Друштвена мисао Лазе Костића

query_builder

Друштвена мисао Лазе Костића

Аутор: Саша Марковић

Књижевно дело Лазе Костића незаобилазна је инспирација истраживачком и креативном делу многобројних писаца и научника  како савременика тако и многобројнима деценијама  уназад. Тај подстицај увелико је омеђио  домете наше књижевности. Међутим, ствалачки опус Лазе Костића садржајно је знатно шире посвећен и утицао је на развој друштвене мисли код Срба. Доктор права, Лаза Костић је био изразити познавалац актуелних друштвених идеја од либерализма, преко социјалних учења, позитивизма, националне идеје, романтизма и конзервативних друштвених појава. Дискурс његовог становишта почивао је на јединственом и аутентичном промишљању  комплексних историјских догађаја и није се задовољавао стереотипом очигледних приступа који се својом једноставношћу и наизглед примамљивом подршком намећу као општи поглед. Костић није прихватао  пожељну сагласност и није уважавао политикантско јединство као начин очувања националних интереса. Костић је сматрао да је одговорна упућеност у проблем омогућавала конзистентант став који је омогућавао развој националне идеје у друштвено користан став. Енергичан, проницљив, радан и интелектуално сумњичав, Костић је био препрека релативизму и пожељном редукционизму комплексних друштвених појава. Градио је свој ауторитет на ракринкавању ауторитарности лако прихватљиве демагогије. Можда је управо због тога и био вољен и цењен као песник и књижевник, а недовољно прихватан као друштвени мислилац. Уколико и постоји, овај приступ мора бити напуштен.

Помен имена Лазе Костића (1841 -1910.), већ унапред асоцира тематски приступ личности чији су стваралчки међаши већ одавно пронађени и вишеструко и вишестрано истраживани у књижевним рукотоворинама. Она одишу врхунским остварењем, а постављена су на најузбудљивијим и најискренијим осећајима која покрећу и најбезизгледнију равнодушност. Заиста је разумљиво да, познајући књижњвни опус Лазе Костића, код било ког човека иоле посвећеног креативности, његови домети у истраживању остају, врло задовољно и испуњено у трагању за сопственом рецепцијом панкализма књижевника Лазе Костића. Међутим, то је преседан ушушкане самодовољности који увелико ограничава значај стваралаштва самог писца и ставља нам у аманет недовољног познавања делатности и мислеће продроности Костића. Књижевна величина о којој, као и многобројни непрофесионални појединци усхићено сведочимо, треба да буде инспирација за продубљивање истраживање и друштвеног стваралаштва Лазе Костића. Његови „насртаји лепоте“ приметни су најширем културном обрасцу.[2] Костићев животни пут сведочи о неумољивом авантуристи чија намера није нипошто била друштвена маргиналност и књижевно-уметничка самоћа стваралачког чина. Сасвим супротно, као доктор права и потомак социјално добро стојеће породице Лаза Костић није запостављао намеру да допринесе развоју друштвених идеја у српској редакцији. Склон широком образовању, привржен исчитавању и изворној идејној упућености, врсни полиглота[3] Лаза Костић са правом је дозволио себи да промишља и, при том слави вредности, а критикује уочене недостатке[4]. Његова критика није била последица очигледне образоване ненадмашности и евентуалне ароганције, већ последица очигледне образовне ненадмашности и потребе да се постојећи недостаци препознају и коригују, а ради неговања опште добробити. За Лазу Костића српском друштву било је неопходно образовање, али је то процес који трпео сталне изазове нудећи бројне странпутице као неизбежан пут у прогрес. Препознавање друштвених раскрсница и избегавање бројних примамљивих недостојних путева, омогућује, у Костићевом тумачењу, одговорни интелектуалац спреман да и сопствено сазнање коригује уколико је спутано острашћеносту било каквог облика.  Костићева потрага за лепим као spiritus movens спектра бројних друштвених активности била је иницијатор и тада немогућег: употупњавања идеализма, идеја али и политичких становишта естетским и етичким примесама.  У први мах такав ускомешај духа као „плодан укрштај[5] заноса и разума“[6] могао је пре да подсећа на слабост наивног заступника, а не на озбиљно у обзир узет социјално одговоран став. Уколико уважимо, да је оновремени (читај и ововрмени) карактер политичког деловања и међу Србима био препознат у речи: „устарабари“[7], односно они који подржавају надмоћно и прилагођавају му се ради сопственог користољубља[8], тада је Лаза Костић, укључујући малобројне био њихов антипод. Проницљивост Костићевог приступа одређеној идеји сведочила је о поремећају стереотипа о одређеним појавама и њиховим (на)изгледним дометима.  Костић није прихватао преузимање већ затеченог мишљења о нечему и запечаћног погледа о неспојивост одређених појава. Сасвим супротно томе он се трудио да продре што дубље у одређена тумачења друштвених и политичких идеја и из угла потпуног  раскринкавања укаже и на могућност  одрживот сусрета наводно неспојивог.  Овај принцип coincidentia oppositiorum-a Костић је примењивао у свом стваралачком животу, примерено у уметности и емотивном животу[9] али крајње неуобичајно за политичку и најширу друштвену делатност.  Предуслов успешног помирења друштвених и емотивних противречности налазио се, најпре у посвећеном проучавању материје која је у фокусу знатижеље, а потом и у спремности да се прихвати одговорност друштвеног изопштења услед неразумевања и непристајања сврставања у понуђење политичке калупе.  Костић је прихватао овакав начин приступа, можда и превише олако се одричући свих евентуалних консеквенци које су могле да утичу на његову друштвену каријеру. Њему је она била изузетно важна, али није била изнад његовог промишљања и често је у личном односу његове каријере и уоченог рационалног контекста долазило до дисолуције. Отуд је „Костићев животни пут непрестано  титрао на граници између узлета и разочарења.“[10] Другима неухватљив, својствен својој мисаоној водиљи, Костић је активно учествовао у политичком и друштвеном животу сопственог народа у другој половини 19. века, нарочито се упињући да досегне животворност националне идеје, а међу омладином однегује истомишљенике и родољубце спремне на жртву. Часопис „Преодница“ који је покренут 1861. био је почетак националног препорода и романтизма каквог нам је нудио у свом мисаоном конструкту Лаза Костић.

Национални трибун и доследни Либерал

Своје националне идеје Лаза Костић је врло посвећено и са изразитом вољношћу артикулисао кроз учешће у раду Срспске народне слободноумне странке где је био један од најближих сарадника Светозара Милетића и кроз рад Уједињене омладине српске. Носећа мисао овог националног полета била је идеја народног суверенитета и право народа на самоопредељење. Либералне идеје Костић је прихватао на основу трагања за лепим и дијалектици препознате естетике и њеног уметничког израза. Његов идеализам о онтолошкој лепоти људских достигнућа имао је наметљиву потребу остварења у реалном животу. Његова свакидашњица имала је да се прилагођава обзирима негованих вредности, без обзира на тренутне историјске околности који ту свакидашњицу обликују. Са тим у вези Лаза Костић није прихватао социјални, односно материјалистички концепт стварности и људског постојања и због тога је, врло рано ушао у полемику са изворним руским социјалдемократским концептом Николаја Чернишевског и са становиштем његовог присталице код Срба, са Светозаром Марковићем. Наиме Чернишевски, доследан материјалистичком концепту није  толерисао могућност постојања лепоте мимо природе. „Све што није савршено лепо у природи – ружно је; све што колико-толико може да поднесе у вештини – изврсно је – ето правила на основу којег ми судимо.“[11] Костић је ове констатације Чернишевског сматрао за скрнављење људске креативности и за недопустиво ниподаштавање искрене унутрашње лепоте човека која произилази из његове потребе за стварањем. „Свега може нестати, само оне снаге у човеку што ствара све нове и нове лепоте… то неће нестати.“[12] Критикујући честе позиве Чернишевског на математичке принципе[13], Костић је славио неукротивост живота. „Ви се позивате на примењену математику. Истина да се она задовољава са приближним количинама, али ипак тражи што веће приближавање идеалној тачности, и на том тражењу оснива се управо напредовање те науке или вештине. Нико не тражи сваштара ни свезналицу, али не зато што би било тешко наћи их, већ зато само што смо узели на ум да сувишно раширење знања на многе предмете  идео увек на штету дубине знања у појединостима, на штету самосталног замишљања и на штету осталог карактера.“[14] За Костића је људска активноста пресудна у стварању лепог и једино она препознаје и негује лепоту како човека тако и окружења и без човека она је уобичајеност која не интригира и не подстиче.[15] Човек чију личност карактерише овакав дух неспутане лепоте заправо је песник или стваралац који има предуслове да буде и мислилац и утиче на формирање политичких идеја. „Нема песника без мислиоца, као ни правог мислиоца без маште, без песника.“[16] Ова задојеност лепотом проистицала је из Костићевог хеленофилства и изваредног познавања старогрчке књижевности и филозофије – „префињени естета, изразите хеленистичке провениенције”[17].

Костићево неприхватање социјалистичког реализма у погледу развоја друштва формирало се на његовом националном идеализму о лепоти која настаје као процес развоја људске креативности. Брзоплетост и намера да се одређена цивилизацијске вредности постигну негирањем еволуције националне идеје и друштвене мисли биле су стране Лази Костићу. Због тога је он дошао и у сукоб са ставовима Светозара Марковића, као истинског представника школе револуционарног социјализма међу Србима. Критикујући његов чланак „Реалност у поезији“, али и његове друге исписе где се егоизам намеће као водиља у развоју људског друштва[18], Костић је изнова упозорио на неодрживост становишта Чернишевског који је очигледан узор писању Светозара Марковића. Осим тога, Костић је Марковићу замерао далекосежну редукцију изворног филозофског становишта Чернишевског која је одисала „нихилистичким заносом“. Оваква вулгаризација изворних идеја[19], прекривена мантром наводног ослонца на незаобилазну модернизацију српског друштва била, је по Костићу, опасан преседан својеврсног идеолошког насртаја на концепт српског националног романтизма који је као Феникс требао да уздигне државу некадашњег достојанства.[20]   Управо зато је Костић био „надромантични романтичар“[21], потпуно нетипичан, осебујан и спреман да уметност живи, а у животу проналази инспирацију за своја дела и свој национални израз. Слободарски дух о којем је примером сведочио Лаза Костић, тешко је потискивао опрез и покров „рајинског менталитета“ и, у свом зачетку није могао рачунати на масовност. Свестан ових недостатака, Костић је нудио енергичност у одбрани либералних ставова надајући се њиховом утицају. Европа је у то време била заокупљена националним романтизмом којег су додатно подстицали различити државни и геополитички интереси. По узору и на револуционарне омладинце из Италије који су тежили уједињењу, развијала се омладинска организација национално посвећених и код Срба. Кулминација тих тенденција била је организациона скупштина Уједињене омладине српске у Новом Саду августа 1866. у згради Српске гимназија. Национално усхићење било је усредсређено на развоју појма народности који је, заправо највиши облик остварења националне идеје. „Народност је вечна љубав за слободу, за право на напредак: она је живи протест против сваке штете, сваке неправде што се народу чини; она је будни чувар и неумитни осветач сопственог имена и слободна живота…И када је у томе народност као српско тако рећи настаје на свет народа: онда и целина српске омладине може наћи своје границе тек у целини народа српског.“[22] Друга скупштина Уједињене омладине српске одржана је наредне године у Београду са југословенским призвуком и још бројнијим одазивом. Одисала је атмосфером снажног националног консензуса који је иницирао непријатни догађај на Чукур чесми 1862. Уједињена омладина српска била је организационо разноврсно орјентисана. Доминирао је принцип Светозара Милетића о „разједињењу – уједињењу“, односно о растерећеној повезаности идејно блиских, а територијално распрострањених. Романтичарска визија Лазе Костића подржавала је ове напоре као и релаксирани облик организовања. То је проистицало из Костићевог неприхватања било какве радикализације намере о преображају друштва. Он се залагао за неговање националног идентитета, европску констектуализације и актуелизацију српске националне идеје и будно праћење актуелне политичке констелације при чему је требало искористити погодан тренутак за националну еманципацију. Наредни конгреси, одржани након убиства кнеза Михаила Обреновића радили су у атмосфери тенденције државних органа како Србије тако и Аустро-Угарске да легислативно подреде амбивцију младих, што је неповољно утицало  на развој заноса који је устукнуо пред првом невољом.

Костићева приврженост националној идеји и стварању слободне српске државе, дословно је била на испиту и током тзв. „источне кризе“ односно рата који је завршен Берлинским конгресом 1878. Стварањем независне српске државе, као и независношћу Црне Горе постигнутим на овом конгресу, на чијим је маргинама, заједно са Јованом Ристићем учествовао и Лаза Костић остварен је тек одређен део волумиозне романтичарске замисли српских либерала. Не одустајући од патриотских снова Лаза Костић је, у наредном периоду био посвећен стварању идентитета слободне Црне Горе и критици вишеслојне и непримерене политике царске Русије која је, придавајући првенство Бугарској у својим интересима, Србију окренула према Аустро-Угарској монархији. Прихватајући да политиканство све више обузима политичку мисао Срба, а национални занос прераста у емотивно пражњење националног нихилизма чија је последица колаборација са империјалном политиком Дунавске монархије, Лаза Костић је одлучио да се повуче у тишину манастирског окружења и да тражи национални израз у уметничкој креацији надајући се да ће, једном она превладати, а српство усмерити према вредностима, а насупрот ситном интересу. Костић је остао себи доследан, али је одговорност од њега створила конзервативца који је (не)успешно покушавао да направи спој традиције и модерног. Са тим у вези он је једиствена личност друштвене мисли код Срба, можда и значајнија него књижевна.

[1] Термин kalokagathia је сложеница настала од придева kalokagathos ( kalos καλός=леп + kai καί = i + agathos ἀγαθός= добар)  онај који је морално леп и добар-честит. Када се те три речи споје, испада kalokagathos (καλοκἂγαθος), а својство таквог човека је  kalokagathia (καλοκαγαθία).  Ова се, пак, сложеница  састоји од префикса каlо и деривата  agathos као „agathia“ али само у сложеницама (не постоји реч agathia).

[2] Ближе види: Андрија Стојковић, Етички погледи Лазе Костића, Филозофија, Београд, 1966, стр. 577-599.

[3] „Знао је грчк, латински, немачки, француски, енглески, руски, мађарски, на свим тим језицима је читао, с неких преводио, а на немачком, француском и латинском и писао.“; Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, https://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_07.html .

[4] „Лаза Костић је веровао у дубоке и суштинске разлике  између пролазног народног заноса, између тренутног ука светине и вечног, исконског заноса песничког.“; Предраг Палавестра, О Лази Костићу као критичару, предговор, Лаза Костић, О књижевности, Меомоари, књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1991,  стр. 9.

[5] „Костићева онтологија и естетика не могу раздвајати, јер се заснивају на истом ‘основном начелу’, на начелу укрштаја.“; Петар Милосављевић, Триптих о Лази Костићу, Народна библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор, Нови Сад – Графос, 1991, стр. 41.

[6] „Његова естетика и његова поетика почивале су на унирерзалном космичком принципу укрштаја, одакле се у критику и критичку теорију пренело тумачење да велика и права уметност, а нарочито поезија, представља плодан укрштај заноса и разума, симетрију и хармониан склад стварачке машет и објективне истине.“; Душан Недељковић, Српски дијалеиктички панкализам у XIX веку, Лаза Костић, Српска књижевна задруга, Београд, 1960, стр. 221.

[7] “Ал од тих свију сталније су ствари: УСТАРАБАРИ.“; Јован Јовановић Змај, Устарабари, 1873

[8] Ближе види: Саша Марковић, Хипокризија као претендент на архетип недореченог у политичкој мисли код Срба, Српска политичка мисао, 47(1): 57-70.

[9] Ближе види: Карл Густав Јунг, Сећања, снови, размишљана, Атос, Београд, 2015.

[10] Милена Радовић Савић, Рецепција књижевног дела Лазе Костића у српској књижевности прве половине 20. века, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2016, стр. 12.

[11] „Естетички одношаји вештине ка природи од Н. Г. Чернишевског“, са руског превео професор В. Вујић, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1875, број 118, стр. 174.

[12] Лаза Костић, „Примедбе на Естетички одношаји вештине ка природи“, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1875, број 118, стр. 201.

[13] „Математически строг можно доказать, что произведение исскуства не можно сравниться с живым человеческим лицом по красоте очертаний.“; Николай Гаврилович Чернышевский, Сочинения в двух томах, том 1,  Эстетические отношения искусства к действительности, Академия наук СССР, Москва, 1986, стр. 123.

[14] Лаза Костић, „Примедбе на Естетички одношаји вештине ка природи“, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1875, број 118, стр. 201.

[15] Ближе види и: И. Јакишћ -Јовановић, „Лаза Костић о естетичким схватањима Чернишевског“, Зборник Матице српске за књижевност, Нови Сад, 1960, књига 8, стр. 210-218.

[16] Лаза Костић, Ишчекивано и дочекано, Лаза Костић, О књижевности, мемоари, књига два, Матица српска, Нови Сад, 1992, стр. 231.

[17] Ближе види: Ксенија Марицки Гађанкси, Иван Гађански, „Лаза Костић и антика – неке паралеле”; Саша Радојчић,“ Костић – дијалектичар, ново читање основног начела“, Зборник радова „Стогодишњица смрти Лазе Костића“, САНУ, Београд, 2011; Лаза Костић, Илијада, поглед на једну лепу главу, Српски летопис за годину 1870, 1871, Нови Сад, 1872, књига 113, стр. 90-113.

[18] „Управо егоизам порађа друштвеност. Човек воли друштво зато што воли себе.“; Светозар Марковић, „Реални правац у науци и животу“, Српски летопис за годину 1870, 1871, Нови Сад, 1872, књига 113, стр. 28.

[19] У свом чланку Марковић поезију која се бави осећањима, односно друштвеним тривијалностима назива „друштвено онанисање“; Светозар Марковић, „Реалност у поезији“, Светозар Марковић, Целокупна дела, књига два, САНУ,  Београд, 1987, стр. 90.

[20] Лаза Костић, „Одговор Светозару Марковићу на његов чланак Реалност у поезији“, Матица српска, број 18, Нови Сад, 1870, стр. 422-426.

[21] Мирослав Тешић, Три уплитаја Костића и Симовића, говорили академик Светозар Кољевић, академик Мирослав Тешић, проф. др Мирјана Стефановић,  Трибина Библиотеке САНУ, година прва, број један, Београд, 2013, стр. 113.

[22] Јован Скерлић, Омладина и њена  књижевност 1848 – 1871, Београд, 1906, стр. 115.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language