Аутор: Доц. др Борис Стојковски
Једна од најинтригантнијих личности светске историје, особа која се често сматра оснивачем Монголског царства и његовим првим великим каном, завојевач, ратник, сурови владар – све је то у једном Џингис-кан.
Рођен је наводно у селу Dulüün-Boldog/Delun-Boldog, недалеко од данашњег Улан Батора, и добио је име Темуџин (Temüjin, по некима то значи ковач). У најважнијем извору за његов живот – Тајној историјиМонгола, наведено је како се родио са угрушком крви у руци – знаком да ће постати велики ратник и освајач. Његовог оца Јесугеја, предводника Халаг Монгола,храном су отровали Татари кад је био код њих; мајка се звала Хоелун. После очеве смрти запао је у сиромаштвои сукобио се са полубратом који је сматрао да њему припада заповедништво над племеном. Млади Темуџин је потом пао у заробљеништво, али је побегао. С друге стране, Тајна историја Монгола сведочи да је са мајкомОелен-Еке наставио да живи у племенској заједници, али на маргинама, једва преживљавајући скупљањем гомољика и чувањем стоке.
Са 12 година, следствено обичајном праву и традицији монголских племена, оженио се са Борте/Берте, која му је била намењена још по рођењу. Постоје тврдње да готово 1% популације носи некакве Џингис-канове гене, али то није тачно. Наследила су га деца из брака са Борте. Она се сматрала главном женом, чак јепо неким традицијама присутним у историографији проглашена за некакву царицу Монголског царства. Морганатске жене, којих је било много и међу којима је била и кинеска принцеза Ћигуо из династије Џурчен Ђин, биле су ипак у сенци Борте.
Када је Борте допала заробљеништва, Темуџин и Тогрул (крвни брат односно анда његовог оца) кераитски кренули су да је спасу. Према речима великог шамана Вечно плаво небо, односно Тенгри, било је на Темуџиновој страни те је он 1186. године постављен да буде кан. Међутим, већ наредне године избио је жестоксукоб са Џамуком, који му је такође био анда, заклети, крвни брат. По монголском обичају то је значило да никада не смеју да изневере један другога, али Џамука је тежио да освоји власт и побунио се против Темуџина. Џамукина војска тешко је поразила Темуџинове трупе код Далан Балџута. Тадашњи главни Темуџинов савезник, поменути кераитски владар Тогрул, побегао је и Темуџин је морао да тражи склониште у Кара Китају. Наредних десет година готово да не постоје никакви изворни подаци о Темуџину, његовој делатности или војним походима. Очигледно му је требало неко време да се опорави после тешког пораза и врати на историјску сцену непрегледних азијских пространстава средњега века.
Деценију доцније, 1197. године, Темуџин и Тогрул пружили су помоћ династији Ђин и њиховој државипротив Татара, дотадашњих вазала ове Ђурчен династије, сино-тибетанског порекла. Као награда за помоћ уследила је рестаурација Темуџина као кана. Видевши Темуџинов успон, његови доскорашњи заштитници и најближи савезници кераитски вођа Тогрул (који је носио кинеску титулу ванг) и његов синСенггум устали су против њега, али је он успео да савлада и ове непријатеље и да још више ојача своју позицију.
Најтежи и најдуготрајнији је ипак био сукоб са његовим доскорашњим пријатељем, андом, односно са Џамуком. Читавих пет година, од 1201. до 1206, трајао је жесток рат са Џамуком, који је био проглашен за Gür Khan-а. Када је Џамука поражен и заробљен, Темуџин му је понудио своје пријатељство, али је он то одбио и захтевао да буде погубљен, по монголском обичају, без проливања крви, односно да му буде поломљена кичма. Темуџин је испунио ову жељу свом некада блиском пријатељу и анди. Истовремено, Темуџинов генерал Субутај победио је још једно племе – Најмане, и тиме се стичу услови за уједињење свих племена под монголском влашћу.
Војна снага Монгола представљала је главни ослонац у освајањима које је предузео Џингис-кан. Усвајање опсадних справа од Кинеза заједно с кинеским стручњацима и инжењерима појачало је најзначајнији вид монголске војске –коњицу. Коњица и стрелци на коњима били су главнина војске и упориште огромне војне снаге монголске армије. Затим, уведени су специјални курири називани стреле. Били су високорангирани у војној стратификацији монголског друштва. Јахали су најбрже коње и уколико би им се коњ заморио могли су било коме узети најбржег коња и наставити пут.
Одређивање који ће цивили бити убијани била јепосебна метода. Коришћена је тако што би био закуцан један клин иза борних кола и сви заробљеници који су били виши били би убијани. Шпијунажа и јам систем снабдевања били су посебна одлика монголске војске. Може се рећи да су патентирали и неку врсту психолошког ратовања преко ширења гласина и изазивања сукоба међу непријатељима, заправо неку врсту монголске варијанте чувене римске „Завади па владај”. Тумени су били најзначајније монголске војне јединице, имали су 10.000 људи, а постојали су и гурани и мање јединице. Тактика намамљивања коришћена је понекад, када је непријатељ био бројчано надмоћнији. Таква тактика је примењена током опсадеЈинчуана, главног града Западног Сјаа, још једне кинеске државе коју је Темуџин освојио.
Коначно, 1206. године, сва монголска племена, међу којима су битни Мелкити, затим сами Монголи, Татари, Ујгури, Најмани, Кераити, на курултају (великојмонголској скупштини) прогласила су Темуџина заЏингис-кана. Иако се радило о држави различитих племена, због монголске доминације усталио се назив и у историографији и међу обичним људима за ову државу монголска, за сва та племена Монголи. Често се ова држава помиње и као Монголско царство, које је било највеће у историји. Иако су овакве аподиктичне тврдње историографски тешко одрживе, ипак сведоче о огромном значају Џингис-кана у историји.
Питање порекла титуле и имена под којим је Џингис-кан запамћен у историји је отворено. Једна је теза да потиче од речи Tenggis – океан, али је та теза лингвистички готово неодржива. Најпознатија етимологија Џингис-канове титуле јесте да потиче од кинеске речи Ching – снага, која би се по свему уклапала у његову репутацију коју је стекао и за живота, а и у историји човечанства. Међутим, познаваоци азијских језика сматрају да ни ова теорија не може бити сасвим тачна. Кинеска реч Zhèng – прави, односно истинити, јесте још једна у низу етимолошких претпоставки које се могу наћи у историографији, али и међу језичким стручњацима који се баве монголским и сличним језицима. У епохи у којој је Темуџин – Џингис–кан, живео његово име изговарано је најприближније као Chinggis. На кинеском, на коме је и највећи број извора, оно се писало 成吉思汗 – односно изговара се као Chéngjísī Hán. Када је настала Кублај-канова држава Јуан у Кини, Џингис–кан је сматран њеним оснивачем и назван је у изворима ове династије Yuan Taizu – 元太祖. Други велики и кључни корпус извора за доба Џингис-кана и Монгола јесу персијски историјски извори где се он најчешће наводи као Чингиз–хан, односно چنگیز خان.
Са годином проглашења Џингис-кана, 1206. године,дошао је на ред почетак освајања тангутског Западног Сјаа, кинеске државе која се називала још и Сји Сја. Освајање ове земље значило је у то време и освајање и запоседање караванских рута Пута свиле. Држава Сја се није лако предавала. Иако је испрва освојена, њени становници су се бунили и устајали су против монголске власти па је све до 1227. године трајало освајање ове земље, дакле буквално до Џингис-канове смрти.
