Autor: dr LJubiša Despotović

Uvod

Druga polovina XX veka impresivno je proširila spektar istraživačkih disciplina, tako da su nastala potpuno nova ili granična područja „ekološke provenijencije”, ali su da ironija bude veća, u istom razdoblju zabeleženi brojni, raznoliki i brutalni primeri (sistemskog) državnog ili društvenog nasilja nad prirodom i prirodnim ambijentom čoveka.

Dalje širenje korpusa, naročito tehničko-tehnološkog znanja i „kreativne” moći čoveka, nastavilo se i u ovoj već dobro načetoj trećoj deceniji 21. veka, dijametralno suprotno civilizacijskim očekivanjima, manifestujući izrazitu, kontinuiranu i globalnu destruktivnost u ekološkoj sferi čovekovog bivstva. Ekocid se pojavljuje kao novi proizvod kršenja okolinskih prava od strane savremenog homo politicusa i homo economicusa.

Politička ekologija predstavlja otuda jedno savremeno, „inteligentno” nastojanje da u svom predmetnom i metodološkom registru ne samo etimologiju, vrste, pokrete i mere zaštite čovekove okoline, i ne samo discipline koje spekulativno ili teorijsko-empirijski istražuju odnos čoveka i njegovog „prirodno socijalnog sveta”, nego politička ekologija nastoji da osvetli vidljiva ili skrivena, društvena ili državna, individualna ili institucionalna posezanja u prirodu koja se tiču samog „ontološkog sklopa” čovekovog postojanja.

Upravo otuda, klatno političke ekologije, metodološki i predmetno ne zaustavlja se samo na akterima i subjektima političkog delovanja, niti prvenstveno na istraživanju institucionalnih i vaninstitucionalnih, odnosno medijskih ili koncepcijskih uslova i povoda ekološke aktivnosti. Politička ekologija nastoji da spozna i identifikuje filozofski smisao, ekonomsku logiku, i konačno, političku legitimnost, složenih i specifičnih obeležja odnosa između čoveka i prirode.

Kako ublažiti, ako se ne može izbeći, grubo posezanje čoveka u prirodu, kako štetu od takvog odnosa čoveka prema svom prirodnom svetu svesti na najmanju moguću meru?

Kada je u pitanju mogućnost racionalizovanja, odnosno jednog korektnijeg stava prema prirodi ili pak zaštita čovekove sredine, valja razlikovati dva osnovna teorijsko-koncepcijska stanovišta: jedno stanovište nazvano je (kao) intervencionističko, a drugo je laissez-fair stanovište. [1]

U prvom slučaju javnost (država, „svetska vlada” – evropska alijansa, društvene grupacije i slično) pred zadatkom je da stvori prihvatljive okvirne uslove za korišćenje (ili poštedu) prirodnih resursa. Pri tome se, polazeći od „desno-leve” političke orijentacije mogu manifestovati kako autoritarne intervencije (ekološka diktatura), tako i u visokom stepenu participativni uticaji na regionalnom, odnosno samoupravnom nivou (oblici neposredne demokratije). Tu su pravila intervenisanja utvrđena pravom (pravila i zabrane), novcem (materijalna motivacija i kazne), kao i društvenom organizovanošću novih tehničkih struktura.

U drugom slučaju, barem teorijski se „realizuje” optimalan odnos povezanosti čoveka i prirode, pod „poznatim” uslovom što manjeg intervenisanja države, kako bi se mehanizmima tržišta – putem cena i privatizacije, odnosno delovanjem privatne svojine kao uslova za funkcionisanje privrednog sistema – prepustilo obazrivo ophođenje prema prirodi. Teorijski pokazatelji i empirijski dokazi o propustima jedne ili druge koncepcije, daju povoda stvaranju novih strategija radi spasa sve neizvesnije ekološke budućnosti čoveka.

Pored ovih teorijsko-koncepcijskih kontroverzi, politička ekologija se bavi istorijskom genezom čovekovog ophođenja prema prirodi, čovekovog mišljenja prirode, koja na jednom višem stepenu apstrakcije zapravo traga za tipičnim kulturološkim obrascem i njegovom evolucijom. Pri tome se može praviti razlika između zapadnih, industrijsko- kulturoloških tradicija antropocentričnog vladanja prirodom i drugih bio ili fiziocentričnih odnosa ljudi (čoveka) prema životnoj sredini. Neki će, u današnje vreme reći, da je odlučujuću ulogu u tome imala filozofija prosvetiteljstva koja je bila u neposrednom dodiru sa začecima industrijalizacije i modelom tehnološkog napretka, a koju su (zajedno) doveli do današnje problematike čovekove sredine.

EKOLOGIJA I ETIKA

Globalno posmatrano postoje dva tipična, a ujedno i oprečna pogleda na svet, odnosno na čoveka i prirodu. Jedno je statičko, a drugo dinamičko shvatanje. Za prvo shvatanje, svet je neizmenjiv, stalan i određen, promene su samo prividne i nemaju nikakvog uticaja na konačnu konstelaciju stvari u svetu. Nema nikakve evolucije jer je svet stabilizovan (Aristotel). Svaka različitost svodiva je na jednoobraznost, svaka izmena na postojanost (Monteskije). Po drugom dinamičkom shvatanju, svet je u stalnoj promeni, večnom kruženju, rađanju i umiranju. Menja se sve, kako organska tako i neorganska priroda. Sve je podložno evoluciji i preobražaju, stalna je jedino promena. „Svet je ovaj vatra večno živa koja se s merom pali i s merom gasi ” (Heraklit).
U Novozavetnom duhu hrišćanstva odbačen je statički i prihvaćen dinamički pogled na svet (Spektorski). Priroda nije ni apsolutna, ni savršena. Prirodni poredak je prolazan i privremen, „jer će nebo i zemlja proći”. Kao i ogrehovljeni čovek i „sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad”. Ničuće zrno je simbol Novoga zaveta.
Iako gospodarica, srednjevekovna teologija je primila pogled na svet svoje sluškinje filosofije, koja je hranjena aristotelovskim duhom i geocentrizmom došla u sukob ne samo sa prosvetiteljstvom i narastajućom naukom, nego i sa dinamičkim duhom samoga hrišćanstva.
Hrišćanski pogled na svet ne potčinjava čoveka prirodi, ne sliva ga i ne ravna sa njom. On ga stavlja iznad prirode, kada je u pitanju voljna, duhovna i preobražavalačka dimenzija čoveka, baš kao što ga u njegovoj veštastvenosti (telesnosti) potčinjava prirodnim zakonima. Dajući mu pravo gospodstva nad prirodom, Bog je čoveku dao i odgovornost za nju kao svoju tvorevinu. On se njome može koristiti u njoj uživati, ali tako da je preobražava zajedno sa samim sobom, oboživši kako sebe tako i prirodu. LJubav je jedini legitimni odnos koje hrišćanstvo priznaje, kako prema Bogu, tako i prema svetu (prirodi) i drugom čoveku.
Svet je poveren čovekovoj stvaralačkoj slobodi, ali i odgovornosti. U zavisnosti od svog odnosa prema prirodi čovek je može za sebe oblikovati kao prostor slobode ako je kreativan i odgovoran, ali i kao prostor ropstva, ukoliko je neumeren, neodgovoran i bezosećajan.
Čovek je po dubokoj veri pravoslavnih hrišćana, sadelatnik božiji u preobražaju i spasenju sveta. Neodvojiva je ikonomija spasenja čoveka od spasenja sve tvari. Hrišćanska ekologija pretpostavlja očišćenje ne samo čovekove nutrine već i cele božije tvorevine koja nas okružuje i na kojoj obitavamo.
Naše ogrešenje o prirodu je tragično i ima istorijski kontinuitet. Ali ono što odvaja novovekovnu civilizaciju i modernog čoveka u odnosu na vreme koje mu prethodi jeste filosofsko-ekonomski i prirodno-naučni pogled na svet koji u sebi sadrži jednu kolonizatorsku i porobljivačku ideologiju usmerenu na bespoštednu i neumerenu eksploataciju prirode. Među prve arhitekte takvog pogleda na svet možemo svrstati: Bekona, Dekarta, NJutna, Turgota, Loka, Smita i dr.
Međutim, Makijaveli je prvi u domenu politike označio raskid čovekovog odnosa sa svetom koji je posredovan hrišćanskom etikom. NJegovo je metodsko načelo da hrišćanske skrupule još samo u sferi privatnosti mogu zadržati pravo važenja, dok u svetu Res publike, dakle javnosti nemaju više pravo građanstva, označilo je ne samo raskid i emancipaciju politike iz sfere teologije, već i potpuno oslobođenje čovekove praktične delatnosti od svake vrste moralnih nadzora. Utilitarna koncepcija morala koja će kasnije dominirati, samo je logična konsekvenca onog raskida kojeg je na opšte zgražavanje svoje epohe javno obznanio Makijaveli.
Bekonovski poklič znanje je moć obeležio je znanje kao topos i izvor da se krene u opštu kolonizaciju prirode. Izjednačivši znanje sa kategorijom moći, Bekon je obznanio da svako ko poseduje moć poseduje i pravo da se širi, otima, eksploatiše, ali i da sve to racionalizuje i opravdava kategorijama razvoja, progresa, koristi i opšteg dobra čovečanstva.
Pošavši za Bekonom i Lok je uzviknuo kako put prema čovekovoj sreći vodi preko „negiranja prirode” i da čovek može nagomilavati onoliko „trajnih vrednosti koliko želi”. Zatim Smit koji ističe da je osnovna životna preokupacija homo ekonomikusa, neograničeno sticanje materijalnog bogatstva čiji je osnovni izvor priroda.
U osnovi mehanicističkog i kvantifikovanog pogleda na svet utemeljenog na dekartovsko- njutnovskim postulatima, izvršena je redukcija kvaliteta na kvantitet, suštine na formu, smisla na dobit. Naučnim metodologijama razdrobljena je celina, a čovekov odnos prema prirodi posredovan je fragmentiranim i hipotetizovanim predstavama. U prirodi čovek moderne vidi ne samo nemi predmet istraživanja, već i izvor svog bogatstva i uživanja. Hrišćansku zapovest da prirodu preobražava i obožuje, on je zamenio nalogom da se ona istraži i opljačka.
U osnovi modernog odnosa spram prirode stajali su: scijentizam, mehanicizam, redukcionizam, hipotetizovanje, instrumentalizam, imperijalizam. Sadržinski određujući novovekovno shvatanje napretka Fečer naglašava da se on izričito shvatao kao razvoj vlasti nad prirodom, naravno time i nad čovekom.
Um koji objektiviše, sistematizuje i instrumentalizuje, našao je svoj klasični izraz u prirodnim naukama, ali se njegovog agresivnog univerzalizma nisu mogle spasiti ni društvene nauke. Čitava socijalna, ekonomska, pravna i politička struktura (post)moderne civilizacije, manifestacije su onog uma koji objektiviše, kontroliše i disciplinuje. Sinkretički pojam napretka shvaćen kao imperativ vlasti nad prirodom, nužno je morao biti proširen i na čoveka. „Totalizirajuće znanje moderne, pokazuje se kao legitimacija i gospodarenje u službi elita koje modernizuju.”
I ekonomska nauka kakvom je sada znamo mora pretrpeti temeljne izmene. U svoj mehanicistički diskurs ona mora uključiti i faktor prirode. Treba osvestiti istinu da izvor bogatstva nije ljudski rad, kako nas već nekoliko vekova uči nego priroda (energija). Rad je kao i tehnologija samo sredstvo da se prirodno blagostanje prevede u robni oblik. Grul o tome kaže: Vrlo se lako zaboravilo da su živa priroda i prirodna bogatstva osnov svake proizvodnje, svih ulaganja kapitala i rada i da to i ostaju. To je osnovni zakon prirodnih nauka koji važi danas i zauvek.
Moderna civilizacija poništila je i pokidala gotovo sve niti koje spajaju čoveka i prirodu (osim nauke, tehnike i tehnologije). Svet mehanicističke paradigme razdrobio je našu predstavu o životu i nasilnički podelio naše iskustvo. Sa industrijskom revolucijom elementi prirode u očima ljudi izgubili su životni kvalitet. Postali su predmeti koje je trebalo kategorizovati, klasifikovati, imenovati, pokidati i ispitati. „Često je morao da ubije život da bi, kako je mislio, otkrio njegovu realnost.” Moderni čovek kao da nije razumeo elementarnu istinu da je teško shvatiti kako stvari žive ako se one prethodno liše života.
Posmatrane sa pozicije opozitnog para moderna civilizacija s jedne i ekološka paradigma s druge strane, temelje se na nekim od ovih postulata: dok u moderni caruje opredmećenje, ekologija afirmiše očovečenje; u moderni dominira otuđenje, ekologija zahteva razotuđenje; u moderni imamo prohteve u ekologiji pre svega potrebe; dok moderna počiva na preterivanju, ekologija insistira na umerenosti; moderna traži samo privilegije, ekologija želi da poštuje prava; moderna uživa u kvantitetu, ekologija bi da sačuva kvalitet; u moderni imamo odnos vladanja, ekologija nam nudi odnos prilagođavanja; dok je moderna neodgovorna i hirovita, ekologija neguje etičnost i moralnost; u moderni dominira politizacija, ekologija se zalaže za novi aktivizam; u moderni vladaju partije, ekologija počiva na pokretima; dok moderna svoje konflikte rešava ratom i revolucijom, ekologija ne poznaje drugi put osim mira i društvene evolucije.
Ako smatrate da su prethodne napomene „oštre” i da su formulacije „žestoke” podsetio bih vas na negativni bilans moderne, kada je u pitanju priroda, a sa njom i čovek. Zar razmere ekološke krize, a mnogi ističu i ekološke katastrofe, nisu dovoljna opomena. Zar ne vidimo da živimo u svetu posvemašne kontaminacije. Kontaminacija je ključni pojam koji u sebi sabira destruktivni bilans minulih vekova proteklih pod dominacijom moderne. Kontaminacija nije samo spoljašnja, ona je pre svega i više od svega naša unutrašnja kontaminacija. Potrebna nam je ekologija duha, duše, uma i razuma. Potrebno nam je buđenje iz samozaborava.
Jasan je i nedvosmislen stav da smo Mi proizvođači svoje stvarnosti, pa prema tome i kontaminirane stvarnosti. On iskazuje našu odgovornost i stav da će kontaminacija i njena emanacija u životnu sredinu prestati onda kada prestanemo da kontaminiramo prvo sopstvenu, ličnu stvarnost, kada prestanemo da emitujemo u svet oko nas naše prljave ideje i zagađene emocije. Neće kontaminacija života prestati samo onda kada prestanu da rade prljave fabrike, već i kada u našoj glavi prestanu da se fabrikuju kontaminirane ideje i emocije.
Kontaminacija koja dolazi iz našeg duhovnog misaonog habitusa i čija je emanacija u našem okruženju stalna, tj. doprinosi uvećanju zla u svetu, ekologija duše i ekologija misli potrebna nam je bar isto toliko koliko i ekologija životne sredine. Promene su nužne, ali one će biti smislene i autentične samo ako i pre svega krenu od nas samih. Kao i u slobodi i u ljubavi, tako i u ekologiji niko drugi ne može da nas zameni. Iskustvo zdravog života mora biti naše sopstveno ili ga u opšte neće biti. S toga ekološka krilatica kao i pravoslavna trebala bi da bude: Biće nam bolje kad mi budemo bolji.
Ekološki oblikovano, a politički odgovorno mišljenje mora polaziti od sledećih postulata:

a) svest o objektivnom postojanju ekološke krize i njenog globalnog karaktera,

b) svest o ograničenosti prirode čiji je čovek integralni deo,

v) svest o nužnosti ukidanja neodgovorne dominacije čoveka nad prirodom,

g) svest o potrebi uspostavljanja ravnoteže između prirodnog sistema i konstituisanog socio-kulturnog sistema,

d) svest o potrebi socijalizacije i interiorizacije ekološki oblikovanih etičkih i moralnih vrednosti, kako u našem odnosu spram prirode tako i spram drugog čoveka.

Nova etika ekološki oblikovana otvara prostor novoj solidarnosti, ljudskom samooblikovanju, dostojanstvu i uzajamnom priznavanju čoveka i prirode, čoveka i čoveka. Ona nastoji da otkloni i ublaži posledice moralnog posrnuća moderne.
Ekologija je na sebe preuzela težak zadatak upuštajući se u kritiku modernog sveta. Jer se vladajući odnosi neće bez borbe i velikih žrtava odreći svog prestola. U igri su razni interesi i neslućeno „bogatstvo” moderne. Za prelazak na novi način proizvodnje i poimanja života najviše treba da se žrtvuju oni koji su najrazvijeniji, otuda toliki otpori.
Religijski i naučni pogled na svet ne moraju, a i nisu nužno jedno drugom suprotstavljeni. Tamo gde prestaje znanje počinje vera, ali vera nije bez znanja, kao što ni znanje nije bez vere. Kada su ekologija i etika u pitanju one se tu nužno prepliću jer i jedna i druga tragaju za autentičnim odnosom i smislom čoveka i prirode. Zato gotovo profetski zvuče reči profesora Đure Šušnjića: Proučavajući svet, počinjemo da razumemo sveti poredak i da mislimo na božanski način. to što činimo u nauci, možda je samo molitva na drugi način. Sam proces saznavanja pojava ujedno je i ispovest onoga koji saznaje: pojmovno ispovedanje. Ako se Bog shvati i kao logos, onda je nauka samo logičan način obožavanja, bogosluženje na jednom drugom oltaru. Vera u Boga jeste prihvatanje sveta koji je razumno uređen, i koji se razumom može u izvesnoj meri razumeti. (…) Nauka je svetovni način objavljivanja svetog poretka: svetost je posvećena pravilnost, red i moralnost. (…) Zato je i naučno istraživanje uvek vođeno osnovnom vrednošću: da se upozna i ljubi božanski poredak, a stvarna korist od primene znanja bila je samo usputni dobitak.
Moramo se osloboditi iluzije o vrednosnoj neutralnosti naše nauke. Kao nikada do sada ona mora biti pristrasna. Ona mora stati na stranu onoga ko propoveda umerenost i slobodu, ljubav i saradnju, sasvim je svejedno kako će ko da ga prepozna – vernik kao Boga ili naučnik kao ekološku svest.
U nauci biće prirode i biće čoveka imaju isti ontološki status. Pravoslavno-teološki posmatrano pak čovek je viši od tvorevine (prirode), otuda i njegova odgovornost za nju. Razum i osećajnost, progovaraju danas kroz ekološku paradigmu, jednako strasno kao što su to nekad činili religija i umetnost opčinjene devičanstvom prirode.

Literatura:

Despotović, LJ. (2002). Ekološka paradigma, Stilos, Novi Sad
Dieter, E. (1995). Vom Umgang mit der Natur, Opladen, in: Handbuch Politische Theorien und Ideologien I (Hrsg. Franz Neuman), S. 376.

[1]Eissel, Dieter (1995): Vom Umgang mit der Natur, Opladen, in: Handbuch Politische Theorien und Ideologien I (Hrsg. Franz Neuman), S. 376.

DVADESET PET TEZA O ODNOSU EKOLOGIJE I ETIKE

Ostavi komentar