ДУНАВСКА УЛИЦА

21/04/2023

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Сваки град има своју јединствену улицу, чије богатство прошлости одређује њен историјски, друштвени и културни значај. За Нови Сад је то свакако Дунавска улица. Настала је почетком XVIII века у тадашњој Рацкој вароши (стари назив за Нови Сад), спајајући центар града са Дунавом. Прво се називала Петроварадинска улица, јер је водила до Мостобрана и Петроварадина, а потом Аuf den Brucken, односно Улица на ћупријама (мосту). Био је то у ствари насип или сува греда, између две баре. До краја XVIII, са јачањем економске моћи грађанства, подижу се прве зграде од чврстог материјала и улица добија свој облик. Из тог времена потиче њен српски назив Дунавска улица или сокак, односно немачки Donau Gasse и мађарски Duna utca.

Дунавски сокак пре Буне 1848. године личио је на турску варош са израженим оријенталним духом. Наиме, новосадску варош, између осталих, основали су трговци и занатлије пореклом из турских крајева на Балкану. Они су овде подигли куће типично оријенталног/балканског типа, са трговинама или занатским радионицама са уличне стране, на коју су гледали ћепенци, источњачки прозори са капцима. Спратне дворишне зграде протезале су се иза трговине дуж авлије и у њима се становало и држане су магазе. На спрату су штрчали доксати на које се стизало шкрипавим басамцима. Улице су биле уске и кривудаве, наткривене стрехама кућа, које су се готово додиривале на средини улице. Када је падала киша, могло се ићи по сувом целом дужином Дунавске улице. Михајло Полит Десанчић, чувени политичар, новинар и књижевник у својим „Успоменама”, за Нови Сад каже: Била је то полуоријентална и патријархална варош. Седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима и разговарали грчки. Услед бројности Срба, Цинцара и Грка, у Новом Саду је доминирао православни дух Балкана. Грчко-цинцарски трговци одржавали су источњачки изглед Дунавске улице, у којој су формирали прилично уску и кривудаву џаду, која се од половине улице настављала у Рибљу пијацу. Пијаца ће са ове локације неколико година пред Буну, бити пресељена под Бару, на место на коме се и данас налази. Дунавски сокак је међу новосадским трговцима био сматран срећним трговачким местом, што је сујеверним Грцима и Цинцарима био пресудан детаљ. Без обзира на њену таличност или не, Дунавска улица је имала повољан положај  јер је повезивала све централне улице са пијацом, а преко ње и са Дунавом и преко са Сремом. Овај сокак је био познат и по неколико јавних кућа, које су сметале моралнијим грађанима. Археолози су у дворишту једне куће у овој улици пронашли остатке турског купатила из XVIII века, што наводи на закључак да су се тадашњи становници овог краја, пре свега Грци и Цинцари, радо предавали оријенталним уживањима и навикама. Читаво урбано наслеђе старо један век, укључујући ове оријенталне куће балканског типа грађене углавном од дрвета, страдало је у бомбардовању Новог Сада, 12. јуна 1849. године.

У народној архитектури Новог Сада, разликујемо три основна типа кућа. У српским квартовима наилазимо на куће панонског типа, Грци и Цинцари су правили оријентални/балкански тип куће по завичајном узору, а Немци су са собом донели колонистички, модификовани франачки и алзашки тип куће. Између панонске и колонистичке куће разлике су биле незнатне и оне су се временом стилски и функционалношћу изједначиле. Сваки стамбени тип био је добро прилагођен климатским условима Јужне Угарске, расположивим грађевинским материјалима и имовинском стању власника. Балканских кућа је било највише у Дунавској, Ћурчијској, Лебарској, Бостанџијској улици и Ханском крају. Обзиром да су оријенталне куће балканског типа грађене углавном од дрвета, све су страдале у Буни 1849. За разлику од њих, куће панонског типа грађене су од набоја, а богатији трговци и чланови градских власти, своје куће градили су од ћерпича (или черпића). Њихове куће су ушориле град, формирале су правилне и широке улице које ће временом постати урбанистички узор. Нови Сад ће, после Буне, постати највеће градилиште у Хабзбуршкој монархији. У Дунавској улици изграђене су палате у савременим европским стиловима и то за најимућније и најпознатије грађане. Данас су многе од зграда у овој улици проглашене споменицима културе.

Првих деценија свог постојања град се формирао око градских четврти (квартова) које су се обликовале око језгара верских заједница. Организација града према националној припадности становника давала је следећу слику: већински Срби су са осталим православнима, Цинцарима, Грцима и неколико породица румунских Влаха живели у данашњој Дунавској улици, делу Змај Јовине (Велике или Главне), улицама Лазе Телечког, Милетићевој (Лебарској), Грчкошколској (Бостанџијској), Златне греде, Пашићевој (Ћурчијској) улици и око Темеринског пута. Десно и лево од Темеринског пута развиће се још неколико православних квартова: потез десно до Дунава, на месту Алмашког краја, настала је Подбара, лево Салајка и западно од ње Роткварија. Када су Срби из Баната у већем броју почели пристизати у варош, населили су се западно од Роткварије према Сајлову, у насеље које су према свом завичају назвали Банатић. Новосадски католици и Јевреји живели су у делу Змај Јовине улице према Тргу слободе, затим на самом тргу, улици Краља Александра, Трифковићевом и Позоришном тргу, Шафариковој и Јеврејској улици и Футошком путу. Током XVIII века било је веома мало Мађара у Новом Саду, тек неколико породица. Њихов број се повећао помађарењем Шокаца, групације римокатолика словенског порекла, који су после Пожаревачког мира у Шанац стигли из средње Босне. Када су у другој половини XIX века почели у знатној мери да се досељавају Мађари из Потисја, између Футошког пута и Дунава основали су претежно мађарско насеље Телеп. Овакав верско-национални концепт насељавања града одржао се све до Првог светског рата, али у знатној мери и касније.

Највећи проблем који је морио грађане Петроварадинског Шанца (данашњег Новог Садa) је двојност граничарске (војне) и жупанијске (цивилне) власти. Тих година град је био подељен у две видљиве зоне. То се види и на чувеној карти Новог Сада из 1745. године, чији је аутор био инжењер А. Калтшмит (А. Caltshmidt). Камералци су своје куће, ниске набојнице, покривали трском, а граничари шиндром. Камералним делом, који је обухватао десну страну Дунавског сокака, пијацу и околину Католичке и Успенске цркве, управљала је општина, на челу са судцем, наизменично Србином, па Немцем. Граничарским делом, који је обухватао Алмашки крај, околину Николајевске цркве, обе стране Ћурчијског сокака, Златну греду, околину Саборне цркве и леву страну Дунавског сокака, обе стране Лебарског сокака и пијацу скоро до католичке цркве, командовао је оберкапетан. Он је био подређен комаданту Тврђаве, али у основи прилично самосталан, често самовољан и вазда мрзовољан. Овакво стање је заправо убрзало напоре за добијање статуса слободног краљевског града, тзв. елибертацију. Носиоци покрета за осамостаљивање Шанца били су трговци који су трпели економску штету. Стога су предузели кораке и од царице Марије Терезије добили статус слободног краљевског града.

Кућа „Код белог лава” се сматра за најстарију сачувану новосадску кућу. Ово је спратна кућа на углу Дунавске и Змај Јовине улице (бр. 28), преко пута Владичиног двора. Први пут се помиње 1720. године „као кућа сапунџије Стојана Маслака”, али се претпоставља да је саграђена првих година XVIII века. Друга по старости је тзв. Ралетићева кућа на углу улица Николе Пашића и Змај Јовине и утврђено је да је она изграђена 1751. године. Некада давно у Новом Саду је постојао обичај да се значајнијим кућама у граду дају посебна имена, па је тако ова кућа названа „Код белог лава” и то име сачувано је до данас. Власници куће су се мењали. У другој половини XVIII века кућа је припадала Емануилу Јанковићу (1758–1792), који је овде 1790. године отворио прву новосадску штампарију. Почетком XIX века кућу је откупио митрополит карловачки Стефан Стратимировић, а крајем тог века кућа је била у власништву велепоседника Лазара Дунђерског. Ова кућа је током векова претрпела велике промене. Стил градње је барок, што се види у једноставности уличне фасаде и масивности зидова. Зидана је квалитетно и то опеком. Кућа има неправилну основу ћириличног слова П, с тим што су дворишна крила неједнаке дужине. У приземљу куће су били мрачни простори дућана под дубоким сводним конструкцијама, колски пролаз је шири, такође под сводовима, а на спрату су биле просторије за становање. Са улице су биле престижније собе (гостинска, спаваћа и примаћа соба – салон), а ка дворишту су смештене помоћне просторије и оне које је користила послуга. На главној фасади у Змај Јовиној улици је пет, а на бочној у Дунавској улици седам вертикала отвора. О времену градње куће сведочи и стари тип прозора који су изведени у више малих застакљених поља, са крилима на којима су изведени карактеристични „луфт фенстери”. То је једно од малих окна прозора које је могуће самостално отворити. На левом зиду колског пролаза ове куће налази се бунар на чекрк. Ово је градитељски раритет, јер на овој територији није регистрован ни један сличан. Кућа „Код белог лава” страдала је у Буни 1849. године, али није потпуно срушена, те је касније обновљена.

Данашња спратна зграда на броју 1 је из друге половине XVIII века и после Буне је обновљена.  У њој је 1870. сместио своју штампарију др Јован Суботић, а 1876. године кућу је купио књижар и издавач Арса Пајевић, који је овде штампао Змај Јовине листове, Невен, Стармали и Јавор, а потом и либерални лист Браник (1888–1895), чија се редакција такође налазила у овој кући. Овде је становао и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић, док је био управник СНП-а. Пајевићева кућа је била стециште књижевника, културних и јавних радника оног времена. Од 1885. године на спрату су биле просторије Српске читаонице. Зграда је 1958. прешла у друштвену својину и данас је у њој смештена Градска библиотека.

На фасади куће са бројем 2 и данас стоји топовско ђуле из времена бомбардовања. Кућа са бројем 5 припадала је чувеној породици Полит Десанчић. Године 2012. у Дунавској 9, кући изграђеној 1886, престала је да ради чувена бурегџијска радња Ђорђевић, која се ту налазила од 1903. године. Становник Дунавске улице био је и Јосиф Сингер, дворски фотограф црногорског Краља Николе. Стога се на његовој кући, на броју 12, налазио грб Краљевине Црне Горе.

Седиште Матице српске, када се преселила из Будимпеште за Нови Сад (1865–1899), било је у Дунавској улици број 14. Ова кућа ипак је најпознатија по њеном власнику Светозару Милетићу. Касније ће ту живети и Јаша Томић, пошто се буде оженио Милетићевом ћерком Милицом. На суседном броју 16 налазила се књижара и штампарија Ђорђа Ивковића. Као власница ове куће помиње се и добротворка Марија Трандафил. На овој адреси су касније живеле чувене глумице српског глумишта, Софија (Максимовић) Вујић и њена ћерка глумица и редитељка Милица Милка Марковић. У кући на броју 21 налазила се боемска кафана „Црни јарац”. Овде је ухапшен и одведен у затвор Васа Пелагић, који је живео на спрату. Данас се у овој кући налази бифе „Рибар”.

Чувена кафана „Код енглеске краљице”, саграђена непосредно пред Буну. Овде је свирала војна музика и тако је било све до 1898. године, када је кафана срушена. На њеном месту подигнуте су зграда суда (данашњи Музеј Војводине), и у продужетку, зграда затвора (данашњи Архив Војводине). Испред „Енглеске краљице” налазила се почетна станица првог фијакера за јавни превоз, који је уведен 1845. Годину дана касније на новосадским улицама могли су се видети и први вучни фијакери на петролејски погон.

Крајем XIX века почиње се уређивати простор данашњег Дунавског парка. Ту је раније био лиман, рукавац Дунава који је постао бара, обрасла трском и врбама, легло комараца и жаба. Овај терен је насут земљом и једино је на најнижој коти, на 76 м2 надморске висине, остала бара, која је касније озидана. Тако је настало данашње језерце у Дунавском парку, са малим острвом, названим Ержебет (Јелисавета), на ком је засађена жалосна врба у спомен на аустријску царицу убијену 1898. године.

Дунавска улица је прве фењере са уличном расветом добила још 1846, док је осветљавање градских улица почело систематски да се решава у Новом Саду тек од друге половине XIX века. Између два светска рата улица је носила име Јаше Томића. За време Другог светског рата Мађари су је преименовали у улицу др Ласла Бардошија, а назив Дунавска улица се коначно усталио после 1944. године.

Још једна специфичност ове улице огледа се и у начину на који се њено име изговара. Наиме, назив „Дунавска” другачије се акцентује када живите у Новом Саду мало дуже, а другачије када нисте из њега. По правилу би требало да се акцентује „У” у првом слогу, али Новосађани ову реч развуку и дуже акцентују „А” у другом слогу. Можда није правилно овако „диванити”, али је свакако исправно.

Дунавска улица је постала улица великих трговаца са разноразним „шпецерајским” радњама, гостионицама, књижарама и штампаријама. Овде је био центар новосадског штампарства. Чак осам штампара, књижара и издавача је живело у овој улици, од краја XVIII до почетка XX века, по чему је она јединствена у српској култури. То није ни чудно, ако се узме у обзир да је Нови Сад био културни и политички центар, који је давао подстрек и директиву за културно-просветни, политички и привредни живот народа који су живели у овим крајевима. Штампарска, издавачка и књижарска делатност била је веома развијена и представља непроцењиву вредност у историји Новог Сада. То је огромно богатство у историјској баштини овог града, које се може мерити са најразвијенијим књишким фондовима далеко већих и старијих европских градова. Пред почетак Првог светског рата у Новом Саду било је 14 штампарија и зато се говорило да је Нови Сад мали Лајпциг, јер се некада у том граду штампало највише немачких књига. Центар новосадског штампарства био је у Дунавској улици. Остали су упамћени изванредни опуси у стваралаштву појединих новосадских књижара и издавача: браће М. Поповића (Кирило Ћира Поповић (1839–1912) и Ђорђе Ђока Поповић (1846–1907)), Луке Јоцића (1839–1926), Арсе Пајевића (1841–1905) и Светозара Огњановића (1869–1927).

Прву новосадску књижару отворио је Емануил Јанковић, јуна 1790. године и то у кући „Код белог лава”, на углу данашње Змај Јовине и Дунавске улице. Тако су се крајем XVIII века у његовој књижари продавале књиге најзначајнијих писаца светске књижевности: Сервантеса, Волтера, Русоа, Фенелона, Мармонтела, Ла Фонтена и многих других. За потребе рада књижаре штампао је први књижарски каталог и то је био први књижарски каталог у целокупном српском књижарству. У Дунавској улици књижару и књиговезницу имао је Дамјан Каулици из Арада, али је због дугова брзо напустио овај посао. Значајан је по томе што је издао прве три свеске Матичиног Летописа. На месту Каулицине књижаре, касније је отворио књижару Игњат Фукс. Сматрала се за неку немачку штампарију по свом власнику, а и зато што се у њој штампао немачки недељни лист.

Данашња спратна зграда у Дунавској улици, на броју 1 је из друге половине XVIII века и после Буне је обновљена. У њој је 1870. године сместио своју штампарију др Јован Суботић, а 1876. кућу је купио књижар и издавач Арса Пајевић. Арса Пајевић је био новинар, књижар и добротвор. Основао је издавачку књижару 1877. године. Он је имао и књижару и штампарију, будући да је преузео некадашњу Платонову штампарију од др Јована Суботића. Арса Пајевић ће штампарију продати Ђорђу Ивковићу, 1895. Ивковићеву штампарију, односно Платонову – Суботићеву – Пајевићеву, основао је Данило Медаковић, још 1848. године. Арса Пајевић и његова жена Анка остали су упамћени и као велики добротвори српског народа. Пајевићева кућа је била стециште књижевника, културних и јавних радника оног времена. У овој кући становао је и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић док је био управник СНП-а. Од 1885. на спрату су биле просторије Српске читаонице. Зграда је 1958. године прешла у друштвену својину и данас је у њој смештена Градска библиотека. После смрти Арсе Пајевића 1905, његову угледну књижару преузима 1906. године Светозар Огњановић. Он је тада преселио своју књижару из Сремских Карловаца у Нови Сад. Огњановићеву богату књижару опљачкали су Мађари, 1914. године, спаливши поједине збирке, у вредности од 80.000 круна. После рата књижара је наставила са радом. Владимир Лежимирац је 1923. године у Новом Саду отворио књижару „Славија”. У њу су свраћали велики новосадски културни радници међуратног доба – Жарко Васиљевић, Трива Милитар, Васа Стајић, Младен Лесковац, Ненад Митров и други. Тако ће „Славија” постати најозбиљнија издавачка кућа Дунавске бановине.

У плејади знаменитих књижара и издавача забележени су неки енормни резултати који се тешко схватају и данас, без обзира на савремену технологију, модерну производњу и виши културно-образовни ниво читалачке публике. Треба навести само један пример који ће бити убедљива илустрација. Од 1875. до 1905. новосадска књижара Браће Кирила и Ђорђа Поповића објављује 950 разних штампаних дела у преко 3 милиона примерака и уложеним огромним капиталом од преко 200.000 форинти за та издања. За ту највећу књижару, не само код Срба у Војводини, већ и уопште, забележено је: Њихове књиге биће дистрибуиране од Цариграда до Њујорка.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања