Ela Ficdžerald, kraljica džeza

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

„Zlatno doba džeza tek treba da dođe.“

Ela Ficdžerald je bila kraljica džeza, bez konkurencije. Svetsku kulturu obogatila je šest decenija dugom karijerom i jednom od najobimnijih diskografija. Iako je imala prilično težak život, prepun uspona i padova, sačuvala je do kraja svežinu i boju svog predivnog glasa. Sa vokalnim rasponom od čak tri oktave, posedovala je neverovatnu čistoću tona i veliku mogućnost improvizacije. Ponela je nadimke i epitete: dama Ela (eng. Lady Ella), prva dama pesme (eng. First Lady of Song) i kraljica džeza (eng. Queen of Jazz). Praktično je izumela „skat“ pevanje, koje se danas smatra džez formom „besmislene poezije“ i pomogla da se džez etablira kao vid umetnosti. Divio joj se celi svet.

Note nije znala i nikada ih nije naučila. Stručnjaci smatraju da je tajna u njenom osećaju za ritam i izuzetno sugestivnom vokalnom izražavanju. Za razliku od teških i skandaloznih biografija njenih savremenica i savremenika, kao osoba Ela je bila tiha i umerena. Nije se uklapala, niti bi se danas uklopila, u poželjni šablon žene u muzici. Takođe, ona nije bila diva sa tragičnom prošlošću, ni tajnovita pevačica sa melanholičnim glasom. Mase nisu razmišljale o njenom ljubavnom životu, jer ga je kompletnog pretvorila u snagu muzike, a njime su vladali ritam, harmonija i melodija.

Rođena je 25. arpila 1917. godine u NJuportu, u američkoj državi Virdžinija, u siromašnoj crnačkoj porodici. No, siromaštvo i velika ekonomska kriza nisu uspeli da unište maštu devojčice zlatnog glasa, koja je oduvek sanjala da postane pevačica. Kada je 1934. godine, sramežljiva tamnoputa šesnaestogodišnja devojka došla na debitantsko veče i popela se na pozornicu pozorišta „Apolon“ u Harlemu (NJujork), niko nije očekivao da je rođena nova svestska zvezda. Iako je na sceni delovala uplašeno, pevala je sigurno, bez padova i drhtanja glasa. Čim je završila pesmu, jedan crnac popeo se na binu. U tom času aplauz se udvostručio, jer je publika u njemu prepoznala velikog bubnjara Čika Veba. On je rukom pozvao gledalište da se umiri i, kada je nastala tišina, upitao je devojku: „Kako se zoveš?“ Sada već nesigurnim i zaplašenim glasom odgovorila je: „Ela Ficdžerald“. „Dobro Ela, hoćeš li da pevaš sa mojim orkestrom?“

Već sa sedamnaest godina postaje vokalna solistkinja orkestra „Cik Veb“, sa kojim je snimila, između ostalih, numere “If you Can’t Sing It”, “Love and kisses” i “You’ll have to sing it”. Godine 1939. preuzima vođstvo nad orkestrom i snima preko 150 numera, uključujući i nezaboravnu „A Task, a Task”.

Godine 1941. godine Ela Ficdžerald započinje solo karijeru, sa svingom i bi-bopom. Ubrzo je postala kraljica skata, a poigravala se sa sambom, gospelom i ostalim muzičkim pravcima. I u svakom je bila – savršena. Zahvaljujući izražajnom pevanju i čistom glasu, veliki kompozitori tog vremena, poput DŽordža Geršvina, Kola Portera i Djuka Elingtona želeli su da pišu upravo za nju. Ostvarila je sjajnu saradnju sa legendarnim Luisom Armstrongom. S njim je snimila tri albuma 1956. i 1957. godine. Sa Frenk Sinatrom i Net King Kolom je snimila čuvene duete.

Inače, džez je specifičan muzički pravac, nastao krajem XIX veka u NJu Orleansu, u SAD, sa korenima u afričkoj tradicionalnoj muzici. Do kraja Američkog građanskog rata (1865. godine),  u SAD  je iz Afrike dovedeno oko jedanaest miliona crnaca, koji su sa sobom poneli svoju kulturu i tradiciju. DŽez je prvenstveno bio narodna muzika porobljenog crnačkog naroda u Americi, da bi vremenom dobio status umetnosti i postao osnova bluz i rokenrol muzike. Pored korišćenja bluz nota, svinkopa, svinga i poliritmova, za džez je najbitnija improvizacija, koja ga uostalom odvaja od klasične muzike. U klasičnoj muzici, izvođači neke kompozicije su morali strogo da se pridržavaju nota, dok su džez muzičari bili muzički neobrazovani, ali izuzetno talentovani i samim tim je način izvođenja bio ličan i vezan za trenutak. Improvizacije su ritmički smele i neobične, sa obaveznim korišćenjem sinkopa, što je zahtevalo maksimalnu kreativnost izvođača. Samo značenje reči „Jazz“ je nepoznato, ali se pretpostavlja da je bila vulgarna reč. DŽez muzika nastala je između 1890. i 1910. godine u NJu Orleansu. Afrička tradicionalna muzika pod uticajem lokalnog folklora i muzike, izvođena na evropskim instrumentima, se nazivala džez. Tako su nastali prvi džez stilovi regtajm („Regtime“) i nju orleans džez („New Orleans Jazz“) ili vruć džez („Hot Jazz“), a kasnije poznatiji i kao diksilend („Dixieland“). Ova dva oblika muzike su bili prvi oblici džeza i uopšte crnačke muzike, koja je počela da se sluša i među belcima. Prvi džez muzičari su bili Skot DŽoplin, DŽeli Rol Morton, Ma Rejni i Vi Si Hndi – „otac bluza“.

Između 1910. i 1940. godine preko milion i po crnaca se selilo sa juga, kao deo Velike migracije, u gradove poput Čikaga, Detroita, Klivlenda, Pitsburga, Filadelfije i NJu Jorka. Ali čak ni ovde nisu mogli da izbegnu rasizam. 1917. godine, kada se Amerika uključila u Prvi svetski rat, pojedine vojskovođe su zahtevale regrutaciju crnaca. Jedan od tih vojskovođa je bio general Hejvord, koji je indirektno odgovoran za širenje džez muzike u Evropi. Evo i objašnjenja: da bi privukao što više crnaca u vojsku, Hejvord je regrutovao DŽejms Riz Juropa, vođu džez orkestra iz Harlema, koji je privukao veliki broj džez muzičara i oformio vojni bend. Zahvaljujući bendu, preko 370 hiljada crnaca se priključilo vojsci. Svi ovi vojnici su poslati na front u Francusku gde su, kada nije bilo oružanih sukoba, svirali po lokalnim klubovima i time upoznali evropski kontinent sa džez muzikom.

Dvadesetih godina prošlog veka izmišljen je radio, koji je omogućio džez i bluz muzičarima da njihova muzika bude snimljena i emitovana širom Amerike. Sa druge strane uvodi se čuvena prohibicija, koja je branila točenje alkohola. Međutim, postojali su klubovi u Harlemu u kojima se točilo piće, što je privlačilo veliki broj, kako crnaca, tako i belaca, koji su pored pića mogli da uživaju i u džezu. Nakon pada Američke berze (1929. godine) i perioda poznatog kao „Velika Depresija“, bilo je vreme da se zaustavi rasizam. I upravo je na tom putu bila džez muzika koja je u ovo vreme potpuno promenila američku kulturu, uvodeći sving koji je bio široko prihvaćen među belcima. Beni Gudmen je osnivač prvog džez benda koji je bio rasno mešovit. Veoma bitnu ulogu imao je Luis Armstrong, čija je improvizacija uticala na mnoge velikane džeza, poput Kab Kaloveja, Dizi Gilespija, Bing Krozbija itd, da bi se stil proširio na vokaliste poput Bili Holidaj i Ele Ficdžerald.

Ela Ficdžerald je bila fenomen. Iako neškolovana muzičarka, odlikovali su je neverovatna intuicija i razumevanje muzike. To je bila era big bendova, a Amerika tek što je izašla iz velike krize. Muzičari su se borili za opstanak, pre podne vežbali, uveče svirali. Zapravo su imali veliki trening, što je učinilo da Ela postane besprekorna u muzičkom smislu i da to potraje decenijama. Ona je živela za pevanje. Kada su je pitali šta je bolje od pevanja, ona je bez razmišljanja rekla: „Još pevanja!“

Zbog loše ekonomije i izbijanja Drugog svetskog rata, producentske kuće su prestale sa radom, pa je jedini način da se čuje muzika bio radio. U ovo vreme pojavio se izuzetno bitan stil džeza – bibop. Bibop su izmislili muzičari koji su hteli da imaju više kreativne slobode nego što je to sving dozvoljavao. Ovaj stil je uveo pravu revoluciju u džez muzici, time što je diktirao stil života, a posle kratkog vremenskog perioda je i postao osnovni jezik džez muzičara. Ovaj pravac prihvatila je i Ela Ficdžerald.

Ela je imala sposobnost da shvati novu muziku. Kad je era džeza počela da jenjava, muzičari poput Frenka Sinatre su doživeli krizu. Nije im bilo jasno šta je rokenrol, jer su svi postulati koji su do tada važili, sada pali u vodu. Ela je razumela kako se ta muzika peva i svoj izraz je stavila u kontekst nove muzike. Ustvari, ona je prilagodila muziku sebi.

Pedesete godine su u džezu poznate po nastanku novih stilova , poput hard-bopa, koji se svirao na istočnoj obali Amerike, a značajan je zato što je ponovo spojio džez sa bluzom. Pod uticajem savremene muzike razvio se mirniji, tj. hladan („cool“) džez, koji je predstavljao mešavinu bibopa i svinga. Iz bibopa se razvio novi stil, pod imenom hard bop, koji je imao „više duše“ i ritam sekcije su bili „prefinjenije“ nego kod bibopa. Ova decenija će u istoriji muzike biti upamćena po nastanku rokenrola, koji je nastao upravo zahvaljujući džez i bluz muzici. Šezdesetih godina prošlog veka džez postaje odraz raspoloženja američke nacije koja je pogođena ratom u Vijetnamu i borbom za ljudska prava. Javljaju se slobodan („free“) džez, avangardni džez, smut („smooth“) džaz i džez fuzija (spajanje), koji se javlja sa pojavom električnih instrumenata. Zahvaljujući džez fuziji, sedamdesetih godina nastaje rep muzika. Smut džez je uticao na razvoj urbanog džeza, a delimično i na nastanak hip-hop muzike.

Pedesetih godina prošlog veka Eli Ficdžerald nije bilo dozvoljeno da nastupa u tada najpoznatijem losanđeleskom noćnom klubu „Mokambo“, naravno zbog boje kože. Međutim, Merlin Monro je bila njen veliki obožavalac. Kada je čula da joj je zabranjeno da peva, pozvala je vlasnika kluba i obećala mu da će, ako angažuje Elu, i ona dolaziti svake večeri da je sluša. A pojavljivanje Merlin Monro podrazumevalo je neverovatnu medijsku pažnju. Inače, ova holivudska diva bila je jedna od prvih slavnih boraca za ljudska prava i svojim imenom i čašću odbranila je i džez legendu. Uskoro je Ela počela da nastupa u „Mokambu“, a Merlinka je održala obećanje i svake večeri sedela za stolom ispred bine. „Posle tog angažmana više nisam morala da pevam u malim klubovima. Merlin je bila neobična žena. Uvek ispred svog vremena. Nažalost, nikad nije bila svesna toga“ , izjavila je Ela jednom prilikom.

Život Ele Ficdžerald bio je prilično težak, prepun uspona i padova. Uprkos tome, uspela je da ni iz čega stvori sve, postavši sinonim za ono što podrazumeva američki san. Obožavala je muziku i bila neumorna. Na samo jednom koncertu umela je da otpeva i više od trideset numera. Publika joj je ljubav punim srcem uzvraćala. Tiraži njenih prodatih ploča mere se desetinama miliona primeraka. Gostovala je po celom svetu sa svojim džez numerama, a pojavila se i na filmu.

U privatnom životu bila je jednostavna i narodska žena. Veći deo zarade davala je sirotištima, kako bi pomogla napuštenoj deci. Velika umetnica nikada nije mogla da zaboravi svoje nesrećno detinjstvo, provedeno u sirotištu. Udavala se tri puta i imala jednu usvojenu ćerku.

Iako nikada nije stekla formalno muzičko obrazovanje, 1986. godine dobila je titulu počasnog doktora muzike na Univerzitetu Jejlu u SAD. Tokom karijere osvojila je čak četrnaest Gremija, dobila Nacionalnu medalju umetnosti od Ronalda Regena i Predsedničku medalju slobode od DŽordža H. V. Buša.

Poslednjih godina joj se veoma narušilo zdravlje – počela je da gubi vid. Porodica i unuče bili su joj velika podrška. Umrla je u sedamdeset i devetoj godini života, 15. juna 1996. godine, u Beverli Hilsu, u Kaliforniji.

Jednom prilikom Ela je rekla o džezu: „Tada, kada sam bila na vrhuncu, bilo je uzbudljivo doba. DŽez uopšte nije laka muzika, to je narodna muzika, folklor. Možda zlatno doba džeza tek treba da dođe“. Možda će to doba doći…

Neprikosnovena kraljica džeza, Ela Ficdžerald, koja nije imala konkurenciju, opravdano se našla na listi slavnih žena koje su menjale svet.