Društvena misao Laze Kostića

Društvena misao Laze Kostića

Autor: Saša Marković

Književno delo Laze Kostića nezaobilazna je inspiracija istraživačkom i kreativnom delu mnogobrojnih pisaca i naučnika  kako savremenika tako i mnogobrojnima decenijama  unazad. Taj podsticaj uveliko je omeđio  domete naše književnosti. Međutim, stvalački opus Laze Kostića sadržajno je znatno šire posvećen i uticao je na razvoj društvene misli kod Srba. Doktor prava, Laza Kostić je bio izraziti poznavalac aktuelnih društvenih ideja od liberalizma, preko socijalnih učenja, pozitivizma, nacionalne ideje, romantizma i konzervativnih društvenih pojava. Diskurs njegovog stanovišta počivao je na jedinstvenom i autentičnom promišljanju  kompleksnih istorijskih događaja i nije se zadovoljavao stereotipom očiglednih pristupa koji se svojom jednostavnošću i naizgled primamljivom podrškom nameću kao opšti pogled. Kostić nije prihvatao  poželjnu saglasnost i nije uvažavao politikantsko jedinstvo kao način očuvanja nacionalnih interesa. Kostić je smatrao da je odgovorna upućenost u problem omogućavala konzistentant stav koji je omogućavao razvoj nacionalne ideje u društveno koristan stav. Energičan, pronicljiv, radan i intelektualno sumnjičav, Kostić je bio prepreka relativizmu i poželjnom redukcionizmu kompleksnih društvenih pojava. Gradio je svoj autoritet na rakrinkavanju autoritarnosti lako prihvatljive demagogije. Možda je upravo zbog toga i bio voljen i cenjen kao pesnik i književnik, a nedovoljno prihvatan kao društveni mislilac. Ukoliko i postoji, ovaj pristup mora biti napušten.

Pomen imena Laze Kostića (1841 -1910.), već unapred asocira tematski pristup ličnosti čiji su stvaralčki međaši već odavno pronađeni i višestruko i višestrano istraživani u književnim rukotovorinama. Ona odišu vrhunskim ostvarenjem, a postavljena su na najuzbudljivijim i najiskrenijim osećajima koja pokreću i najbezizgledniju ravnodušnost. Zaista je razumljivo da, poznajući knjižnjvni opus Laze Kostića, kod bilo kog čoveka iole posvećenog kreativnosti, njegovi dometi u istraživanju ostaju, vrlo zadovoljno i ispunjeno u traganju za sopstvenom recepcijom pankalizma književnika Laze Kostića. Međutim, to je presedan ušuškane samodovoljnosti koji uveliko ograničava značaj stvaralaštva samog pisca i stavlja nam u amanet nedovoljnog poznavanja delatnosti i misleće prodronosti Kostića. Književna veličina o kojoj, kao i mnogobrojni neprofesionalni pojedinci ushićeno svedočimo, treba da bude inspiracija za produbljivanje istraživanje i društvenog stvaralaštva Laze Kostića. NJegovi „nasrtaji lepote“ primetni su najširem kulturnom obrascu.[2] Kostićev životni put svedoči o neumoljivom avanturisti čija namera nije nipošto bila društvena marginalnost i književno-umetnička samoća stvaralačkog čina. Sasvim suprotno, kao doktor prava i potomak socijalno dobro stojeće porodice Laza Kostić nije zapostavljao nameru da doprinese razvoju društvenih ideja u srpskoj redakciji. Sklon širokom obrazovanju, privržen isčitavanju i izvornoj idejnoj upućenosti, vrsni poliglota[3] Laza Kostić sa pravom je dozvolio sebi da promišlja i, pri tom slavi vrednosti, a kritikuje uočene nedostatke[4]. NJegova kritika nije bila posledica očigledne obrazovane nenadmašnosti i eventualne arogancije, već posledica očigledne obrazovne nenadmašnosti i potrebe da se postojeći nedostaci prepoznaju i koriguju, a radi negovanja opšte dobrobiti. Za Lazu Kostića srpskom društvu bilo je neophodno obrazovanje, ali je to proces koji trpeo stalne izazove nudeći brojne stranputice kao neizbežan put u progres. Prepoznavanje društvenih raskrsnica i izbegavanje brojnih primamljivih nedostojnih puteva, omogućuje, u Kostićevom tumačenju, odgovorni intelektualac spreman da i sopstveno saznanje koriguje ukoliko je sputano ostrašćenostu bilo kakvog oblika.  Kostićeva potraga za lepim kao spiritus movens spektra brojnih društvenih aktivnosti bila je inicijator i tada nemogućeg: upotupnjavanja idealizma, ideja ali i političkih stanovišta estetskim i etičkim primesama.  U prvi mah takav uskomešaj duha kao „plodan ukrštaj[5] zanosa i razuma“[6] mogao je pre da podseća na slabost naivnog zastupnika, a ne na ozbiljno u obzir uzet socijalno odgovoran stav. Ukoliko uvažimo, da je onovremeni (čitaj i ovovrmeni) karakter političkog delovanja i među Srbima bio prepoznat u reči: „ustarabari“[7], odnosno oni koji podržavaju nadmoćno i prilagođavaju mu se radi sopstvenog koristoljublja[8], tada je Laza Kostić, uključujući malobrojne bio njihov antipod. Pronicljivost Kostićevog pristupa određenoj ideji svedočila je o poremećaju stereotipa o određenim pojavama i njihovim (na)izglednim dometima.  Kostić nije prihvatao preuzimanje već zatečenog mišljenja o nečemu i zapečaćnog pogleda o nespojivost određenih pojava. Sasvim suprotno tome on se trudio da prodre što dublje u određena tumačenja društvenih i političkih ideja i iz ugla potpunog  raskrinkavanja ukaže i na mogućnost  održivot susreta navodno nespojivog.  Ovaj princip coincidentia oppositiorum-a Kostić je primenjivao u svom stvaralačkom životu, primereno u umetnosti i emotivnom životu[9] ali krajnje neuobičajno za političku i najširu društvenu delatnost.  Preduslov uspešnog pomirenja društvenih i emotivnih protivrečnosti nalazio se, najpre u posvećenom proučavanju materije koja je u fokusu znatiželje, a potom i u spremnosti da se prihvati odgovornost društvenog izopštenja usled nerazumevanja i nepristajanja svrstavanja u ponuđenje političke kalupe.  Kostić je prihvatao ovakav način pristupa, možda i previše olako se odričući svih eventualnih konsekvenci koje su mogle da utiču na njegovu društvenu karijeru. NJemu je ona bila izuzetno važna, ali nije bila iznad njegovog promišljanja i često je u ličnom odnosu njegove karijere i uočenog racionalnog konteksta dolazilo do disolucije. Otud je „Kostićev životni put neprestano  titrao na granici između uzleta i razočarenja.“[10] Drugima neuhvatljiv, svojstven svojoj misaonoj vodilji, Kostić je aktivno učestvovao u političkom i društvenom životu sopstvenog naroda u drugoj polovini 19. veka, naročito se upinjući da dosegne životvornost nacionalne ideje, a među omladinom odneguje istomišljenike i rodoljubce spremne na žrtvu. Časopis „Preodnica“ koji je pokrenut 1861. bio je početak nacionalnog preporoda i romantizma kakvog nam je nudio u svom misaonom konstruktu Laza Kostić.

Nacionalni tribun i dosledni Liberal

Svoje nacionalne ideje Laza Kostić je vrlo posvećeno i sa izrazitom voljnošću artikulisao kroz učešće u radu Srspske narodne slobodnoumne stranke gde je bio jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića i kroz rad Ujedinjene omladine srpske. Noseća misao ovog nacionalnog poleta bila je ideja narodnog suvereniteta i pravo naroda na samoopredeljenje. Liberalne ideje Kostić je prihvatao na osnovu traganja za lepim i dijalektici prepoznate estetike i njenog umetničkog izraza. NJegov idealizam o ontološkoj lepoti ljudskih dostignuća imao je nametljivu potrebu ostvarenja u realnom životu. NJegova svakidašnjica imala je da se prilagođava obzirima negovanih vrednosti, bez obzira na trenutne istorijske okolnosti koji tu svakidašnjicu oblikuju. Sa tim u vezi Laza Kostić nije prihvatao socijalni, odnosno materijalistički koncept stvarnosti i ljudskog postojanja i zbog toga je, vrlo rano ušao u polemiku sa izvornim ruskim socijaldemokratskim konceptom Nikolaja Černiševskog i sa stanovištem njegovog pristalice kod Srba, sa Svetozarom Markovićem. Naime Černiševski, dosledan materijalističkom konceptu nije  tolerisao mogućnost postojanja lepote mimo prirode. „Sve što nije savršeno lepo u prirodi – ružno je; sve što koliko-toliko može da podnese u veštini – izvrsno je – eto pravila na osnovu kojeg mi sudimo.“[11] Kostić je ove konstatacije Černiševskog smatrao za skrnavljenje ljudske kreativnosti i za nedopustivo nipodaštavanje iskrene unutrašnje lepote čoveka koja proizilazi iz njegove potrebe za stvaranjem. „Svega može nestati, samo one snage u čoveku što stvara sve nove i nove lepote… to neće nestati.“[12] Kritikujući česte pozive Černiševskog na matematičke principe[13], Kostić je slavio neukrotivost života. „Vi se pozivate na primenjenu matematiku. Istina da se ona zadovoljava sa približnim količinama, ali ipak traži što veće približavanje idealnoj tačnosti, i na tom traženju osniva se upravo napredovanje te nauke ili veštine. Niko ne traži svaštara ni sveznalicu, ali ne zato što bi bilo teško naći ih, već zato samo što smo uzeli na um da suvišno raširenje znanja na mnoge predmete  ideo uvek na štetu dubine znanja u pojedinostima, na štetu samostalnog zamišljanja i na štetu ostalog karaktera.“[14] Za Kostića je ljudska aktivnosta presudna u stvaranju lepog i jedino ona prepoznaje i neguje lepotu kako čoveka tako i okruženja i bez čoveka ona je uobičajenost koja ne intrigira i ne podstiče.[15] Čovek čiju ličnost karakteriše ovakav duh nesputane lepote zapravo je pesnik ili stvaralac koji ima preduslove da bude i mislilac i utiče na formiranje političkih ideja. „Nema pesnika bez mislioca, kao ni pravog mislioca bez mašte, bez pesnika.“[16] Ova zadojenost lepotom proisticala je iz Kostićevog helenofilstva i izvarednog poznavanja starogrčke književnosti i filozofije – „prefinjeni esteta, izrazite helenističke proveniencije”[17].

Kostićevo neprihvatanje socijalističkog realizma u pogledu razvoja društva formiralo se na njegovom nacionalnom idealizmu o lepoti koja nastaje kao proces razvoja ljudske kreativnosti. Brzopletost i namera da se određena civilizacijske vrednosti postignu negiranjem evolucije nacionalne ideje i društvene misli bile su strane Lazi Kostiću. Zbog toga je on došao i u sukob sa stavovima Svetozara Markovića, kao istinskog predstavnika škole revolucionarnog socijalizma među Srbima. Kritikujući njegov članak „Realnost u poeziji“, ali i njegove druge ispise gde se egoizam nameće kao vodilja u razvoju ljudskog društva[18], Kostić je iznova upozorio na neodrživost stanovišta Černiševskog koji je očigledan uzor pisanju Svetozara Markovića. Osim toga, Kostić je Markoviću zamerao dalekosežnu redukciju izvornog filozofskog stanovišta Černiševskog koja je odisala „nihilističkim zanosom“. Ovakva vulgarizacija izvornih ideja[19], prekrivena mantrom navodnog oslonca na nezaobilaznu modernizaciju srpskog društva bila, je po Kostiću, opasan presedan svojevrsnog ideološkog nasrtaja na koncept srpskog nacionalnog romantizma koji je kao Feniks trebao da uzdigne državu nekadašnjeg dostojanstva.[20]   Upravo zato je Kostić bio „nadromantični romantičar“[21], potpuno netipičan, osebujan i spreman da umetnost živi, a u životu pronalazi inspiraciju za svoja dela i svoj nacionalni izraz. Slobodarski duh o kojem je primerom svedočio Laza Kostić, teško je potiskivao oprez i pokrov „rajinskog mentaliteta“ i, u svom začetku nije mogao računati na masovnost. Svestan ovih nedostataka, Kostić je nudio energičnost u odbrani liberalnih stavova nadajući se njihovom uticaju. Evropa je u to vreme bila zaokupljena nacionalnim romantizmom kojeg su dodatno podsticali različiti državni i geopolitički interesi. Po uzoru i na revolucionarne omladince iz Italije koji su težili ujedinjenju, razvijala se omladinska organizacija nacionalno posvećenih i kod Srba. Kulminacija tih tendencija bila je organizaciona skupština Ujedinjene omladine srpske u Novom Sadu avgusta 1866. u zgradi Srpske gimnazija. Nacionalno ushićenje bilo je usredsređeno na razvoju pojma narodnosti koji je, zapravo najviši oblik ostvarenja nacionalne ideje. „Narodnost je večna ljubav za slobodu, za pravo na napredak: ona je živi protest protiv svake štete, svake nepravde što se narodu čini; ona je budni čuvar i neumitni osvetač sopstvenog imena i slobodna života…I kada je u tome narodnost kao srpsko tako reći nastaje na svet naroda: onda i celina srpske omladine može naći svoje granice tek u celini naroda srpskog.“[22] Druga skupština Ujedinjene omladine srpske održana je naredne godine u Beogradu sa jugoslovenskim prizvukom i još brojnijim odazivom. Odisala je atmosferom snažnog nacionalnog konsenzusa koji je inicirao neprijatni događaj na Čukur česmi 1862. Ujedinjena omladina srpska bila je organizaciono raznovrsno orjentisana. Dominirao je princip Svetozara Miletića o „razjedinjenju – ujedinjenju“, odnosno o rasterećenoj povezanosti idejno bliskih, a teritorijalno rasprostranjenih. Romantičarska vizija Laze Kostića podržavala je ove napore kao i relaksirani oblik organizovanja. To je proisticalo iz Kostićevog neprihvatanja bilo kakve radikalizacije namere o preobražaju društva. On se zalagao za negovanje nacionalnog identiteta, evropsku konstektualizacije i aktuelizaciju srpske nacionalne ideje i budno praćenje aktuelne političke konstelacije pri čemu je trebalo iskoristiti pogodan trenutak za nacionalnu emancipaciju. Naredni kongresi, održani nakon ubistva kneza Mihaila Obrenovića radili su u atmosferi tendencije državnih organa kako Srbije tako i Austro-Ugarske da legislativno podrede ambivciju mladih, što je nepovoljno uticalo  na razvoj zanosa koji je ustuknuo pred prvom nevoljom.

Kostićeva privrženost nacionalnoj ideji i stvaranju slobodne srpske države, doslovno je bila na ispitu i tokom tzv. „istočne krize“ odnosno rata koji je završen Berlinskim kongresom 1878. Stvaranjem nezavisne srpske države, kao i nezavisnošću Crne Gore postignutim na ovom kongresu, na čijim je marginama, zajedno sa Jovanom Ristićem učestvovao i Laza Kostić ostvaren je tek određen deo volumiozne romantičarske zamisli srpskih liberala. Ne odustajući od patriotskih snova Laza Kostić je, u narednom periodu bio posvećen stvaranju identiteta slobodne Crne Gore i kritici višeslojne i neprimerene politike carske Rusije koja je, pridavajući prvenstvo Bugarskoj u svojim interesima, Srbiju okrenula prema Austro-Ugarskoj monarhiji. Prihvatajući da politikanstvo sve više obuzima političku misao Srba, a nacionalni zanos prerasta u emotivno pražnjenje nacionalnog nihilizma čija je posledica kolaboracija sa imperijalnom politikom Dunavske monarhije, Laza Kostić je odlučio da se povuče u tišinu manastirskog okruženja i da traži nacionalni izraz u umetničkoj kreaciji nadajući se da će, jednom ona prevladati, a srpstvo usmeriti prema vrednostima, a nasuprot sitnom interesu. Kostić je ostao sebi dosledan, ali je odgovornost od njega stvorila konzervativca koji je (ne)uspešno pokušavao da napravi spoj tradicije i modernog. Sa tim u vezi on je jedistvena ličnost društvene misli kod Srba, možda i značajnija nego književna.

[1] Termin kalokagathia je složenica nastala od prideva kalokagathos ( kalos καλός=lep + kai καί = i + agathos ἀγαθός= dobar)  onaj koji je moralno lep i dobar-čestit. Kada se te tri reči spoje, ispada kalokagathos (καλοκἂγαθος), a svojstvo takvog čoveka je  kalokagathia (καλοκαγαθία).  Ova se, pak, složenica  sastoji od prefiksa kalo i derivata  agathos kao „agathia“ ali samo u složenicama (ne postoji reč agathia).

[2] Bliže vidi: Andrija Stojković, Etički pogledi Laze Kostića, Filozofija, Beograd, 1966, str. 577-599.

[3] „Znao je grčk, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao.“; Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, https://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_07.html .

[4] „Laza Kostić je verovao u duboke i suštinske razlike  između prolaznog narodnog zanosa, između trenutnog uka svetine i večnog, iskonskog zanosa pesničkog.“; Predrag Palavestra, O Lazi Kostiću kao kritičaru, predgovor, Laza Kostić, O književnosti, Meomoari, knjiga prva, Matica srpska, Novi Sad, 1991,  str. 9.

