Ekološka politika u Srbiji – stepen usklađenosti sa evropskom ekološkom politikom

24/01/2018

Ekološka politika u Srbiji – stepen usklađenosti sa evropskom ekološkom politikom

 

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Ekološka politika, formalno posmatrano, spada u „mlađe“ javne politike Evropske unije budući da ova politika dobija svoje mesto tek u Jedinstvenom evropskom aktu 1987. godine. Zapravo, ona nikako nije mlada ako se pogleda skoro pedesetogodišnja istorija usvajanja ekoloških propisa u Zajednicama. Ona tek Jedinstvenim evropskim aktom dobija ugovornu osnovu gde se u članu 100. kaže da će ekološka politika biti u nadležnosti Zajednice u cilju kompletiranja zajedničkog tržišta. Danas ekološka politika EU predstavlja jednu od najobimnijih politika EU.

Obimnost ekološke politike, ali i troškovi usklađivanja, predstavljaju veliki izazov za državu koja se priprema za članstvo. Međutim, sa istim problemima su se susretale sve nove članice, i neretko dobijale mogućnost da celokupno usklađivanje sa standardima ove politike bude potpuno završeno nakon prelaznog perioda od momenta stupanja u članstvo. Danas je takva praksa delimično promenjena, pa se od Srbije očekuje da što više usvoji i primeni standarde ekološke politike do trenutka formalnog stupanja u članstvo i samim tim izazovi evropeizacije ekološke politike u Srbiji su veći.

Ekološka politika na nivou Zajednice pre 1973. godine, postojala je samo u tragovima. Danas ona predstavlja politiku koja se najbrže razvija. Prvi evropski Zakon o životnoj sredini usvojen je 1959. godine, dok se Prvi akcioni program životne sredine pojavio 1973. godine. U SAD-u, Agencija za zaštitu životne sredine osnovana je 1970. godine, paralelno sa  usvajanjem Akta o čistom vazduhu i Zakona o čistoj vodi iz 1972. godine.  U Saveznoj Republici Nemačkoj, Vili Brant uključio je zaštitu životne sredine u svoju izbornu platformu 1969. godine. Nešto kasnije, kao kancelar, u oktobru 1971. godine, pokrenuo  je zvaničnu politiku zaštite životne sredine. Francuska je otišla dalje, postala je prva evropska zemlja koja je uspostavila Ministarstvo životne sredine.

U Srbiji su danas očigledne posledice višedecenijskog zanemarivanja životne sredine što je rezultat više činilaca: sistem samoupravnog socijalizma nije uspeo da usaglasi industrijski razvoj sa brigom o životnoj sredini, negativni efekti ekonomskih sankcija i sukoba u regionu. Sekretarijat za zaštitu životne sredine, koji je osnovan 1989. godine, uvodi u buduću institucionalizaciju ekološke politike u Srbiji. Tek 1991. godine, Srbija je dobila Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Iste godine, usvojen je Zakon o zaštiti životne sredine, najvažniji zakon u domenu ekološke politike, a odmah nakon toga usledilo je donošenje posebnih zakona koji su se detaljnije pozabavili pojedinim sektorima.

Zakon o zaštiti životne sredine iz 1991. godine postao je konceptualno prevaziđen i zastareo početkom 21. veka. Novi Zakon ušao je u skupštinsku proceduru nekoliko godina kasnije – tokom 2004. godine, a usvojila ga je Narodna skupština Republike Srbije krajem iste godine.

Akteri ekološke politike u Srbiji, prema Zakonu o zaštiti životne sredine su: a) Republika; b) Autonomna Pokrajina; v) jedinica lokalne samouprave; g) preduzeća, druga domaća i strana pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju privredne i druge delatnosti, koriste prirodne vrednosti, ugrožavaju ili zagađuju životnu sredinu; d) naučne i stručne organizacije i druge javne službe; đ) građani, grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije.

Sledi ukratko pregled evolucije jednog od ključnih aktera u kreiranju ekološke  politike Ministarstva zaduženog za ekološka pitanja, prateći ga od početka 21. veka do danas. Nekoliko decenija kasnije, nakon što su to učinile razvijene evropske države, u Srbiji je 2001. godine uspostavljeno Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline (sa unutrašnjom jedinicom Uprava za zaštitu životne okoline) koje nije bilo dugog veka 2001-2002.; nasledilo ga je Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životnu sredinu 2002-2004. (sa unutrašnjom jedinicom Uprava za šume); zatim je u sledećoj Vladi ovom Ministarstvu pridružen i sektor nauke – Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine 2004-2007. (sa unutrašnjim jedinicama: Uprava za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine); u narednoj Vladi koja je opstala samo godinu dana, Ministarstvo je funkcionisalo bez pridruženog sektora – Ministarstvo za zaštitu životne sredine 2007-2008. (sa unutrašnjom jedinicom Agencija za zaštitu životne sredine); potom je Ministarstvu životne sredine dodato prostorno planiranje – Ministarsto životne sredine i prostornog planiranja 2008-2012. (sa unutrašnjom jedinicom Agencija za zaštitu životne sredine), da bi u narednoj Vladi prostorno planiranje bilo zamenjeno energetikom – Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine 2012-2014., i na kraju, u Vladi koja je formirana 2014. godine – Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, dok u aktuelnoj Vladi postoji kao zasebno Ministarstvo za zaštitu životne sredine.

Pored nadležnog Ministarstva, u kreiranju i sprovođenju ekološke politike učestvuju i inspekcijski organi, javne službe, kao i druge institucije iz sektora državne uprave. Kompleksnost ekološke politike i njena povezanost sa drugim javnim politikama ukazuje na to da se ovom oblašću bavi veliki broj državnih aktera kao što su razna ministarstva (urbanizam i prostorno planiranje; poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda; rudarstvo i energetika; zdravstvo; odbrana, unutrašnji i spoljni poslovi). Većina pomenutih ministarstava ima sektore, odnosno odeljenja koja se bave pojedinim aspektima životne sredine (od 2001. godine, Ministarstvo zdravlja vrši kontrolu nad sanitarnim propisima koji se odnose na zaštitu životne sredine; Uprava za zaštitu bilja kao i Uprava za šume nalaze se u okviru Ministarstva poljoprivrede; Ministarstvo rudarstva i energetike nadležno je za energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije).

Značajnu ulogu imaju i agencije podređene Ministarstvu među kojima treba izdvojiti Agenciju za zaštitu životne sredine Republike Srbije, koja obavlja poslove u vezi sa: „prikupljanjem i objedinjavanjem podataka o životnoj sredini, njihovom obradom i izradom izveštaja o stanju životne sredine i sprovođenju politike zaštite životne sredine, kao i saradnju sa Evropskom agencijom za životnu sredinu (EEA)“. Agencija je osnovana 2003. godine.

„Nadležnost Autonomne Pokrajine u oblasti životne sredine utvrđena je većim brojem propisa: AP Vojvodina preko Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, donosi program zaštite životne sredine na teritoriji Pokrajine i utvrđuje mere za njegovo sprovođenje; uređuje pojedina pitanja zaštite razvoja i unapređenja životne sredine od interesa za Pokrajinu; daje saglasnost na analizu uticaja radova i objekata na životnu sredinu; daje saglasnost na osnove i programe zaštite i unapređenja flore i faune, šuma i voda; obrazuje informacioni podsistem za zaštitu i unapređenje životne sredine kao i jedinstveni informacioni sistem Republike; vrši upravni nadzor u svim oblastima zaštite životne sredine, osim u oblastima opasnih materija i očuvanja biodiverziteta; i preduzima mere za otklanjanje nezakonitosti“.

Na lokalnom nivou, „sekretarijati za zaštitu životne sredine imaju odgovornost za: zaštitu vazduha, zaštitu od buke, upravljanje komunalnim otpadom, urbanističko planiranje, građevinske dozvole za male objekte, kao i stratešku procenu uticaja projekata na životnu sredinu i izdavanje integrisanih dozvola iz svoje nadležnosti“.

Učešće privrednih subjekata kao aktera ekološke politike zavisi od više činilaca kao što su: karakter poslovanja i vrsta privredne delatnosti, prava i obaveze koje preduzeća dobijaju na osnovu propisa u oblasti životne sredine.

Kao akteri ekološke politike, organizacije civilnog društva imaju ulogu posrednika između građana i institucija. Najvažnija uloga organizacija civilnog društva u domenu ekološke politike jeste mogućnost da pomenute organizacije učestvuju u postupku kreiranja ekoloških propisa.

Princip učešća građana podrazumeva da oni kojih se odluke tiču imaju pravo i da budu uključeni u proces donošenja odluka. Međutim, i za učešće građana važi što i za ekološke organizacije – njihov uticaj na kreiranje ekološke politike je zanemarljiv.

Treba pomenuti i Regulatorna tela koja su osnovana nakon 2004. godine. Agencija za hemikalije je osnovana u cilju obezbeđivanja administrativnih uslova za kvalitetno, efikasno i bezbedno upravljanje hemikalijama i biocidnim proizvodima. Zavodi za javno zdravlje bave se posmatranjem i merenjem kvaliteta ambijentalnog vazduha, prate higijensku ispravnost vode za piće i buku u životnoj sredini; merenje i kontrola vrše se u 27 gradova. Među institucijama koje Ministarstvu obezbeđuju informacije i izveštaje o stanju životne sredine treba pomenuti: Republički hidrometeorološki zavod, Zavod za zaštitu prirode Srbije, Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi”, Institut za zemljište, Institut za zaštitu zdravlja Srbije „dr Milan Jovanović Batut”, kao i drugi zavodi za javno zdravlje u Srbiji.

Ključni akti iz oblasti zaštite životne sredine su: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Ovi zakoni usklađeni su sa sledećim evropskim ekološkim propisima: Direktiva o proceni uticaja na životnu sredinu, Direktiva o strateškoj proceni uticaja, Direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja.

Dana 12. maja 2009. godine, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je šesnaest ekoloških propisa. Usvajanje ovih zakona jedan je od uslova u procesu pristupanja Srbije EU. Strateški okvir sistema zaštite životne sredine uokviren je sledećim dokumentima: Nacionalna strategija pristupanja Srbije EU, Studija izvodljivosti i prioriteti definisani Evropskim partnerstvom, Strategija smanjenja siromaštva, Strategija upravljanja otpadom, Strategija održivog razvoja, Vodoprivredna osnova Srbije, Predlog Nacionalnog programa zaštite životne sredine. Nacionalna strategija za aproksimaciju u oblasti životne sredine usvojena je u decembru 2011. godine. Strategija predstavlja nadogradnju Nacionalnog programa za integraciju Republike Srbije u Evropsku uniju, Nacionalnog programa zaštite životne sredine i Nacionalne strategije održivog razvoja. Nacionalna strategija za aproksimaciju ima dvostruki cilj: da odgovori na izazove u vezi sa primenom evropskog ekološkog zakonodavstva, i da obezbedi osnovu za pristupne pregovore u okviru Poglavlja 27 (zaštita životne sredine).

Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije za period od 2014. do 2018. godine, dogovoren je u julu 2014. godine i njime se definišu razvoj i strateški ciljevi, relevantne politike, reforme i mere neophodne za realizaciju pomenutih ciljeva. Njime se uspostavlja detaljan plan za usklađivanje zakonodavstva i definišu se administrativni i finansijski kapaciteti koji su za to potrebni. Strateški okvir ekološke politike u Srbiji stalno se osvežava izmenom već postojećih strategija, ali i paralelnim razvojem novih.

Svi do sada analizirani instrumenti pripadaju grupi pravnih i okvirnih instrumenata. Zakon o zaštiti životne sredine predviđa nekoliko vrsta ekonomskih instrumenata: „1) naknada za korišćenje prirodnih vrednosti; 2) naknada za zagađenje životne sredine emisijama, odnosno otpadom ili proizvodima, sirovinama i poluproizvodima koji sadrže materije štetne po životnu sredinu; 3) povraćaj, oslobađanje ili smanjenje naknade za zagađivanje životne sredine; 4) naknada za zaštitu i unapređivanje životne sredine i to za: a) korišćenje stambenih i poslovnih zgrada, stanova i poslovnih prostorija za stanovanje, odnosno obavljanje poslovne delatnosti, kao i za korišćenje zemljišta za obavljanje redovne delatnosti; b) obavljanje određenih aktivnosti koje utiču na životnu sredinu, a koje određuje Vlada; v) transport nafte i naftnih derivata, kao i sirovina, proizvoda i poluproizvoda hemijskih i drugih opasnih materija iz industrije ili za industriju na teritoriji jedinice lokalne samouprave sa statusom ugrožene životne sredine na području od značaja za Republiku Srbiju; 5) Fond za zaštitu životne sredine; 6) ekonomske podsticajne mere: a) za pravna i fizička lica koja primenjuju tehnologije, proizvode i stavljaju u promet proizvode čiji je uticaj povoljniji od drugih sličnih, odnosno koji koriste obnovljive izvore energije (sunce, vetar, biogas), opremu i uređaje koji neposredno služe zaštiti životne sredine, mogu se utvrditi poreske, carinske i druge olakšice ili oslobađanja od obaveze plaćanja, pod uslovima i na način utvrđen posebnim zakonom; b) za potrošače koji organizovano vraćaju korišćene i neupotrebljive uređaje ili njihove delove, proizvode ili njihovu ambalažu, proizvođače koji obezbede njihovu reciklažu ili uklanjanje, odnosno smanjuju negativni uticaj svojih aktivnosti na životnu sredinu na drugi organizovan način, mogu se utvrditi posebne podsticajne mere u vidu subvencija, depozita i njegovog refundiranja, pod uslovima i na način utvrđen posebnim zakonom.“

Evropska ekološka politika obuhvata: horizontalno zakonodavstvo (procena uticaja na životnu sredinu, strateška procena uticaja, pristup informacijama i učešće javnosti) i sektorsko zakonodavstvo (upravljanje otpadom, kvalitet vazduha i klimatske promene, zaštita prirode i biodiverziteta, genetički modifikovani organizmi, zaštita i upravljanje vodama, zaštita prirode i biodiverziteta, kontrola industrijskog zagađenja i upravljanje rizikom, hemikalije, buka).

Cilj procesa evropeizacije domaćih ekoloških propisa je potpuno usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva u oblasti životne sredine (i odgovarajućeg administrativnog sistema) tako da se dostigne potpuno poštovanje zahteva evropskog zakonodavstva, ne samo formalno, nego i stvarno. Za sprovođenje evropskih ekoloških propisa neohodno je postojanje dobrih administrativnih kapaciteta, infrastrukture i finansijskih sredstava dok je za primenu važno vršenje upravnog i sudskog nadzora nad sprovođenjem propisa.

Transpozicija ekoloških propisa, u celosti predstavlja zadatak centralne vlasti, dok su sprovođenje i primena najčešće podeljeni između različitih nivoa vlasti-centralnog, regionalnog i lokalnog. Zato je potrebno obezbediti regionalne i lokalne administrativne kapacitete, infrastrukturu, kao i predvideti odgovarajuće izvore finansiranja. Jačanje regionalnih i lokalnih administrativnih kapaciteta bitno je sa aspekta dobijanja sredstava iz strukturnih, kohezionih i poljoprivrednih fondova EU.

Više od 30% svih propisa koje Srbija treba da donese i implementira u procesu evropskih integracija, pripadaju domenu ekološke politike. Ono što je očigledno, jeste da se u Srbiji proces usklađivanja zakona uglavnom sprovodi formalno, insistirajući na donošenju zakona i ostalih podzakonskih akata, dok se zanemarljivo malo vodi računa o njihovom sprovođenju. Ista situacija zadesila je gotovo sve država CIE, tako da se može govoriti o sličnosti ekoloških izazova u procesu pristupanja.

Iskustvo država CIE nam govori da je jedan od nezaobilaznih problema u procesu pristupanja, ekonomski izazov. Preuzimanje i sprovođenje ekološkog zakonodavstva nosi sa sobom velike troškove i ulaganja, a za države loših ekonomskih pokazatelja, to čini teško premostivu prepreku. Unija je dala procenu da zemlje kandidati u proseku moraju da potroše 2-3% bruto društvenog proizvoda za sprovođenje evropske ekološke politike. Problem je i u tome što su zvaničnici Unije jasno stavili do znanja da se države, prevashodno, moraju oslanjati na sopstvene resurse u implementaciji ekoloških propisa.

Države kandidati suočile su se sa problemom nedovoljnih administrativnih kapaciteta koji ih je sputavao u ispunjavanju neophodnih obaveza na evropskom putu. Lokalne vlasti morale su da se prođu obuku za izdavanje dozvola za rad industrijskih postrojenja, kao i za praćenje kvaliteta vazduha. Bilo je neophodno imati stručnjake u oblasti ekologije i povećati broj tehničkog osoblja koje će se baviti isključivo ekološkim problemima. U većini država kandidata bilo je neophodno da se poveća broj ljudi koji su uključeni u poslove vezane za ekološku politiku.

Pregovori o pristupanju EU formalno se otvaraju pregledom usklađenosti domaćeg zakonodavstva sa evropskim. Ova analiza naziva se skrining (screening) i obavlja je Komisija. U prvoj fazi skrininga, Komisija objašnjava najznačajnije delove evropskog zakonodavstva po poglavljima. Zato se ova faza naziva eksplanatornim skriningom. U drugoj fazi se pripremaju tabele usklađenosti, kojima se uporedno prati usaglašenost nacionalnog zakonodavstva sa odgovarajućim odredbama evropskih propisa. Ova faza se zove analitički skrinig. Na osnovu mišljenja koje Komisija priprema o kandidaturi države za članstvo, godišnjih izveštaja o napretku i kao najvažnije, na osnovu informacija koje su prikupljene tokom skrininga, Savet utvrđuje merila (benchmarks) za otvaranje ili zatvaranje pregovaračkog poglavlja. Treba imati u vidu da merila mogu biti izmenjena, posebno kada se usvajaju novi propisi u okviru nekog poglavlja. O rezultatima pregovora u okviru određenog poglavlja, Komisija  obaveštava Savet. EU može i nakon privremenog zatvaranja određenog poglavlja zahtevati od države da dostavi detaljne informacije o napretku u usklađivanju i primeni evropskih propisa u toj oblasti.  O prelaznim periodima se može govoriti kada su neophodna značajna infrastrukturna prilagođavanja koja zahtevaju dosta novca i vremena.

Država članica ima odgovornost i obavezu u sprovođenju evropskih propisa, bez obzira na nivo vlasti koji je zadužen za njihovo sprovođenje. Značajan deo poslova iz domena ekološke politike u Srbiji poveren je jedinicama lokalne samouprave i Pokrajini. Treba istaći da se ne sme ni u jednom momentu zaboraviti da posao primene evropskih propisa nikada nije sasvim završen jer su evropski propisi tzv. „pokretna meta što znači da se postojeće politike stalno reformišu i uvode se novi kako pravni tako i ekonomski instrumenti.“ Na primer, u oblasti upravljanja otpadom, biće potrebno dodatno usaglašavanje, s obzirom da je naš Zakon o upravljanju otpadom iz 2009. godine usaglašen sa Direktivom o otpadu, ali je nakon 2009. godine  usvojena nova Okvirna direktiva o otpadu, koja sa sobom nosi određene izmene. Javna administracija posebno se suočava sa problemima kada je reč o sprovođenju propisa u oblasti borbe protiv klimatskih promena, budući da ova oblast integriše više sektora ekonomije (naročito industriju i energetiku), imajući u vidu veliku zavisnost od fosilnih goriva i visok nivo emisija po glavi stanovnika u Srbiji. Ono što dodatno otežava posao jedinicama lokalne samouprave jeste obaveza uključivanja pitanja klimatskih promena i energetske efikasnosti u politiku prostornog planiranja i izdavanja građevinskih dozvola (npr. energetska efikasnost zgrada), kao i u politiku planiranja lokalnog transporta (podsticanje prevoza koji emituje u minimalnim količinama ili ne emituje CO2).

Primena ekoloških propisa ne može biti uspešna bez velikih investicija u infrastrukturu (postrojenja za upravljanje komunalnim otpadom, postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda, postrojenja za snabdevanje vodom za piće, postrojenja za upravljanje opasnim otpadom), kao i jačanja administrativnih kapaciteta na svim nivoima vlasti. Ugovor o funkcionisanju EU traži od država članica da obezbede finansiranje i sprovođenje ekološke politike (član 192. stav 4). Finansijski proračuni neophodnih ulaganja razlikuju se: od 2% BDP za Češku do 11% BDP za Bugarsku. Ove brojke ne mogu se doslovno primeniti na Srbiju iz nekoliko razloga: procena troškova za države CIE rađena je u odnosu na tadašnji set evropskih ekoloških propisa koji je u odnosu na današnji manji u obimu (novi propisi, posebno u oblastima borbe protiv klimatskih promena, energetske efikasnosti i upravljanja hemikalijama); procena troškova prilagođavanja za svaku državu polazi od analize raspoloživih infrastrukturnih i administrativnih  kapaciteta.

Sprovođenje ekoloških propisa predstavlja složen proces. Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa preuzimanjem (downloading) ekološke politike je pitanje postojanja institucionalnih i administrativnih kapaciteta za sprovođenje ekoloških propisa.  Broj inspektora za zaštitu životne sredine na republičkom nivou je oko 100, pokrajinskom oko 20 i lokalnom oko 200 (na nivou lokalnih samouprava zaposleno je oko 160 ljudi za poslove zaštite životne sredine).

Mnoge analize i studije slažu se da na lokalnom nivou ima dosta problema u vezi sa sprovođenjem. Prvi razlog je nedovoljan broj kompetentnih ljudi za te poslove u manjim jedinicama lokalnih samouprava, dok je drugi razlog izražen kroz „nedostatak političke volje“. Poslednjih nekoliko godina, radilo se na brojnim aktivnostima u cilju jačanja administrativnih kapaciteta za sprovođenje i primenu ekoloških propisa. Tokom 2008. godine, uz podršku OEBS-a, organizovano je pet obuka pod nazivom „Podrška primeni zakona iz oblasti zaštite životne sredine“.

Uloga ekonomskih instrumenata naglašena je u brojnim strateškim dokumentima i  propisima. U vezi sa tim, značajno je uspostavljanje Fonda za životnu sredinu Republike Srbije, kao i lokalnih ekoloških fondova. Problem u vezi sa ekonomskim instrumentima je u tome što ogromni deo finansijskog tereta leži na plećima tzv. velikih zagađivača kojih u Srbiji nema mnogo pa su samim tim i mali prihodi koji se na taj način prikupljaju (ima ih svega 150-200). Iz iskustva drugih zemalja, može se naučiti da pored tradicionalnih ekonomskih instrumenata (subvencije i kazne, naknade, takse, eko-porezi,), treba koristiti i druge instrumente poput poreza na uvoz polovnih automobila ili carina na uvoz opasnih supstanci.

Primena Zakona o upravljanju otpadom, Strategije upravljanja otpadom za period 2010–2019. godine, zajedno sa ostalim propisima koji se odnose na upravljanje otpadom, treba da ima za cilj stvaranje integrisanog sistema upravljanja otpadom. Uspostavljanje integrisanog sistema upravljanja otpadom predstavlja izazov za sve nivoe vlasti u Srbiji, pre svega zbog visoke cene troškova. Zakon izričito traži da se otpad tretira ili odlaže što je moguće bliže mestu nastanka, kako bi se izbegao transport i potencijalni rizici po životnu sredinu. Jedinice lokalne samouprave obavezne su da na osnovu sporazuma sa jednom ili više jedinica lokalne samouprave, odrede lokaciju za izgradnju i rad postrojenja za skladištenje, tretman ili odlaganje otpada na svojoj teritoriji. Jedinice lokalne samouprave dužne su da imaju lokalne planove upravljanja otpadom, da obezbede infrastrukturu za sakupljanje otpada iz domaćinstava, kao što su kontejneri ili druga sredstva za sakupljanje komunalnog otpada koji nije moguće smestiti u kontejnere (kabasti otpad). Kada se radi o opasnom otpadu koji potiče iz domaćinstva (pesticidi, boje i lakovi, otpadne baterije ulja), trebalo da se preda na mesto koje je predviđeno za prikupljanje takve vrste otpada.  Zakon podstiče udruživanje opština u cilju rešavanja problema odlaganja otpada i na taj način se pruža prilika da se pokrenu preduzeća novih profila koja bi se bavila nekim od segmenata upravljanja otpadom čime bi se na neki način doprinelo smanjenju nezaposlenosti. Osnivanje regionalnih centara za upravljanje otpadom neophodno je iz prostog razloga samodovoljnosti, odnosno, time se rešava problem otpada koji je nastao na teritoriji Srbije (načelo rešavanja ekoloških problema na izvoru).

Značajan deo industrije rešio je da uspostavi posebna preduzeća koja su zadužena za upravljanje ambalažnim otpadom. Sekopak d.o.o. Beograd – Društvo za postupanje sa ambalažnim otpadom osnovali su Knjaz Miloš, Ball Packaging Europe, Coca Cola HBC, Fresh & Co, A&P (Pepsi), Carlsberg, Tetra Pack Production, Apatinska pivara i Bambi Banat. Sekopak se ne bavi sakupljanjem ambalažnog otpada, taj posao obavljaju lokalni operateri za upravljanje otpadom kao što su Werner and Webber – Niš, Komunalac – Čačak, Čistoća – Kragujevac, Čistoća i zelenilo – Subotica.

Na listi oblasti koje bi potencijalno dobile prelazni period nalaze se postrojenja za tretman komunalnih voda, postrojenja za skladištenje otpada koja su neophodna u skladu sa Direktivom o nitratima, komunalna postrojenja za čvrst otpad i određena industrijska postrojenja. Pri tom se procenjuje da će biti potreban prelazni period do 2024. godine najviše zbog uticaja visokih troškova potpunog sprovođenja. Odluka Fonda za zaštitu životne sredine, koji je uslovio dodelu sredstava iz fonda prethodno usvojenim lokalnim i regionalnim planom, dovela je do toga da su sve jedinice lokalne samouprave pokrenule, a mnoge među njima i usvojile lokalne ili regionalne planove upravljanja otpadom. U Srbiji trenutno ima oko 3.500 divljih deponija, ali pri tome treba pomenuti da 170 gradskih deponija ne zadovoljava minimum uslova koje propisuje Pravilnik o kriterijumima za određivanje lokacije i uređenje deponija otpadnih materija. Na osnovu analize sastava otpada u deset gradova došlo se do činjenice da preko 60% otpada ne može da se reciklira bez prethodnog tretmana. Ambalažni otpad čini 33% otpada u Srbiji. U Srbiji trenutno ima svega 10 regionalnih deponija dok samo 13% građana Srbije ima mogućnost da odlaže otpad na sanitarne deponije. Veliki izazov predstavlja problem reka, odnosno problem upravljanja otpadom koji se odlaže u reke, i ovaj problem zahteva dogovor nekoliko jedinica lokalne samouprave i pronalaženje zajedničkog rešenja.

Mnogo je faktora koji onemogućavaju sprovođenje propisa iz domena upravljanja otpadom: pre svega nedostatak finansijskih kapaciteta i nepostojanje političke volje, zatim nedovoljno administrativnih kapaciteta na nivou jedinica lokalne samouprave za usvajanje i sprovođenje planova upravljanja otpadom, kao i zanemarljiva uloga ekoloških nevladinih organizacija.

Treba napomenuti da veći broj zemalja EU nije uspeo da ispuni zahteve direktiva u pogledu smanjenja deponovanja biorazgradivog otpada na deponijama. Dostupni podaci pokazuju da u državama članicama EU, veliki deo otpada završava na deponijama. U Srbiji je veći problem postojanje velikog broja divljih deponija. Najveći broj divljih deponija u Srbiji nalazi se u opštinama Zaječar (133), Negotin (130) i Leskovac (116), i dok su opštine sa najmanjim brojem divljih deponija (1) opštine Crna Trava i Ada.

Poslednjih godina rađena su brojna istraživanja koja se bave kapacitetima za primenu ekoloških propisa na nivou lokalne samouprave. Postoje službenici za životnu sredinu u svim lokalnim samoupravama, sem u slučaju dve koje su prijavile da nemaju stručne saradnike, ali ni inspektore, a pritom sprovode postupke procene uticaja na životnu sredinu.

U pogledu obaveštavanja javnosti, istraživanje podvlači pozitivne, ali i negativne prakse. Pozitivno je da sve lokalne samouprave primenjuju neku vrstu obaveštavanja javnosti. Najčešće se obaveštavanje vrši putem štampanih medija. Oko 50% jedinica lokalnih samouprava obaveštava javnost putem televizije i radija, ali je zato nizak procenat korišćenja interneta (oko 20%), dok svega 9% lokalnih samouprava ima baze podataka o sprovedenim postupcima na zvaničnim veb stranicama, iako tu obavezu nameću propisi iz domena procene uticaja. Podaci dobijeni od lokalnih samouprava govore o veoma malom učešću građana u javnim raspravama imajući u vidu da prosečno raspravama prisustvuju tri osobe.

Neke od preporuka koje donose istraživanja odnose se na unapređenje procesa kreiranja ekološke politike što bi podrazumevalo šire konsultacije sa akterima (lokalnim samoupravama, ekološkim NVO). U tom smislu, dobrodošlo je usvajanje Smernica Vlade za uključivanje organizacija civilnog društva u proces donošenja propisa, koje predviđaju četiri nivoa učešća: informisanje, savetovanje, uključivanje i partnerstvo.

Potrebno je dodatno jačati kapacitete pravosudnih organa budući da je istraživanje pokazalo da je njihov rad dobio negativnu ocenu u pogledu prijava za prekršaje i privredne prestupe koje podnose lokalni inspektori za životnu sredinu.

Istraživanje je pokazalo da je potrebna dodatna obuka za predstavnike jedinica lokalne samouprave (JLS), privredne subjekte (PS) i organizacije civilnog društva (OCD). Nezainteresovanost javnosti za učešće u procedurama koje predviđaju ekološki propisi (Direktiva o proceni uticaja, Direktiva o strateškoj proceni uticaja, Direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja) predstavlja očigledan problem.

Za oko 80% JLS se može reći da imaju određene, ali nedovoljne kapacitete za sprovođenje propisa u oblasti životne sredine, dok samo 10% JLS ima potpune kapacitete za sprovođenje ekološke politike. U pogledu načina organizacije poslova u oblasti životne sredine, može se konstatovati da u gradovima i većim opštinama postoje prepoznatljive organizacione jedinice, dok u manjim, pomenute poslove obavlja jedna osoba.

Najveći problemi u sprovođenju ekoloških propisa jesu nedostatak sredstava (85%), broj zaposlenih na poslovima zaštite životne sredine (42%), tehnička opremljenost (46%), postojeći pravni okvir (21%) i nedostatak uključivanja javnosti (21%). Istraživanje pokazuje i to da postoji praksa nepoštovanja ekoloških propisa (neosnivanje lokalnih eko-fondova, neosnivanje lokalnih katastara zagađivača, nedonošenje planskih dokumenata, neizveštavanje o stanju životne sredine). Većina JLS u Srbiji smatra da javnost nije dovoljno zainteresovana, ali ni dovoljno informisana o mogućnostima i značaju učešća javnosti u donošenju odluka o zaštiti životne sredine.

Oko ⅔ privrednih subjekata misli da primena ekoloških propisa značajno opterećuje njihov rad. Privredni subjekti u Srbiji uglavnom imaju osobe koje su zadužene za zaštitu životne sredine. Najveći broj preduzeća je obveznik bar jedne od naknada za zaštitu životne sredine.

Ekološke nevladine organizacije smatraju da su najveći problemi u sprovođenju ekološke politike nedostatak finansijskih sredstava, manjak političke volje, nedovoljna saradnja sa civilnim sektorom, nedostatak podrške javnosti. Ove organizacije misle da je njihov uticaj u procedurama donošenja odluka skroman. Polovina ispitanih organizacija nikad nije učestvovala u raspravi o nacrtu nekog ekološkog propisa.

Kao što je već rečeno, zakonodavni okvir Srbije u oblasti ekologije je u velikom procentu usaglašen sa pravnim tekovinama EU, ali primetno je odstupanje u odnosu na primenu i sprovođenje propisa. Sprovođenje podrazumeva obezbeđenje pravnih, administrativnih, infrastrukturnih i budžetskih pretpostavki za pravilnu implementaciju propisa EU, a primena predstavlja praktično preduzimanje mera nadzora poštovanja propisa EU, donošenje naredbi, izricanje kazni, i drugih upravnih i sudskih akata. Među problemima ističu se: nedostatak podzakonskih akata i zvaničnih vodiča za primenu zakona, nedovoljna finansijska sredstva i nedovoljno kvalifikovanog osoblja, manjak ekološke svesti, nedovoljno učešće javnosti u donošenju odluka koje se tiču zaštite životne sredine.

Kaznena i prekršajna politika Srbije u oblasti ekologije je veoma blaga, dok je broj podnetih prijava za zagađenje ili oštećenje životne sredine i dalje skroman. Istraživanje o problemima primene zakona u zaštiti životne sredine u lokalnim samoupravama je pokazalo da problem zaštite životne sredine nije visoko na listi prioriteta lokalnih vlasti, a bez obzira na činjenicu da se više od 60% svih propisa sprovodi na lokalnom nivou, pitanjima zaštite životne sredine sada se bavi samo 1-3%  zaposlenih.

Trenutno stanje u pojedinim oblastima zaštite životne sredine u Srbiji:

  • Biodiverzitet

Područja zaštićene prirode u Srbiji pokrivaju samo 5,91% ukupne teritorije, što je nedovoljno jer je nacionalni cilj da do 2020. godine ova područja čine 12%. Registar zaštićenih prirodnih dobara vodi Zavod za zaštitu prirode, i prema tom registru u Srbiji postoje 463 zaštićena područja: nacionalni parkovi, predeli izuzetnih odlika, parkovi prirode, rezervati prirode, spomenici prirode i zaštićena staništa.

U izveštaju za 2015. godinu o napretku Srbije kaže se da postoji zastoj u sprovođenju programa Natura 2000 i da je u vezi sa tim neophodno prilagoditi institucionalni okvir za određivanje budućih Natura 2000 područja. Potrebno je poboljšati pravni osnov i administrativne kapacitete za sprovođenje Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES).

  • Kvalitet zemljišta

Na nacionalnom nivou nema uspostavljenog nadzora nad kvalitetom zemljišta. Glavni zagađivači zemljišta su cink, bakar, nikl, hromijum  i kobalt. Glavni izvori lokalnog zagađivanja su zvanične opštinske deponije zatim lokacije na kojima se eksploatiše nafta, industrijska odlagališta i industrijska postrojenja.

  • Industrijsko zagađenje

U ovom sektoru najznačajniji evropski propis jeste Direktiva o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja (IPPC direktiva) koja je ujedno jedno od „najskupljih“ direktiva kada je reč o njenoj primeni. Transpozicija ove direktive izvršena je kroz Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine iz 2014. godine. Zakon je odredio rok za pribavljanje integrisane dozvole za postojeća postrojenja i aktivnosti najkasnije do 2015. godine, ali je naknadnim izmenama i dopunama ovog zakona, rok pomeren do 2020. godine. Republika Srbija još uvek nije ispunila zahtev u vezi sa potpuno integrisanim procesom izdavanja dozvole koji obuhvata sve oblasti, niti u vezi sa formalnim konsultacijama između organa koji izdaju dozvole.

Do sada su prevedena tri BREF dokumenta koja se odnose na prehrambenu industriju, livnice i energetiku i farme. Potrebno je da sva preduzeća koja podležu integrisanoj dozvoli urade analizu usklađenosti sa pomenutim dokumentima.

Opasan otpad u preduzećima u restrukturiranju i stečaju nalazi se u 70 preduzeća, u ukupnom iznosu od oko 5.000 tona. Vlada Republike Srbije je za 2015. godinu opredelila sredstva za Prvu iskru Barič i za Eko-gas u Šapcu u visini od 10 miliona dinara za tretman tog otpada. Prošle godine je proizvedeno oko 8,7 miliona tona otpada, od čega je 600.000 tona opasan otpad. Najveći proizvođači otpada su bili termoenergetski objekti, koji godišnje proizvedu pepeo od uglja u količini od 6,2 miliona tona, što je 75 odsto od ukupno proizvedenog otpada. U oblasti industrijskog zagađenja primetan je nedostatak ljudskih i finansijskih kapaciteta. Agencija za zaštitu životne sredine je krajem 2014. godine podnela 5.800 prijava protiv preduzeća koja za 2013. godinu nisu dostavila podatke o proizvedenim vrstama i količinama otpada i načinu postupanja sa tim otpadom.

  • Kvalitet voda

Većina javno-komunalnih preduzeća na teritoriji Srbije nema još uvek ugrađen merač protoka i količine otpadnih voda, iako je taj propis usvojen pre više od dvadeset godina. Takođe, veliki broj JKP ne izvršava svoju zakonsku obavezu da predaju kompletan izveštaj o otpadnim vodama – za 2012. godinu izveštaj je dostavilo samo 23 preduzeća, a u 2013. godini njih 47.

Što se tiče kvaliteta vode, u 2015. godini nije zabeležen napredak. Nacionalnu strategiju i akcioni plan o zaštiti voda tek treba usvojiti. Vojvodina ima epitet teritorije sa najlošijim kvalitetom vode s obzirom da je 79% uzoraka sa ove teritorije  ocenjeno kao „veoma loše”. Veoma loš kvalitet vode, koji se beleži, je na mernom mestu „Vrbas 2“, što je posledica zgusnutog rasporeda nekoliko fabrika prehrambene industrije i šećerane (Vital, Carnex, Sunoko) koje nemaju sisteme za prečišćavanje otpadnih voda. U Srbiji se prečišćava svega deset odsto otpadnih voda, tj. samo deset procenata stanovnika Srbije ima kanalizacione sisteme koji imaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

  • Kvalitet vazduha

Godišnji pregled stanja u vezi sa kvalitetom vazduha pokazao je da sedam od osam gradskih aglomeracija Republike Srbije premašuje granicu tolerancije za nekoliko zagađujućih materija. Plan kvaliteta vazduha za Beograd tek treba da se usvoji, a planiranje kvaliteta vazduha za preostale aglomeracije treba ubrzati. Završen je rad na nacionalnom planu za smanjenje emisija za sektor električne industrije, ali ostaje da se usvoji.

  • Upravljanje hemikalijama

U pogledu upravljanja hemikalijama, izmenama Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidnim proizvodima, predviđa se jasno razgraničenje nadležnosti za inspekcijski pregled, nadležnosti koja se nekad preklapala između ekološke, tržišne i sanitarne inspekcije, kao i veterinarske inspekcije za biocidne proizvode.

  • Civilna zaštita

U ovom sektoru, neophodno je baviti se smanjenjem rizika od katastrofa i upravljanja katastrofama, naročito u svetlu velikih poplava iz 2014. godine. Republika Srbija je postala 33. država učesnica u mehanizmu EU za civilnu zaštitu.

  • Klimatske promene

Potrebno je da se „politika klimatskih promena usaglasi sa okvirom EU za period do 2030. godine i treba da bude dobro integrisana u sve relevantne sektorske politike“. Srbija je definisala cilj smanjenja emisije u čitavoj privredi za 9,8% do 2030. godine u poređenju sa nivoima iz 1990. godine, a obuhvata i aspekte vezane za prilagođavanje klimatskim promenama. Aktivnosti koje se odnose na uspostavljanje sistema za monitoring emisija gasova sa efektom staklene bašte i izveštavanja o njima u skladu sa propisima u vezi sa mehanizmom EU za monitoring započete su u maju 2015. godine. Treba naglasiti da je Srbija sprovela prvu traženu meru iz Montrealskog protokola i zamrznula potrošnju hidrohlorofluorougljenika (HCFC). Nacionalni odbor za zaštitu životne sredine i klimatske promene osnovan je u novembru 2014. godine, ali je i dalje neophodno kontinuirano jačanje administrativnih kapaciteta, kao i aktivnosti koje pomažu podizanju ekološke svesti.

  • Upravljanje otpadom

U oblasti upravljanja otpadom, započet je rad na regionalnom centru za upravljanje otpadom za područje Subotice, koji će služiti za potrebe oko 280.000 stanovnika. Brže zatvaranje ilegalnih deponija treba da bude jedan od prioriteta. Usvojena je uredba o planu smanjenja ambalažnog otpada za period od 2015. do 2019. godine. Potrebni su dodatni napori da se ispune ciljevi za ambalažni otpad koji sadrži staklo i metal. Ostaje da se ostvari potpuna usklađenost sa Okvirnom direktivom o otpadu.

  • Horizontalno zakonodavstvo

U oblasti ekologije, ne može se zabeležiti nikakav napredak u pogledu horizontalnog zakonodavstva. Srbija održava visok nivo blagovremenog i potpunog dostavljanja podataka Evropskoj agenciji za životnu sredinu u okviru Evropske mreže za informisanje o životnoj sredini i posmatranje životne sredine (EIONET). Neophodno je povećati kapacitet za veće učešće javnosti i javne rasprave u procesu donošenja odluka o životnoj sredini, posebno na lokalnom nivou.

Poglavlje 27 predstavlja veliki izazov u celokupnom procesu pristupanja, troškovi za potpuno usklađivanje sa standardima koje propisuju direktive su veoma visoki i sada iznose 10.6 milijardi evra sa izgledima da će biti još veći. Važno je da se što pre i što aktivnije ekološke organizacije civilnog društva, uključe u praćenje procesa pregovora.  Prilikom definisanja zahteva za prelazne periode, treba ozbiljno voditi računa da tih zahteva treba biti što manje, da imaju preciznu opravdanost odnosno da neće voditi ekološkom dampingu.

U periodu od 1991. do 2009. godine u Srbiji je bilo registrovano osam do trinaest ekoloških stranaka, ali ovaj broj, koji je za Srbiju i više nego impresivan, nije odražavao realnu sliku ekološkog stranačkog aktivizma.

Građani u Srbiji nisu preterano zainteresovani za rešavanje ekoloških problema iz nekoliko razloga: ekološku politiku doživljavaju kao državnu, istovremeno ne poznaju svoje zakonske mogućnosti za učešće u kreiranju ekoloških propisa, nizak nivo ekonomske razvijenosti Srbije i relativno slabe i nerazvijene institucije podložne zloupotrebama u političke i druge svrhe, ekološka korupcija, nizak nivo svesti o problemima životne sredine, naročito kod donosilaca političkih odluka, kao i slabo učešće javnosti u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životne sredine; politička apatija kod građana i opšta nemotivisanost za političkim participiranjem, kao i visok stepen nepoverenja građana u organe državne uprave; nepoznavanje prava građana i formalizovanje, a ne i ostvarivanje građanskih i drugih prava; slabo prisustvo ekoloških sadržaja u sredstvima javnog informisanja; nedovoljno decentralizovana vlast; selektivna primena zakona iz oblasti zaštite životne sredine.

Srbiji je neophodan drugačiji pristup u kreiranju politike životne sredine – inkluzivan i odgovoran pristup, zasnovan na partnerstvu države i civilnog društva i poverenju u institucije. Odgovornost civilnog društva, kao neravnopravnog partnera, značajno je manja. Loše stanje sistema upravljanja otpadom predstavlja istovremeno i veliki izazov i priliku za predstavnike lokalnih samouprava, čiji organi imaju bitnu ulogu u prikupljanju i skladištenju otpada.

Na osnovu analize ekološke politike u Srbiji može se reći da nju karakteriše i neslaganje politika (u nešto manjoj meri s obzirom da su ciljevi, standardi i instrumenti samo formalno usklađeni) i neslaganje institucija (dominantno). Kao primer za neslaganje institucija treba navesti nedovoljne administrativne kapacitete, nedostatak participativne političke kulture u pogledu uključivanja javnosti u donošenje ekoloških propisa, i nepostojanje regionalnog nivoa vlasti.

Ako posmatramo Srbiju, uticaj procesa pristupanja EU je najvidljiviji u pogledu sadržaja ekološke politike, dok su administrativne strukture i stil politike, mnogo manje pogođeni. Sadržaj ekološke politike može se podeliti u tri različita nivoa. Prvi se odnosi na precizno određivanje standarda, npr. nivo standarda emisije hemikalija uključenih u sive i crne liste. Drugi nivo obuhvata tehnike pomoću kojih se ciljevi politike mogu postići, npr. direktna regulacija, fiskalni instrumenti. Treći nivo obuhvata ukupne ciljeve koji vode ekološku politiku. Videli smo u radu da je Srbija usvojila većinu ekoloških standarda, definisala ciljeve i tehnike i uskladila ih sa evropskim. Međutim, ogroman problem i izazov za Srbiju u ovoj oblasti predstavlja „površna, odnosno plitka evropeizacija“ koja se ogleda u formalnom usvajanju, ali neefikasnom sprovođenju usvojenih propisa.

Ukoliko se posmatra dubina promena, efekti evropeizacije ekološke politike u Srbiji mogu se oceniti kao stanje između inercije i apsorpcije. U nekim segmentima ekološke politike dugo nije bilo nikakvih promena dok je u drugim, prisutna promena u smislu adaptacije odnosno usvajanja evropskih zahteva bez temeljne izmene domaćih struktura. Transformacija koja označava suštinske promene nacionalnih praksi i koja je krajnji cilj, trenutno izgleda kao teško dostižan cilj za Srbiju.

Pritisak za promenu ekološke politike mogu vršiti političke stranke, ekološke  organizacije, zatim poslovne i industrijske grupe. Ove grupe mogu delovati na dva načina: vlade koje oklevaju sa menjanjem domaće ekološke politike mogu biti pogurane u skladu sa evropskim zahtevima, ali i suprotno, vlade koje su spremne da menjaju svoju politiku, mogu biti blokirane ukoliko se među ovim grupama nalaze jaki veto igrači.

Slabost institucija u post-socijalističkim državama, među kojima se nalazi i Srbija, dovodi do toga da se prvo moraju dizajnirati nove institucije, akteri i politike pa tek onda da se ekološka politika prilagođava evropskoj. EU promoviše, sa jedne strane jačanje postojećih institucija (kao što su ministarstva), ali i uspostavljanje novih (kao što su brojne regulatorne agencije i regionalne administrativne jedinice koje nedostaju Srbiji).

Kada je reč o ekološkoj politici, Srbija ispašta zbog socijalističkog nasleđa intenzivne industrijalizacije. Kreiranje ekološke politike u velikoj meri vrši se pomoću reaktivnog pristupa, po kome je cilj uklanjanje zagađenje, pre nego preventivno delovanje.

Ekološki standardi nisu skupi samo iz pozicije države, već zahtevaju i od industrije i ostalih nedržavnih aktera značajne investicije. Ekološka politika nameće značajne troškove domaće adaptacije, naročito preduzećima koja treba da usklade troškove sa proizvodnjom. Troškove u izvesnoj meri snose i građani ne samo kroz plaćanje većih računa za odlaganja komunalnog otpada javno-komunalnim preduzećima (videli smo da je cena u Evropi nekoliko puta veća), već i kroz ekološke takse. U državama koje se po ekonomskim pokazateljima nalaze na začelju liste evropskih država poput Srbije, u kojima egzistencijalna pitanja dobijaju primat nad svim drugim pitanjima, građani nisu oduševljeni novim, višim nametima čak i ako to znači da će biti podignut kvalitet životne sredine.

Razumevanje novih modela upravljanja, kao uključivanje privatnih aktera u javne politike kroz nehijerarhijsku koordinaciju, pokriva različite potencijalne aranžmane. Ona se kreće od konsultacije i saradnje, delegacije i koregulacije privatne samoregulacije, izvan senke javnih aktera. Iako je EU učinila značajne napore na jačanju kapaciteta za upravljanje u zemljama u procesu pristupanja, takođe je vršila pritisak na državne aktere da koriste nove modele upravljanja. U oblasti ekološke politike, npr. Direktiva o flori i fauni, zatim Direktiva o staništima, pozivaju na javni pristup informacijama, uključivanje zainteresovanih strana u donošenje odluka, pružajući nedržavnim akterima mogućnost pristupa procesu kreiranja politike.

Evropeizacija ekološke politike povećava mogućnosti za aktivno delovanje ekoloških NVO. Stepen ekološke mobilizacije u Srbiji je nizak. Nedržavni akteri  imaju daleko manje istaknutu ulogu nego što je predviđeno. Nedržavni akteri su najaktivnije uključeni tamo gde direktive zahtevaju eksplicitno učešće, ali nisu otišli dalje od više ili manje redovnih konsultacija.

Nedržavni akteri moraju imati neophodne resurse da iskoriste mogućnosti koje nudi proces pristupanja. Potrebno im je dovoljno ljudi, informacija, stručnosti, novca i organizacionih resursa za donošenje strateških odluka, kako bi se ponašali kao pouzdani partneri i pregovarači. Neophodnost sprovođenja evropskih ekoloških propisa pre ulaska u EU, važni su za uključivanje nedržavnih aktera. Državni akteri često doživljavaju učešće nedržavnih aktera kao dugotrajan proces i dalju prepreku u donošenju odluka. Dok slabost državnih aktera može biti najvažniji razlog zbog kojeg treba da se uključe nedržavni akteri, nedostatak istog može imati upravo suprotan efekat na nedržavne aktere. Loši državni kapaciteti stvaraju potražnju za uključivanjem nedržavnih aktera.

Administrativni kapaciteti ne zavise samo od finansijskih resursa, već i od kvaliteta organizacionih struktura i prakse. Dobri administrativni kapaciteti važni su naročito zbog praktične primene ekoloških propisa.  Pored toga, javna administracija mora biti odvojena od političkih uticaja. U Srbiji je politički uticaj naročito prisutan na nivou lokalnih samouprava. Takođe, administrativni kapaciteti za sprovođenje ekološke politike na lokalnom nivou su nedovoljni. Ovo je posebno izraženo kada je reč o broju inspektora zaduženim za životnu sredinu.

Implementacioni deficit nije problem koji je karakterističan za Srbiju. Akteri EU (posebno Komisija) insistiraju na efikasnoj primeni evropske ekološke politike, a ne samo na bukvalnom prepisivanju pravila. Faza implementacije je od ključne važnosti za razumevanje uticaja EU na domaću ekološku politiku. Implementacioni neuspesi u pogledu ekološke politike naglasili su činjenicu da zaštita životne sredine, u krajnjoj liniji, zavisi od promena u stavu, a time i ponašanju svakog člana društva.

Za razliku od razvijenih država Zapadne Evrope čiji su građani odavno prepoznali važnost ekoloških pitanja, što se ogleda ne samo u nivou ekološke svesti već i u broju mandata koje partije zelenih dobijaju na nacionalnim izborima i samim tim imaju kapacitet da postanu član vladajuće koalicije, to u Srbiji nije slučaj. Ne samo da raste broj partija zelenih koje čine vladu u mnogim evropskim državama, nego i u Evropskom parlamentu raste broj poslanika zelenih. Zelene partije Srbije na poslednjim parlamentarnim izborima osvojile su ukupno tri mandata što govori o nedovoljnoj privlačnosti ekoloških tema građanima Srbije.

Menjanje ekološke svesti građana Srbije jedan je od glavnih preduslova za uspešnu ekološku politiku. Nedostatak ekološke svesti manifestuje se kako u broju divljih deponija u čemu Srbija prednjači u Evropi, tako i u nezainteresovanosti za učešće u procesu kreiranja ekoloških propisa u skladu sa procedurama koje ekološke direktive propisuju. Opšte posmatrano, problem je u nepostojanju participativne političke kulture koja je neophodna za promenu ekološke politike. Promena ekološke svesti, zajedno sa razvijanjem participativne političke kulture, pozitivno bi uticala na veće učešće javnosti (kako građana tako i nedržavnih aktera poput ekoloških NVO i privrednih subjekata) u kreiranju ekoloških propisa. To je moguće uraditi intenzivnim edukacijama građana, nevladinih organizacija, privrednih subjekata, kao i političkih partija. Mediji treba više prostora da posvete ekološkim temama u udarnim terminima. Takođe, podizanju svesti doprinelo bi strožije finansijsko kažnjavanje onih koji krše propise, ali i dosledno primenjivanje krivičnih sankcija, za šta je potreban veći broj inspektora i tužilaca koji su obučeni za ekološko zakonodavstvo.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja