Економски интереси Француске у Србији током 19. века

21/08/2020

Аутор: др Александра Колаковић

Након стицања аутономије Србије (1830), велике силе шаљу своје конзуле у Србију, па након Аустрије (1836), Енглеске (1837) и Русије (1838), то чини и Француска (1839), која је за првог француског вицеконзула одредила Франсоа Диклоа (François A. Duclos). Већ у тренутку стицања аутономије (1830), поред политичке заинтересованости Француске за Србију кнеза Милоша, а касније уставобранитеља, француске дипломате и пословни људи уочавају економски значај Србије. Први Французи заинтересовани да се ставе у службу кнезу Милошу, Пјер Понсе (Pierre Poncet), апотекар, и Анри Шалет (Henri Charlotte), лекар, појављују се у Србији 1837. године. Вероватно су и економски интереси, праћени политичким, утицали да се почетком 1839. године отвори и први француски конзулат у Србији.

У току лета 1856. године, капетан Мишел Мањан (Michel Magnan), бродовласник и представник друштва Матис, Мањан, Паро и Ко. (Mathiss, Magnan, Parot et Cie), као и један од агената француске обавештајне службе пловио је Савом и Дунавом. На основу истаживања колеге Уроша Татића циљ ове пловидбе био је да се испитају услови за пловидбу и могућности успостављања трговинских веза између Француске и Кнежевине Србије. Мањан је стекао утисак да Србија поседује велика природна богатства и стога је успоставио контакте са најпознатијим српским трговцима. Убрзо је Мањан српској влади изнео предлог о успостављању две паробродске линије (на Дунаву и Сави), које су могле да резултирају бржим развојем српске привреде и слабљењем политичког утицаја Аустроугарске у Србији. Мањан је, између осталог, предлагао да поменуте пловидбене линије повежу сва важнија места у Кнежевини Србији, да цену превоза робе и путника одобрава српска влада, као и да у случају рата Србија може добити бродове на коришћење по „пријатељској цени“. Планирано је да се Кнежевина Србија обавеже да бесплатно уступи земљиште за изградњу радионице и да у периоду од десет година сваке године уложи 300.000. франака. Министар финансија Јован Мариновић, Илија Гарашанин и Константин Николајевић подржавали су поменуте планове капетана Мањана, који су се вероватно након аустријске интервенције завршили без успеха. Поморци из Марсеља, као и произвођачи из Лиона и регије око Роне, у овом периоду показују интересовање за српску трговину и покушавају да је доведу у непосредну везу с Медитераном. Иначе, вредност извезене робе из Француске у Србију, иако није била знатна, достизала је средином 19. века око 150.000 франака. Време снажније економске сарадње Француске и Србије је тек долазило, али су добре основе постављене већ средином 19. века.

Кнез Милош је по повратку на престо (1859) одобрио концесију за експлоатацију Мајданпека на тридесет година, а закључен је Уговор о пловидби паробродима Дунавом и Савом између српске владе и Друштва Мањан, Бујон и Алфонс Конт и Ко. (Magnan, Bouillon, Alphonse Conte & Co). Клод Бујон (Claude Bouillon) као управник Друштва с којим је српска влада склопила уговор није дошао у Србију у договорено време да преузме посао, већ је раскинуо уговор са Ронским друштвом за пловидбу и основао ново Француско-српско друштво, које је имало финансијских проблема и показало неочекивано слабе резултате у управљању српским рудним богатством. Због лошег управљања Мајданпеком причињена је штета од милион франака, а марта 1866. године Бујон је обавестио српску владу о раскидању уговора о концесији Мајданпека. Капетан Мањан из Марсеја, поред поменутих послова (1860) добио је и одобрење кнеза Милоша за пренос пушака и машина за топљење олова из Француске за Србију. Француска је трговинским уговором са Османским царством (1861) имала статус најповлашћеније нације, што се одражавало и на њен однос са Србијом. Економски утицај Француске на Балкану у овом периоду осећао се кроз учешће француског капитала у изградњи железница и испоруке војног материјала.

Пораз Француске у рату са Пруском (1870–1871) означава и почетак периода смањеног интересовања званичне француске државне политике за Источно питање, Балкан и Србију. Иако је Француска у периоду после слома (1871) била војно-политички ослабљена и међународно изолована, захваљујући свом економском и финансијском просперитету, још увек је велика сила вољна да заштити своје стечене позиције на Истоку. Француска је у овом периоду, пре свега, показала интересовање за финансијска улагања у Османско царство и стање државних финансија, јер се због уложеног капитала плашила банкрота османске државе. Ослабљена након тешког пораза, у настојању да очува status quo и мир у Европи и уверена у неопходност oчувања интегритета Османског царства, француска дипломатија улаже напоре да одврати Србију од револуционарних акција према Османском царству. До 1875. године турски државни дуг износио је 5,3 милијарде франака, од чега је чак 40% било француског капитала, а 35% енглеског. У оквиру Banque Impériale Ottomane (основане 1863) од укупног броја акција у рукама Енглеза било је 80.000, а у рукама Француза 50.000. и само 5.000. у турским рукама. Постојала су и велика инвестициона улагања Француске у Турској и на Балкану. Најважнији подухват била је изградња железница, којој треба додати и француске трговачке интересе у Турској и стални пораст француско-турске робне размене. Економски интереси у Турској утицали су на очување Османске империје. Очување мира и постојеће равнотеже снага у Европи, уз све израженији француски економски интерес на Балкану, пресудно су утицали на формирање става Француске да је избијање српског устанка у Босни и Херцеговини (1875) преурањено.

Током Источне кризе, Француска је чврсто стајала на становишту да се очува географски интегритет Османског царства и да се побољша живот хришћана, како би се умирила Русија. Француска дипломатија настоји да се Србија уздржи од рата против Турске, односно после војног пораза Србије захтева повраћај стања и граница пре рата. Министар спољних послова Француске Деказ (Decazes) лично је апеловао на кнеза Милана да Србија следи пример Француске и остане неутрална у руско-турском рату 1877. године, као и да се не отцепљује од Турске, као Румунија због „неизбежно фаталних последица“. Стрепње у погледу новог непосредног ангажовања Србије ублажавају се oктобра 1877. године након војне мисије француског капетана Д’Ормесона у Србији. Иако српска војска представља добар материјал, француски изасланик сматра да још није спремна за акцију. Иначе, након пада Плевне, српско питање излази из значајнијих планова француске дипломатије. Француска је после Санстефанског мира марта 1877. године видела Србију у функцији антируског усмерења француске политике. Француска је Србији наменила улогу антибугарско-руског пункта на Балкану, јер су француски политичари нови руски програм устројства Балкана сматрали неприхватљивим.У перспективи, са изградњом железнице, Србија је за Француску била и потенцијални елемент антиаустријске преваге на Балкану. Значајно је истаћи да је управо Француска својим гласом на Берлинском конгресу пресудила да се Врање припоји Србији. Истовремено, као накнаду за пристанак на аустријску окупацију Босне и Херцеговине, Француска је добила одрешене руке у Тунису.

Одлукама Берлинског конгреса (1878) Србија је стекла независност, тако да односи две земље добијају нову димензију. У Паризу је отворено дипломатско представништво независне Србије, а за првог српског посланика у Паризу постављен је некадашњи француски студент и незванични дипломатски представник, Јован Мариновић. Након 1882. године и склапања Тројног савеза (Немачка, Аустрија и Италија), Француска се постепено приближава Русији, што утиче да интересовање и погледи на Балкан и Србе добијају нову димензију. У периоду блоковске поделе у 20. веку и напора Француске да заустави даље ширење Аустроугарске на Балкану и продора немачког блока на Блиски исток, примена принципа народности постаје све доминантнија оријентација француске спољне политике према Балкану и Србији. Од почетка 1881. године француска дипломатија активно анализира проблем српске железничке мреже. Француски посланик у Београду Канкло (Canclaux), на основу истраживања Станислава Сретеновића увиђа да би „кнежевина могла да постане значајно тржиште за Француску“, жали што се још није развио пут преко Солуна за развој тешњих економских веза Француске и Србије.

Између Краљевине Србије и Генералне уније (LUnion Générale), на чијем челу је био Ежен Бонту (Eugène Bontoux) потписан је уговор о изградњи железнице који је имао и додатни циљ да се за послове у Србији заинтересују велика европска, посебно француска предузећа, као што је Француска источна компанија (Compagnie française pour le commerce des Indes orientales). Канкло је био посебно задовољан потписивањем овог уговора јер је веровао да се њиме отвора повољна перспектива за утицај Француске у Србији. Иако је наредне 1882. године дошло до стечаја Генералне уније и хапшења Бонтуа у Паризу, Француска је, ипак, наставила да се у складу са Канкловим оценама интересује за Србију. Бонту је поткупљивао српске политичаре из редова напредњака и радикала, а банкротству Бонтуа и Генералне уније снажно је утицало на политички живот у Србији. Француска је 1884. године склопила први државни зајам са Србијом у вредности од 40.270.000 франака код међународног конзорцијума, на челу са париском банком Комтоар Д’Есконт (Comptoir dEscompte). Остали чланови конзорцијума били су: Berliner Handelsgesellschaft, која је увела две банке из Берлина, једну из Франкфурта и једну из Хамбурга, као и бечку банку Osterreichische. Србија је 1887. године добила француски, немачки и аустријски капитал у оквиру зајма названог „пољопривредни“ за дувански монопол.  Временом се француски капитал и финансије усмеравају ка јавним кредитима. Први зајам независне Србије, као и рударство (гвожђе у Мајданпеку, угаљ у Добри, бакар у Бору, а крајем 19. века и оснивање Друштва за рударство и металургијуLa Société minère et métalurgique) постају доминатна подручја француског интересовања.

Са друге стране, закључивање уговора и стечај Генералне уније изазвао је прави потрес у Србији. Питање мита и корупције отворило се још 1881. године. Слободан Јовановић пише како је после говора радикалне опозиције јавност сматрала Бонтуа за аустријског агента, који је имао задатак да српске железнице доведе под аустријски утицај. Пред крај 1889. године публикована је анонимна брошура „Бомбе“ у којој су наведене суме новца које је банка поделила људима од утицаја, како би био закључен уговор о зајму између Генералне уније и српске владе. Аутор текста „Бомбе“ био је Таса Ђ. Ивковић, железнички чиновник. Навео је да су од Генералне уније новац, између осталих, примили „Бр. 1“ , односно краљ Милан Обреновић, М. Пироћанац, тада председник владе, М. Гарашанин, министар унутрашњих дела и С. Новаковић, министар просвете. Краљица Наталија у својим Успоменама пише да је пре потписивања уговора краљ Милан имао неколико састанака са Еженом Бонтуом, председником Генералне уније, у чијој пратњи је био и виконт Д’Акур „Миланов пријатељ из провода у Паризу“. Како је Генерална унија била „солидна и цењена банка и у великом делу заснована на капиталу француског племства и свештенства“, краљица Наталија је веровала да је краљ Милан понуду Бонтуа оценио као најповољнију и да други разлози нису постојали. Одлазак у стечај Генералне уније краљица Наталија доводи у везу са утицајем политике Француске Републике на поменути догађај и истиче, како је банка била „легитимистичка и верска, па ју је требало, уништити“.

У току Српско-бугарског рата (1885) у Србију је у специјалну мисију француске државе дошао потпоручникде Шоле (de Cholet), који је поред Србије обишао и Балкан и као резултат 1887. године написао La guerre serbo-bulgare (Српско-бугарски рат). Ово је било прво дело једног француског војног стручњака које је као тему имало српску борбену спремност, наоружање и начин ратовања. Прве испоруке француског наоружања Србији, као и настојања Француске да се у целости, након пораза 1871. године, врати на европску дипломатску сцену биле су посредни подстицаји да се појави једно овако дело, а истовремено означиле су и зачетак војних набавки Србије у Француској које су имале и економски и политички значај.

Рене Мије (René Millet), бивши француски дипломата у Београду, уз дипломатску каријеру посветио се и писању. У La Revue des Deux Mondes у наставцима током 1891. године објављује своје успомене са Балкана под насловом Souvenirs des Balkans. De Salonique à Belgrade et du Danube à l’Adriatique (Успомене са Балкана. Од Солуна до Београда и од Дунава до Јадрана). Историја, географија, геологија, религија и карактеристике балканских народа представљене су француским читаоцима описане речима француског дипломате, кога су посебно занимали економски аспекти ширења француског утицаја на простору Балкана. Своја интересовања у поменутом смеру, Мије је исказао и у оквиру коауторског дела Le commerce français en Orient. La Serbie économiaue et commerciale (Француска трговина на Истоку. Србија, економија и трговина). Економске прилике и друштвена кретања у Србији биле су главна тема поменуте књиге, која је анализирала француску трговину и улагања у Србију до 1891. године, као и могућности развоја даље сарадње у време када се Француска политички повезивала са Русијом, којој је давала зајмове и са којом је развијала живу сарадњу. Могуће да је француско-руско повезивање појачало и економска интересовања Француске на Балкану, што се уз све јаче присуство француских пословних људи у Србији може препознати и кроз књиге као што су напред наведене Мијеове. Овим се увиђа и да је економско интересовање Француске за Србију током 19. века било прошло пут од појединачне заинтересованости, истраживачких експедиција до дипломатског интересовања и стратешког опредељења Француске и Србије кроз економско-политичку сарадњу.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања