Два века Вуковог „Рјечника“

23/02/2018

Два века Вуковог „Рјечника“

 

Аутор: Јованка Симић

НАВРШИЛО се два века откако је Вук  Караџић објавио први речник нашег језика „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ (Беч, Штампарија Јерменског манастира, 1818).

Рјечник је прва књига издана реформисаном азбуком и новим правописом. Вуков подухват није представљао само лексокографско дело, него и енциклопедију народног живота и један од најважнијих корака у борби за српски језик. Од тада до данас, ниједно друго дело, како је  оценио академик Павле Ивић, није представљало такву прекретницу и темељ српске културе.

Састављању речника народног српског говора, Вук Стефановић Караџић (Тршић, 1787 – Беч, 1864) приступио је 1815. године. Најобимнији посао прикупљања грађе одвијао се у фрушкогорском манастиру Шишатовац где је Вук боравио 1816. године као гост архимандрита Лукијана Мушицког.

Прво издање „Рјечника“ штампано је 1818. године и садржи   26.270 речи које је Вук чуо у народном говору. Грађу је почео да сакупља знатно раније, на препоруку слависте и дворског библиотекара Јернеја Копитара који је српском реформатору помогао у преводу одредница на латински и немачки.

У Рјечнику су први пут испоштоване гласовне промене, а прикључена му је и „Граматика српскога језика“ коју је 1824. године на немачки језик превео Јакоб Грим. Речи су биле акцентоване по правилима која се унеколико разликују од данашњих. Уз Рјечник, Вук је дао и кратак преглед српске граматике.

– Могу слободно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане. У  народу је вероватно остало још млого ријечи, које ја, или нијесам никад ни чуо, или ми нијесу сад могле пасти на ум  – записао је Вук у предговору првог издања „Рјечника“.

Предговор, заправо, представља завршну Вукову реч упућену Миловану Видаковићу и осталим Славено-Србима са којима је водио дугу полемику. Вук је предговор Рјечнику написао у облику расправе у којој је писао да се нико пре Доситеја Обрадовића није сетио да пише по својим правилима, већ је свако писао „по свом вкусу“.

Вук у „Рјечник“ уводи шест слова: Ј из латинице затим, Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ. У овом издању „Рјечника“ нема слова Х. Вук је стао на становиште да се оно избаци из азбуке јер је тврдио да се то слово и не појављује у српском језику. У Рјечнику нема слова Х, али су неке речи (архимандрит, архиђакон, захвалити…) ипак написане са Х.

Постојали су проблеми издавања дела на народном језику и новом азбуком. Тешкоће у вези са штампањем новим словима превазиђене су проналажењем штампарије Јермена мехитариста у Бечу који су имали дозволу објављивања књига на источним језицима.

Друга препрека била је чињеница да је митрополит Стефан Стратимировић био противник реформи језика како Доситеја Обрадовића тако и Вука Караџића. Митрополит се на крају ипак помиње као дародавац „златног прилога“ за штампање Рјечника“. У писму Лукијану Мушицком, на питање како напредује издавање „Рјечника“ Вук је одговорио: „Не да се. Али ће се дати!“.

Највећи прилог за штампање Рјечника дао је бечки трговац Теодор Тирка, али је заузврат захтевао да преузме део тиража и тако наплати дуг. Знатне прилоге дале су и многе угледне личности тога доба. Међу њима и племић Сава Поповић Текелија, први српски доктор права и оснивач једне од највећих задужбина изван Србије, Текелијанума у Пешти.

Када је објављен, Рјечник је у српској средини одбојно примљен. Осим нове азбуке, а нарочито због латиничног слова јота (ј) унетог у њен састав, критикама су допринели и лексичка грађа „срамотних“ речи, као и употреба јекавског наречја.

Да у Рјечник унесе и “срамотне речи“ Вука су делимично подстакли Јаков Грим и Јернеј Копитар. Грим се, наиме, веома интересовао за псовке у српском језику и у преписци са Вуком је тражио њихов еквивалент у немачком језику. Напади на Вукову реформу нису престали ни после 1847. године која представља  годину његове победе.

Све то Вука није поколебало. Своје капитално дело –  друго издање допуњеног и прерађеног (у односу на издање из 1818. године) “Српског рјечника” са 47.427 речи које су биле акцентоване, објавио је 1852. године. Сарадник на другом издању био му је Ђура Даничић.

Друго издање Вуковог капиталног дела представљало је  много више од почетног речника. Била је то – енциклопедија српског народног живота, у којој су описана народна веровања, обичаји, ношње, друштвени односи и национално-политичке прилике, просвета, школе, оруђе и оружје, флора и фауна… Уз све то, дело је садржало и народне пословице, приповетке, загонетке, као и стихове из лирских и епских песама.

Рјечник је представљао синтезу целокупног Вуковог рада јер су у њему заступљене све гране његове делатности (филологија, историја, етнологија и народне умотворине). Уз  превод „Новог завјета“ (и збирке народних умотворина, Рјечник Вука Караџића поставио је темељ за савремени стандардни српски језик.

О Вуковом језику и његовом  Рјечнику, Љубомир Стојановић  казао је да је „ова знаменита књига рђаво дочекана од велике  већине својих савременика јер је својим новинама далеко измакла испред свога доба“.

Меша Селимовић је казао да је Вуков језик  „сјајан  жив, врцав, набрекао од животних сокова, веома одређен, неугодно  прецизан, чврст, пун искуства, бодар и горак, подсмешљив  и подругљив, убодљив, ослоњен на колективну емпирију и велико мноштво, и зато целовит, громадан, колективно уопштен, многогласно резонантан”.

Иво Андрић је Вука видео као писца “реалисту пре реализма, “рекавши да је у питању не само велики реформатор и моћни писац реализма, него и борац чија је изванредна девиза гласила – не да се, али ће се дати. Радомир Константиновић сматрао је да је ово Вуково дело „једина увек отворена књига нашег 19. века“.

 

ЛИТЕРАТУРА

  • Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности
  • Библиотека Матице српске: Изложба – Рјечник Вука Караџића Караџића. Ауторка Александра Драпшин, уредник Селимир Радуловић
Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања