Duho-svet Dragutina Ilića: budućnost ili sadašnjost

21/04/2021

Autorka: msr Slađana Gojković

Apstrakt: U radu ćemo istraživati pojam Duho-sveta, sa kojim se susrećemo u drami Posle milijon godina Dragutina Ilića. Ova drama napisana je 1889. godine, ali aktuelnost ovog dela, kao i teme kojima se ona bavi, traju i danas. U momentu kada drama nastaje, ona biva daleko ispred svog vremena, predstavljala je predviđanje daleke budućnosti. U toku istraživanja fokus se stavlja na motiv Duho-čoveka, pri čemu se vrši komparacija Duho-čoveka sa savremenim čovekom.

 

Duho-svet Dragutina Ilića: budućnost ili sadašnjost

Naučno-fantastična drama Dragutina Ilića Posle milijon godina sastoji se od tri čina s prologom. Na samom početku drame naznačeno je da je reč o tragikomediji. Iako se radnja drame odvija nakon milion godina, scenografija u prologu više odgovara prošlim vremenima. „Na sceni se vidi gusta, šumovita, dolina, na mestu, gde je, pre milijon godina, bio grad Pariz. Među grmljem i džbunovima stoji duboka pećina, vinjagom i paprati pokrivena“ (Ilić 1988: 6). Scenografija, kao i Natanov lik u prvoj pojavi sa sedom kosom i bradom, koji je pri tom i nag podseća ne biblijsku sliku, pre nego na sliku iz budućnosti. Natan i njegov sin Danijel su dva poslednja ljudska bića slična nama, na zemlji. Njih zamenjuje Duho-svet, nova vrsta čovečanstva.

Dragutin Ilić dramu Posle milijon godina piše 1889. godine. Iako nastala pre više od jednog veka, aktuelnost teme kojom se drama bavi i dalje traje. Ilić se bavi univerzalnom temom, ne toliko naučnim dostignućima, koliko temom ljudskosti i time kako nauka utiče na samog čoveka, na njegov život, karakter i ličnost. Iako su neke od pojava o kojima Ilić piše u drami bile daleko ispred njegovog vremena, istinitosti njegovih predviđanja svedočimo i danas. To su pojave poput istraživanja i naseljavanja drugih planeta, zatim nauka koja omogućava duži ljudski vek, nauka koja akcenat stavlja na materiju, dok duhovnost biva zanemarena. Govoreći o budućnosti, Dragutin Ilić stavlja akcenat na probleme u sadašnjosti, upućuje na moguće posledice ljudskog ponašanja. Određene društvene pojave dovodi do krajnosti i daje nam sliku potencijalne budućnosti ukoliko te pojave dožive svoju kulminaciju.

Cilj istraživanja u ovom radu je uočavanje sličosti između Ilićevog Duho-sveta i savremenog čoveka. Duho-svet u Ilićevoj drami je svet iz budućnosti, taj svet je produkt ljudskog uma, nauke i ljudskih dostignuća. U radu ćemo istraživati koliko se određene društvene pojave i međuljudski odnosi, koje Ilić smešta u daleku budućnost, uočavaju u našem vremenu i koliko su zapravo bliski Ilićev Duho-čovek i čovek današnjice. Takođe, postavlja se pitanje koliko je opasna ljudska težnja ka moći, kao i ka napretku i savršenstvu. Ilićeva drama nam ukazuje na to da bi stvaranje savršenog čovečanstva značilo ukidanje svega onog ljudskog u nama. Čovekova priroda je nesavršena i stvoriti od čoveka savršenstvo značilo bi da je on bliži robotima nego svojoj suštini.

Kako nauka jača i kako se međuljudski odnosi više svode na odnose čoveka i mašine (gde mislimo na nove vrste komunikacije), Ilićev Duho-svet može biti zanimljiv za proučavanje u kontekstu današnjice. Pojave poput nedostatka emocija, uvođenje ugovora koji imaju za cilj da definišu i formiraju način života ljudi, njihovu intimu i odnose, ukidanje braka i porodice u tradicionalnom smislu, ravnodušnost i otuđivanje neke su od odlika Duho-sveta koje sve češće primećujemo u društvu danas. Savremeni čovek svojim karakteristikama sve više teži Duho-svetu Dragutuna Ilića. Uticaj naučnih dostignuća na ljudski život postaje ambivalentan. S jedne strane čovekov život se olakšava, sve je brže i dostupnije, napreduje medicina koja omogćava da se ljudski život produži, ali sa druge strane pojava tehnologije i novi načini komunikacije dovode do toga da se ljudi udaljavaju i otuđuju, emocije se gube, tako da sve dobrobiti nauke i njenih otkrića mogu biti dovedene u pitanje. Savršeni svet kojem se teži postaje paradokasalan svet, jer se stvaraju savršeni uslovi za ljudski život, ali ljudski život biva izmenjen do neprepoznatljivosti. Gubi se osećaj za nesavršeno, pa samim tim savršenstvo gubi svoj smisao. S jedne strane ljudima se nudi sigurnost, ali im se ukida mogućnost izbora.

U drami Posle milijon godina susreću se sadašnjost i daleka budućnost i to je prikazano kroz susret Natana i Danijela i Duho-sveta. Vremenski jaz prikazan je kroz njihov odnos. Natan i Danijel su zgroženi svim onim u šta se čovečanstvo pretvorilo, dok Duho-ljudi Svetlana, Zoran i Sanko s nevericom prihvataju naučne tvrdnje da su ti ljudi njihovi preci. Čovek je za njih životinja, sličnija majmunu nego njima. Čovek zbog svoje nesavršenosti Duho-svetu deluje naivno i nedostojno njihovog savršenstva. Individue u želji da sebi stvore bolje uslove za život, kao i da ostvare sigurnost uništavaju druge od svoje vrste i tako se čovečanstvo smanjuje. Ilić kritikuje egocentričnost i sebičnost, ljudsku pohlepu i želju da stvori sebi što više. Ovo su problemi sa kojima se srećemo i danas. Doba kapitalizma prouzrokovalo je stradanje, gladovanje i smrt. Dok neki imaju više nego što im je potrebno, na nekim mestima ljudi umiru jer nemaju ni ono najosnovnije. U Ilićevoj drami ljudi se porede sa najkrvoločnijim zverima, čak su i gori od njih, jer životinje ubijaju da bi preživele, a čovek iz pohlepe i mržnje.

U prologu Natan otvara knjigu prošlosti. Tu vidimo da je mrak obuzeo čovečanstvo. Put kojim je čovek išao, jureći za uspehom, na kraju ga je odveo do propasti:

Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogoreloga luča. Mrak, večiti mrak, obuzeće sve! Poslednji trag nekadanjeg čoveka izgubiće se a novi, nepoznati, svet evo gde je obvio vasionu. Živi i ne umire! O pobedo čovečanstva! Ti koja zamišljaše, da se savršenstvo prirode iscrplo u tebi; čija je mašta letela u visine nebesne, ronila u dubine morske, slazila u utrobu zemlje, danas se skrivaš u pećine i kao nekadanji Adam, go i nag, boriš se sa zverovima oko krvavog zalogaja! Svršetak tvoj leži u začetku, a prostor između njih? Nema ga (Isto: 6).

Vidimo da je slava čovečanstva zgasla. Novi, nepoznati, besmrtni svet zamenjuje čovečanstvo. Obezvređuje se svaki ljudski napor da se leti u nebeske visine ili da se spušta u morske ponore. Sa ironijom se posmatra čovekova gordost i njegovo uvrenje da je savršenstvo prirode, kao i njegove težnje da sve istraži i razume. Ovakvo kretanje čovekovo dobija kružni tok, i on se vraća na početak, poput Adama obitava u pećini i bori se sa zverima, da bi naposletku uništio sam svoju vrstu i bio zamenjen Duho-svetom. „Ništvani čovek sanjaše da stvara večne istine; pa šta je stvorio? Ništa!“ (Isto: 7)

Kod Duho-sveta religija ne postoji. Odlika Duho-sveta je racionalnost. Ne postoji fantazija, samo ono realno, opipljivo, materijalno. Savremeni čovek, poput Duho-sveta, gubi kontakt sa Bogom. „Gle, na knjizi postanja piše „Mojsej! Darvin!“ Ha, ha, ha! Magla, sama magla“ (Isto: 7). Savremeni čovek se uzda u sebi i svoju moć, a vidimo da je njegova moć ništavana. „Čovek je hteo da prozre vasionu, a ni samoga sebe nije mogao prozreti“ (Isto: 7). Svi napori ljudski da se pronikne u prirodne i životne zakone, samo su umni napori koji truju dušu. Duša spada u domen religije i što je čovekovo biće više zaineresovano za pojavno i kako rastu njegovi umni napori i dometi, duša biva slabija. Umesto vere, traže se znanja i objašnjenja. Ilić ističe da je i sam crv jači od ljudskih umovanja i dostignuća:

O, kukavna gluposti, prikrivena u slavi Mojseja i Darvina, Spinoze i Kanta! Sve kapaciteti! Sve veličine uma! Mudrost čoveka oborili su crvi i isisali iz nje sokove života. Pa ipak, onaj crv koji ispija  mozak Darvinov i rije filozofiju Kantovu, nije našao nikakve razlike između mozga Sokratova i Ezopovog magarca, koji je ostavio budućnosti da protumači uzvišeni pojam duha i materije, a sam se zadovoljio urmom Ezopovom. Čovek, koji se u oholosti ravnao slici najvišeg bića, podlegao je ništavnom crvu, kao stoletni hrast, kad podgrizen ovom slabotinjom pada u prašinu, ispred najmanjeg povetarca, da se više nikad ne digne (Isto: 7).

Ističe se čovekova težnja za saznanjima, ali i njihov besmisao. O krhosti čoveka svedoči činjenica da, bez obzira na sve napore,  na kraju uvek podglegne slabašnom crvu. „Oče! Ti si opet tužan? Šta ti je? Ah, ostavi tu nesrećnu knjigu! Našto nam ona, kad nas samo muči? Znaš i sam kako si me savetovao da je ne proučavam mnogo; jer će mi, veliš, pomutiti vedru dušu, a nezadovoljstvom život zagorčati“ (Isto: 9). Život savremenog čoveka obiluje informacijama i znanjem. Postavlja se pitanje da li ga to čini srećnijim, ili ga, pak, upravo ta količina znanja čini nezadovoljnijim i pomućuje njegovu dušu. „Prosveta i nauka, filozofija i pronalasci, kojima trebaše da obezbedi svoje uživanje, samo su morili njegov um i snagu“ (Isto: 10, 11). Ilić izražava kritiku prema načinu ljudskog korišćenja prosvete, nauke i folozofije. Umesto da to budu sredstva koja će mu obezbediti lagodniji život, sam čovek ih okreće protiv sebe. Problematizuje se čovekova vera da su njegove mogućnosti i moć neograničene. Čovek stvara i otkriva, pokorava prorodu i životinje, ali postoji opasnost da će na kraju ubiti sam svoju vrstu.

U momentu kada ljudski um dostigne vrhunac svojih dostignuća, dolazi do vraćanja na početak, što nam svedoči i biblijski prikaz sa početka drame. Lik Natana i Danijela svedoči nam o uzaludnosti ljudskih napora da se stvori savršeno čovečanstvo. Jer ukoliko se do savršenstva i dođe postoji opasnost od izumiranja ljudi. Ljudi svojim naporima prouzrokuju samouništenje. Svako novo otkriće koje pomaže čoveku u nekom momentu može biti okrenuto protiv njega.

Prvi čin dešava se u Zoranovom kabinetu. Tu su Zoran i Sanko, obojica pripadnici Duho-sveta. Oni razgovaraju o 150. godišnjici braka između Zorana i Svetlane. Ovde se srećemo sa drugačijim poimanjem vremena, kao i sa specifičnim odnosom prema braku i bračnoj zajednici. Vidimo da je bračna veza za Duho-svet nešto što se rešava ugovorom i nije trajna, to jest na samom početku određuje se do kada će ona trajati. Kada Sanko pita Zorana na koliko godina su ugovorili njihovu bračnu vezu, Zoran mu odgovara sledeće:  „Na 500. To je bio najkraći rok, koji je ona zahtevala; a i sam nisam želeo manji, jer se nadam da za tako kratko vreme nećemo izaći iz volje jedno drugome. Ti Sanko moraš čekati još 350 godina a tada će već ona poći za tebe“ (Isto: 17). Vidimo da, ne samo što je trenutni brak definisan ugovorom, nego je čak i sledeći brak već dogovoren. Među Duho-svetom ne postoje emocije, što ćemo videti i u odnosu Svetlane i Danijela. Ovde možemo napraviti paralelu Duho-sveta i savremenog čoveka. Savremeni čovek svoj život rešava ugovorima, prave se bračni i predbračni ugovori. Ugovori se mešaju u sve sfere ljudskog života. Ugovorima se postiže bar prividna sigurnost, jer savremeni čovek teži sigurnosti i u tome leži njegova tragičnost, jer sigurnost ne postoji, ništa nije stalno i sve je podložno promenama. Dalji razgovor Zorana i Sanka vodi se uglavnom oko nauke i njenih dostinuća, putovanju po planetama, kao i oko predviđanja za budućnost planete Zemlje. Predviđa se da život na njoj neće biti moguć, te je potrebno na drugim planetama stvarati uslove za život.

U prvom činu takođe vidimo na koji način Duho-svet doživljava čoveka. „Samo to je od one vrste majmuna najsavršenijeg, koja je odavna pre našeg pamćenja, izumrla i koja se u nauci o životinjama naziva čovek“ (Isto: 22). Čovek se od Duho-sveta fizički gotovo ne razlikuje, ali nema njegove mentalne moći, niti njegovu brzinu i lakoću kretanja. Natanova reakcija prilikom susreta sa Duho-svetom poručuje nam da će budućnost naplatiti dug čovečanstu. „O, bedno čovečanstvo! Uzore uobraženog savrašenstva! Podobije Svemogućega; gde si da čuješ nad sobom sud Duho-sveta, sud budućnosti?“ (Isto: 25) Sva snaga nekadašnjeg čoveka se gubi. „Nekada je čovek, kao mudrac, sedeo uz koleno careva. Ah gde su sada ti veličanstveni carevi da vide ljudsku mudrost u kavezu životinjskome?“ (Isto: 28)

Karakteristike savremenog čovečanstva vidimo i u odnosu Svetlane i Danijela. Svetlana je Duho-čovek, ravnodušna i praktična, dok je Danijel, kao potomak preživelih ljudi skolon emocijama, iracionalnom, sanjarenju. Odnos Svetlane i Danijela nas upućuje na to čemu teži savremen čovek. Način na koji savremeni čovek doživljava ljubav i svet bliži je Svetlaninom doživljaju sveta. Taj pogled je materijalistički, a u svetu smo okrenuti samo onome od čega imamo koristi. Kada Natan uvidi Danijelove patnje za Svetlanom, on mu se obraća sledećim rečima: „I njihov um i osećanja udešeni su sasvim drugačije. Ne znaju oni šta znači sve to, kao što užas besni u srcu tvome. Budi pametan i razumi jednom, da smo mi životinje na tako niskom stupnju, od koga su oni daleko uzmakli“ (Isto: 34). Savremeni čovek sve više liči na Svetlanu i ostale pripadnike Duho-sveta. Takođe, postavlja se pitanje da li smo dostojni naših predaka. Provodeći više vremena sa mašinama nego sa ljudima, možda i sami počinjemo više da ličimo na njih nego na čoveka. Da li se savršenstvo kojem teži savremen čovek ogleda u neranjivosti, u idealnoj slici o samom sebi, o samoljublju na koje se sve više stavlja akcenat? „Ili se možda savršenstvo ovih stvorova i ogleda u tome: večnost i mrtvilo, živeti i ne osećati ništa!“ (Isto: 36)

Drugi čin se dešava u Zoranovom vrtu. Mesto na kom se radnja dešava ponovo budi asocijacije na biblijske slike raja. Tu su tropsko rastinje i cveće, palme i žbunje, kao i ženska skuptura koja simboliše život i plodnost. U drugom činu ponovo pronalazimo Svetlanino razmišljanje o ljudima.

Zanimljive životinje. Baš dobro što ih je Zoran pohvatao te ih mogu iz bliže posmatrati. Dakle, takvi su bili naši praoci? Čudnovato! Umirali, ginuli, od najmanjeg povetarca zazirali! Ljubav, mržnja, nezadovoljstvo, ove čudne nerazgovetne reči sve ih to pokretalo na skoru smrt, a ništa im nije života davalo. To će možda i biti uzrok što nisu, kao i mi večiti.

Ovu Svetlaninu misao možemo povezati sa idealima koje su ljudi nekada imali, a koji su strani Duho-svetu, a sve više i savremenom čoveku. U potrošačkom društvu ideal postaje slika savršenog života, život u kom smo savršeni mi i sve oko nas. Pošto se to savršenstvo teško dostiže, cilj je prikazati se što je savršenije moguće. Savremeni čovek postaje ideal sam sebi, i ne poznaje druge ideale. „Strašno je to živeti među neosetljivim leševima, koji se kreću; među kamenim kupovima, koji su večito hladni“ (Isto: 50) Ovako Danijel doživljava Duho-svet. Kamena neosetljivost i hladnoća Duho-sveta može se shvatiti i kao jedna od karakteristika savremenom sveta. Sva ravnodušnot Duho-sveta jasno nam je dočarana na samom kraju drame, nakon što Danijel i Natan izvrše samoubistvo. Na scenu samoubistva oca i sina Duho-svet ostaje ravnodušan. „Grdna šteta! Kako su pokvarili kožu!“ (Isto: 72) Duho-svet ne razume zašto otac i sin odlaze u smrt, niti to da je smrt njihov poslednji pokušaj da zadrže ljudsko dostajanstvo i slobodu.

Literatura:

Ilić, Dragutin (1998). Posle milijon godina. Beograd: Narodna biblioteka Srbije.

FOTO: Lična arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja