције о прекиду преговора Брисела и званичног Београда (2015) због дубоких разлика две стране у вези са статусом Косова, потом поштовања законодавства у области људских права, али и чињенице да би један такав чин (пријем Србије у ЕУ) подстакао слабљење веза држава насталих на постјугословенском простору и Русије, па самим тим и погоршао односе ЕУ и Русије.

Да закључимо: ставови Емерика Шопарда осликавају тежње дела француске политичке и интелектуалне класе за геополитичком еманципацијом ове државе у односу на тзв. атлантску заједницу. Из ове перспективе симптоматично је његово опажање да Француска такав радикалан стратегијски заокрет може да оствари искључиво у савезу са Русијом, као државом која својим ресурсним потенцијалима и метаисторијском мисијом представља најбољу гаранцију успостављања света мултиполарности.

 

Литература: Тијери Месан, 11. септембар: велика превара, Драганић, Београд 2002; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања