Dušan „Duško“ Radović – prijatelj dece

Dušan „Duško“ Radović – prijatelj dece

Autor: Dajana Grubišić

Poštovana deco, nekadašnja i sadašnja,

Pre trideset i četiri godine šesnaestog avgusta, otišao je Dušan Radović.  Otišao i postao jedan od onih ljudi koji zauvek ostaju. Bio je književnik, novinar, urednik, pisac za decu i rekla bih prijatelj dece, koji je poznavao njihovu maštu i stvarnost. Pored pesama i priča pisao je i humoreske, aforizme, scenarije za dokumentarne i igrane filmove.

Nije lako reći šta je sve bio Duško Radović, a evo upustila sam se u to. Pre nekoliko godina naišla sam na izuzetan opis ovog velikana – jednostavno, lako  i potpuno sažimanje takve ličnosti u nekoliko pisanih redova. Nažalost, nekako se desilo da ne zapišem ko je tvorac sledećih reči: „Niko nije bio dublji na plićim mestima, niko nije trošio skuplji dar na jeftinijim poslovima, niko nije založio veću pamet u svakodnevnoj službi svome narodu, niti smo imali krupnije glave na nižim položajima. Dušan Radović je Ivo Andrić koji je odbio da odraste. Andrić koji se postideo i počeo da piše za decu“.

Dušana Radovića, njegov pomalo namršten i zamišljen crno-beli lik, upoznala sam prvi put na koricama knjiga koje mi je tata u ranom detinjstvu donosio uz dečije novine Veliko dvorište. Pripremajući se da napišem ovaj rad, naišla sam na njegove zapise o tome da mu je ljubav prema knjigama i pisanju  na neki način usadio otac, trudivši se da retke knjige u to vreme dospeju do njega. Upravo toj strogoj i ozbiljnoj figuri oca posvetio je prvu svoju pesmu, koju je napisao sa devet godina. Ova sličnost me je obradovala i dirnula.

Ovaj Andrić koji je odbio da odraste, rodio se u Nišu 1922. godine i stasavao u porodici u kojoj su svi bili mašinovođe. U knjizi Srpski velikani poezije za decu, koju je priredio Milutin Tasić, a koja mi je bila od velike pomoći dok sam saznavala više o jednom od tih velikana, prikupljene su njegove lične priče o životnim putevima kojima je prolazio. Tako, između ostalog, Radović kaže kako je živeo između dve porodice. Između Radovića koji su bili obrazovani, puni vrlina i strogi i Stefanovića, majčine porodice, koju su činili jednostavni ljudi, obični i pomalo neprosvećeni. Dalje piše kako nikada nije osećao da je pravi Radović, već je u njemu bilo više nečeg nasleđenog iz druge loze. Ipak, smatrao je da je od njih nasledio obavezu da se prema onome što radi odnosi pedantno, predano i odgovorno.

Sebe opisuje kao dete koje je volelo igru i druženje sa drugom decom. Međutim, kako je bio lošeg zdravlja i krhke konstitucije često je više posmatrao, nego što je učestvovao u raznim fizičkim aktivnostima kojima su druga deca bila vičnija. Kako kaže, zbog toga što nije bio dovoljno vešt i hrabar, za svoje mesto u svetu i životu borio se tako što je postao pametan. LJubav i strast prema fudbalu rasla je zajedno sa njim, a prvi put se probudila nakon svetskog prvenstva u Montevideu. Sa osam godina, Dušan Radović je imao svog velikog idola u ovom sportu, golmana Milovana Jakšića kojem su Urugvajci dali nadimak El Grande Milovan.

U Nišu je živeo do 1928. godine, kada je njegov otac premešten u Suboticu. Tu je dane provodio  u jednom zatvorenom sokaku, u železničkoj koloniji u kojoj je bilo desetak malih kuća. Osnovna škola koju je pohađao se nalazila u pravoslavnoj porti i u njoj se prvih nekoliko godina pokazao kao odličan đak. Kako sam kaže, posle se brzo umorio od škole, pa je i uspeh izostajao. On to objašnjava ovako: „Škola voli jednu vrstu dece, a ja baš nisam bio takav… Ali, u nekim predmetima sam bio dobar, prema nekima sam bio ravnodušan“. Kako ni njegov stariji brat ni sestra nisu uspeli da završe školu, on je ipak na tom polju pokazao kao najbolji.

