Emanuel Tod: posle imperije

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Emanuel Tod (Pariz, 1951) je francuski sociolog, istoričar i demograf. Studirao je na Sorboni, Oksfordu i Kembridžu, a radi u Nacionalnom institutu za demografske studije u Parizu. Širu slavu stekao je 1976. godine, kada je u knjizi Konačni pad prognozirao raspad Sovjetskog Saveza oslanjajući se na demografske statistike, kao što su smrtnost novorođenčadi i male dece, ubistva, droga, alkohol. Ovaj francuski mislilac  je plodan autor, a njegova izabrana dela su: Posle imperije – slom američkog poretka (2001); Konvergencija civilizacija – transformacija muslimanskih društava (2007); O knjizi Où en sommes-nous (2017), nemački prevod Tužna moderna (2018), engleski prevod Porekla modernosti: istorija čovečanstva od Kamenog doba do Homo Americaniusa (2019). NJegovo poslednja monografija Propadanje Zapada/La Défaite de l’Occident (2024) nije prevedena na engleski jezik.

Todove sociološke i istorijske analize predstavljaju dragocen naučni doprinos razumevanju jednog „postimperijalnog sveta” koji nastaje na razvalinama prve globalne postmoderne imperije SAD, čiji ekonomski, demografski i istorijski kolaps otvara perspektive jednog drugačijeg višepolarnog sveta. Kada opisuje obeležja američke unutrašnje krize, Emanuel Tod ukazuje na njeno prelivanje na ostatak sveta, za šta je odgovorna američka liberalna oligarhija koju označava izrazom „blob” (amorfna masa) . Ovaj francuski mislilac u svojoj najnovijoj knjizi, upravo na primeru Amerike, pokazuje kako iza političkih mentaliteta današnjice stoje istorijski, kulturni, religiozni i moralni sistemi koji su stabilizovali predstave velikih grupa/naroda i nacija. Ono što se očekuje od politike, ne stoji u izbornim programima partija, već u proživljenom istorijskom nasleđu.

Klasično delo takve škole mišljenja bila je Veberova knjiga (1904) o rađanju „duha kapitalizma” iz protestantske etike. Našu pažnju naročito privlači Todova analiza američke istorije koja je imala period žive protestantske religije (18–19. vek), zatim razdoblje „zombi-protestantizma” (do kraja šezdesetih godina prošlog veka), kad su važile njegove vrednosti, ali bez konkretne vere, i potom vreme od sedamdesetih godina kada otpočinje proces „nultog protestantizma”, gde više nema niti religije, niti njenih sekularizovanih vrednosti. Amerika je 2015–2016. godine zakoračila u „nihilistički period” u kojem jedna mala oligarhijska grupa, bez uvažavanja realnosti, donosi strateške odluke. Iz svega navedenog Tod zaključuje sledeće: Ako želimo da predvidimo strateške odluke Sjedinjenih Država, moramo se pod hitno odreći aksioma racionalnosti. Sjedinjene Države više ne traže spoljnopolitičke dobitke tako što procenjuju troškove i rizike. U selu Vašington, u doba nulte religije, prvi impuls je uvek vojni.

Na sličan način rezonuje i Ignjacio Ramone, urednik časopisa Le Monde diplomatique, koji svoju multidisciplinarnu analizu „globalnog nereda” upotpunjuje pronicljivim opažanjima o porastu iracionalnog, kao novom društvenom fenomenu posthladnoratovske ere. Nema sumnje da je reč o pojavi koja dodatno usložnjava bilo kakva predviđanja budućeg razvoja događaja na našoj planeti.

Selo Vašington

Todove analize odlikuju se pronicljivim opažanjima o raspoloženju unutar američke liberalne oligarhije čije svetonazore ovaj autor opisuje izrazom „selo Vašington”. Reč je o karakterističnom lokalnom provincijalizmu koji je nastao u doba „nulte religije” u SAD, kada nema one kulture, vrednosti i morala koji nosi srednja klasa, a bez čije uloge nema ni stabilne države. Današnje Sjedinjene Države nemaju više ništa od toga, odnosno politička oligarhija predstavlja isključivo sebe i svoju grupu. Francuski sociolog ukazuje da se u SAD dogodilo ono što se sada događa i u zapadnom delu Evropske unije;  s jedne strane postoje političke elite koje odbijaju da budu nečiji predstavnici, a sa druge strane su glasači koji s indignacijom odbacuju da ih neko predstavlja.

Na ovom mestu podsetimo i na Hantigtonove stavove, koji je još 1976. godine, naslućivao krizu modela zapadne demokratije za koji je isticao da podstiče preterana očekivanja kod ljudi. On je naglašavao da rešenje za demokratiju „nije više demokratije nego njeno obuzdavanje” i još tada ukazivao je na neodrživost i krizu njenog modela, posebno u Evropi (The Crisis of Democracy: On the Governability of Democracies). Posle dešavanja od 11. 9. 2001. godine i terorističkog napada na Ameriku, govorio je kako prisustvujemo razaranju još jedne ideološke utopije, misleći na ideologiju globalizma koja oblikuje mentalitet „sela Vašington”.

Kada piše o istorijatu nastanka neoliberalne političke kulture u Americi, Emanuel Tod navodi kao karakteristične stavove Bžežinskog o američkoj spoljnjoj politici, ali i predstave globalističke elite o načinu prevladavanja krize kapitalizma. Podsetimo, nagoveštaji ovakvog raspoloženja se mogu naslutiti u brošuri Između dvaju epoha (1970). Oslanjajući se na radove katoličkog jezuite De Šardena, Bžežinski je tadašnja dešavanja definisao kao proces brisanja razlika između unutrašnje i spoljne politike. Sa formalne strane politika je i dalje delovala kao u prošlosti, ali je unutrašnja snaga tog procesa modelirana delovanjem onih snaga čiji uticaj objektivno prevazilazi nacionalne granice.

Po njegovom mišljenju američko društvo ulazi u novu razvojnu fazu koja se bitno razlikuje u odnosu na „svog industrijskog prethodnika”. Pod uticajem tehnologije i elektronike formira se jedno novo „tehnotronično društvo” koje se kulturno, psihološki, socijalno i ekonomski razlikuje u odnosu na prethodno. U takvom društvu automatika i kibernetika zamenile su mašinu kojom je upravljao pojedinac, a dogodila se i promena društvenog liderstva koje je sa plemićko-aristokratske elite prešla na novu urbano-plutokratsku elitu. U tehnotroničnoj eri desila se, nasuprot industrijskoj eri, depersonalizacija ekonomske moći, a slobodan protok ljudi, roba i kapitala postali su temelj nove globalne ekonomije. Uopšteno, stvoren je jedan nov odnos „između čoveka i njegove globalne realnosti”. Bžežinski je smatrao da je pod uticajem ovih okolnosti potrebno temeljno prestrukturiranje svetskog poretka, uz naglasak da taj proces treba da predvode najvitalniji regioni sveta SAD, Zapadna Evropa i Japan.

Izgleda da je ova vrsta ignorisanja ostatka sveta, koja je pravdana mantrom o američkoj izuzetnosti, dovela planetu do same ivice nuklearnog armagedona, a što se najpotpunije otelotvoruje u članku, koji je 2006. godine, pod naslovom Uspon nuklearnog primata SAD objavljen u časopisu Spoljni poslovi. U pomenutom tekstu autori Kir Liber i DŽeri DŽ. Pres su između ostalog napisali: Kada bi SAD pokrenule nuklearni napad protiv Rusije (ili Kine) ciljanim zemljama bi ostao samo mali arsenal koji bi preživeo – ukoliko bi uopšte bilo šta ostalo. U tom trenutku, čak i relativno skroman ili neefikasan sistem protivraketne odbrane mogao bi biti dovoljan za zaštitu od bilo kakvih osvetničkih udara. Na osnovu toga pomenuti dvojac ukazuje „na strmoglavi pad ruskog nuklearnog arsenala” i zaključuje da prvi put posle pedeset godina SAD stoje na pragu postizanja nuklearnog primata. Toliko o „selu Vašington” i njenoj ulozi u podsticanju ukrajinske krize.

Dimenzije imperije

Emanuel Tod još 2006. godine minuciozno analizira dimenzije američke imperijalne moći, uz poređenje sa ulogom Rima i Atine u svetskoj istoriji. Tako je npr. za Rim teritorijalno širenje bio sâm smisao postojanja, dok su sve druge vrednosti poput unutrašnjeg političkog života, privrede i umetnosti bile na sporednom koloseku. Za razliku od telurokratskog Rima, primer talasokratske Atine je drugačiji, tj. ona je od momenta kada je nastala bila grad trgovaca i zanatlija, dok su filozofija, tragedija i demokratija određivali glavne sadržaje unutrašnjeg života. Tod uočava da je rat protiv Persije izmenio Atinu i prinudio je da sarađuje sa ostalim grčkim gradovima u okviru zajedničkog Deloskog saveza (lige). Francuski teoretičar slično razmišlja i o unutrašnjoj transformaciji Amerike, koja izolacionističko utočište odbacuje posle iskustva Perl Harbura i kasnije postaje predvodnik atlantističkog sveta. Prema tome, paralela između Atlantskog saveza i Deloske lige, izgleda u jednoj ovakvoj percepciji istorije sasvim logično, samo što posle Drugog svetskog rata ulogu Persije igra Sovjetski Savez.

Pozivajući se na Štiglica i njegove kritike birokrata MMF-a kao glavne poluge procesa globalizacije, Emanuel Tod napominje da SAD igraju ulogu „planetarne kejnezijanske države”, što je izazvalo dramatične posledice na unutrašnjem planu, odnosno kako navodi Tod „imperijalnu deformaciju američkog društva”. U svojim analizama francuski autor navodi brojne citate vodećih ličnosti američke, društvene i intelektualne scene. Jedna od njih je svakako Majkl Lind koji u svojim raspravama, sredinom devedesetih godina 20. veka, identifikuje „belu nadklasu” kao vodeću klasu američkog društva, koju karakterišu ne samo enormni dohodak, nego i odgovarajuće kulturološke navike i mentalitet. Jedno od osnovnih obeležja ove nove bele klase jeste njena sklonost ka „pozitivnoj diskriminaciji” u prilog raznim manjinama, ali i spretnost da zaštiti svoju decu od intelektualne konkurencije u visokom školstvu. U svojoj analizi Lind opisuje jedan novi i slojeviti portret američkog društva koji naziva „sledećom američkom nacijom”, u kojoj npr. sindikati nemaju više tradicionalnog uticaja na Demokratsku partiju za koju ističe da je sve manje demokratska, a sve više pod uticajem korporacija i njihovih ogromnih donacija. Otuda on kao intelektualac i aktivista zahteva da se Amerika redefiniše kao nacionalna i demokratska država, a ne kao zavisna i oligarhijska tvorevina.

Da je reč o grandioznim planovima, koji teže izgradnji nove američke nacije, svedoči i vazda dobro obavešteni Pat Bjukenen, vodeći ideolog američkog paleokonzervativnog političkog spektra, kada uočava ideju jednog krila u okviru Demokratske partije koje nastoji da na postmodernim univerzalijama izgradi praktično novo društvo, koristeći se totalitarnim metodama. Reč je o pojavi koja se poklapa sa razdobljem 2015–2016. godina kada je Amerika zakoračila u nihilizam. Iz jedne takve optike aktuelni izbori Donalda Trampa deluju kao sasvim logična posledica istorijske i društvene regresije u samim SAD. Uzimajući u obzir kriterijume vojne i ekonomske moći, ali i nesposobnost američkog ideološkog univerzalizma da sve narode tretira ravnopravno, Emanuel Tod jasno zaključuje da već sredinom 21. veka neće biti američke imperije.

Povratak Rusije

Francuski teoretičar u svojoj monografiji Posle imperije 2006. godine analizira geopolitički položaj Rusije i odnos Amerike prema ovoj državi koja se nalazi u središtu evroazijskog kopna. Iako je reč o razdoblju partnerskih odnosa između dve supersile, Emanuel Tod i tada upozorava na američke geopolitičke kontinuitete u odnosu na rusko pitanje. Prvi kontinuitet jeste ideja o dezintegraciji Rusije koja se neprekidno obnavlja pod različitim ideološkim izgovorima.

Tako je Bžežinski u Šahovskoj tabli predlagao niz mera čiji je cilj slabljenje uticaja Rusije na evroazijskom prostoru. Jedna od njih je pretvaranje Rusije u labavu konfederaciju tri regiona: Evropske Rusije, Sibirske republike i Dalekoistočne republike, jer bi tako decentralizovana Rusija bila manje sposobna za imperijalnu mobilizaciju. Na taj način bi svaki od tri zamišljena regiona lakše ostvarivao ekonomsku saradnju sa Evropom, novim državama Centralne Azije i Orijentom, uz ocenu da bi tako bila prevaziđena „teška ruka moskovske birokratije” koja je do tada navodno „sputavala lokalne kreativne snage”. Podrška „nezavisnosti Ukrajine” za njega je bila od fundamentalne važnosti za ostvarenje američkih interesa, jer se na ovom pitanju odlučuje da li će Rusija biti imperija ili ne. U jednom izveštaju rađenom za potrebe Trilaterale ipak je konstatovano da imperijalne tendencije Moskve postoje i danas, odnosno da je kod najvećeg broja Rusa ukorenjeno uverenje da su građani velike nacije, zemlje koja poseduju nešto što nemaju njeni susedi, kao i da je najveći broj pripadnika ruskog nacionalno-bezbednosnog establišmenta posle završetka Hladnog rata razočaran saradnjom sa trilateralnim nacijama (SAD, Zapadna Evropa, Japan). Upravo zbog toga, Bžežinski je kao potencijalnu opasnost uočavao mogućnost saveza Kine, Rusije i Irana koji je opisivao kao „antihegemonističku koaliciju ujedinjenu ne ideologijom, nego komplementarnom nepravdom” i nije isključivao promenu evropskih savezništava misleći prvenstveno na nemačko-ruski tajni dogovor i francusko-rusku antantu, za koje postoje „istorijski presedani”. Za Emanuela Toda su ovakvi radikalni stavovi predstavljali ozbiljno potcenjivanje ruske nacionalne kohezije.

Drugi strateški cilj Amerike je sprečavanje saveza Rusije i Evrope, što je jedan od najznačajnijih relikata Hladnog rata. Otuda je ključna strateška ideja Amerike u Ukrajini bila da je što je moguće duže održi tenzije između Zapadne Evrope i Rusije. Kada govorio o dubljem smislu  američkog vojnog angažovanja u Ukrajini Emanuel Tod ovih dana konstatuje: Kao što sam u poslednjem poglavlju objasnio, SAD su od 2008. godine napustile planove da vojno kontrolišu svet. Još ih jedino zanima kontrola nad vazalima. NJihov ograničen, ali egzistencijalno neophodan cilj je od tada održavanje imperije koju su stvorili posle 1945. godine, a to je kontrola nad Zapadnom Evropom (danas proširena bivšim prosovjetskim zemljama iza Gvozdene zavese), nad Japanom, Južnom Korejom i Tajvanom. Koncentracija zapadnih industrijskih resursa na tim teritorijama je spektakularna. Neravnoteža unutar trgovinskog bilansa „zajedničkog Zapada” između Amerike i država pod njenom kontrolom (450 milijardi dolara) je relevantnija nego ona sa Kinom (279 milijardi). U kontroli vazala odlučuje se materijalno preživljavanje SAD. Recimo da Rusi postignu svoje ciljeve u Ukrajini, i onda stanu, čime izostaje dalja ekspanzija na Evropu. Postavilo bi se pitanje: „Šta? Nije bilo nikakve pretnje, podržavali smo Ukrajinu bez razloga!”. To bi ugrozilo opstanak NATO-a. Time bi veliki američki strah postao stvarnost: Pomirenje između Nemačke i Rusije. Zato je za američke interese ključno da rat mora da ide dalje, ne da bi se spasila ukrajinska „demokratija”, već da bi se održala kontrola.

Ukrajinsko pitanje

Iz sadašnje perspektive veoma zanimljivo deluju opažanja francuskog teoretičara o odnosu Rusije prema „ukrajinskoj nezavisnosti”. Naime, Emanuel Tod ukazuje da je u vremenu 1990–1998. godina „nova Rusija” dobrovoljno napustila sva nekadašnja uporišta u centralnoj Aziji, Kazahstanu i na Baltiku, a što je opisao kao imperijalno povlačenje (dekolonizacija). Međutim, kada piše o Belorusiji, severu Kazahstana i Ukrajini, francuski autor ukazuje na krhkost navedenih entiteta i njihovu dugoročnu stratešku neodrživost. Dok je slučaj Belorusije potpuno jasan jer je reč o etnički ruskom stanovništvu, dotle je problematika Ukrajine, još u vreme pisanja monografije 2006. godine, delovala znatno komplikovanije.

Problematika Ukrajine se može posmatrati iz više različitih uglova, od onog očiglednog etničkog, do procesa koji zahtevaju produbljenija istorijska objašnjenja. Naime, svaka istorijska inovacija je na ukrajinskom tlu poticala iz Rusije. Tako je bilo ne samo sa komunističkom revolucijom, nego i sa liberalnim reformama početkom devedesetih godina prošlog veka. Francuski teoretičar podseća da je u sociološkom i istorijskom smislu savremena Ukrajina jedno loše strukturirano područje i da je kao takva nesposobna za bilo kakve značajnije prodore modernizacije. On naglašava i da je odnos Moskve prema Ukrajini u osnovi odnos centra i periferije, koja je zavarana svojim nešto zapadnijim geografskim položajem u odnosu na Srce sveta (izraz Mekindera za Rusiju). Iz ovoga proizilazi da je Bžežinski bio donekle u pravu kada je isticao da se na primeru Ukrajine odlučuje da li će Rusija više ikada biti imperija ili to neće biti. Ono što Bžežinski nije otvoreno napisao dogodilo se u poslednjim godinama, a to je da Ukrajina nema dovoljno kapaciteta da istinski bude nezavisna država, odnosno da izdvojena iz ruske orbite može da bude isključivo kolonija Zapada.

Emanuel Tod dobro dešifruje problematiku strateške orijentacije ove države, koja je odvojena od Rusije nužno upućena na zapadnu podršku, koja joj međutim ne može omogućiti punu samostalnost. Iz ukrajinske pozicije, Amerika je suviše udaljena, dok je nešto prirodnije vezivanje za Nemačku ili Evropu, uslovljeno ograničenjima vojne i političke prirode. Zbog svega toga se čini kao sasvim realna ideja o ponovnom objedinjavanju postsovjetskog prostora na nekim drugačijim integracionim osnovama, gde bi u središtu tog procesa bila ekonomski probuđena Rusija.

Emanuel Tod u svojoj najnovijoj knjizi (2024) predviđa da će Zapad izgubiti rat u Ukrajini. Kao i kod kraja Hladnog rata, kad Zapad nije pobedio, nego je Sovjetski Savez implodirao, tako sada u Ukrajini neće pobediti Rusi, nego će doći do implozije Zapada. Kada francuski autor opisuje ciljeve ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, on ukazuje na vojnostrategijske prioritete, a to su: „osvajanje leve obale Dnjepra i Oblasti Odesa, kao i ustoličenje „prijateljskog” režima u Kijevu”.

Konačno, ovaj francuski mislilac u svojim istraživanjima, manifestuje latentnu civilizacijsku sučeljenost Amerike i Evrope, i upozorava da američki društveni model preti Evropi, jer su evropska društva duboko ukorenjena, posebno u odnosu na Ameriku. Kada promišlja o „emancipaciji Evrope” on upravo misli prostorno, poput mnogih francuskih kontinetalista za koje je Evropa jedinstvena celina koja se kulturološki  samodefiniše kao područje od Atlantika do Urala.

LITERATURA:

1. Vukašinović, M. (2021). Misliti prostorno, SAJNOS, Novi Sad
2. Vukašinović, M. (2023). Globalna perestrojka, SAJNOS, Novi Sad
3. Tod, E. (2006). Posle imperije: eseji o raspadu američkog sistema, Paideia, Beograd