Међу освајањима овог знаменитог монголског завојевача нарочито се истиче велики подухват из 1211.године, односно напад на кинеску државу Џурчен Ђин. Ова велика и моћна држава покоравана је деценијама, али је управо у овом рату Џингис-кан остварио највећи успех – пад Џонгдуа 1215. године, односно данашњег Пекинга. Држава Ђин освојена је тек 1234. године, а у њеном освајању истакао се монголски генерал, војсковођа Мукали. До 1218. године још један знаменити монголски војсковођа у служби Џингис-кана по имену Џебе Стрела са два тумена освојио је Кара Китај. Ова држава је позната и као Западни Лијао,кинеска држава настала од остатака династије Лијао. Приликом освајања ове земље, будући да је војска била малобројнија од оне из Лијаоа, примењена је тактика изазивања побуне у непријатељским редовима.
Џингис-кан је одржавао добре везе са Хварезмом. Иако се не зна да ли је директно планирао да је освоји, испрва им је слао изасланства, од којих су нека прошла врло тешко и посланици су убијани, а у неким караванима су изгледа нађени и монголски шпијуни који су одмах погубљени. Као реакцију на то, Џингис-кан је поставио сина Угедаја за наследника, а с другим сином Џучијем и низом војсковођа припремио је невиђени поход од десет тумена на Хварезм и освајао га је две године, од 1219. до 1221. Редом су падали велики и значајни градови ове државе. Тактика клештапримењена је на Самарканду а освојена је и Бухара. Сурово освајање хварезмијске државе огледало се у томе да су занатлије слате у Монголију, жене и деца су похватани и предати у робље, а сви остали сумасакрирани.
Следећи је био Кавказ. Пред силним налетима монголских трупа пале су Грузија и Јерменија, а монголска је армија изашла на Црно море и разорила ђеновљанску колонију Кафу. Ово је, на неки начин, био и први додир Монгола са западноевропским државама и народима. У повратку у области Поволшка Бугарска Монголи су изгледа доживели пораз. Тада им се на путу нашла Кијевска Русија. Први додир са војском коју су предводила два руска кнеза, оба по имену Мстислав,била је битка на реци Калки 1223. године. Иако је руска војска била доминантна, тактиком клешта ипак је разбијена и Монголи су однели прву у низу победа над Русијом и руским владарима.
Освајање Западног Сјаа настављено је 1226–1227.године. Под Јинчуаном Џингис–кана је у августу 1227. године затекла смрт. Као што и о његовом рођењу постоје митови, тако постоји и неколико верзија о његовој смрти. Инфекција од ране стрелом је најпознатија јер ју је препричавао Марко Поло, а смрт у борби наводи један руски извор, Галичко-волински летопис. Постоји и прича да је нека принцеза сакрила бодеж и убила великог монголског вођу, али то је легенда из XVII века.
Џингис-канов гроб такође је остао обавијен велом мистерије: да је по традицији закопан у равници, да су коњи изгазили то место те да су сви очевици побијени.
Његово наслеђе изазива посебна питања. Јаса, односно наводни закони које је донео, предмет су за бројне контроверзе и рецепција тих закона се огледа углавном у каснијим изворима, пошто не постоји никакав кодекс, никаква јаса као јединствен документ. Верска толеранција, као и меритократија односно власт најбољих а не кланова и родова, најпознатији су делови тог законика. Чињеница је да се многи каснији монголски владари позивају на одредбе Џингис-кана по којима будисти, даоисти, муслимани и хришћани имају верску слободу и изузети су од дажбина.
Монголска империја се након Џингис-канапростирала од Јапанског до Каспијског мора. Извршена је инвазија на Јапан и камиказе (божански ветар),односно олуја, спасавају ово острво од инвазије. Наследници Џингис-кана извршили су инвазију и на Европу и тад су страдале Русија и Бугарска. Неке последице осетила је и Србија. Тешко разарање доживела је и Угарска па у оквиру ње и делови Срема, чиме је индиректно, путем својих наследника, велики Џингис-кан дошао и до наших крајева.
Остави коментар