ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ ЖЕЛЕЗНИЧАРА

Аутор: Предраг Ђурановић, дипломирани инжењер производног менаџмента и специјалиста струковни инжењер железничког саобраћаја

Поред обављања радних задатака у саобраћајној служби ради обезбеђења несметаног и безбедног саобраћаја, за железничке раднике било је од велике важности да им се организује квалитетан друштвени и културни живот.

Интензиван развој технике и технологије, као и пораст продуктивности рада скратио је радно време, створивши човеку све више слободног времена, које је требало сврсисходно да искористити. Значајне промене у том смислу дошле су и због пораста животног стандарда, односно могућности да се и неке слободне активности финансирају без угрожавања основних животних потреба. Све је то иницирало да се човек у већој мери окрене неким својим другим интересовањима и разноврснијим хобијима, тј. да се бави друштвеном активношћу. Међутим по природи ствари, железничари су се у ову врсту активности почели укључивати релативно касно, али што је и разумљиво, када се има у виду да је и њихова професија у неким светским, односно историјским мерилима релативно млада. Свакако има ту и неких других специфичности које су подстицајно деловале на железничаре и њихово интензивније укључивање у разноврсне друштвене активности. Они су се од самог почетка бавили специфичном професијом, која је пре свега била “државна“ са низом предности које су из тога у своје време проистицале. Током рада носили су униформе, чиме су се издвајали од других професија, међусобно су, по природи свог посла, интензивно комуницирали и у сопственој и у другим земљама, а морали су да буду и релативно добро образовани за обављање свог посла. Свакако у томе их није омео ни њихов напоран начин рада који је укључивао турнусе, ноћни рад, путовања и сл., па су се рано почели бавити и појединим друштвеним активностима – спортским, културним и др. За ове друштвене активности или хобије својих радника биле су заинтересоване у крајњој линији и предузећа у којима су они запослени, па ни железница није била изузетак у том погледу. За то има више разлога, али најбитније је са становишта предузећа, поготово таквог какво је железница, да се подстицањем друштвене активности запосленим радницима омогућава да квалитетно и сврсисходно користе своје слободно време. Овако иницирана рекреација или релаксација треба да има позитивно дејство и на њихов радни учинак. Условно гледано друштвена активност железничара могла би се поделити на два највећа подручја, а то је спорт и култура, и једно и друго у најширем смислу те речи. Када су у питању спортске активности, може се рећи да не постоји практично ниједна грана, односно спортска дисциплина којом се железничари нису бавили, односно се не баве у своје слободно време. У том смислу формирани су бројни железнички спортски клубова и то мушки, женски и мешовити, са секцијама за фудбал, кошарку, одбојку, рукомет, рвање, алпинизам, планинарење, скијање, тенис, шах итд. За поједине од ових спортских активности – дисциплина, због бројности чланства често су оснивани и посебни клубови, односно друштва. Слична је ситуација била и када је у питању култура. Свакако на првом месту, треба истаћи културно-уметничка друштва са њиховим фолклорним и музичким секцијама, сликарима, фото-аматерима, књижевницима и др. Филателисти, есперантисти, радио-аматери, борци, љубитељи природе и други имали су своје посебне организације. Свака од ових активности реализована је на себи својствен начин у посебним клубовима, односно друштвима или наступањем на индивидуалним и колективним изложбама, или другим облицима јавних наступа.

Тако су и железничари под паролом “фискултура мора постати својина милиона трудбеника села и града“ одмах после рата приступили оживљавању предратних и оснивању нових спортских друштава и клубова са бројним секцијама. Међу првима су обновљена друштва: „Железничаркси атлетски клуб Суботица – ЖАК“ у Суботици који је основан 1922. године и “Железничар“ из Марибора основан 1927. године. У кратком року, већ 1947. године на мрежи Југословенских железница – ЈЖ постојало је педесетак железничких спортских друштава и клубова са готово 20.000 чланова. Врло добрих резултата било је и у дисциплинама, као што су: рвање, дизање тегова, веслање планинарство, хокеј, мачевање, риболов и др. То је практично значило да није постојала ни једна спортска дисциплина којом се железничари нису бавили са мање или више успеха. Поред добрих резултата у земљи, железнички клубови постизали су значајне успехе и у иностранству. За пример треба узети свакако фудбалски турнир у Будимпешти који је одржан у јулу 1947. године, када је освојено прво место, затим велике успехе постизао је и суботички “Спартак“[1] у стоном тенису, а организована су и гостовања у Француској, Белгији, Албанији, Алжиру и другим земљама. У наредном периоду постепено су почела да се организују и савезна такмичења железничара спортиста, али је нагласак, у суштини, увек стављан на масовност из чега се онда стварао квалитет. Најбоља друштва у том непосредном послератном периоду била су „Железничар“ која су се налазила у Београду, Сарајеву, Љубљани и Марибору, “Спартак“ из Суботице, „Локомотива“ Загреб, “Работнички” Скопје и др. Међутим за једно железничко спортско друштво могло се са пуним правом рећи, да је поред изразите масовности постигло и врло висок квалитет у бројним спортским дисциплинама. То је Спортско друштво железничара “Јован Микић – Спартак“ из Суботице, због кога је овај град својевремено проглашен “градом спортова“. Друштво је имало двадесетак секција у разним спортским дисциплинама, док је највећа масовност забележена у шаху. Због великог броја клубова и масовношћу чланства приступило се организовању и регионалних, републичких, па чак и савезних такмичења. Посебно занимљива су била савезна такмичења, која су почела да се организују крајем 1974. године под називом Радничко-спортске игре, на којима је учествовало стотине железничара спортиста у различитим дисциплинама. На ЈЖ прве Радничко – спортске игре одржане су у Љубљани током септембра 1974. године. На ову спортску манифестацију свако железничко транспортно предузеће послало је по 60 чланова. Спортска такмичења одвијала су се у следећим дисциплинама: стони тенис, , одбојка, куглање, крос, мали фудбал, оријентациони походи, шах и стрељаштво. На овим играма домаћини из Љубљане постигли су најбоље резултате, али су сви учесници игара били сагласни да то и није најбитније. Свима је много важније било међусобно дружење и ширење тада тако популарног братства и јединства, које очигледно за огромну већину учесника није било само празна парола. У наредном периоду Радничко – спортске игре железничара одржаване су редовно сваке године, а домаћини су се, по правилу, редовно смењивали. Нови Сад је био домаћин 1975. године, 1976. године Вишеград, 1977. године Карловац, 1978. године Охрид, 1979. године Доњи Милановац, 1980. године Улцињ итд. Последње XVI Радничко – спортске игре на ЈЖ одржане су у Вараждину 1990. године, а онда је због распада државе и ратних дејстава све то нагло престало. Касније су спортска такмичења укључена у нову форму радно – производних такмичења, али у много ужем обиму у сваком погледу, поготово у погледу масовности учесника и броја дисциплина. Међународно спортско удружење железничара – “Union Sportive Internationale des Cheminots – USIC“ основано је 1946. године, са циљем спровођење међународних такмичења железничара спортиста, као и подстицање билатералних и мултилатералних спортских сусрета. У протеклом периоду Удружење је врло успешно уједињавало спортисте железничаре Истока и Запада, без обзира на повремене политичке и друге потешкоће и проблеме. Након релативно скромног послератног почетка, временом се повећавао како број земаља, односно железница чланица, тако и број и обим спортских такмичења. Такође после извесног времена мушким такмичарима придружиле су се и женски. “Мала олимпијада железничара“ одржана 1958. године у Бриселу са учесницима из 16 земаља, као и велика спортска приредба у Њу Делхију 1987. године где су одржана три такмичења са учесницима из 14 земаља, посебно се истичу међу такмичењима у организацији “USIC“-а. Многи железничари спортисти који су постизали запажене резултате на светским и европским првенствима у разним дисциплинама, као и на Олимпијским играма, израстали су са свих ових такмичења. Давне 1922. године у Београду је основано “Железничко друштво спортских риболоваца“ и то на иницијативу популарног и познатог београдског ловца и љубитеља природе “чика-Стеве“ – Стевана Трифуновића, виши чиновник тадашње Генералне дирекције железница. Основни циљ друштва, односно клуба био је да окупља железничаре пецароше и да им омогући организовану рекреацију на обалама Саве и Дунава, која им је и те како била потребна после напорне железничке службе. Чланови риболовачког клуба “Железничар” из Београда пет пута су учествовали на европским шампионатима железничара у организацији удружења “USIC“, разуме се, са променљивим успехом. Железнички радници и чиновници у Министарству саобраћаја и београдском чвору, заљубљеници у планине, смучање и природу уопште, основали су у априлу 1948. године, планинарско-смучарску секцију у оквиру Спортског друштва „Железничар“. Касније се ова секција због своје бројности издвојила и од 1950. године делује као Планинарско друштво “Железничар“. Оно је организовало успешне походе на највише врхове код нас и у свету, па су  тако били и на Олимпу, Монблану, Кавказу, Андима, Килиманџару, па све до Анапурне и Хималаја. Свакако освајање највиших врхова, није био једини циљ чланова Друштва, па је оно организовало и безброј излета по шумама, ливадама, рекама, језерима и на мору. Такође је учествовало и на многим такмичењима у маратонима, ноћним и дневним маршевима, оријентацији, трансверзалама, слетовима, а поготово слетовима железничких планинарских друштава Југославије. Планинарско спортско друштво “Железничар“ из Београда организовало је и школе за обуку чланова у алпинизму, спелеологији, оријентацији, као и низ предавања са различитим темама, изложбе планинарских фотографија итд. Треба споменути и “Планинарско-смучарско друштво Железничар“ из Новог Сада које сваке године организује масовну манифестацију Фрушкогорски планинарски маратон. Први маратон одржан je 27. и 28. маја 1978. године, на стази Великог маратона, у дужини од 86 километара у оквиру које су биле још две стазе малог и Средњег маратона. Данас је то једна од највећих манифестација таквог типа у Србији и броји чак 14 стаза различите дужине и различитих висинских разлика. Ипак најмасовније заступљени спорт био је шах, чије активности су железничари врло често упражњавали и ван организованих форми: друштава, клубова, секција и сл. Свакако, масовност није једини критеријум по коме су железничари шахисти били у првом плану спортских друштвених активности, али је та чињеница била одлучујућа и за постизање запажених резултата. Организовање I међународне шаховске олимпијаде у Ловрану, маја 1952. године, под покровитељством “Централног одбора синдиката железничара“, једна је од првих потврда масовности и квалитета домаћих шахиста. Учесници олимпијаде, поред домаћина Југославије биле су екипе железничара из Швајцарске, Аустрије, Западне Немачке, Белгије, Норвешке, Шведске, Холандије и Финске. Победник је била екипа Немачке, а екипа домаћина је заузела треће место иза Аустрије. Приликом отварања Олимпијаде, тадашњи генерални директор ЈЖ Благоје Богавац, истакао је да шаховске секције постоје у преко 70 железничких културно-уметничких и спортских друштава. Такође је напоменуо али да постоји и велики број посебних клубова, односно друштава која се боре у редовним такмичењима, претежно регионалног или градског карактера, али је било запажених резултата и на много вишем нивоу. Железничких шаховских клубова било је и у Новом Саду, Суботици, Панчеву, Нишу, Зајечару, Чачку и др.

Културне активности и деловања железничара јављају се на самом почетку постојања железнице на нашим просторима. Тако су још крајем прошлог века основане прве аматерске певачке, музичке и позоришне дружине, чији чланови су били радници на железници и чланови њихових породица. “Нишка железничка радничка певачка и музикална дружина Константин“ била је Једна од првих познатих дружина те врсте на Српским железницама. Током периода између два светска рата број оваквих друштава био је много већи а свако од њих окупљало је по више стотина чланова. Након ослобођења, већина ових друштава наставила је своју активност, а оснивана су и нова у местима, односно железничким чворовима где их до тада није било. У послератном периоду укупно је на мрежи ЈЖ било педесетак железничких културно-уметничких друштава, са око 6.000 активних и око 30.000 помажућих чланова. Оваква друштва постојала су и у многим мањим местима, односно железничким чворовима, као на пример Ужице, Лајковац, Осијек, Бања Лука, Славонски Брод и др. Најзаступљеније форме рада ових друштава биле су драмске секције, фолклорне и музичке, али се у овим друштвима одвијала и релативно широка активност сликара, књижевника, рецитатора и других уметничких форми. Тада се међу активним железничким културно-уметничким друштвима посебно истицало друштво железничара и бродара “Бранко Цветковић“ из Београда, основано 13. новембра 1945. године спајањем културно-уметничких група “Железничар“ и “Бродарац“. Њих су одмах после ослобођења Београда крајем 1944. године основали струковни синдикат и омладина београдског железничког чвора. Све секције овог друштва, почев од хорске, преко фолклорне, ликовне и драмске, па до оркестара, постизале су значајне успехе како у земљи, тако и у иностранству. Мешовити хор овог друштва са преко 80 чланова и у конкуренцији преко 50 хорова из целе Европе 1957. године освојио је прву награду на такмичењу у Арецу (Италија), другу награду 1964. године у Ланголену (Велика Британија), као и велики број признања на приредбама у нашој земљи, а нарочито у Београду у оквиру манифестација “Аматери своме граду“. Овај ансамбл прославио се широм Европе изводећи изворни и аутентични мелос и игре наших народа, од Дижона и Шамберија у Француској, до Ланголена у Великој Британији, Брисела у Белгији, Аквитерме у Италији и многим другим местима. Врло запажене успехе постизале су и друге секције Друштва. Током свог постојања кроз секције друштва и програме састављене од песме, игре, музике, драме, ликовног стваралаштва и дружења прошло је на хиљаде омладинаца, радника, ђака, студената, железничара и бродара. У протеклом периоду реализовано је преко 6.000 концерата, пред око 6 милиона гледалаца. Свакако треба поменути и ансамбл “Вила“ који ради у оквиру “Српског културно-уметничког друштва Железничар“ из Новог Сада, које је основано 3. јуна 1934. године. Током свог постојања кроз бројне секције Друштва, прошло је преко педесет хиљада младих људи стваралаца и културних ентузијаста. На репертоару ансамбла данас се налази преко 40 кореографија, а он броји преко 300 чланова свих узраста који су распоређени у 8 играчких група, тамбурашки оркестар, велики народни оркестар, школу тамбуре и певачке групе.

Међународна културна сарадња железничара Европе, па и шире реализује се у оквиру “Међународне федерације уметничких и интелектуалних удружења железничара“ (Fedération Internationale des Sociétés Artistiques et Intelectuelles des Cheminots – FISAIC), са седиштем у Паризу. Она је основана 1952. године, на иницијативу француских железничара, са следећим основним циљевима:

– “развијање и подстицање културних активности железничара разних земаља, односно нација;

–  успостављање у том циљу сарадње између националних удружења за културно-уметничку делатност железничара;

– организовање међународних културних манифестација сваке врсте међу железничарима, и на тај начин упознавање и стимулисање њихових културних делатности на свим пољима.“[2]

Иако је то на први поглед био врло амбициозан програм, из садашње вишедеценијске перспективе може се констатовати да је FISAIC успешно остваривао и остварује своје постављене циљеве. Југословенски железничари су учествовали на оснивачком конгресу FISAIC-а, јуна 1953. године у Паризу, заједно са представницима из Аустрије, Немачке, Француске, Белгије, Финске, Луксембурга, Холандије, Швајцарске и Сирије. Након тога они су редовно и врло активно сарађивали у свим активностима, које су често организовали и у нашој земљи, као на пример: фестивале фолклора, есперантске конгресе, такмичења радиоаматера, разне врсте изложби и др.

Што се тиче еспераната, југословенски железничари есперантисти су се први пут после рата организовано окупили 1953. године на Светском есперантском конгресу у Загребу. Тада је уз подршку синдиката постигнут договор о даљој организованој активности на мрежи ЈЖ. Током наредног периода есперантисти активно учествују на међународним конгресима у Верони, Цириху, Штокхолму и другим градовима Европе. У Југославији је 1957. године по први пут, организован такав конгрес, а касније су такви конгреси одржани 1971. године у Марибору и 1986. године у Скопљу са рекордних 718 учесника из двадесетак европских земаља. Током 1954. године у листу Централног одбора синдиката железничара “Транспорт“ почиње да излази специјални курс есперанта за железничаре, чији је аутор био Људевит Секереш, дипломирани инжењер из Новог Сада. Готово истовремено у Београду се формира и прво железничко есперантско друштво на мрежи ЈЖ, где је, иначе, постојало још од 1925. године, када је било основано и у Загребу. Већ у пролеће 1955. године отпочиње интензивно дописивање и контактирање старих железничара есперантиста, те се у Београду оснива Савез железничара есперантиста Југославије – “Jugoslavia Asocio de Fervojistoj Esperantistoj – JAFE“. Он покреће интензивну кампању за оснивање друштава железничара есперантиста у свим већим железничким јединицама где су за то постојали услови. Тако се временом оснивају железничка есперантска друштва у Београду, Загребу, Љубљани, Скопљу, Сарајеву, Новом Саду, Суботици, Краљеву, Нишу, Јагодини, Зрењанину, Врању, Ријеци, Вараждину, Марибору и другим местима. Савез железничара есперантиста Југославије је развио врло живу издавачку делатност, која је у знатној мери доприносила ширењу есперанта међу железничарима.

Филателијом – сакупљањем поштанских марака и максифилијом – сакупљањем  разгледница као хобијем, одавно се бави велики број људи на свету. Због тога овај хоби није мимоишао ни железничаре, који су своје слободно време посветили овој врсти делатности. Након Другог светског рата у Југославији се филателија нагло развија, па и међу железничарима, али без удруживања у посебна железничка друштва, већ је сваки железничар био учлањен у филателистичко друштво у свом месту становања. Поједини железничари учествују с успехом на филателистичким изложбама у земљи и иностранству, а нарочито су били запажени на међународним изложбама железничара филателиста Европе, почев већ од прве такве изложбе, одржане 1961. године у француском Дижону под патронатом “FISAIC“. Почевши од тада наши железничари филателисти редовно учествују на тим изложбама. Посебна мотивациона група за железнички саобраћај при “Међународној филателистичкој федерацији“ формирана је 1963. године и њој су се одмах прикључили и железничари из наше земље. Филателистичко друштво „Железничар“ при Савезу филателиста Србије основано је  27. јануара 1973. године у Београду.

Када су у питању радио-аматери, први међународни контакти железничара радио-аматера  остварени су 1954–1955. године, и то на билатералној основи између Француске и Швајцарске. “FISAIC“ већ 1960. године признаје Француску групу, која је била иницијатор састанка представника четири земље у септембру 1962. године y немачком Бишхајму са 42 учесника. На том састанку договорене су основне активности данашњег удружења “FIRAC Fédération International des Radio Amateurs Cheminots“ – “Међународна федерација радио-аматера железничара“. То су биле: успостављање међународне мреже редовних радио-аматерских веза, састављање адресара железничара радио-аматера и успостављање веза с другим земљама-железницама, односно ширење организације. На ЈЖ радио-аматери су се организационо конституисали 13. новембра 1971. године, под називом “Удружење радио-аматера железничара Југославије – УРАЖЈ“. У наредном периоду постепено су оснивани клубови железничара радио-аматера у Београду, Нишу, Лајковцу, Параћину, Бору, Ужицу, Ристовцу, Новској, Љубљани, Марибору, Постојни, Сарајеву, Добоју и Скопљу, а било је и пуно активних појединаца изван клубова. Производна такмичења професионалних радио-телеграфиста и телепринтериста железничара успешно су организована у Београду, Новом Саду, Суботици, Врњачкој Бањи, Ужицу Добоју и Босанском Новом у оквиру Радничко-спортских игара “УРАЖЈ“. Такође, “УРАЖЈ“ је два пута организовао, 1977. године у Сутомору и 1984. године у Медулину, “Међународни конгрес FIRAC“-а, на којима је учествовало 200 учесника из 13 земаља.

Неоспорно се може закључити да је за квалитетно пословање железничких предузећа битан и културно-друштвени живот железничких радника. Међутим данас се код нас такве активности спроводе у значајно мањој мери.

Литература:

1. “Југословенске железнице 1945 – 1955.“, Монографија ЗЈЖ, ЖЕЛНИД, Београд 1997.
2. “На скретници миленијума, књиге I и II“, ЖЕЛНИД, Београд 2000.
3. “Сто година железнице у Југославији“, Зборник чланака поводом стогодишњице железница Југославије, Издање редакције штампарског предузећа ЈЖ, Београд 1951.

[1]“Спартак“ је име које је добио “Железничарски атлетски клуб – ЖАК“ после ослобођења. Спартак је био надимак Јована Микића команданта суботичког партизанског одреда. Он је био спортиста и државни репрезентативац и рекордер Краљевине Југославије у неколико атлетских дисциплина. Учествовао је на Балканским и Олимпијских играма у Берлину 1936. године.

[2]Југословенске железнице 1945 – 1955.