Џорџ Кенан: архитекта Хладног рата

11/06/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Џорџ Фрост Кенан (Милвоки, 16. фебруар 1904 – Принстон, 17. март 2005), политиколог и историчар, био је један од најзначајнијих америчких дипломата друге половине 20. века. Током дуге и богате дипломатске каријере остао је упамћен као архитекта Хладног рата и идејни творац Стратегије обуздавања Совјетског Савеза, као и аутор познате Труманове доктрине. Био је посвећен анализама односа Запада и Русије и у политиколошким круговима имао статус ватреног антикомунисте.

У дипломатију је ушао одмах по завршетку Универзитета Принстон 1925. године. Службовао је у Талину (Естонија) и Риги (Летонија) и одлично упознао културу ових земаља. У Амбасади САД у Москви је преводилац од 1933. године, а у звању првог секретара од 1934. до 1938. године. После завршетка Другог светског рата био је саветник (1945–1946) у америчкој амбасади у Москви, а од 1947. до 1949. године је на челу Одељења за спољнополитичко планирање у Стејт департменту. У светској дипломатској историји остао је упамћен као аутор Дугог телеграма (фебруар 1946) у којем је изложио своје виђење америчке доктрине у односу на Совјетски Савез и његову оновремену експанзију у Источној Европи. Многи аутори сматрају да је Стратегија обуздавања изложена у Дугом телеграму постала основа америчке политике у хладноратовској ери и као таква на неки начин уграђена и у друга стратешка документа попут Маршаловог плана, Труманове доктрине, Берлинског ваздушног моста и стварања НАТО. Кенан је 1948. године подржао Југославију приликом њеног сукоба са Совјетима, а такође је оставио значајан траг приликом боравка на положају амбасадора у СФРЈ (1961–1963).

Мада је из некадашњег Совјетског Савеза протеран као амбасадор 1952. године, после завршетка Хладног рата критиковао је многе потезе америчке администрације према постсовјетској Русији. Био је противник „четвртог проширења НАТО“ 1999. године које би „могло поново оживети слику спољног непријатеља за Русију у посткомунистичко доба“ и тиме, како је истицао, „наштетити демократизацији земље“. Такође је сматрао да ће проширење Западне војне алијансе на подручје некадашње Источне Европе неминовно допринети почетку „новог хладног рата“, што је данас очигледно на примерима Украјине и Белорусије.

У звању универзитетског професора написао је многобројна запажена дела од којих су свакако најпознатији Мемоари 19251950. и 1950–1963, који поред ауторске елоквенције и луцидности, садрже у првој књизи и изванредне описе личности Стаљина, В. Булита, Х. Хопкинса, генерала Маршала, амбасадора Харимана, Ч. Бохлена и А. Кирка. Овом приликом издавајамо и дела: Дипломатија Другог светског рата очима Џорџа Кенана, затим Маркиз де Кустин и његова „Русија 1839. године“, потом Русија напушта рат за коју је 1957. године добио Пулицера; Русија, Атом и Запад, Њујорк 1958, Русија и Запад под Лењином и Стаљином, Бостон 1961. и др.

Веома је интригантан период његовог боравка у Београду на положају америчког амбасадора у СФРЈ и поимање улоге некадашње државе у хладноратовском сучељавању два блока. Кенанова подршка комунистичкој Југославији наилазила је на подозрења одређених кругова у Стејт департменту, али је у доброј мери уграђена у каснија стратешка америчка документа која су била посвећена будућности Југославије и њеној улози у комунистичком свету и покрету несврстаности.

Дуги телеграм

Џорџ Фостер Кенан је светску славу стекао као аутор Дугог телеграма, најзначајније дипломатске депеше, коју је написао као саветник америчке амбасаде у Москви у фебруару 1946. године. Повод за писање овог телеграма било је совјетско одбијање чланства у Међународном монетарном фонду и Светској банци, после којег је Кенан, из болесничке постеље, написао телеграм од осам хиљада речи за који је касније у својим мемоарима написао да је попут некакве протестантске проповеди из 18. века био подељен у пет посебних глава. У првој глави размотрио је основне црте совјетских поратних циљева, у другој глави је изложио позадину тих циљева, а у трећој њихову пројекцију на нивоу службене политике. Потом је у четвртој глави анализирао совјетске тежње на нивоу неслужбене политике и коначно, у петој глави Телеграма проценио овај утицај на америчку спољну политику.

Из садржаја Дугог телеграма издвајамо најинтригантније детаље који и данас побуђују пажњу историчара хладоратовске ере. Кенан је излажући основне црте совјетских поратних назора углавном анализирао службени пропагандни наратив, позивајући се на један Стаљинов исказ из 1927. године изречен приликом посете делегације америчких радника Москви. Стаљин је још тада предвиђао појаву два важна светска средишта, социјалистичког и капиталистичког, и њихову међусобну конфронтацију која ће имати општесветске последице (Борба између тих двају средишта око превласти у светској економији решиће судбину капитализма и комунизма у свету – цитат из Дугог телеграма).

Важна је и констатација о томе да унутрашњи сукоби у капитализму рађају ратове, као и да би интервенција против Совјетског Савеза – премда би била кобна за оне које би је предузели, изазвала нови застој у развоју совјетског социјализма, и да је стога треба спречити по сваку цену. Стаљин је сматрао да су за СССР сукоби између капиталистичких држава веома опасни, али да, упркос свему, пружају „велике могућности за напредак идеје социјализма, посебно уколико Совјетски Савез остане војнички јак, идеолошки јединствен и веран свом садашњем генијалном руководству“.

Кенан се посебно осврнуо на Стаљинову опаску да цели капиталистички свет није лош, јер поред крајње реакционарних буржоаских елемената, у њему има и неких свесних и позитивних снага удружених у комунистичке партије, и других елемената (који се из тактичких разлога називају демократским и напредним), а чије су реакције, тежње и деловања стицајем околности „објективно корисне интересима СССР-а“. У излагању из 1927. године Стаљин је као нарочито опасне у буржоаском свету навео вође умерених социјалиста и социјалдемократа „који заваравају народ користећи се мислима социјализма да би служили интересима капиталистичке реакције“. Због тога је против таквих вођа „некомунистичке левице“ потребно водити непрекидну борбу ради њихове дискредитације у иностранству.

Амерички дипломата у наставку Телеграма покушава да одговори на питање шта су основи оваквих ставова, посебно анализирајући улогу партијске линије у наметању оваквог службеног наратива. Оспоравајући Стаљинове тезе, Кенен се у Дугом телеграму позивао на искуство Другог светског рата у којем капиталистичке силе (осим Сила осовине) нису показале склоност да после елиминације Немачке и Јапана, поведу „крсташки рат“ против Совјетског Савеза. Кенан је анализирајући совјетски службени наратив настојао да дубоко продре у природу руског унутрашњег бића и „инстинктивни осећај руске несигурности“ који се испољава приликом додира са економски напреднијим Западом. Занимљиво је да је поменути осећај несигурности више везивао за руске властодршце него за руски народ, јер су „властодршци стално осећали да им је начин владавине по форми релативно архаичан, у својој психолошкој основи извештачен и неспособан да издржи поређење с политичким системима западних земаља“. Стога су се они (руски властодршци) одувек бојали продора спољних идеја, односно непосредног додира западног и њиховог света, тј. бојали су се онога што би се догодило ако би Руси сазнали истину о спољашњем свету или ако би странци сазнали истину о животу у Русији. Кенан је на овим основама градио и хипотезу о тријумфу марксистичке догме у Русији која је у својој бољшевичкој интерпретацији била савршено средство за преношење осећаја несигурности према спољашњем свету и то у његовој радикалнијој форми у односу на пребољшевичко историјско раздобље.

Џорџ Кенан се у Дугом телеграму посебно бавио утицајем оваквих светоназора у пракси службене совјетске политике, наглашавајући разлике које постоје између акција које спроводи совјетска влада и оних активности које спроводе тајне совјетске организације. Тако је предвиђао да ће на унутрашњем плану совјетска политика бити посвећена јачању оружаних снага и интензивном развоју пратеће војне индустрије, како би се сакриле слабости, а противник држао у неизвесности, а на спољашњем плану биће посвећена ширењу утицаја у подручјима од стратешког интереса (Иран, Турска, Борнхолм и Шпанија – под евентуалном влашћу комуниста). Предвиђао је и совјетско присуство у међународним организацијама које би биле медијум за јачање утицаја, али у исто време и механизам за слабљење противника. Амерички дипломата је нарочито описивао однос Совјета према Организацији уједињених нација који ће истовремно бити „прагматичан и тактизерски“. Он је фебруара 1946. године процењивао да ће совјетска спољна политика бити више усмерена ка слабљењу утицаја Запада него ка ширењу сопствених колонијалних циљева. Истицао је да ће се Совјетски Савез у економским питањима претежно ослањати на модел самодовољности (аутархије), а по истом принципу ће се одвијати и културна сарадња.

Кенан је процењивао и канале неформалног деловања совјетске државе у иностранству. Они се, пре свега, ослањају на чланства комунистичких партија чије врхове Москва координира преко Коминтерне, затим на инфилтрацију чланова партије у друге организације (национална друштва, синдикате, либералне часописе), потом панславистичке и друге покрете (азерски, јерменски, туркменски) преко којих СССР може да делује у иностранству, и коначно – огранке Руске православне цркве. Дуги телеграм се завршава проценом о утицају совјетске на америчку политику, уз опсервације попут оних да „совјетска моћ није авантуристичка“, затим да су „Совјети још увек слабија страна у односу на Запад“, потом да „совјетски систем, као облик унутрашње власти, још увек није доказао свој успех“ (овде се мисли на пренос власти с једне личности на другу, с једне друштвене групе на другу), као и да је „совјетска пропаганда изван граница совјетске интересне сфере у основи негативна и деструктивна“, што Западу омогућава да се релативно лако бори против ње. На темељима оваквих Кенанових ставова настала је чувена Стратегија обуздавања.

Стратегија обуздавања

После 1945. године формулисање чисто америчке атлантистичке геополитике у основи представља даљи развитак теза Николаса Спајкмана и његове теорије Римланда. Спајкманове теорије у практичном смислу доживеле су пуну верификацију управо у Кенановој Стратегији обуздавања Совјетског Савеза. Подсетимо, Кенан је у Дугом телеграму објаснио да је „цела основа америчке политике према Совјетском Савезу током и после Другог светског рата била погрешна“. Повод за Дуги телеграм била је ситуација у Грчкој и Турској где је претила промена друштвеног уређења и спољне политике, али и признање британске политике 1947. године да није у стању да овим државама пружи финансијску и војну помоћ. Те године председник Труман је изјавио да САД преузимају дотадашње британске обавезе према овим државама, уз напомену да је Америка спремна да подржи све снаге у свету које се буду одупирале совјетском утицају. Баш због тога, у оквиру Стејт департмента формиран је посебан Штаб за планирање политике на чијем је челу био Кенан.

У Стратегији обуздавања СССР-а приметна су три суштинска става која су преузета из Спајкманове доктрине. То су: онемогућавање совјетске доминације над целином Евроазије, затим потреба за глобалном рестаурацијом равнотеже снага, и активно америчко учешће у одбрани рубних делова Евроазије. Кенан је издвојио пет најважнијих светских региона: САД, Велику Британију, Јапан (као маритимне силе), Немачку са регионима који се на њу ослањају (Рајнска област, Силесија, Бохемија и Аустрија) и Совјетски Савез. Подразумевајући пријатељство САД-а с Британијом и Јапаном, Кенан констатује да је срж проблема у спречавању сабирања војноиндустријског потенцијала евроазијске копнене масе под једну моћ, која „прети интересима поморског и острвског дела глобуса“. Није тешко из овог става уочити тангенталну везу са Спајкмановим запажањима. И друго Кенаново гледиште о новој равнотежи снага преузето је из Спајкамновог опуса, посебно у делу који се односи на обнову немачке и јапанске улоге у светској политици. Кенан још 1948. године означава безбедносне интересе Америке у случају оружаног конфликта са Совјетима и указује на витална подручја атлантске заједнице: Канаду, Гренланд, Исланд, Скандинавију, британска острва, западну Европу, Иберијско полуострво, Мароко, западну обалу Африке све до избочине, земље Јужне Америке од избочине ка северу, земље Медитерана и Средњег истока, укључујући Иран, Јапан и Филипине. Овде је реч о готово потпуном преклапању са Спајкмановом теоријом о „геополитичности Римланда“ као кључном фактору светске доминације.

На овом месту вреди указати на Кенанов реперни геополитички оглед Узроци совјетског понашања који је објављен у јулском издању часописа Спољни послови (1947), а који представља операционализацију његових телеграмских запажања. У овом огледу он је изложио своје виђење Стратегије обуздавања која на почетку није предвиђала милитаризацију америчке политике у односу на Совјетски Савез, већ је подразумевала да би САД требало да се посвете сопственој изградњи у суперсилу, као и утицају на трансформацију СССР-а и његових сателита. Ипак, наредних деценија САД су ову концепију примењивале с много више милитаризма, интервенционизма и конфронтације у односу на Кенанове препоруке. Разуме се да су у периоду од 1948. до 1991. године хладноратовски односи две суперсиле пролазили кроз различита искушења, али је, нема никакве сумње, Стратегија обуздавања опстајала кроз успостављање три нераскидиво повезана система: евроазијска клешта (стварање Европске заједнице на Западу и укључење Кине у светску привреду на Истоку), затим разне врсте пактова које су биле у функцији доминације на ободом Евроазије (нпр. подршка Јапану), и коначно ослањање на покрет несврстаности и занимљиву улогу коју је имала Титова Југославија.

Покрет несврстаности

Боравак Џорџа Кенана на положају америчког амбасадора у СФРЈ (1961–1963) веома је интригантна тема. Независно од његовог личног става према Југославији и тадашњем председнику Титу, а који су често били супротстављени утицајним круговима у Стејт департменту, Кенанову дипломатску мисију у Београду потребно је анализирати у једном ширем и свакако свеобухватнијем геополитичком контексту. Наиме, и поред два америчка „мостобрана“ у Евроазији и бројних пактова чији је циљ било очување доминације на подручју Римланда, почетком шездесетих година 20. века процес деколонизације јужне Азије и Африке претио је, да у неколико области и тачака евроазијског обода, угрози виталне интересе САД. Инерција ослободилачких покрета је многе државе закономерно водила ка геополитичком и идеолошком наручју Совјетског Савеза, кроз стварање једног нестабилног и порозног Римланда, који би се нашао укљештен између просовјетски оријентисаних макро-региона. Из једног оваквог уверења настао је покрет несврстаности у чијем су профилисању и формирању, нимало случајно, 1961. године учествовале четири државе: Југославија с кључном улогом на Балкану, затим Египат као двоконтинентална држава која контролише Суецку превлаку и канал, потом Индија са средишњим положајем на југу евроазијског обода и изласком на Индијски океан, и Индонезија која има „посредничку“ улогу између Тихог и Индијског океана, чиме су на неки начин попуњене недостајуће карике између евроазијских „клешта“ и пактова које су САД раније формирале.

У складу са својом Стратегијом обуздавања Совјетског Савеза, креатор тадашњих односа САД са СФРЈ је био Џорџ Кенан. Он је упорно заступао становиште о свеобухватној америчкој подршци Титовој Југославији, уз напомену да је његове идеје прихватио и Ејверал Хариман, тадашњи амерички изасланик у Европи, као и друге обавештајне, војне и друге номенклатуре. Касније су њихове сугестије подржали и Џон Фостер Далс, државни секретар 1952–1960. године, као и администрације председника Трумана и Ајзенхауера. Познати амерички историчар Џон Гедис је амерички однос према СФРЈ означио као Стрaтегију клина (Wedge strategy), док је његов колега Лорејн Лис написао књигу Одржавање Тита на површини – Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат у којој је студиозно анализирао позицију СФРЈ у годинама све оштрије америчке конфронтације са Совјетским Савезом, ради остварења доминације у Европи. Истина, треба нагласити да Американци нису с много симпатија гледали на покрет несврстаности, због сталног страха од његове преоријентације ка Совјетима, али су га сматрали веома корисним за остварење својих глобалних циљева. Нема сумње да је у реализацији овакве стратегије Титова личност била веома важна, што је посебно дошло до изражаја приликом Конференције у Хавани 1979. године, када је југословенски председник спречио „природни савез несврстаних и СССР-а“ против Америке, као и за време совјетске агресије на Авганистан исте те године.

 

Кенанизам

Кенанова Стратегија обуздавања Совјетског Савеза имала је за време биполарне епохе многе следбенике и опоненте унутар америчког естаблишмента, један од њених најпознатијих критичара био је познати новинар Волтер Липман који је Кенанов приступ окарактерисао као „стратегијску монструозност“. У својој култној књизи Хладни рат (1947) посебно је критиковао Кенанову препоруку о томе да би америчка противтежа Совјетима требало да се испољи у свакој тачки на планети, сматрајући да она (америчка противтежа) треба да се манифестује само у оним тачкама где је очигледан интерес САД, односно тамо где до изражаја могу да дођу њена поморска и ваздушна моћ. Липман је сматрао да концепција обуздавања маргинализује дипломатију и води ка милитаризацији америчке политике и подстиче интервенционизам широм Римланда, што се несумњиво и догодило током наредних деценија.

Поред историчара Гедиса који је написао опширну студију Стратегија обуздавања (1982), Кенанове и Спајкманове ставове коментарисале су и друге утицајне личности попут Д. Мејнига, В. Кирка, К. Греја и Х. Кисинџера, код којег су постулати Кенанове концепције веома препознатљиви. Наиме, Кисинџер је дуго сматрао да је Стратегију обуздавања потребно прилагодити хладноратовској реалности у оквиру које би требало радити на међусобном америчко-совјетском повезивању у многим областима (култура, научно-технолошка сарадња) и на тај начин увући Совјетски Савез у замку америчке „меке“ моћи. На тај начин био би сачуван „таласократски ексклузивизам“ уз последично избегавање непосредних војних конфликата, посебно на подручјима Блиског истока и Средњег истока. На сличан начин размишљао је и З. Бжежински. Ипак, од краја седамдесетих и почетком осамдесетих година дошло је до преокрета у америчкој спољној политици и преласка са стратегије „пасивног биполаризма“ на модел „прикривених акција“ у чему је, посебно у Источној Европи, веома важну улогу одиграла Католичка црква. Све то уосталом и довело је до завршетка Хладног рата.

На крају овог огледа чини се умесним и питање о актуелности кенановске стратегије обуздавања, посебно у околностима слабљења америчког утицаја и последичног јачања улоге Кине, Русије, Индије и других држава у међународним пословима. Нема сумње да је време „америчког таласократског ексклузивизма“ у многим сегментима окончано, што међутим не значи да многи кенановски постулати нису примењиви у новим околностима. Ово се посебно односи на природу савремених америчко-кинеских односа и покушаје нарушавања равнотеже снага у Јужном кинеском мору, које Кина сматра подручјем од прворазредног егзистенцијалног значаја. Пажњу свакако привлачи и појава „нове пактоманије“ коју САД форсирају у односима с кинеским окружењем: Јапаном, Тајваном, Филипинима, затим изградња пацифичких војних база, покушаји нормализације односа са Северном Корејом, дестабилизација Хонгконга, Синкјанга и Тибета, а ради „обуздавања Кине“ и њене потенцијално водеће улоге у међународним односима, посебно спречавања њеног јединственог геополитичког пројекта „Један појас – један пут“, чији је амбициозан циљ повезивање истока и запада великог евроазијског простора.

ЛИТЕРАТУРА

Џорџ Кенан, Мемоари 1925–1950, ИК Отокар Кершовани, Ријека 1970; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања