Emanuel Makron i ideje o jačanju evropske bezbednosti

Autor: Dr Aleksandra Kolaković, viši naučni saradnik Instituta za političke studije

Emanuel Makron je više puta od 2017. godine, a posebno od doba predsedavanja Francuske Savetom ministara EU, izrazio potrebu za jačanjem evropske bezbednosti bez oslanjanja samo na Sjedinjene Američke Države. Ova tema prolazila je kroz različite faze i činilo se da nestaje sa evropske agende, sve dok na američkim izborima nije pobedio Donald Tramp. Iako se ova ideja aktuelizuje od početka 2025. godine, ipak u svetu gde se događaji odigravaju ubrzano, potrebno je podsetiti da je i ona deo njegove vizije suverenije i nezavisnije Evrope u pogledu odbrane, čije naznake vidimo i u toku predsedničke kampanje za izbore 2017. godine. Makronova pozicija u ovom kontekstu ima korene u promeni bezbednosne arhitekture i geopolitičkim zabrinutostima koje je prouzrokovao rat u Ukrajini, ali i u francuskoj posebnosti i višedecenijskoj kompleksnoj relaciji Francuske i SAD, kao i Francuske i NATO. Porast globalnih izazova koje obuhvataju i terorizam i regionalne krize, kao i one oblasti za koje NATO i SAD ne pokazuju dovoljno interesovanja, a Francuskoj i Evropi su prioritet, otvaraju pitanja koja se najčešće kolokvijalno usmeravaju ka tzv. evropskoj vojsci, ali ona obuhvataju širi aspekt bezbednosti koja teži reformi i primeni novih ideja u kontekstu evropske autonomije i bezbednosti.

Glavni aspekti Makronove vizije za jačanje evropske bezbednosti obuhvataju pojmove strateške autonomije Evrope, uloge NATO i komplementarnosti sa evropskom odbranom, evropske odbrambene projekte, jačanje evropske vojske i kapaciteta za raspoređivanje, spoljnu politiku i posvećenost Evrope globalnim pretnjama.

Pojam strateške autonomije u srcu je Makronovog razmišljanja o evropskoj bezbednosti. To implicira da Evropa mora biti u stanju da donosi odbrambene i bezbednosne odluke nezavisno od SAD, posebno u suočavanju sa globalnim pitanjima u kojima se američki i evropski interesi razilaze. Iz ove perspektive za EU je presudno da razvije sopstvene snage za odvraćanje, da ojača vojnu saradnju između članica EU i da se afirmiše kao autonomni strateški akter u svetu. Značaj jačanja evropske odbrambene politike kroz inicijative kao što su PESCO, Evropski odbrambeni fond i osnažena saradnja između država članica mere su koje vode ka izgradnji nezavisnih evropskih vojnih kapaciteta.

Ovo ne znači da SAD i NATO ostaju bez svojih uloga, već je Makronova vizija njihova komplementarnost sa evropskom odbranom. Makron se u svojim dosadašnjim izjavama ne zalaže za raskid sa NATO, već za prilagođavanje uloge NATO novoj geopolitičkoj realnosti. U ovom kontekstu, naglašava se komplementarnost, a ne supstitucija za NATO. Ovo čak podrazumeva i NATO jačanje kao stuba evropske bezbednosti, ali sa više evropske inicijative.

Koncept “evropske odbrane” Emanuela Makrona podrazumeva razvoj ideje o evropskoj odbrani koja bi uključivala zajedničke vojne i bezbednosne akcije, dakle unapređenje zajedničkih odbrambenih struktura unutar EU, jačanje obaveštajne saradnje, autonomne projekcije i odbrambene sposobnosti. Evropski odbrambeni projekti i inicijative, kao što su Evropske snage za brzo reagovanje, način su na koji Makron nastoji da uspostavi evropske mehanizme za upravljanje krizama i kolektivnu odbranu, nezavisno od isključivog oslanjanja na SAD.  Stvaranje zajedničkih vojnih kapaciteta koji bi omogućili brz i nezavisan odgovor na pretnje jesu okvir koji podrazumeva i jačanje saradnje sa Nemačkom i drugim evropskim partnerima. Nemačka je ključni strateški partner Francuske u postizanju ove vizije snažne evropske odbrane i dalji razvoj ovih ideja odrediće njihovi odnosi. Budući borbeni vazdušni sistem ili saradnja u oblasti dronova i sajber bezbednosti, kao i zajedničkih vojnih tehnologija, biće u fokusu njihovih aktivnosti u budućnosti.

Jačanje evropske vojske i kapaciteta za raspoređivanje prepoznajemo kao važan deo ideje nezavisne evropske bezbednosti Emanuela Makrona. Sposobnost evropskih snaga da se brzo rasporede kako bi odgovorile na krize i mogućnost za autonomno delovanje u određenim situacijama za koje NATO ne pokazuje previše interesovanja za intervenciju, omogućili bi veću efikasnost, bolji odgovor na bezbednosne pretnje i neutralisanje kriza u kratkom roku. Ovo uključuje inicijative za poboljšanje vojne mobilnosti u Evropi, organizovanje zajedničkih vojnih manevara i nabavku evropskih odbrambenih tehnologija, uz insistiranje stvaranja autonomnih struktura komandovanja i raspoređivanja, koji su osnova razvoja autonomnih vojnih sposobnosti po zamisli Emanuela Makrona i aktuelnije su u prvim mesecima 2025. godine više nego ikada pre.

Sve navedeno čini celinu sa Makronovim zalaganjem za autonomniji pristup Evrope u oblasti spoljne politike i vojne diplomatije. U ovom kontekstu Makron je pozivao i na veće učešće Evrope u upravljanju krizama u Africi i na Bliskom istoku. Oblast u kojoj Francuska razmatra autonomniju bezbednosnu saradnju sa evropskim zemljama je Afrika, posebno kroz G5 Sahel ili bilateralne bezbednosne inicijative. Ova nova francuska diplomatija za Afriku, isprepletana i sa ekonomsko-kulturnim inicijativama, mora biti posmatrana i kroz težnju Francuske da preispita odnos Francuske sa afričkim državama i potrebno je imati u vidu da je nastala i pre i stekla dodatni značaj nakon povlačenja svojih vojnih baza. Promišljanje francuskih partnerstava u Africi u kontekstu bezbednosne saradnje u okviru kojih su intervencije u borbi protiv terorizma, podrazumevaju umanjenje ili uklanjanje zavisnosti od SAD.

Bezbednosne garancije za Ukrajinu otvorile su iznova prostor teme evropske strateške bezbednosne autonomije. Posvećenost Evrope globalnim pretnjama je još jedan stub Makronove ideje osnaživanja evropske bezbednosti. EU mora da preuzme kontrolu nad globalnim pretnjama i da bude u stanju da igra značajniju ulogu u međunarodnim odnosima, koji podrazumevaju “ruski izazov”, “suočavanje sa usponom Kine” i “isključiva zavisnost od SAD”. Ipak, u osnovi ovih odnosa je i ideja komplementarnosti u onim segmentima sa svim akterima međunarodnih odnosa gde se prepoznaju zajednički interesi, odnosno ukoliko se oni prepoznaju. Uravnoteženje odnosa sa NATO, pored uvećanja vojnog budžeta i jačanja vojne saradnje unutar članica EU, a posebno na liniji Francuska–Nemačka, preduslovi su realizovanja svih aspekata, za šta je Makronu ostalo dve godine mandata, što u ubrzanom toku istorije koji živimo, može postaviti temelje koji bi se kasnije nadograđivali. U tom smislu podsetimo se da je 18. marta 2025. najavio plan modernizacije od 1,5 milijardi evra za opremanje bitne vazduhoplovne baze, koji uključuje Rafale S5 opremljene hipersoničnim krstarećim raketama, a uključio je kao važnu temu i evropsku nuklearnu snagu. U vreme kada je strateška autonomija Evrope suočena sa neizvesnostima u pogledu američke posvećenosti, a nakon potrebe za reformama i u sudaru sa krizama, sukobima i ratovima, Francuskoj i EU je neophodno prilagođavanje odbrambenih struktura savremenim izazovima. Koliko će ideje Emanuela Makrona zaživeti ostaje da vidimo, ali činjenica je da su jedne od retkih koje nastoje da reformišu EU i u sektoru bezbednosti u cilju osnaživanja EU u globalnim izazovima novih međunarodnih odnosa.