[5] „Kostićeva ontologija i estetika ne mogu razdvajati, jer se zasnivaju na istom ‘osnovnom načelu’, na načelu ukrštaja.“; Petar Milosavljević, Triptih o Lazi Kostiću, Narodna biblioteka „Karlo Bijelicki“, Sombor, Novi Sad – Grafos, 1991, str. 41.

[6] „NJegova estetika i njegova poetika počivale su na unirerzalnom kosmičkom principu ukrštaja, odakle se u kritiku i kritičku teoriju prenelo tumačenje da velika i prava umetnost, a naročito poezija, predstavlja plodan ukrštaj zanosa i razuma, simetriju i harmonian sklad stvaračke mašet i objektivne istine.“; Dušan Nedeljković, Srpski dijaleiktički pankalizam u XIX veku, Laza Kostić, Srpska književna zadruga, Beograd, 1960, str. 221.

[7] “Al od tih sviju stalnije su stvari: USTARABARI.“; Jovan Jovanović Zmaj, Ustarabari, 1873

[8] Bliže vidi: Saša Marković, Hipokrizija kao pretendent na arhetip nedorečenog u političkoj misli kod Srba, Srpska politička misao, 47(1): 57-70.

[9] Bliže vidi: Karl Gustav Jung, Sećanja, snovi, razmišljana, Atos, Beograd, 2015.

[10] Milena Radović Savić, Recepcija književnog dela Laze Kostića u srpskoj književnosti prve polovine 20. veka, doktorska disertacija, Filološki fakultet, Beograd, 2016, str. 12.

[11] „Estetički odnošaji veštine ka prirodi od N. G. Černiševskog“, sa ruskog preveo profesor V. Vujić, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1875, broj 118, str. 174.

[12] Laza Kostić, „Primedbe na Estetički odnošaji veštine ka prirodi“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1875, broj 118, str. 201.

[13] „Matematičeski strog možno dokazatь, čto proizvedenie isskustva ne možno sravnitьsя s živыm čelovečeskim licom po krasote očertaniй.“; Nikolaй Gavrilovič Černыševskiй, Sočineniя v dvuh tomah, tom 1,  Эstetičeskie otnošeniя iskusstva k deйstvitelьnosti, Akademiя nauk SSSR, Moskva, 1986, str. 123.

[14] Laza Kostić, „Primedbe na Estetički odnošaji veštine ka prirodi“, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1875, broj 118, str. 201.

[15] Bliže vidi i: I. Jakišć -Jovanović, „Laza Kostić o estetičkim shvatanjima Černiševskog“, Zbornik Matice srpske za književnost, Novi Sad, 1960, knjiga 8, str. 210-218.

[16] Laza Kostić, Iščekivano i dočekano, Laza Kostić, O književnosti, memoari, knjiga dva, Matica srpska, Novi Sad, 1992, str. 231.

[17] Bliže vidi: Ksenija Maricki Gađanksi, Ivan Gađanski, „Laza Kostić i antika – neke paralele”; Saša Radojčić,“ Kostić – dijalektičar, novo čitanje osnovnog načela“, Zbornik radova „Stogodišnjica smrti Laze Kostića“, SANU, Beograd, 2011; Laza Kostić, Ilijada, pogled na jednu lepu glavu, Srpski letopis za godinu 1870, 1871, Novi Sad, 1872, knjiga 113, str. 90-113.

[18] „Upravo egoizam porađa društvenost. Čovek voli društvo zato što voli sebe.“; Svetozar Marković, „Realni pravac u nauci i životu“, Srpski letopis za godinu 1870, 1871, Novi Sad, 1872, knjiga 113, str. 28.

[19] U svom članku Marković poeziju koja se bavi osećanjima, odnosno društvenim trivijalnostima naziva „društveno onanisanje“; Svetozar Marković, „Realnost u poeziji“, Svetozar Marković, Celokupna dela, knjiga dva, SANU,  Beograd, 1987, str. 90.

[20] Laza Kostić, „Odgovor Svetozaru Markoviću na njegov članak Realnost u poeziji“, Matica srpska, broj 18, Novi Sad, 1870, str. 422-426.

[21] Miroslav Tešić, Tri uplitaja Kostića i Simovića, govorili akademik Svetozar Koljević, akademik Miroslav Tešić, prof. dr Mirjana Stefanović,  Tribina Biblioteke SANU, godina prva, broj jedan, Beograd, 2013, str. 113.

[22] Jovan Skerlić, Omladina i njena  književnost 1848 – 1871, Beograd, 1906, str. 115.