Zaista, njegova nasleđena odgovornost i predanost brzo se ispoljila i ostala vidljiva svima,  kada je započeo svoj radni vek i pronašao ono u čemu je više uživao nego u školi. Sa šesnaest godina je došao u Beograd da nastavi školovanje. Godine je proveo impresioniran hrabrošću svojih prijatelja, tadašnjih skojevaca, ali kako kaže nikada se nije zaljubio u njihova politička ubeđenja niti u ideje. Kako je u nekim poznijim godinama politika našla svoj put do Dušana Radovića i na koji način, govorićemo nešto kasnije.

Kada je došlo vreme za studije upisao je Filozofski fakultet 1945. godine, međutim vrlo brzo je prihvatio posao u studentskoj menzi. Razočaran programom i nastavom na fakultetu, studijama  je ostao  blizak jedino radeći kao blagajnik u menzi. Dok se nadao da će se vratiti školovanju, a ujedno bio svestan da ne podnosi tu vrstu učenja ništa bolje nego posao u menzi, setio se svog dara koji je negovao u detinjstvu i ranijoj mladosti. Napisao je dečiju pesmu i poslao redakciji lista Poletarac, ali se potpisao kao Rajka Tokić jer se plašio da pesma nije dovoljno dobra. Posle mesec dana prolazio je pored redakcije i učinio nešto što i sam opisuje kao potpuno nesvojstven postupak za njegovu ličnost. Popeo se u prostorije Poletarca i čuo da urednica Jelena Bilbija u telefonskom razgovoru govori da joj je neophodna pomoć. Rekao joj je da bi ta pomoć možda mogao da bude on, a onda se odigrala situacija koju opisuje kao filmsku – na njenom stolu je video svoju pesmu koja je bila prekucana. Rekao joj je da je to on napisao, a ona da su se Branko Ćopić i Arsen Diklić spremali da odu na njegovu adresu i upoznaju Rajku Tokić. Tako je u februaru 1947. postao saradnik pionirskih novina, a već u jesen glavni i odgovorni urednik. Ipak, bez obzira na to što se našao među brojnim velikim imenima i svojim radom opravdao  mesto među njima, dugo ga je mučio osećaj da tek mora da nauči da piše. Tek kada je napisao pesmu Strašan lav pomislio je da se u njemu nešto važno dogodilo. „Imam ja i boljih pesama“, piše Radović, „ali baš ta je značajna jer me je spasla i izbavila iz jada i čemera“. Junak koji je obrisao tog strašnog lava gumicom, dečak Brana, zapravo je Radovićev mlađi brat Branimir.

Ubrzo se u njegovoj glavi rodio i Kapetan DŽon Piplfoks i pretvorio se u radio-dramu i nizale su se knjige pesama i priča. Ovo je prvi pesnik koji se obratio svojim malim čitateljima sa „poštovana deco“ i upravo tako naslovio i jednu svoju pesmu, a onda i knjigu. Zaista, igrajući se rečima, stvarajući nove svetove i vidike, uvek je poštovao decu. Televizijska serija Na slovo, na slovo  je još jedno njegovo delo  i ponovo je prikazivana pre osam  godina, u nešto drugačijem izdanju. Naši poznati glumci vratili su Aćima, Miću, Ostoju i mnoge druge na male ekrane pred neku novu decu i spojili decenijama razdvojena različita detinjstva.

On je rečima  uplovljavao u različite žanrove i  nalazio put do raznolike publike. Isti ljudi uz njega su bili mali i uz njegove reči postajali odrasli, sa prstenom na ruci. Tako on, ustvari, nikada nije napuštao tu decu i pripremao ih je da budu dobri roditelji nekoj budućoj deci. Savetujući ih da ih tuku samo ako na njih počnu da liče, jer nikada ne može postojati razlog da tučete svoje dete, on je držao stranu svim detinjstvima ovog sveta. Bio je gromobran za sve tmurne ideje koje dolaze u glavu kada deca zaborave da budu deca. Bio je putokaz, nenametljiv i siguran.

Kad govorimo o različitim žanrovima, Bisera Veletanlić je pre deset godina izvodila pesmu Milo moje, a malo ko još uvek zna da ju je upravo Duško Radović napisao. Gde god je dospevao ostavljao je deo svoje ličnosti, neobične i bogate. Od zaigranog deteta, plavog zeca koji trči uz nogu jednom strašnom lavu i plovi na lađi sa Kapetanom Kađom, Radović se lako preobražavao u čoveka koji ustaje rano da pozdravi ceo grad, pa bi se opet vraćao među krokodokodile i vrapce i mačke. Zapravo svi ti Radovići su živeli u njemu, složni kao jedan.

U pokušajima da opišu te Radoviće u njemu oprobali su se mnogi i tako je nastao Fenomen Radović, kako je naslovljen i tekst Milovana Vitezovića. Vitezović kaže da je njegov mali život bio ustvari veliki da veći nije mogao biti i da zato Duško Radović nije više bio samo pisac, već fenomen. Najčešće se pominje jedna rečenica iz pismenog zadatka desetogodišnje učenice koja kaže: „Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše“. Upravo to pisanje bilo je njegov način da izrazi divljenje prema deci, koje je u sebi nosio još iz dana kad je i sam bio dete, da izrazi gorčinu života u omotu od humora, da voli Partizan, da se bori sa svetom oko sebe.

NJegova ljubav prema Partizanu bila je velika i nije je nikada krio, zato se moramo malo na tome zadržati. Prepričavajući jednom sećanja na svog brata, Branimir Radović je otkrio da su živeli na Košutnjaku, gde im je kapiten Crvene Zvezde Rajko Mitić bio prvi komšija. Branimir kaže da su bili veliki prijatelji i da ga je njegov brat mnogo voleo i uz njega navijao za Zvezdu. Nije siguran da li je kasnije prešao na crno-belu stranu zato što Mitiću nisu dali da bude trener na Marakani ili zbog izuzetne generacije koja je tada predstavljala Partizan. Uglavnom, navijao je verno i mnogo toga posvetio svom klubu, a na utakmice je uvek išao u društvu LJubivoja Ršumovića, Brane Crnčevića i Matije Bećkovića. Drugim navijačima je poručivao: „Deco, vodite računa kako se ponašate na Jugu. Niste u školi.“  NJegova krilatica Partizan se voli, za druge se navija, ostala je da vodi sve buduće navijače kroz pobede i poraze njihovog kluba. Sve pesme i tekstove sa ovom tematikom objavljivao je u  Partizanovom vesniku od 1976. godine sve do svoje smrti.

Uvek pomalo naduren, ali nikada mračan, mrzovoljan, ali ne i sumoran, nosio je sa sobom ipak više vedrine nego drugi. Tako mrgodan uvek me je mogao začuditi, a posle sam videla da su jednako doživljavala i druga deca. Dok čitaš, naročito u tim malim godinama, maštaš i zamišljaš uvek onog iz čijih prstiju su se prosula ta slova. Nakon toliko vedrih i šašavih, neobičnih i izmišljenih pesama, priča i imena, očekuješ nasmejanog i mladolikog pesnika, jednako nestašnog kao što su i neki od njegovih likova. Kao što rekoh, nisam bila usamljena u svom čuđenju. U Domu pionira Beograda organizovani su susreti dece sa omiljenim pesnikom, a zapažanja je zapisala Olivera Tasić, literarni pedagog doma. Svoju priču započela je objašnjavajući da postoje pisci koji će kroz razgovor sa publikom tumačiti svoja dela i učiniti ih pristupačnijim. Sa druge strane, postoje i oni koje je šteta sastavljati sa čitaocima, naročito najmlađim, jer svojom zatvorenošću mogu razočarati njihove nade i očekivanja. Takav je bio Dušan Radović. Kako Olivera Tasić dalje beleži, prava priča o ovom čoveku nije ona kada je sa decom na nekom skupu, već kad negde u noćnim satima za njih smišlja nove pesme, priče ili songove. Tek kad odrastu ti njegovi mali čitaoci, pogledaju ga jasno i shvate kako je logično to što su se takve reči rađale baš pod tim, pomalo naboranim i sivim čelom.

Paralelno sa književnim radom i stvaralaštvom, napredovao je i novinarski život Duška Radovića. Nakon Pionirskih novina, bio je urednik Programa za decu Radio Beograda i Televizije Beograd, uređivao je Poletarac i bio novinar Borbe. Na talase Studija B je došao 1975. godine i od tada svakog dana pozdravljao beli grad i njegove stanovnike čuvenom rečenicom Beograde, dobro jutro. U toj emisiji izgovarao je svoje najpoznatije aforizme, koji su Beograđanima izmamljivali osmehe, navodili ih da se zamisle i pomagali im da lakše uplove u dan. Kad govorimo sada o njegovom radu na Studiju B, dolazimo do one pomenute politike koja mu se našla na putu. Svojim domišljatim rečenicama, sve iskrenijim i direktnijim, umetnik je počeo da smeta pripadnicima tadašnje vlasti u Beogradu. Gradski komitet Saveza komunista Beograda nije bio baš oduševljen nepodobnim aforizmima koji su svako jutro dolazili sa vrha Beograđanke. Jedan od njih glasio je ovako: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih“. Nakon ovoga usledilo je saopštenje Komiteta u kojem se navodi da aforizmi u poslednje vreme imaju obeležja političkih poruka i izraženu moralističku i demagošku pozadinu. Usledilo je gašenje emisije i veliki pritisci javnosti i protesti slušalaca koji su želeli natrag emisiju na koju su navikli. Ivan Stambolić, prvi čovek Komiteta, pozvao je Duška Radovića da se vrati na Studio B. U svom prepoznatljivom stilu on mu je odgovorio da možda i jeste mali čovek sa radija, ali da se ne pali i ne gasi na dugme. U to vreme njegovo zdravlje je već bilo narušeno, a ubrzo se i ozbiljno razboleo. Dijagnostifikovana mu je upala produžene kičmene moždine, bolest koju izaziva jak stres. Umro je posle godinu dana.

Pre te svoje fizičke smrti, obezbedio je sebi da nikad ne umre. Ušao je u čitanke, u detinjstva i u odrasle živote. Po njemu su nazvane škole, ulice i pozorište. Jedna od neostvarenih želja za života bila mu je da u jednoj knjizi vidi sve što je ikada napisao, da se spoji sve nespojivo i da se takva knjiga može čitati uvek i bez redosleda. Jedan izdavač kojem se obratio odbio je tu ideju. Zavod za udžbenike Srbije je 2006. godine odštampao knjigu Baš svašta. Na preko hiljadu strana objedinjeni su svi tekstovi Dušana Radovića, zahvaljujući priređivaču Miroslavu Maksimoviću. Knjigu je ilustrovao Dušan Petričić. Ove knjige sigurno ne bi bilo, što je i naglašeno u njoj, da njegova supruga Grozdana nije dve decenije čuvala sve materijalne stvari vezane za njegov rad. Tu je bilo i manje poznatih, nepoznatih i neobjavljivanih tekstova. Nažalost, ona nije dočekala objavljivanje ove knjige, umrla je dve godine ranije. Pesnik  o njoj nije mnogo govorio, uspeo je da sačuva svoj brak i ljubav daleko od javnosti.  Zbog toga ni u ovom tekstu nema uobičajene priče o godišnjicama braka, o upoznavanju ovo dvoje ljudi, niti o njihovom porodičnom životu. Čovek koji je pisao o ljubavi, braku, porodici, ponekad na šaljiv i ironičan način, ali uvek opisujući suštinu, nikada nije isticao tu svoju životnu ljubav. Ipak, sigurno da je velikim delom iz nje sve proizilazilo. Nakon smrti Grozdane Radović, njihov sin Miloš, poznati scenarista i režiser, preuzeo je brigu o očevim rukopisima.

Za svoja dela je dobio mnoga prestižna priznanja kao što su Neven i Mlado pokoljenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Sterijinog pozorja, Sedmojulska nagrada i počasnu diplomu Međunarodne organizacije za dečiju književnost Hans Kristijan Andersen. Posthumno su objavljene i knjige Vestern, Ženski razgovori, O plakanju, Na slovo, na slovo, Na ostrvu pisaćeg stola i Kratke priče, a dobio je i  nagradu izdavačke kuće  BIGZ.

NJegovi aforizmi i citati toliko su aktuelni danas da je Matija Bećković s punim pravom rekao jednom prilikom da bi Dušan Radović bio heroj Tvitera i Fejsbuka, gde se svakako i nalazi svakodnevno kada ljudi dele njegove poznate rečenice.