Ела Фицџералд, краљица џеза

13/12/2019

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

„Златно доба џеза тек треба да дође.“

 

Ела Фицџералд је била краљица џеза, без конкуренције. Светску културу обогатила је шест деценија дугом каријером и једном од најобимнијих дискографија. Иако је имала прилично тежак живот, препун успона и падова, сачувала је до краја свежину и боју свог предивног гласа. Са вокалним распоном од чак три октаве, поседовала је невероватну чистоћу тона и велику могућност импровизације. Понела је надимке и епитете: дама Ела (енг. Lady Ella), прва дама песме (енг. First Lady of Song) и краљица џеза (енг. Queen of Jazz). Практично је изумела „скат“ певање, које се данас сматра џез формом „бесмислене поезије“ и помогла да се џез етаблира као вид уметности. Дивио јој се цели свет.

Ноте није знала и никада их није научила. Стручњаци сматрају да је тајна у њеном осећају за ритам и изузетно сугестивном вокалном изражавању. За разлику од тешких и скандалозних биографија њених савременица и савременика, као особа Ела је била тиха и умерена. Није се уклапала, нити би се данас уклопила, у пожељни шаблон жене у музици. Такође, она није била дива са трагичном прошлошћу, ни тајновита певачица са меланхоличним гласом. Масе нису размишљале о њеном љубавном животу, јер га је комплетног претворила у снагу музике, а њиме су владали ритам, хармонија и мелодија.

Рођена је 25. арпила 1917. године у Њупорту, у америчкој држави Вирџинија, у сиромашној црначкој породици. Но, сиромаштво и велика економска криза нису успели да униште машту девојчице златног гласа, која је одувек сањала да постане певачица. Када је 1934. године, срамежљива тамнопута шеснаестогодишња девојка дошла на дебитантско вече и попела се на позорницу позоришта „Аполон“ у Харлему (Њујорк), нико није очекивао да је рођена нова свестска звезда. Иако је на сцени деловала уплашено, певала је сигурно, без падова и дрхтања гласа. Чим је завршила песму, један црнац попео се на бину. У том часу аплауз се удвостручио, јер је публика у њему препознала великог бубњара Чика Веба. Он је руком позвао гледалиште да се умири и, када је настала тишина, упитао је девојку: „Како се зовеш?“ Сада већ несигурним и заплашеним гласом одговорила је: „Ела Фицџералд“. „Добро Ела, хоћеш ли да певаш са мојим оркестром?“

Већ са седамнаест година постаје вокална солисткиња оркестра „Цик Веб“, са којим је снимила, између осталих, нумере “If you Can’t Sing It”, “Love and kisses” и “You’ll have to sing it”. Године 1939. преузима вођство над оркестром и снима преко 150 нумера, укључујући и незаборавну A Task, a Task”.

Године 1941. године Ела Фицџералд започиње соло каријеру, са свингом и би-бопом. Убрзо је постала краљица ската, а поигравала се са самбом, госпелом и осталим музичким правцима. И у сваком је била – савршена. Захваљујући изражајном певању и чистом гласу, велики композитори тог времена, попут Џорџа Гершвина, Кола Портера и Дјука Елингтона желели су да пишу управо за њу. Остварила је сјајну сарадњу са легендарним Луисом Армстронгом. С њим је снимила три албума 1956. и 1957. године. Са Френк Синатром и Нет Кинг Колом је снимила чувене дуете.

Иначе, џез је специфичан музички правац, настао крајем XIX века у Њу Орлеансу, у САД, са коренима у афричкој традиционалној музици. До краја Америчког грађанског рата (1865. године),  у САД  је из Африке доведено око једанаест милиона црнаца, који су са собом понели своју културу и традицију. Џез је првенствено био народна музика поробљеног црначког народа у Америци, да би временом добио статус уметности и постао основа блуз и рокенрол музике. Поред коришћења блуз нота, свинкопа, свинга и полиритмова, за џез је најбитнија импровизација, која га уосталом одваја од класичне музике. У класичној музици, извођачи неке композиције су морали строго да се придржавају нота, док су џез музичари били музички необразовани, али изузетно талентовани и самим тим је начин извођења био личан и везан за тренутак. Импровизације су ритмички смеле и необичне, са обавезним коришћењем синкопа, што је захтевало максималну креативност извођача. Само значење речи Jazz је непознато, али се претпоставља да је била вулгарна реч. Џез музика настала је између 1890. и 1910. године у Њу Орлеансу. Афричка традиционална музика под утицајем локалног фолклора и музике, извођена на европским инструментима, се називала џез. Тако су настали први џез стилови регтајм („Regtime“) и њу орлеанс џез („New Orleans Jazz“) или врућ џез („Hot Jazz“), а касније познатији и као диксиленд („Dixieland“). Ова два облика музике су били први облици џеза и уопште црначке музике, која је почела да се слуша и међу белцима. Први џез музичари су били Скот Џоплин, Џели Рол Мортон, Ма Рејни и Ви Си Хнди – „отац блуза“.

Између 1910. и 1940. године преко милион и по црнаца се селило са југа, као део Велике миграције, у градове попут Чикага, Детроита, Кливленда, Питсбурга, Филаделфије и Њу Јорка. Али чак ни овде нису могли да избегну расизам. 1917. године, када се Америка укључила у Први светски рат, поједине војсковође су захтевале регрутацију црнаца. Један од тих војсковођа је био генерал Хејворд, који је индиректно одговоран за ширење џез музике у Европи. Ево и објашњења: да би привукао што више црнаца у војску, Хејворд је регрутовао Џејмс Риз Јуропа, вођу џез оркестра из Харлема, који је привукао велики број џез музичара и оформио војни бенд. Захваљујући бенду, преко 370 хиљада црнаца се прикључило војсци. Сви ови војници су послати на фронт у Француску где су, када није било оружаних сукоба, свирали по локалним клубовима и тиме упознали европски континент са џез музиком.

Двадесетих година прошлог века измишљен је радио, који је омогућио џез и блуз музичарима да њихова музика буде снимљена и емитована широм Америке. Са друге стране уводи се чувена прохибиција, која је бранила точење алкохола. Међутим, постојали су клубови у Харлему у којима се точило пиће, што је привлачило велики број, како црнаца, тако и белаца, који су поред пића могли да уживају и у џезу. Након пада Америчке берзе (1929. године) и периода познатог као „Велика Депресија“, било је време да се заустави расизам. И управо је на том путу била џез музика која је у ово време потпуно променила америчку културу, уводећи свинг који је био широко прихваћен међу белцима. Бени Гудмен је оснивач првог џез бенда који је био расно мешовит. Веома битну улогу имао је Луис Армстронг, чија је импровизација утицала на многе великане џеза, попут Каб Каловеја, Дизи Гилеспија, Бинг Крозбија итд, да би се стил проширио на вокалисте попут Били Холидај и Еле Фицџералд.

Ела Фицџералд је била феномен. Иако нешколована музичарка, одликовали су је невероватна интуиција и разумевање музике. То је била ера биг бендова, а Америка тек што је изашла из велике кризе. Музичари су се борили за опстанак, пре подне вежбали, увече свирали. Заправо су имали велики тренинг, што је учинило да Ела постане беспрекорна у музичком смислу и да то потраје деценијама. Она је живела за певање. Када су је питали шта је боље од певања, она је без размишљања рекла: „Још певања!“

Због лоше економије и избијања Другог светског рата, продуцентске куће су престале са радом, па је једини начин да се чује музика био радио. У ово време појавио се изузетно битан стил џеза – бибоп. Бибоп су измислили музичари који су хтели да имају више креативне слободе него што је то свинг дозвољавао. Овај стил је увео праву револуцију у џез музици, тиме што је диктирао стил живота, а после кратког временског периода је и постао основни језик џез музичара. Овај правац прихватила је и Ела Фицџералд.

Ела је имала способност да схвати нову музику. Кад је ера џеза почела да јењава, музичари попут Френка Синатре су доживели кризу. Није им било јасно шта је рокенрол, јер су сви постулати који су до тада важили, сада пали у воду. Ела је разумела како се та музика пева и свој израз је ставила у контекст нове музике. Уствари, она је прилагодила музику себи.

Педесете године су у џезу познате по настанку нових стилова , попут хард-бопа, који се свирао на источној обали Америке, а значајан је зато што је поново спојио џез са блузом. Под утицајем савремене музике развио се мирнији, тј. хладан („cool“) џез, који је представљао мешавину бибопа и свинга. Из бибопа се развио нови стил, под именом хард боп, који је имао „више душе“ и ритам секције су били „префињеније“ него код бибопа. Ова деценија ће у историји музике бити упамћена по настанку рокенрола, који је настао управо захваљујући џез и блуз музици. Шездесетих година прошлог века џез постаје одраз расположења америчке нације која је погођена ратом у Вијетнаму и борбом за људска права. Јављају се слободан („free“) џез, авангардни џез, смут („smooth“) џаз и џез фузија (спајање), који се јавља са појавом електричних инструмената. Захваљујући џез фузији, седамдесетих година настаје реп музика. Смут џез је утицао на развој урбаног џеза, а делимично и на настанак хип-хоп музике.

Педесетих година прошлог века Ели Фицџералд није било дозвољено да наступа у тада најпознатијем лосанђелеском ноћном клубу „Мокамбо“, наравно због боје коже. Међутим, Мерлин Монро је била њен велики обожавалац. Када је чула да јој је забрањено да пева, позвала је власника клуба и обећала му да ће, ако ангажује Елу, и она долазити сваке вечери да је слуша. А појављивање Мерлин Монро подразумевало је невероватну медијску пажњу. Иначе, ова холивудска дива била је једна од првих славних бораца за људска права и својим именом и чашћу одбранила је и џез легенду. Ускоро је Ела почела да наступа у „Мокамбу“, а Мерлинка је одржала обећање и сваке вечери седела за столом испред бине. „После тог ангажмана више нисам морала да певам у малим клубовима. Мерлин је била необична жена. Увек испред свог времена. Нажалост, никад није била свесна тога“ , изјавила је Ела једном приликом.

Живот Еле Фицџералд био је прилично тежак, препун успона и падова. Упркос томе, успела је да ни из чега створи све, поставши синоним за оно што подразумева амерички сан. Обожавала је музику и била неуморна. На само једном концерту умела је да отпева и више од тридесет нумера. Публика јој је љубав пуним срцем узвраћала. Тиражи њених продатих плоча мере се десетинама милиона примерака. Гостовала је по целом свету са својим џез нумерама, а појавила се и на филму.

У приватном животу била је једноставна и народска жена. Већи део зараде давала је сиротиштима, како би помогла напуштеној деци. Велика уметница никада није могла да заборави своје несрећно детињство, проведено у сиротишту. Удавала се три пута и имала једну усвојену ћерку.

Иако никада није стекла формално музичко образовање, 1986. године добила је титулу почасног доктора музике на Универзитету Јејлу у САД. Током каријере освојила је чак четрнаест Гремија, добила Националну медаљу уметности од Роналда Регена и Председничку медаљу слободе од Џорџа Х. В. Буша.

Последњих година јој се веома нарушило здравље – почела је да губи вид. Породица и унуче били су јој велика подршка. Умрла је у седамдесет и деветој години живота, 15. јуна 1996. године, у Беверли Хилсу, у Калифорнији.

Једном приликом Ела је рекла о џезу: „Тада, када сам била на врхунцу, било је узбудљиво доба. Џез уопште није лака музика, то је народна музика, фолклор. Можда златно доба џеза тек треба да дође“. Можда ће то доба доћи…

Неприкосновена краљица џеза, Ела Фицџералд, која није имала конкуренцију, оправдано се нашла на листи славних жена које су мењале свет.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања